Порекло "новогодишње јелке"!

Божићна или новогодишња јелка је крипто-верски символ који потиче из јеврејске заједнице у Немачкој.

Јелка дефинитивно потиче из Немачке, али не можемо сасвим сигурно да кажемо и из ког периода. Посредно је везана за хришћанство, мада постоје и заговорници теорије да су Немци можда чак и пре христијанизације користили јелку у фестивалско-религиозне сврхе. Хришћанство је заиста многе паганске обичаје преобразило у хришћанско правоверје па ни ову опцију не можемо сасвим одбацити. Но ако су Германи и користили јелку пре хришћанства, она није била значајан символ њихове паганске религије. Тек негде у ΧVI веку «божићно дрвце» постаје популаран феномен у Немачкој а касније се он протеже широм римокатоличких и протестантских земаља, да би на крају «освојио» читав свет.

Пре «брендирања» јелке у западном хришћанском свету, и то у периоду XVI века, овај символ користили су Јевреји у Европи. Јевреји који су живели у Немачкој су у ово време били жестоко дискриминисани и трудили су се да што боље сакрију, или барем умање упадљивост своје расне, националне и верске припадности. Из тих разлога нису смели у својим домовима држати «меноре», седмокраке свећњаке, који се украшавају свећама током обележавања Хануке, празника светлости који Јевреји прослављају у време Божића (по грегоријанском календару).

Уместо да оките свећама менору, они користе "божићно дрвце". Јелка прилично личи на менору и јеврејима је било прилично лако прикачити свећице на њу и тако достојно прославити Хануку (фестивал светлости). Ако би их њихови суседи хришћани упитали за објашњење- увек би могли рећи да славе Божић. Немачким хришћанима се свидео обичај и врло брзо су га усвојили.

Немачко усвајање овог обичаја, а касније и код других народа, није нимало зачуџујуће. Наиме и у хришћанској теологији прославља великих празника везана је за појам «светлости» , а наравно да ни паљење свећа није никаква новина. Осим тога, којем детету се неће допасти украшено и светлуцаво дрвце, а Божић је управо празник када родитељи традиционално испуњавају што више жеља својој деци и труде се да их што више обрадују.

Већ у XVIII веку овај обичај дошао је и у Русију кроз царски двор и раширио се углавном међу (про-западном) високом класом реформиста у руском друштву. Касније се овај обичај раширио и у друге слојеве, па и међу Православне у Русији.

Крајем XIX и почетком XX века, углавном кроз процесе секуларизације и комерцијализације хришћанства, овај обичај проширио се по целом свету (слично као «Дан заљубљених», «Ускршњи зека», «Деда мраз»,...) па је тако дошао и код нас. Наша Црква ипак никада није прихватила јелку. Њена популарност код нас достигла је свој врхунац у «златно време комунизма» а већ од краја деведесетих овај обичај поново се гаси међу православцима у Србији док у «популарној глобалистичкој култури» и даље остаје широко коришћени символ тржишно оријентисаног псевдо-хришћанства.

Шта се крије иза свињске кијавице?

Цела фрка око „свињског грипа“ испаде на крају „мајмунска посла“. Појавио се „ниоткуда“ и почео да коси животе по Мексику, чак га људи почеше звати и „мексичким грипом“. На остатак света највећи утисак оставио је подсећајући људе на „кравље лудило“, „С.А.Р.С.“, „птичији грип“... а од када се појавила информација да је вирус „побегао из лабораторије“ подсети нас и на Сиду и друге сличне „незгоде“.

Елем, како се грип прозвао „свињским“ тако је опао извоз свињског меса из САД-а, а чак су и сељаци у Србији почели да продају свиње како би избегли евентуалну репризу ситуације са „птичијим грипом“ када су изгубили критчну зараду у послу са живином. Недуго затим заражен је и један војник у Америци, па је читава јединица стављена у карантин. Земље широм света почеле су да уводе ригорозне мере заштите на границама и да спречавају улазак путника из Мексика... све земље осим САД.

Управо из овог разлога спровели смо мало истраживање међу Американцима. Путем „Фејсбука“ изабрали смо неколико њих из различитих делова Америке и различитих друштвених слојева и упитали их за здравље и ситуацију у њиховим породицама. Добили смо врло интересантне одговоре.

