"Дан победе над фашизмом" представља свакако једну од догми модерног света, односно празник чију је исправност забрањено испитивти, сагласно наметнутој и усађеној тези да су Хитлер и фашизам (а заправо се мисли на национал-социјализам) највећа зла која су икада задесила човечанство. Но код нас у Србији, овај празник више нема некадашњу тежину с обзиром да је комунизам као овдашњи "победник" над "фашизмом" данас код већине Срба омражен скоро исто као и поменута побеђена идеологија.
Но, да би ми Срби могли знати да ли неки празник требамо празновати или не, требамо се отргнути од наметнутих догми и реално сагледати да ли смо историјским догађајем који се празнује, нешто добили или изгубили. А добили смо "победом над фашизмом" тоталитарну комунистичку окупацију, која је имала задатак да на србском тлу искорени Православље и србску националну свест, и која је искасапила србске земље авнојевским границама и од србског народа створила неколио "народа", фаворизујући при том све наше локалне непријатеље на нашу србску штету. С друге стране, добили смо и рушење немачке окупације србских земаља а самим тим и рушење немачких сателитских великодржавних пројеката који су представљали праве фабрике смрти за Србе, у којима је из дана у дан на најсвирепији могући начин, убијано на стотине и хиљаде Срба. Дакле, ствар је веома компликована и тешко је рећи да ли смо сломом хитлеризма 1945. године, ми Срби више изгубили или добили. Сагледајмо стога, епилог Другог светског рата, на широј, глобалној разини.
На глобалном плану, јудео-масонска клика је исходом рата учврстила своју доминантну позицију у западном свету, окупиравши директно део поражене Немачке, и испословавши бољшевичку окупацију источне Евеопе и другог дела Немачке, уз одржавање бољшевичке окупације руске земље. Преувеличавањем Хитлерових злочина над Јеврејима, ова клика је исконструисала мит о Холокаусту којим до данас манипулише и настоји да поклопи и неутралише свако разобличавање сопствене разарајуће улоге, ма од кога оно долазило.
Друга страна медаље, јесте чињеница да је Хитлерова борба за проширење животног простора немачке нације, претила истрбљењу највећег дела Словена, који су стајали на путу Хитлерових мегаломанских амбиција и стога је слом хитлеризма подразумевао и обезбеђивање опстанка (па макар и у суровој бољшевичкој окупацији) руског народа као и већине Словена.
Управо због ове чињенице, као и због велике храбрости, жртава и пожртвовања руског народа у борби против Немаца, практично сви данашњи Руси, па међу њима и апсолутна већина руских националиста, празнују 9. мај као дан националног поноса, односно као дан
победе руског оружја. Дакле, тог датума не празнују само актуелна власт и већина руског народа, који иначе совјетски период третирају као континуитет руске државности, већ празнују и националисти који су свесни чињенице да још од времена бољшевичке победе у револуцији и грађанском рату, руски народ нити има сопствену државу нити поседује сопствену војску, већ постаје заточеник у јудео-бољшевичком логору званом СССР. Стога, ваља подробније објаснити због чега данашњи руски националисти величају борбу црвеноармејаца из Другог светског рата. Разматрање овог питања значајно је утолико више што је управо Црвена армија била кључни војни фактор празнујуће "победе над фашизмом".
Наиме, Црвена армија из Другог светског рата, и поред потчињености комунистичким властима и поред своје антируске форме у виду комунистичког назива и обележја, добила је управо тим ратом, у својој суштини, руски национални карактер, јер је мотив борбе огромне већне њених припадника био опстанак руског народа (који је ратном победом и обезбеђен) а не опстанак комунистичке врхушке. Наиме, када је почетком рата велики део руског народа веровао да је Хитлер непријатељски усмерен искључиво према окупационом бољшевичком режиму, Црвена армија с обзиром да је сачињена углавном од обичног руског народа, пружа веома млак отпор Немцима, уз масовно напуштање борбених редова од стране војника и масовно предавање окупатору. Ипак још у "Мојој борби" Хитлер је јасно написао: "Крај јеврејске владавине у Русији ће бити и крај Русије као државе" - поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»), и нажалост, остао је на таквим позицијама и током самог рата, како то сведочи и његов пријатељ и саборац, вођа белгијских рексиста Леон Дегрел, који се ипак од Хитлера битно разликује услед своје проруске и панаријевске оријентације. Па тако Дегрел на следећи начин пише о сопственим утисцима и изненађењима приликом немачког продирања на руско тло:
"Руси су велики народ. Када смо ми дошли на вашу земљу, били смо уверени да ћемо се срести са марксистичким подљудима азијатског типа и варварске културе. Тако нас је учила наша пропаганда. Но веома брзо смо схватили да је то била лаж. Руси и Украјинци, то су велики народи, индоевропски народи: мужествени, благородни и великодушни... Брзо сам схватио да је идеја колонизације Русије опасна и ненужна илузија. Ја сам одмах покушао објаснити такав свој став Химлеру и Хитлеру. Али ви знате како су снажне биле пангерманске предрасуде. Колико је само труда мени било потребно да убедим Химлера да промени однос према Валонцима и Французима, а такође и другим Европљанима негерманског рода... али било је јако мало времена а после је почео рат."
