Господин Раде Рајић, пуковник у пензији, први је Србин који је докторирао на тему части. Вођен официрским позивом и жељом да изврши систематизацију овог људског феномена, а у светлу историјских и савремених догађаја, објавио је до сада три књиге из ове областии више научних радова.
Господине пуковниче, одакле част код људи као појам, као феномен, као појава?
Част се код људи, односно хајде да кажемо код народа у току цивилизацијског развоја, јавила као једна хуманистичка потреба где су односи међу људима кроз те обичајне норме добијали једне праведније, истинскије, честитије форме и једноставно на њеној тој позитивној моралној снази она је опстајала, стварала се, развијала у свим цивилизацијама. Тако да, њени корени су заиста дубоки, код свих народа и на свим просторима: да ли је то сад на северној, јужној, источној, или западној хемисфери, пре 2-3000 година или нешто касније, свеједно је.
И она се паралелно развијала у свим цивилизацијама без обзира, да ли је у питању Африка, Европа, или рецимо Блиски исток?
Да, она се свагда развијала, као што је рецимо карактеристично да је и крвна освета, један од карактеристичних периода кроз које је пролазила свака цивилизација и сваки народ: негде се она јављала раније, негде касније, а негде се чак у неким елементима изражава до данас.
Значи ли да у том, погледу не постоје ,,више и ниже расе'',односно да се част код неких развијала више него код неких других?
У принципу, не постоји ту нека битна разлика. Ви елементе части или те неписане законе части, ако хоћемо да будемо директни, они се јављају и у Јужној Америци и Јужној Африци у Северној Америци код Индијанаца, на Далеком истоку код Јапана, на европском простору, дакле подједнако се јављају сви иако су у тим временским периодима биле потпуно раздвојене те цивилизације једна од друге.
Колико дуго се Ви бавите овом тематиком?
Па интезивно, једно 10-15 година.
И Ви сте једини који је код нас, у нашој земљи и на овим нашим просторима и докторирао на ту тему, зар не?
Ја сам се, једини бавио дуго и са једног, наравно научног аспекта, тим феноменом, тим проблемом части, тако да сам из те области написао доста научних чланака, садржаја, написао сам и трилогију на тему части и тема мог доктората баш почива и обрађује тематику части.
Када се и како код Вас појавило интересовање за част?
То се десило једним делом у војној академији док сам био тамо као наставник, односно командир. А нарочито се интезивније то бављење или знатижеља за феноменом части јавила почетком деведесетих када су почела она борбена дејства и политичка превирања у бившој Југославији. То је било због тога што, посебно на тим просторима Крајине, код свих људи па и код мене, јавило се то питање ,,Шта се то дешава?'' и проблеми како даље, а с обзиром да сам био официр тај појам части се јављао све чешће као једна врста појма у одговорима да би он био све доминантнији. Онда се поставило питање ,,Шта је то част у далеко потпунијем смислу и значењу?'', тим пре што се мање литературе налазило из тог комунистичког периода везане за част, а што се ишло дубље у нашу државну и националну историју и политику, она је све више имала на значају, доминирала, била обрађивана и о њој се све више писало. Тако сам више литературе налазио у периоду који је везан за Краљевину Југославију, а посебно у периоду који је везан за Краљевину Србију.
Колико се у нашој јавности раније говорило о части, а колико се данас о томе говори?
У комунистичком периоду о части се мање говорило. У ствари комунизам у принципу не прихвата част: то је систем који више почива на почасти, а част му не одговара због тога што част задире у једне дубље историјске, националне, хришћанске ,религијске аспекте у један проверени тип вредности, а комунизам је вршио систем превредновања где су многе вредности подвођене и мешане кроз идеолошки концепт. У том смислу част није била у том степену пожељна, она је растакана и превођена у моралне вредности комунистичког система које нису издржале тест времена. Комунизам у принципу не прихвата част у оном основном облику, мада је знао да се користи тим појмовима и неким правилима, али у принципу не. Јер, држава која је имала затворе попут Голог отока где је убијано људско достојанство и част, не може говорити о части. С друге стране имате нешто што је посебно карактеристично за југословенски концпет, где код србског народа имате укорењену традицју, дух, моралне постулате, кроз комплексан косовски феномен. Код осталих сународника то немате, а то је опет требало уједначавати: нешто поништавати нешто уздизати, правити неку мешавину вредности, па част није прихватана као таква и била је непожељна.