Тек незнатна мањина била је забринута за своје здравље, али је имала поверење у председника „Обаму“ да ће решити ствар. Већина је одговорила како им је „мука“ од приче о свињском грипу и како се уопште не боје јер очигледно немају разлога, док год америчка администрација не затвори границе са Мексиком. Један део упитаних одговорио је како једва чека да на медијима јаве како их је Обама све спасао и како сада могу да се врате својим нормалним животима.

Различити аналитичари из различитих култура ове знакове читају као један експеримент који спроводи америчка администрација. Овај експреримент има два примарна задатка. Први је начин ширења вируса употребљеног као биолошко оружје и ефективни методи одбране. У те сврхе је изабран баш Мексико, као туристичка земља, а зато је вирус пуштан у поједине војне јединице и друге еснафе од виталног значаја за одбрану земље. Други задатак јесте манипулација информацијама и промоција одређених продуката Система, у овом случају председника Обаме. Он се јавља као врста „суперхероја“ који у одсдудном моменту спашава свет а Америка остаје уверена да је на изборима донела праву одлуку.

Оно што већина аналитичара превиђа или из неког разлога прећуткује, јесте наша ранија напомена о претходницима „свињског грипа“. Наиме, не тако давно појавило се „кравље лудило“, након њега имали смо „птичији грип“ а сада и „свињски“. Од раније имамо генетски модификовано воће и поврће. Можемо слободно претпоставити да у следећих неколико година следи „овчији грип, лудило или нешто сл.“ а затим масовно тровање воде. Резултат ових феномена је увек масовна продукција потенцијално опасне хране, али и појава „органске“, „чисте“ и „природне“ која је неколико пута скупља и не тако лако доступна свим слојевима.

Овакво стање већ сада доводи, а у будућности ће то бити још наглашеније, до концентрисане моћи контроле дистрибуције хране и воде, који су за човека далеко важнији извор енергије од нафте и гаса. Ономе ко има залихе фосилних горива или другог извора енергије, то неће много значити ако му неки други центар моћи контролише доток хране и воде.

Србска економска криза и (р)еволуција

„Велики прасак“ је близу, много ближе него што мислимо. Његов најсигурнији знак је приватизација Србије и то у најбуквалнијем смислу. Србија као држава, са свом својом имовином и својим држављанима, постала је приватно власништво. Модерним речником то се зове кредитно презадуживање, односно „банкрот“ а политички некоректан термин био би „дужничко ропство“.

Живи песак србског иностраног дуга


Осврнемо ли се неколико месеци уназад, што је изузетно тешко, сетићемо се изјаве Млађана Динкића: „Србија ће профитирати од Светске економске кризе“. Тешко је осврнути се толико уназад јер смо свакодневно бомбардовани гомилама информација и афера које не стижемо ни да региструјемо. Филтрирамо информације како би смо сачували здрав разум, а то значи да информације не долазе до нашег ума. Коначно, и на најскандалозније и најсензационалније вести ми уопште не реагујемо. Зато се и не осврћемо, тако нам се чини лакше опстајати. Но да ли је заиста?

Осврнемо ли се на један мало ближи датум, с почетка овог месеца, сетићемо се како је Финаншел Тајмс 06.04.2009. пренео изјаву ММФ-а да би „...западноевропске банке ускоро могле да изгубе око 160 милијарди долара у средњој и источној Европи јер је до 20% свих кредита на том тржишту већ сада ненаплативо. (..) Огранцима западноевропских банака у средњој и источној Европи биће потребно 100 милијарди долара свежег капитала, а у случају „озбиљније кризе широких размера“ могло би им затребати и 300 милијарди.“

Међународни дуг Србије је почетком године званично износио око 9 милијарди долара, предвиђа се да ће до краја године бити више него удвостручен. Незванично се у појединим економским круговима наговештава да је тај дуг већ сада око три пута већи. Сада смо узели још један кредит од ММФ-а у износу од 300 милиона долара. Претходно је у јануару Србији одобрен кредит од 520 милиона за који су наши Системски економисти рекли да га вероватно нећемо морати ни употребљавати. Два месеца касније схватили су „да ће криза вертоватно бити дубља него што су очекивали“ и како Финаншел Тајмс извештава позајмицу од 520 милиона претворили у програм од 3 милијарде доларе на 27 месеци.