(Преузето и преведено са интернет странице http://www.arcto.ru/modules.php?name=News&file=print&sid=488)
Као што је поменуто, велики део руског народа у самој Русији али и највећи део руске патриотске емиграције на челу са Руском заграничном црквом, првобитно је подржавао Хитлера, надајући се да би он могао бити ослободилац Русије од комунизма. Ипак, током рата, такве наде су углавном спласнуле с обзиром на развој ситуације и делотворну русофобију немачког окупатора. Ево како првојерарх Руске Цркве за границом, митрополит Анастасије, описује став руских белих емиграната и осталих руских патриота који су првобитно Хитлера доживљавали као могућег ослободиоца Русије.
"Опште је позната чињеница да су руски људи, захваћени терором како у Русији тако и за границом, полагали наде на Хитлера који је објавио бескомпромисну борбу против комунизма (тиме се и да објаснити масовна предаја руске војске у почетку рата). Но када је постало очигледно да Хитлер тежи да присвоји Украјину, Крим, Кавказ и друге 
богате регионе Русије, да он не само што презире руски народ већ стреми његовом уништењу, да су по његовом наређењу руски заробљеници убијани глађу, да је немачка војска при свом повлачењу спалила и разрушила до темеља све руске градове и села који су јој се нашли на путу, истрбивши или одвевши са собом њихово становништво... тада су се срца свих благоразумних људи окренула против њега, осим оних који су 'хтели да буду обманути'."
(Преузето и преведено са интернет странице http://www.russia-talk.com/otkliki/ot-456.htm)
Дакле, Црвена армија у Другом светском рату, може се третирати као оруђе руског народа у борби за биолошки опстанак, не само Руса него и највећег дела Словенства, па највероватније и србског народа као његовог дела. Истина, србски народ за разлику од западних и источних Словена није био на путу Хитлерових амбиција проширења немачког животног простора, али победа Хитлера била би победа и немачких савезника, а немачки савезници били су, како поменусмо, и злочиначки великодржавни србоубилачки пројекти којима је Недићева Србија била окружена.
Рећи ће неко: "Али Хитлер је Србима нудио пристојан споразум који је најпре и потписан али затим фактички оборен пучем од 27. марта!" Јесте, тим споразумом би србски народ вероватно избегао ратни вихор, али та прилика је пропуштена и ступила је на снагу окупација која је донела нову сурову реалност у којој су хрватски, бугарски, мађарски и шиптарски џелати Срба постали савезници нашег окупатора, који им је пак као награду за савезништво омогућио чињење стравичног геноцида над србским народом. С обзиром на такве околности, реалан историјски епилог у случају Хитлерове победе био би биолошко ишчезнуће србског народа, јер је сасвим нереално веровати да би Хитлер спречио покушај докосуривања остатака Србије, који би сасвим сигурно предузели уједињени наши околни душмани који су уједно и његови ратни савезници.