У новијем времену, имамо чешће позивање на част, међутим ја мислим да је то више формално него суштински присутно. Има више неких наговештаја да се ту нешто чини, али ипак не. Постоје наравно добре намере и код појединаца и организација, институција, међутим, систем који је 50-60 година систематски то разграђивао, тешко да може на тим коренима да нешто битно надаље промени. Наравно, ми сад можемо говорити да има појединаца и организација које мање или више почивају на вредностима морала и части, а имамо и један део тих структура које част не прихватају и ту се још увек добро сналазе и пливају. У целини, част постоји у једном степену који можемо оценити са добар/довољан, али не у толиком да она битно утиче на друштвени, социјални, културни или просветни ниво.
Кад сте споменули комунизам, има ли ту и неке филозофске основе, с обзиром да смо по комунизму сви у некој неприродној мери једнаки, док рецимо за част је једнакост другачија категорија?
Комунизам ће имати увек актуелну потребу да се као такав чува, одржава, да по својим вредностима заслужује пажњу. Ми сад не можемо рећи да је у том систему било све лоше, то би било јако ружно. Имамо један проценат људи који су у том систему видели нову вредности испољавања себе, сигурност, рад, честитост и у том смислу им је остао у лепом сећању. Имате и други део људи који су комунизам доживели страховито репресивно и они га не доживљавају као ови први. Комунизам је знао да се жестоко обрачуна са својим неистомишљеницима и он је покушао да једну врсту уједначавања људи постави, што је додуше више било привидно него суштински, али је одговарало већини људи. Везано за част, интересантно је да част не прихвата да су сви људи једнаки, ништа у природи није једнако: ни два цвета ни два листа ни два човека, чак ни отисци на прстима нису једнаки. По томе су људи различити, част једноставно жели да људе у складу са њиховим способностима, одговорностима, потенцијалима, рангира и поставља на место које им по том квалитету припада на друштвеној лествици. Људи са већим степеном квалитета, стручности, одговорности, ауторитета треба да буду на вишој лествици друштвеног статуса. Док рецимо част гледа људе да су различити, дотле достојанство има другачији став, оно прихвата принцип да човек има своје вредности, којим жели да поштује друге да би он поштовао себе. Достојанство гледа друге са позиције равноправности, па тако достојанство и част иду заједно: достојанство служи као један амортизер који части ставља до знања да се морају уважавати људи другачијег мишљења, вредности, а не строго по хијерархији части.
Какво је стање код неких других народа када је у питању част? Да ли је она више присутна и у којим круговима?
У принципу религије су сродне или различите, а неке и дијаментрално супротне, међутим гледано на част као на цивилизацијску тековину без обзира где и када је настала, она у принципу по својим неписаним законима функционише у мери од око 80%, што код религије није случај. Можемо да кажемо да код народа постоје слична мерила односа према законима части. Наравно, част се може и злоупотребљавати. Може се преко њених ћуди да се она издиже изнад неких уобичајених норми и да се као таква правда често пута идеалом којим је посвећена и онда читав један систем вредности се по томе усмерава. Треба подсетити да је рецимо Хитлер доносио законе о части, а видите у шта се то изокренуло. На крају, имате код јапанског народа изузезно јак бушидо систем кодекса части и читава та савремена цивилизацијска експанзија почива на систему бушида, то њихови творци тврде. Он се индиректно или директно провлачи кроз савремени Јапан, мада је јапанска војска чинила стравичне злочине у Другом светском рату у Кини, Индонезији што јој опет не иде на част.
Код нашег народа је то изражено у једном другом светлу, ја сам се и тиме, извориштем нашег духа и културе бавио и сазнао да наш народ има то дубоко, исконско, чак кодно усмерење и извориште на високим моралним постулатима у развоју тог цивилизацијског тока наших предака до наших дана, где је то осећање за истину, правду, честитост, рад, великодуштност односно за феномен славе: да се прославља све што је вредно лепо у човеку, природи, да се то проноси кроз предање, а предања су она најплеменитија осећања која остају кроз векове као водиља развоја једног народа.
Зашто је код нас то постала табу тема? Не говори се пуно у медијима и у тзв. mainstream круговима.