Позајмицу од 300 милиона добили смо на рок од 30 година, уз годишњу камату од 2.5 одсто. У преводу би ово значило да на основицу дуга од 300 милиона треба плаћати 7,5 милиона долара камате на годишњем нивоу. Под условом да каматна стопа остане једнака то у датом периоду износи још 225 милиона долара. Но, обзиром на то да су ових 300 милиона додати на претходне позајмице и да заједно чине цифру од 900 милиона, треба рачунати на то да ће годишња камата уствари бити 22,5 милиона, односно у тоталу 675 милиона долара.

Један од услова овог програма ММФ-а јесте и најмање 6% додатног пореза на све приходе грађана, што је већ у зачетку. Други удар на већ скоро имагинарни буџет грађана, односно крпљења „фиктивног“ буџета државе јесте повећање ПДВ-а за чију реализацију се чека почетак следеће финансијске године. Од јуна ће ПДВ у Србији бити један од највиших у Европи. Уз стопу незапослености од преко 20%, и то у свакодневном порасту, презадуженост и апсолутну зависност од ЕУ и САД које се и саме налазе у дубокој финансијској кризи, питање је како ће Србија дочекати крај године.


Србска и Светска еконоска криза


Неколико чињеница овде треба посебно истаћи. Прва је та да криза у Србији нема претерано много везе са Светском економском кризом (СЕК). Наша криза је свакако под жестоким утицајем СЕК, али је почела пре ње, „храни“ се сасвим другим изворима и трајаће дуже од СЕК. Чак и да неко у једном тренутку чаробним штапићем уклони Светску економску кризу, криза у Србији би остала.

Ово и јесте прави контекст Динкићеве прошлогодишње изјаве како ће Србија „профитирати од Светске кризе“. Наш извоз је минималан а увоз претерано висок и у време када је Западни свет у кризи и потражња је смањена требало би да не осећамо превелику штету од ионако никаквог извоза а да осећамо корист од јефтинијег увоза. Светска криза, очигледно, само је изговор посрнуле србске привреде за утапање у сопственом јавашлуку.

Друга чињеница коју истичемо је у домену философије економије. Етимологија појма „економија“ враћа нас на Балкан, у стару Грчку. Реч икономија (οικονομικός) је сложеница од речи „закон“, “обичај“ и „домаћинство“, „кућа“, што значи „начин вођења домаћинства“. Отуда би србски појам „домаћин“ био синоним појму „економиста“. Но, ако се домаћин не брине о домаћинству онда и није домаћин него распикућа. У нашем језику не постоји антоним за „економисту“, али је сасвим могуће да се и то промени након ере Динкића и Ђелића. Барем ће србски језик да профитира од економске кризе.
Ако дакле најодговорнији у држави постављају стандард неодговорности, излаз из кризе не може се очекивати. Како год се буде развијала ситуација на глобалном плану, то неће посебно утицати на финансијске неприлике у Србији.


Где нас води криза?


У времену када Запад закива последње ексере у ковчег неолиберализма и капитализма Србија остаје последњи "адвокат" овог пропалог друштвеног концепта. Запад ће из неолибарализма и капитализма изаћи кроз еволуцију и питање је где га та еволуција води. Србија међутим, срља ка револуцији...

Америчка централна банка, „Федералне Резерве САД“, је „квази-јавни сервис“ и то не по нашој оцени већ по њиховом самоопису на званичном веб сајту. Америчка централна банка приватизована је пре сто година и власништво је неколико финансисјких институција које су опет у приватном власништву неколико породица попут Ротшилда, Рокфелера,... и као највећег акционара енглеске Круне. Ово наводимо само како би смо наговестили пут Западне финансијске еволуције кроз СЕК.

Пред Србијом међутим постоје два могућа пута. Први, далеко извеснији, јесте (р)еволуција, односно наставак садашњег тренда и надживљавање Западног капитализма. По изласку Запада из кризе а упадања Србије у безизлаз презадужености и беспарице у Србији почињу социјални немири, руши се власт и слично пучу из 2000. улица на власт доводи друге људе истог Система. Ти други људи увешће Србију као приватизовани ентитет у следећу транзицију.

Други могући пут јесте стварна национална револуција. која ће Србији донети национални понос и социјалну правду. Она неће само сменити људе већ ће разбити идеје и изменити, тј. преобразити сам Систем. Социјални немири почеће да се кувају већ од јула и у јесен ће експлодирати. Систем се руши и Србија стаје на своје ноге. Проблем са овим сценаријом не долази споља него изнутра. Наиме, Србија нажалост још увек нема људе који би изнели ову револуцију.

Како год било, социјални немири и "прасак" су неминовни до краја године а време ће показати који сценарио од ова два могућа ће се заиста и остварити.