Исти закључак о позитивном карактеру црвеноармејске борбе против немачких национал-социјалиста пружа и православна хришћанска симболика која провејава кроз извесне чињенице и догађаје из рата. Значајна су тим поводом запажања србског православног публицисте Матеја Арсенијевића везана за генерала Георгија Жукова, изнета у студији Божанска и васеленска тајна Светог Великомученика и Победоносца Георгија:
"Требало би поменути и мало познату чињеницу да је Други светски рат фактички 
завршен победом руског оружја у Берлину, 6. маја (у поноћ 7. на 8. мај је само формално био објављен крај рата), дакле, на православни Ђурђевдан, који је те, 1945. године - зар случајно? - пао на Васкрс! Тај дан је био и имендан - зар случајно? - генерала Георгија Константиновича Жукова (1896-1974), који је лично командовао операцијом заузимања Берлина и убијања аждаје нацизма у њеном леглу. То је онај исти Георгије К. Жуков кога је, по сведочењу његове кћери Марије Г. Жукове, у детињству својом руком благословио Преподобни Старац Нектарије Оптински, прорекавши му да ће једнога дана 'постати велики руски војсковођа кога ће пратити победе'. То је онај исти Георгије К. Жуков, који је 1925. године као командант коњичког пука Црвене армије, тајно дошао у посету прогнаноме Преподобном Нектарију Отинском, у селу Холмишчи код Козељска. То је онај исти Георгије К. Жуков који је своју петогодишњу кћер Марију водио у Свето-Сергијевску Лавру и тамо јој причао о великој победи коју је руски кнез Димитрије Донски са благословом Светог Сергија Радоњешког, 1380. године извојевао над Монголима у славној Куликовској бици. То је онај исти Георгије К. Жуков, који, уз благодатну помоћ свог Небеског Заштитника, у најкритичнијим тренутцима битке за Москву, у касну јесен 1941. године, није спавао ни једне једине секунде током пуних дванаест дана и дванаест ноћи. Тог Жукова је многострадални руски народ, због његових заслуга за одбрану Русије у Великом Отачаственом рату 1941-1945, још током рата прозвао 'спасиоцем Русије'. Како сведочи архимандрит Јован Крестјакин, управо је по Жуковљевом личном наређењу, дуж прве линије фронта, у одсудним тренутцима борбе била ношена Кзанска икона Мајке Божије. Жуковевом заслугом је у борби од нациста била ослобођена и чудотворна Гербовецка икона Мајке Божије (која се данас чува у Кијеву)..."
Чувени руски вајар Вјачеслав Кликов, израдио је величанствен споменик генералу Жукову који од 1995. године краси московски Црвени трг (слика споменика је при почетку овог текста). Споменик је заснован на светогеоргијевском мотиву убијања аждаје, при чему место аждаје заузима орао који симболизује национал-социјалистичку Немачку односно њен завојевачки поход на руску земљу. Посебну димензију том прегнућу даје чињеница да је недавно упокојени Вјачеслав Кликов био и идеолог руског православног национализма и монархизма, и да је управо он обновитељ Савеза Руског Народа - руског православно-националног и антијудејског покрета са почетка века, чији је знамен красио управо лик Светог Великомученика и Победоносца Георгија, односно представа његовог убијања аждаје, као древног руског и свеправославног символа борбе Добра против Зла. Дакле, и Вјачеслав Кликов у борби генерала Георгија Жукова и његове војске против Немаца, види историјски континуитет руске православно-националне борбе из старог књажевског и царског периода.
Да ли на основу свега наведеног значи да ми србски православни националисти требамо да прослављамо 9. мај као дан победе над фашизмом? По мишљењу аутора ових редова, не требамо! Иако је врло могуће да је победа над фашизмом (а у ствари над хитлеризмом) отклонила опасност биолошког истребљења србског народа (од стране околних џелата који су били немачки савезници), та победа није донела србском народу никакво ослобођење, већ само прелазак из немачке окупације (физички разорније) у комунистичку (духовно много разорнију) окупацију. Овај датум, не требамо обележавити ни због чињенице да га је као глобални светски празник одредила светска закулиса, тачније јудео-масонска клика којој је овај датум значајан из сопствених, већ наведених разлога. Уосталом, победа руског оружја којом је обезбеђен биолошки опстанак руског народа и већине Словена, извојевана је коначно 1945. године на дан празновања Светога Ђорђа (23/6. маја), па би по мишљењу аутора ових редова, управо овог датума било прикладно молитвено се сетити свих руских ратника који су у том рату пали бранећи Русију, Православље и Словенство, па међу њима поменути и оне руске родољубе који су се борили на немачкој страни јер су веровали да се уз помоћ Хитлерове Немачке руски народ може ослободити бољшевичке немани. Јер ни из редова једних нити других, готово нико се није хтео борити нити за Стаљина нити за Хитлера, већ искључиво за руски национални интерес.