Један од система или облика растакања србског народа је напад на његову територију, културу, традицију, писмо, моралне вредности, Косовски феномен, на православну веру па ако хоћемо и на тај стуб морала, то је част. То се најочигледније види кроз маргинализацију комплексног косовског феномена, где се исти сматра као једна митоманија, као нешто превазиђено, застарело, непотребно. Хоћу да кажем да читав тај стуб етике и морала који је печатом дат тим косовским феноменом, одише духом славе и части. Треба имати у виду да је на овим просторима из средњевековног и ранијег периода где је већински био србски народ, доласком ислама са истока и католичког духа са запада, касније комунизмом са простора СССР-а, део нашег народа је што милом што силом превођен у друге вере и идеологије, све до окретања против матице своје нације. Тај одрођени део народа је злоупотребљен због туђих интереса и онда је преко одрођавања од части окренут против матице нације. И то су сад на неки начин непожељне теме. Јер ако идете дубље у историју, видите једну прилично проблематичну ситуацију, где у једној вертикали стоји дух и снага србског народа која је још увек остала у вери, традицији и култури, а имате и део нашег народа који је превођен у друге вере и идеологије па окренут против матице своје нације и који се окренуо против тог стабла у жестоким ратним сукобима кроз геноцид против изворног народа.
Ви се овом темо бавите јако друго, а били сте и официр наше војске. Јесте ли имали неких потешкоћа или проблема што због тема којима сте се бавили, што у професионалним круговима?
Било је проблема, како да не. Када сам се почео бавити том тематиком озбиљније, ја сам очекивао да ћу као официр из Војне академије наићи на подршку, пре свега зато што сам се бавио и проблемом официрске части. Међутим то је код једног дела људи изазвало поштовање, али код већине људи из политичке, идеолошке гарнитуре, долазило је до отпора, односно прикривеног и полутајног, тако да ми нису дозвољени чланци да се објављују, да су наручиване и негативне рецензије и поред позитивне рецензије из САНУ на шта сам био поносан, до тога сам прекомандован да се удаљим од породице, од библиотека, од људи са којима сам сарађивао од патријаршијске библиотеке, разговора са свештеним лицима итд. Све са намером да се наведем на напустим војску, да се од тога потпуно удаљим. Међутим, разговором са једним бројем колега који су заиста поштовали пре свега ову тематику, а и мене и који су препознали да је ово значајно и за војску и за народ и за младу генерацију и државу и нацију, дали су ми снагу да издржим. Посебно сам био изненађен што се према мени у војној академији тако обрушава један систем. То никако нисам могао да схватим, очекивао сам ту највећу подршку а добио одбојност највећег типа. И онда ми је то само потрврђивало да сам на правом путу. У прекоманди сам имао неку срећу да сам био у ситуацији да имам више слободног времена, тако да сам ту те моје материјале, читао и писаом, уређивао, а с друге стране тамо се баш уводио систем рачунара, где сам могао и рачунар да користим и да у том смислу нешто и научим и материјале лакше обликујем и припремим рукописе за књиге.
Трилогија о части
Написали сте три књиге на тему части, а две некако комплементарне: ,,У име части'' и ,,У име војничке части''. Постоји ли ту нека разлика поимања части код војске и код људи и који су неки њени символи?
Ја сам написао три књиге о части, од чега је једна ,,У име војничке части'' намењена пре свега за Војну академију: официре старешине, Министарство одбране, за људе које интересује војна проблематика, а друге две су написане више за цивилну популацију, растерећене су делимично од војничког. Везано за част у оквиру служби, ја сам припремао предавање на тему службене части, њихов утицај у држави и друштву где су обрађене традиционалне службе: од официрске, лекарске, свештеничке, адвокатске итд. И онда сам те друштвено важне службе по одређеним системима поређао по квалитетима који су значајни из угла части. Из тога се види да је војничка част најважнија врста части. Уосталом, војничка част носи прерогативе витешке части, оно што је морално вредно, не само кроз витешку традицију средњег века већ као племенити узвишени дух општег типа. Тај дух највише проноси официрска част и она је посвећена идеалу који је код многих држава и народа идеал највишег типа. Имамо код свештеничке части служење Богу, код лекара продужење живота, код правника установљење истине, тако да свака служба има идеал части, а код наше војничке службе је то отаџбински идеал, јер он је моћан у толико што отаџбина највећи ослонац има у официрима и официри када заврше војну академију добијају позлаћену ешарпу, што не добија ниједна служба. Тај појас представља њихову везу чашћу према отаџбини, држави нацији. Толико је та војна злужба значајна и моћна, не потцењујући наравно и друге службе које су потребне за функционисање друштва као једног сложеног, организованог система.