ВАСКРС 1945.- ДАН ПОБЕДЕ

Мало је познато да су Немци у Другом светском рату морали два пута да потписују капитулацију, једном у Француској а други пут у Немачкој, у размаку од непуних 24 сата.

Наиме, након Хитлеровог самоубиства крајем априла 1945. које му је остало као једина опција „бегства“ из безизлазне ситуације, ђенералима Вермахта биле су одрешене руке да преговарају о условима предаје. Њихов најважнији циљ пре свега био је да се предају западним Савезницима како би избегли робство под Совјетима и дугорочне посете Гулазима.

Комадант савезничких снага у Европи, Армијски ђенерал Двајт Ајзенхауер, који је десетак година касније постао председник САД-а, свој штаб у то време сместио је у просторијама Средње техничке школе у Ремсу; око два сата вожње источно од Париза. Немци су успоставили контакт са њим и хтели да започну преговоре о условима предаје. Одговерено им је да Савезници, по протоколу договореном у Казабланци 1943. између Рузвелта и Черчила, у обзир узимају само безусловну предају на свим фронтовима. У ситуацији када су Руси већ увелико ушли у Берлин, када је Немачка била у расулу и на прагу потпуне совјетске окупације, Немци пристају на безусловну предају.

У име Немачке у штаб ђенерала Ајзенхауера стигао је ђенерал Алфред Јодл, начелник ђенералштаба немачке армије, у пратњи мајора Вилхелма Оксениуса и ђенерал-адмирала Ханса Георга Фрајденберга. Пошто на чин Армијског ђенерала Ајзенхауера Немци нису могли да одговоре изаслаником у истом рангу, Јодла није примио Ајзенхауер већ представници његовог штаба. Јодл је у штаб ушао у моменту док је поред њега марширала колона заробљених немачких војника у пругастим затвореничким оделима.

Јодл и његови пратиоци уведени су у „планерску собу“ чији су зидови облепљени војним мапама. Сели су за сто и Савезници, у чијој делегацији су се налазили представници САД-а, Велике Британије, СССР-а и Француске, упитали су их да ли су спремни на безусловну предају. Јодл је потврдно климнуо главом и рекао „да“.

Немачка делегација стигла је у Ремс 06.05.1945. а капитулацију су потписали у ноћи између 06. и 07. маја, у 02:41 (07.05.1945.). Када је вест стигла до Стаљина, од њега је стигао одговор да он ову предају сматра „унилатерарним документом“ и да се капитулација има поново потписати у Берлину, што је учињено у следећој ноћи. Календарски, друга капитулација потписана је 09. маја (у ноћи 08. на 09.) и зато се тај дан, као „Дан победе над фашизмом“ у Западној Европи прославља 08. маја а у Совјетском Савезу, односно данас у Русији 09. маја. Нико не прославља 06. мај када су се Немци заправо предали.

Прави разлог зашто су Совјети инсистриали на поновном потписивању крије се управо у датуму. Наиме, 1945. године православни Васкрс пао је на Ђурђевдан, у недељу 06. маја. Немци су се дакле предали на православни Васкрс. Символично су православни народи први зрачак слободе угледали управо на Васкрс. Над милион србских православних глава свештеници су певали „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав“ управо у тренутку када су Немци погнуте главе изговарали „предајемо се“. Стаљин није желео да се победа над Немцима припише дејству било које друге силе осим Црвене Армије.

Божијом промишљу, Стаљин помера дан предаје како би наговестио да православнима предстоји још много дужа и тежа окупација. Но управо овај Васкрс из 1945. и данас символише нашу наду у коначну победу правде и Васкрс снаге и славе Краљевине Србије, Царске Русије и целе Европе нација.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

ВОИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

Дан сећања на НАТО агресију и "монтипајтоновску" школу режије

Дан почетка напада НАТО алијансе на С.Р. Југославију обележен је на, за нас, врло специфичан начин. Најављено је неколико различитих окупљања, из различитих извора стигли су позиви на различита места, углавном у исто време. Свако је желео да се огребе мало о труд неког другог и да се прослави као „антиглобалиста“, анти-ово или оно, или да се наметне као неприкосновени вођа патриотског блока међу Србима. Пре свега упечатљиво је да у јавним манифестацијама нису организовано и јавно учествовале странке СРС и СНС, оне су свој део посла обавиле кроз финансирање.