Свакако из евентуалног уважавања црвеноармејске борбе из Другог светског рата, од стране србских православних националиста, намеће се једна површна противечност с обзиром да су се србске националне снаге у том рату, па међу њима и Србски добровољачки корпус као узор данашњих србских православних националиста, (са чијег се знамена сијао Косовски крст и икона Светога Георгија), борили против комунистичке куге чије је устоличење на србском тлу омогућено управо доласком Црвене армије. Наиме, руски национални карактер црвеноармејске борбе постоји само у њеној борби против немачког хитлеризма, и условљен је антируским побудама немачког напада на СССР. Међутим, при црвеноармејском заузимању земаља источне Европе, долази до изражаја сва негативност потчињености ове војске комунистичком совјетском руководству чији је циљ ширење комунистичке револуције. С обзиром на ту чињеницу, сасвим је оправдана борба националиста источноевропских земаља против надирања Црвене армије у њихове земље, јер је ова армија наметала комунистичку окупацију њиховим народима. Али данашњи србски православни националисти требају се уздићи из противречне логике тог трагичног времена, која је резултат својеврсне историјске заврзламе, и као што на локалном плану требају поштовати ондашњу борбу србских националних снага против комунистичког изазивања немачких одмазди и уопште борбу против комунистичке куге, тако требају и на глобалном нивоу поштовати борбу генерала Георгија Жукова и његове војске против германског словенофобског ига, које је претило истребљењу већине Словена. Али датуме и празновања која нам намеће светска закулиса, свакако не требамо прихватати.
субота, 10.мај.2008.
ТРЕБАМО ЛИ СЛАВИТИ 9. МАЈ?
среда, 07.мај.2008.
ДА ЛИ ЋЕ ВАСКРСНУТИ РУСКА ЦАРЕВИНА?
Ових дана када празнујемо Васкрсење Господа нашега Исуса Христа, мисли нам лебде и ка братској православној Русији и созерцавању њене давно срушене царевине о чијем васкрсењу сања сваки овдашњи православни монархиста и русофил, нарочито ових година када се као народ суочавамо са злоделима које нам антихришћанске силе константно чине. Ваљда управо због тога, тако често и упиремо поглед у братску православну Русију, коју је Бог, по казивању Светога Јована Кронштатског, одредио да буде подножје престола Божијег и борац за остварење правде Његове на земљи. Упиремо, надајући се да је и актуелна ситуација у Русији показатељ њеног уздизања и поновног покровитељства над Србијом.
Ипак, извесни потези актуелних власти у Русији, попут недавне изјава министра Лаврова, као да руше илузије о томе да се данашње власти у Русији боре за онај узвишени идеал који је красио многе руске цареве. А управо у правосалвној руској царевини, наш србски народ имао је верног покровитеља, па су стога разумљиве и оправдане наде оних Срба који заједно са православним руским народом, прижељкују обнову руске царевине, која би одложила долазак Антихриста најављен у Светом Писму а чијих је весника у овим безбожним временима више него икада пре. Свакако, хришћане може задовољити само Царство Небеско, али се ни земаљско отачаство и светиње у њему не смеју без борбе препустити антихришћанским силама. Због свега тога, природно је што нас духовно озарује читање и созерцавање познатих руских светоотачких пророчанстава о обнови православне царевине. Али исто тако, крепи нас духовно и свака потврда таквих пророчанстава уколико долази из других православних средина. Тим поводом, веома је значајан чланак “Атонски становници о будућности Русије” у коме су пренете белешке јеросхимонаха Јефрема са Свете Горе, о чудесима произашлим од чудотворне, мироточиве и крвоточиве иконе Светог цара Николаја и његове Свете и мученичке породице, и где су пренети утисци светогорских духовника поводом њиховох сусрета са иконом. Ради се о одушевљавањима и надахнућима која код духовника изазива чудотворна икона, очито као последица благодатног озарења које прозорљивим старцима, макар делимично открива будућност Русије. Ево неколико таквих утисака као и светогорских пророчанстава о обнови Трећег Рима, на основу белешки јеросхимонаха Јефрема.
Схимонах Анатолије, Грк из келије у скиту Капсокалида, који је више од 40 година на Атону, после пажљивог созерцавања иконе, рекао је: “То је велики догађај. Нужно је писати о њему да би сви сазнали. Пала је Русија. Пало је и Православље. Ако буде Цара у Русији, сви ће се веома уплашити и Америка ће побећи од ње. Они коју се латили оружја, од њега ће и погинути”. И брижно држећи икону у рукама, старац је рекао: “Биће Цара у Русији”.
Јеросхимонах Јоаким, Грк из келије покрај пештере Светог Нила Мироточивог, после служења ноћне службе, изашао је и рекао: “У Русији је милионе мученика. Русија ће сада подигнути главу и просветити сав свет”.
Игуман једног светогорског манастира на чијим зидинама стоји застава са натписом “Православље или смрт” трипут се закрстио иконом, узено руке ка небу и рекао: “Томе се ми молимо и чекамо, Руси ће ослободити Константинопољ”.
Духовник грчког Иверског манастира, јеросхимонах Максим, који је познати и најпоштованији духовник на Атону, на коме је прожинео 70 година, од чега 50 година служи свакодневно литургију крај Иверске иконе, на питање да ли ће бити Цара у Русији, уверено је дао потврдан одговор.