Поменули сте као узрок Вашег бављења и ове последње ратове деведесетих и распад Југославије. Не стиче ли се утисак да је западна медијска пропаганда ишла највише на част србског народа?
Ствар би ваљало посматрати из угла универзалне етике добра. Част је једина која је дала етику свету. На овим балканским просторима, наш народ има дубоко утемељење да живи, ради и ствара на часним постулатима свога корена, свога духа. Наравно, част не трпи подметање, лажи, сатанизације, наношење бола или кривотворење историје. Ми смо на неки начин сведоци једног агресивног, потрошачког, егоистичког менталитета западне цивилизације, која се не само окомила на ове наше просторе, него да се вратимо нпр. на ближу прошлост: Запад је хтео да ревитализује робовланички систем у другој половини 19. Века. Имате један колонијални систем, необично израбљујући, једно жестоко обрачунавање егоизма, капитализма, профита са народима Америке, Северне, Латинске, Јужне, где је што у ратовима, што у геноцидима страдало око 800 милиона људи. То је напад једног профита, незајажљивог егоизма, који подводи све под своје интересе и онда пропагандом оправдавају све. Тако ни овај напад на наш народ није случајан, гледајући из етичке равни, то је напад немилосрдног менталитета који не бира средства да дође до својих интересеа. Опет, треба имати у виду да од 1918. на овим просторима, част постаје непожељна категорија и почиње једна битка против србског народа. Она траје кроз Краљевину Југославију, а интезивније у другим облицима од 1945. до 2000, а у измењеној форми и дан данас. У ствари, ми имамо сукоб изворних моралних вредности који чува и држи наш народ и то се најбоље може видети кроз симболику дату у манастиру Високи Дечани, где је наш владар Стефан Дечански урадио под цркве у златним орнаментима, а злата није било по зидовима и сводовима, па су разноразне војске и паликуће, копали по поду питајући ,,Зашто је злато стављено по поду а не по сводовима?''. Монаси су одговарали да је злато намерно ту, да се гази, јер изнад тих обичних граница живота, постоји већи духовни и етички смисао. За наш народ живот није потрошачки или егоистички феномен, него часни феномен. То данас објашњавати у овој поплави кич вредности и овладавања новца којим се може купити све, заиста делује помало необично. Нама је просто несхватљиво да се државе служе монтираним лажима. Ми то никако не можемо да прихватимо. Примера ради, како да разумете Хрвате, који никако да схвате Јасеновац, да су њихови сународници чинили такав геноцид да је убијено скоро милион Срба. Па се не може прихватити ни злочин геноцида који су муслимани урадили на простору Сребренице и Братунца у периоду од 1992. до 1995. године. То је био стравичан геноцид, али њима ниједног момента њима не пада на памет да кажу: ,,Наши су синови, очеви, браћа стравично поклали србски народ, аман Срби опростите нам''. Да не говорим шта су радили током Другог светског рата и током Првог. Ниједног момента немате осећај гриже савести. Па није ни случајно, што се узвраћа осветом. Онда су се изокренуле ствари, траже се неки поводи да се историјско бешчашће оправда. Треба имати у виду да су Срби некако највише бранили комунистички систем, који је највише Србе сатирао. Па нам се то и осветило.
На крају, шта бисте поручили људима који се, попут вас, интересују за ову тематику, који имају позвање као овој ,,причи'' и уопште људима који се баве нашим сопством?
За наш народ постоји по духу, завету и предању тај пут славе, достојанства и части. Ни сад га требало напуштати, треба му се враћати, упознавати га и на њему градити своје вредности и интересе народа и стављати то у један конкретан однос супротстављен свим пороцима тог система вредности мондијалистичког типа. Уколико се опстаје на овим вредностима части, имаћемо и породице и нацију и културу и ментално здравље, које не почива на психолошким третманима него на култу и духу вере и части. Дакле култ славе и части би ваљало развијати код народа, младе генерације у систему васпитања, да би се стало на своје ноге.
Разговор водио: Младен Стевановић