Власт је са друге стране свој део обавила на њој својствен начин. Положени су венци на споменике, дате су куртоазне изјаве како бомбардовање није било у реду и како се треба сетити жртава. То да нико од њих није учествовао у одбрани земље није поменуто. Осим наравно СПС-а за који се до јуче тврдило да је искључиви кривац за бомбардовање а СПС своје садашње партнере за сараднике окупатора. Али то је већ сасвим друга прича.

Телевизија Б92 тај дан већину емисија посветила је апологетици агресије, тако да се у једној од њих могла чути и Соња Бисерко како изјављује да и даље стоји иза својих речи у изјави датој за време бомбардовања 1999. како се „нада да ће ускоро НАТО и копнено умарширати у Београд и преузети власт“. Посебно је "симпатичан" био њен коментар да је то данас свакако „чињенично стање на целом Балкану, да смо сви под „цивилним“ протекторатом ЕУ и НАТО алијансе“.

Тачно у подне требало је да сирене у целој Србији огласе сигнал за „крај ваздушне опасности“. Сирене се углавном нису огласиле, нарочито у Београду. Додуше и тамо где јесу људи су их игнорисали. Ретки појединци стајали су у месту и одали пошту жртвама НАТО окупатора. Људи су се после углавном питали има ли и смисла да се сирене оглашавају, откуд нам та идеја да је опасност прошла!?

Српска Православна Црква организовала је парастос свим пострадалима а примарно богослужење било је у Цркви Светог Марка у Београду у 17:00 часова. После парастоса највиши великодостојници СПЦ прешли су у Сава Центар где су учествовали на феноменално организованој академији „Србијо памти“. Ову академију преносиле су локалне телевизије тако да је путем кабловске мреже могла бити праћена скоро у целој Србији. Званично, организатор су Двери Српске. Незванично, иза свега стоји ДСС.

Ово дешавање у Сава Центру био је један од ретко успелих скупова последњих година. Није битан број него сој, очигледно је парола коју од скора носе и демократски опредељени патриоте.

Тога дана по Београду су се могле видети и позивнице разних фантомских организација које су наводно организовале некакве протесте у Кнез Михаиловој улици у подне или „око подне“.

Покрет 1389 који се недавно поцепао на 1389 и СНП 1389 организовао је два засебна скупа на Тргу Републике. На овом другом учествовало је мноштво покрета и организација па преносимо и неке утиске са Трга.

Негде око 19:00 часова на Тргу републике у Београду било је око 2000 људи и тешко да је та бројка расла у току целе вечери. У најоптимистичнијим извештајима самих организатора помињу се 3000. У исто време код Рускуог Цара окупила се група «грчких анархиста». Поред њих стајала је и група Скојеваца који су носили заставе СФРЈ и КПЈ. Делили су летке пролазницима у Кнез Михајловој. Било их је мање од десет и нису имали никаквих проблема док су били на улици.
Ови "Грци" су се по почетку митинга преселили на плато до Трга и ту ћутке стајали сат или два а онда отишли у непознатом правцу.

Поједини чланови извесног "Српског Народног Покрета, који је наводно носио организовање овог скупа, тврди да су комунисти и анархисти били позвани и да су уживали заштиту организатора. Тај СНП наводно ипак није левичарска организација него, по тврдњи неких чланова "организација без идеологије" (sic).

Митинг је у почетку био класичан промашај, попут Радикалског скупа од летос. Људи који су добили прилику да се обрате некаквој публици искористили су ту прилику да слушаоцима саопште како смо ето били бомбардовани, како је то злочин итд. Говоранције су биле предуге а ретко који говор је био вредан слушања, искључујући наступе гостију из Русије, донекле Ремзија Кларка и појединаца из Србије о којима мало касније.

Међу окупљенима било је доста навијача. Углавном прилично пијаних, са алкохолом у рукама. Бауљали су около, спопадали новинаре, жене,...

Прва "интересантна" ситуација десила се када су водитељи најавили говор "највећег српског филозофа данас" Михајла Марковића. Он је изашао да говори а припадници Образа Младена Обрадовића су му звиждали. Скандирали су "нећемо комунисте" и «светосавска Србија» што је и добар део присутних прихватио. Марковић је смрсио шта је имао, опет неке фрапантне новости како смо бомбардовани и како је то неправда, што ваљда нико од нас није знао до тада. Чим је завршио одмаглио је са бине.