Старац Јосиф, монах ватопедски, 2001. године разговарао је са групом руских свештеника где је рекао и следеће:
“...Божија Мајка плаче, иконе плачу. Сада је време тешки дешавања у свету. Виновници тога су Јевреји. Њих ђаво побуђује да уништавју православље у Грчкој и Русији како би срушили препреке за стварање светске државе... И они нуде Турцима да заузму нашу државу. А Грчка има државну власт само формално, а суштински и практично, нема... Када Русија пође у помоћ Грчкој, Америка и НАТО ће се супротставити томе, да се не би сјединила два православна народа. Биће рат и погинуће милиони. Учествоваће и Ватикан како би спречио такво уједињење, али то ће бити време потпуног уништења ватиканског утицаја... Биће допуштење Божје да буду уништени они који сеју саблазни попут порнографије и наркоманије. Бог ће ослепети њихове умове да униште једни друге. После рата и чистке, обновиће се Православље не само у Русији већ и у свету. То ће трајати три, четири деценије, а онда ће доћи Антихрист.”
Послушник манастира Светог Пантелејмона, Георгије, имао је виђење на дан прослављања царских мученика 2001. године. Своје виђење је испричао најпре братији свог манастира па потом и светогорским старцима, и установљено је да није реч о прелести. Монах Георгије је видео брод са хиљадама путника који тоне и на коме пише “Русија”. Изненеда се појављује коњаник у војничкој униформи, коме је светлело лице, и пратила га светлост са неба. Његовим доласком, брод се спашава и враћа на нормалан курс. Тај коњаник био је Свети цар Николај.
Коначно, сва казивања савремених духовних горостаса по овом питању, могла би се укратко исказати следећим речима чувеног руског духовника, старца Николаја Гурјанова: “Господ неће дати Русији новог Цара док се не покајемо искрено за то што смо допустили иноверцима да оцрне и ритуално убију царску породицу... Света Русија никада није умрла и неће умрети! Молитва Светог цара Николаја одводи гнев Божји... Кад би ви знали како он тамо плаче за нас! Моли Господа за све и за сав свет. Цар због нас плаче, а народ о њему и не мисли... Од таквог неразумевања и нераскајања, неће се исцелити ране на телу Русије. Треба се молити, постити и кајати се...”
У 2002. години пред крај свог земног живота, на питање о могућности обнове руске царевине, старац је узвикнуо: “Цар долази!”
Значи ли то да је Старац Николај предвидео и остварење оне мере покајања која је потребна за обнову руске монархије? То ће свакако будућност показати, можда и брже него што мислимо. У сваком случају, чињенице да од покајања и преумљења свих нас који смо од предака наследили православни Крст, зависи и обнова истинске православне државности која ће задржавати долазак Антихриста и омогућити што већем броју људи пребивање у окриљу Цркве, подстиче нас додатно да се вратимо таквом крстоносном путу, или пак да се утврдимо или истрајемо на њему. Јер православно царство јесте и таква установа која нас подсећа на Царство Небеско и која нас у сагласју са Црквом Христовом, упућује на њега.
недеља, 04.мај.2008.
ЗАПАД, ШТАМПА И КАПИТАЛИЗАМ = СЕКС, ЛОВА И ПЉАЧКА
Запад је тренутно под тешком цензуром и котролом контролосаног корпоративног новинарства али ипак у задње вријеме је примјетно да им апсолутна цензура веома тешко успијева па се могу наћи и неке изјаве које нису карактеристичне и које су заиста у идејном смислу нешто ново.
Истина и идеје су баш као и вода горског потока, увијек себи налазе нове путеве. У сљедећем чланку желим да представим неколико сјаних изрека и размишљања из западне штампе на ову тему које су преведене са енглеског:
''Веома је тешко произвести аутентичан и оригиналан документарац кад је гледалац сваких дванаест минута прекинут са дванаест малих зека који ти пјевају о тоалет папиру.'' - режисер Род Серлиг
''Капитализам је теорија да ће најгори људи, дјелујући из својих најгорих побуда, некако произвести највеће добро.''
''Двадесети вијек је карактеризиран развојем три ствари од велике важности и утјецана на политику: развој демократије, развој моћи корпорација и развој корпоративне пропагандне машинерије да заштити корпорације од демократије.'' Алекс Кареј аустралијски социолог
''Прије неколико година америчке компаније које се баве призводњом кокошијих јаја су промјенили етикете јајима од ''малих, средњих и великх'' у '' средња, велика и џамбо''.