Симпатизери СРС су у почетку прихватили звиждање уверени да му се звижди јер подржава Томину СНС (семе му се затрло, не видео бела дана, капала му рђа до кољена а трулеж од кољена, не родила му шеница бјелица, итд... рекли би Радикали). Но када су схватили да му се звижди јер је комуниста, сасули су паљбу на организацију Младена Обрадовића.

Али погрешили би и они који би мислили да му је звиждано само зато што је комуниста. Ма какви. Исти тај Младен Обрадовић је на летошњем митингу стајао на бини поред Вулина и других комуниста, радикалнијих од Марковића. Тада су се у публици вијорили и барјаци СПС-а, ПУПС-а,... па се није звиждало. Уосталом, сам Обрадовић хвали се како је спасао ону шачицу Скојеваца у Кнез Михаиловој да их демонстранти не дохвате у шаке. Марковићу се звиждало јер Обрадовић није говорио.

Треба издвојити наступ представника једног од Равногорских покрета. Имао је неколико изузетно лепих реченица, а једини је од присутних подржао и навијаче. Неки од њих су то бурно поздравили машући дволитреним флашама пива. Но врхунац је био када су слушаоци запевали "Од тополе" а он прекинуо говор и певао са њима. И то све строфе, да се зна. Ретко се виђа тако искрена емоција код оних који се баве политиком, ма колико профана била.

Добре говоре држали су Руси. Наравно, Сергеј Бабурин у свом елементу. Максим Мишченко из Јединствене Русије који је претио издајницима као што су Каспаров и слични у Србији. Генерал Ивашов је пренео неке интересантне анегдоте о руском заузимању Приштине 1999. Обећања да се Русија враћа на сцену и да ће се вратити и на Косово и то не само са једним батаљоном изазвала су одушевљење свих присутних.
Др. Мира Алечковић је лепо и кратко беседила. Такође наши полицијски и војни ветерани оставили су јако леп утисак. Као говорник појавио се и представник СНП "Светозар Милетић" и у том тренутку су се одвојили симпатизери Младена Обрадовића и добар део навијача.

Њих најмање две стотине кренули су према Теразијама, за њима је кренуло и неколико полицајаца. Убрзо затим полицајци (ти исти) су утрчали назад на Трг а за њима и пар десетина навијача, но полицајци су ипак успели да збришу и да се сакрију. Срећом по полицајце нису морали да беже преко улице јер је са друге стране било припадника жандармерије а било је црвено за пешаке. Да су их Младеновци појурили кроз црвено, могло је бити и егзекуција на лицу места.

Већ око 21:00 час на Тргу је остало само пар стотина људи. Ивана Жигон је рецитовала "Пркосну песму", али овај пут на србском, (добар део) на енглеском, (мало и) на италијанском и (крај) на руском. Дива је поново одушевила. Заиста је племићкога духа. Скуп је трајао све до 22:00 часа а крај је дочекала само шачица најупорнијих.

Обзиром да је скуп организован у тоталној медијској блокади, окупио се солидан број људи. Опет, обзиром да је на тих две хиљаде људи било макар хиљду организација, и то од комунистичке до нацистичке, слика није нимало ружичаста. Била су два покрета «1389», Руски Образ који је подржао скуп и кога су подржали организатори и Образ Младена Обрадовића који је напустио скуп и од кога се сада ограђују и организатори и учесници. Представници Равногорског покрета- ко зна ког по реду, навијачи разних клубова, скинхедси, активисти НКПЈ, анархисти, монархисти,....

Ипак, највећи квалитет и предност овог скупа је листа говорника. На једном месту окупили су се Ремзи Кларк, Сергеј Бабурин, ђенерал Леонид Ивашов, ђенерал Спасоје Смиљанић, Василије Гаљак, Ивана Жигон, Бора Ђорђевић,... и други угледни Срби као и представници појединих организација из Грчке, Бугарске, Немачке, Швајцарске, Француске,...

Све у свему, дан почетка НАТО агресије обележили смо на једини начин могућ за овај слуђени народ- недолично. Треба одати признање онима који су се трудили, на првом месту скупу у Сава Центру, али свакако и онима који су уложили огроман напор да организују и окупљање на Тргу Републике. Али треба извући и поуку па једном већ почети сакупљати сој а не број. Треба отети микрофон досадним говорницима који већ двадесет година врте једну те исту плочу коју сви знамо. Не због тих организација, ко их шљиви, да су боље не би се тако цепале и распадале. Због будућности, због физичког и духовног здравља нације.