''Национална фармацеутска комисија Америке је установила да код фармацеутских компанија има веома мало везе између цијене љекова и трошкова везаних за производњу истих.''
''Произвођачи аспирина би жељели да имате главобољу овога тренутка.'' – графит
''Робовласништво је легални систем гдје се сматра да је особа лични иметак а корпорације праве легално уређење гдје је иметак особа.''
''Када би компаније биле стварне особе, одговарале би профилу психопате.'' – Дејвид Кортен
''Радикално рјешење сиромаштва: плаћај радника тек толико да може преживјети.''
''Много Американаца не схвата да они имају много дужи радни дан, доста краћи годишњи одмор, доста краће покривање незапослености, доста лошије трудничко боловање и доста горе здравствено осигурање него већина европских земаља.''
''Трик са 'класним ратом' је у томе да се жртвама не дадне до знања да је рат у току.''
''Шта то директори корпорација раде да имају милионске плате? Ако не разумијеш овај концепт онда прочитај основе феудалног система привређивања о господарима и кметовима.''
''Медијске кампање у Америци против тренутних закона о чистоћи воде и квалитету хране говоре и обећавају 'чисту воду и квалитетну храну' чим се ови закони укину.''
''Тврдња и теорија да је астма генетски насљедна ( а не изазвана загађењем) може се објаснити вјероватко тако да су они који имају ове гене претјерано сексуално активни у задњих 20-ак година.'' – Мајкл Паренти
''Што више бринеш о другима то си више онеспособљен у капиталистичком систему.''
''Како је могуће да је тренутна расподјела богатстава Америке посљедице процеса демократије?''
''У комунизму влада преузме компаније а у капитализму компаније преузму владу.''
''Ако систем друштва заговара и брани индивудуалснот и себичност као природно хајде онда да заговарамо и уведемо и насиље које је исто тако природно.''
''Западни свијет је нешто као ода пет година бруталне деструкције - пет хиљада година старе цивилизације.''
''Кад пљачка и насиље постану животни стил групе људи на власти, онда они за себе створе легални систем који то штити и морални кодекс који то глорификује.'' - Фредерик Бастиат
www.ojkrajino.com
среда, 30.април.2008.
ТЕОЛОШКИ СМИСАО СРБСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА
На почетку 21. века, у времену рачунара,развијене науке, глобализације и мондијализма, тешко је просечном Србину, а још теже у колико је он млађи, објаснити шта је то србски национализам данас, за шта се следбеници те идеје залажу, те како је нешто такво уопште настало. У веку у коме новац води главну улогу, борити се за циљеве који не значе материјалну добит и угодан живот, тешко је разумљиво. Шта је то заправо србски национализам? Како је настао? Како се испољава и какви су ставови некога ко за себе каже да је србски националиста? На ова питања ћемо покушати да одговоримо.
Прве праве дефиниције национализма као облика политичке идеје, јављају се код француских енциклопедиста, или ближе речено у епохи просветитељства. Најпростије речено, национализам значи љубав према свом народу,његовим одликама и заоставштини. Међутим, овде се јавља друго питање, шта је заправо народ, односно нација? Нација и народ се могу узети, у већини случајева као синоними, мада их поједини теоретичари раздвајају. Народ(нација), у најширем смислу представља групу људи, повезаних заједничком културом, језиком и традицијом. Ово се може наћи у свим речницима или енциклопедијама, али да ли је заиста све тако једноставно? Одговор ће нам дати Свето писмо.
Када је Господ Бог створио човека, и од његовог ребра жену, и када се касније развио људски род, сви људи су говорили једним језиком(1 Мој. 11:1). Међутим, човек је, не по први пут, желео да дотакне небеске висине мимо божанског промисла, па је стога, почео да гради вавилонску кулу(1 Мој. 11:4). Господа је то повредило, па је одлучио да подели људе по језицима, како би их омео у намери. Од тог тренутка, настали су народи, на основу језика којим су говорили, те људи су били подељени, тако да се нису могли разумети. Али, Господ нас се није одрекао овим чином, напротив. Бог је желео да нам да важну лекцију, али и да стави пред искушење нашу веру. Тако Господ Исус Христос говори својим апостолима: Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светог Духа (Мат. 28:19). Овиме је Христос желео да врати народе уједињењу ка Богу, али преко Цркве и вере. Још једну потврду имамо у догађају који се десио на 50. дан по васкрсењу, а који наша Црква празнује као Силазак Светог Духа на апостоле. Тог дана су се апостолима јавили пламени језици и разделили се. Сви апостоли су тада могли говорити тако да их сваки народ разуме, а опет, нису говорили само једним језиком, већ свим језицима.
Овако је људски род окренуо леђа Богу - Вавилонска кула
Извесни социолози религије(!) данас сматрају да је национализам грех и јерес. Међутим, љубав према свом народу и језику, никако не може бити грех, јер на светој литургији, подела на народе престаје - сви једним срцем теже ка Господу. Може Србин да оде и на литургију у другу православну цркву, грчку, руску, грузијску, румунску... Језик му можда неће бити близак, али Свети Дух ће га свакако на литургији испунити као да је био на служби у србској цркви.
Ако је неко ударио темеље кући србског национализма, то нису били владари или политичари, па чак ни сликари,писци,песници колико су то била два црквена великодостојника. У питању су Свети Сава, први архиепископ србски и Свети владика Николај. Обојица су, свако на свој начин допринели стварању правог националног духа, који многи народи ни данас немају. Свети Сава је оснивач аутокефалне цркве, први просветитељ, писац, али и човек који је помирио рођену браћу, заменио оклоп за просту монашку одору. Многи ће се вероватно запитати, какве он везе има са национализмом када је био ''само'' архиепископ? Ако се сетимо да је он основао Цркву која је била потпора каснијем уздизању државе, која је постојала и када државе није било, у којој су се прве школе отварале, која је била бољи дипломата од било ког политичара, и која је благосиљала слободарске тежње, устанке и буне – закључак је јасан. Србском православном црквом, Срби су добили не само духовну кућу, већ и потпору идентитета и опстанка. Отуда можемо се слободно сложити, са владиком Николајем који је констатовао да је србски национализам и најстарији у целој Европи. Многи народи данас имају државу, културу, језик, а опет немају цркву која носи печат њиховог идентитета.
Оно што је Сава започео, Николај је пренео на хартију, извршио синтезу и дао србском национализму философско, али и теолошко значење. Владика Николај нам је оставио у заоставштини књигу ''Православље и политика'' у којој детаљно описује државно уређење, економију, али и опомиње да национална држава никако не сме тежити да угрози друге, јер тиме, уместо да буде слика царства небеског на земљи, постаје само царство земаљско, а такво је увек кратког даха.
Када говоримо о нацији(народу) ваљало би напоменути да један народ не мора увек бити једне вере. Немаца има и католика и протестаната, Албанаца и Православаца и католика и мухамеданаца, Французи су већином католици, али и међу њима има протестаната. Сви ови побројани народи, имају јасну разлику између религије и националне припадности. То је и код Срба био случај. До пре 150-100 година, постојао је велики број неправославних Срба. Ти Срби су били католици и муслимани, и временом су, под утицајем, махом Аустро-Угарске однарођивани. Они су увек били саставни део србског етноса, многи су отворено изражавали своју србску припадност и жељу за уједињењем са другим Србима. Одатле и реченица ''Брат је мио, ма које вере био'', од које су касније комунисти направили нешто сасвим друго. Људевит Вуличевић, Србин католичке вере из Цавтата је учио Алексу Шантића "нашим милим србством"; Омер Скопљаковић је писао стихове прожете родољубљем, које је било ништа мање изразито од других песника тог доба. Па ипак, данас су Срби католичке вере, без изузетка Хрвати, док су Срби мухамеданци ''Бошњаци''. Прво у Другом светском, а касније и у Отаџбинском рату, многи су окрвавили руке, убијајући своју, дојучерашњу браћу по крви и језику.
Некада ''Србска Фиренца'', бисер Србства, град Срба католика - данас хрватски!
Национализам је у србској култури одувек био присутан. То се нарочито види у поезији, пре свега епској, а касније и лирској. У сликарству с краја 19. века, осећа се снажан национални мотив. Слике као што су ''Таковски устанак'',''Сеоба Србаља'',''Косовка девојка'', као и многе друге, покретале су у Србину најчистија осећања за слободом, али и љубав према својој историји и нацији. Печат национализма је присутан, поред поезије и у прози, те у култури уопште. Не треба заборавити ни научнике, као што су Пупин, Тесла, Цвијић... Национализам је, колико год то актуелним либеро-демократама чудно звучало, био сасвим природан, не само код простог становништва, већ и код већег дела елите србског друштва, све до Краљевине СХС. Са поносом су се истицала обележја, певало се у част хероја, краљева и царева, а чекао дан када ће се Косово осветити и сви Срби ујединити под једним барјаком. Парадоксалним југославизмом, нанет је тежак ударац србском национализму, како на духовном, тако и на државном плану, па се од 1918. може говорити о правом србском национализму само у траговима, код ретких појединаца.
Таковски устанак - слика србске слоге у борби против Турака
Видели смо, да подела на народе значи пре свега подела на језике. У Европи је то можда и најбоље изражено, по принципу један језик – један народ. На Балкану је, стицајем политичких околности ситуација другачија. Средином претпрошлог века, загребачки лингвисти узимају од србског штокавско наречје и део Вукове реформе, желећи тако да осигурају свој положај, али и привуку многе Србе католичке вероисповести к себи. С друге стране, Македонија је била велика енигма за Караџића, па су тако јужни дијалекти анатемисани, што је касније користило, прво бугаризацији, а касније и псеудо-македонизацији Срба јужно од Шар-планине. Последњих година, стварају се два прилично комична ''језика'': бошњачки и црногорски. Први, убацивањем огромног броја турцизама у аутохтони србски језик, а други накарадним форсирањем гласова који су одавно архаични. Моћници који праве нове нације на србском етносу, јако добро знају свој посао, јер је стварање новог народа, од подгрупе србског, увек стварање и новог језика(сетимо се комунистичке одлуке о ''македонском'' језику). Ми, као Хришћани, знамо да нација без језика не може бити нација, па стога треба да се боримо за истину, јер је и сам Господ ''Пут, истина и живот''. Не смемо пристати на квази-националне творевине попут ''бошњака''(име турских коњаника из 17. века), ''македонаца''(име античког грчког живља из егејског залеђа) и других сличних производа Новог поретка. Признавање оваквих накарадних творевина, значи одустајање од Истине, историјске, али и Божанске.
Тежња сваког националисте, тј. Свакога ко воли свој народ, јесте да тај народ добије јаку државу. Држава мора бити створена тако, да буде по вољи народа, да пружи народу најбоље место за живот, али и да брани народ других, ако се нађе у опасности. Није грех стати у одбрану Отабине, јер да је тако кнез Лазар и сви мученици косовски никада не били проглашени светитељема.
Данас, после свих пораза наших политичара, свих спољних и унутрашњих притисака на Србе и Србију, и после свих могућих политичких путева, остаје нам да се вратимо једном. Том једном, који је водио Карађорђа у Орашцу, Милоша у Такову, наше претке у свим ратовима. То је пут србског национализма, жеља за уређењем државе на предачкој заоставштини и Светом писму. То је прави србски, светосавски национализам.
петак, 25.април.2008.
ИЗБОРНИ ЛАКМУС ПАПИР
Многи патриоти који су на неколико претходних избора гласањем за СРС настојали да утичу на промену антисрбске климе у србском друштву, свакако постављају себи питање вреди ли поново допринети јаловој победи радикала, када су после свих избора последњих година увек формиране коалиције које су антисрбске у мањој или већој мери.
Наиме, својом непопустљивошћу у вези са питањем Косова и Метохије и променом односа према ЕУ, Војислав Коштуница је чини се дефинитивно иступио из антисрбско-евроунијатског корпуса и тиме помрсио рачуне својим дојучерашњим савезницима и менторима. Својим приближавањем радикалима, отворио је врата за стварање једне постизборне коалиционе владе која би у овом тренутку била какво-такво оптимално рeшење, односно знатно мање лоша варијанта од онога што имамо данас.
Јасно је да се од такве опције не може очекивати никакав суштински препород, али битно је да се макар прекине понижавање и спречи систематско разарње ових остатака Србије. Није и не може бити свеједно, да ли ће на челу државе и даље бити послушници Солане и осталих антисрбских и антихришћанских белосветских криминалаца који упорно настоје Србију да удаве у евроунијатском блату и то још у комадима, или ће пак на челу Србије бити људи који нису у таквој улози, па чак и ако су то били до скоро.
Предстојеће изборe, ваљало би схватити као својевстан лакмус папир, јер уколико после 17. фебруара и 17. марта и после ослобађајуће хашке пресуде за шиптарског крволока Харадинаја, победи у Србији коалиција Чанак-Тадић-Динкић-Чеда, то ће бити поуздан знак и Бриселу и Вашингтону и локалним нашим душманима да са Србијом може свако да ради шта хоће. Евентуална победа издајничких партија не би засигурно ни мало умилостивила наше непријатеље, јер како запажа Марко С. Марковић, што један народ показује више слабости, то само у већој мери раздражује своје непријатеље и навлачи их на себе.
Надамо се стога, да ће се реакција србског народа на најновија антисрбска злодела, исказати кроз резултат предстојећих избора, и да ће паразитска мондијалистичка квази-елита коначно бити збачена са србских леђа.
