четвртак, 24. јун 2010.

Једина алтернатива Европи је Слобода

Ослањајући се на цензуру и медијски мрак који контролишу заговорници евроатлантских интеграција у Србији слуге Система често прећуткују бујицу вести које објављују медији у ЕУ а који говоре о будућој црној судбини Србије. Пажљиво се цензурише и бира оно што ће се пренети гласачкој маси у Србији тако да им до краја остане најбитнија информација која певаљка се с киме посвађала на Фарми а не оно од чега им зависи сутрашња егзистенција.
Опробани систем „кувања жабе“ који подразумева да ако жабу убаците у лонац вреле воде она ће одмах да искочи напоље, а ако воду полако и постепено загревате, жаба ће се лагано скувати. Вода у којој се Србија кува одавно је почела да кључа, али жаба и даље ништа чудно не примећује.

У том смислу јуче је Европски Парламент (ЕП) усвојио две декларације о процесу придруживања у чланство Европске Уније (ЕУ) тзв. држава Албаније и Косова. У другој декларацији која се тиче србске покрајине Косова и Метохије, декларација коју је предложила посланик Улриха Луначек из Аустрије (Група Зелених), позивају се све земље ЕУ да признају независност Косова како би ЕП лакше формирао заједничке ставове према Косову.

„Схватајући да званично признање Косова тренутно из политичких разлога није најпрактичније за београдску власт, ЕП ипак позива Србију на прагматичнији став по питању статуса и на уздржавање од блокирања чланства Косова у међународним организацијама“ наводи се у декларацији која је јуче усвојена са 45 гласова за, 14 против и 2 уздржана.

У декларацији се наводи и очекивање да ће доћи до либерализације визног режима земаља ЕУ према тзв. Косову чим се за то стекну неопходни услови. Као главне препреке визној либерализацији наводи се висок степен корупције и проблеми на северу Косова и Метохије. Проблеми на северу описују се као „драстични недостатак владавине права, појачан притисак и застрашивање грађанског друштва од стране радикалних група и организованог криминала“.
Позива се на обавезно увођење албанског језика у свим школама, као и „језика појединих мањина, пре свих србскога“. Такође, захтева се и већа ангажованост мисије ЕУЛЕКС-а у северу Косова и Метохије како би се „ојачали добри међуетнички односи и како би се становништво обавестило о делима и акцијама ЕУ“.

Као посебна клаузула наводи се и то да тзв. Косово још није спремно да обезбеди услове за повратак принудно расељених Цигана који су побегли у земље ЕУ те се исте моле да их више не депортују назад на тзв. Косово. Наводи се пример уговора Немачке и тзв. Косова о постепеној депортацији 14000 избеглица од којих су преко 10000 Цигани.

Ова декларација недвосмислено говори о томе да ЕУ не само што нема намеру да попусти према Србији, него од ње очекује и да призна независност своје јужне покрајине. Документ је усвојен јавно о чему је издато и посебно саопштење на сајту ЕП али се о томе у Србији не може чути.

„Саветодавна одлука“ (како обавезно наводе представници ЕУ, наглашавајући „саветодавна“) Међународног Суда Правде о питању легалности самоотцепљења Косова, која се очекује ове године, такође је уско везана за ову тему. Наиме, иако се политички маркетинг београдског режима темељи на претпоставци да ће МСП пресудити у корист Србије, правници независни од режима нису баш сасвим уверени. Они наводе како је противничка страна, на челу са САД далеко озбињније пришла овом питању и приложила далеко обимнија излагања.

Лако је претпоставити да режим свој ентузијазам базира на чињеници да МСП, иако је у Хагу, није исто што и политички хашки трибунал, иако их јавност у Србији често меша. МСП још увек има очуван углед правне а не политичке установе па се рачуна на очигледност нелегалности самопроглашења независности.

Када већ говоримо и о МСП, сетимо се само како је до пре неколико месеци прштала размена претњи тужбом за геноцид између Хрватске и Србије. Убрзо по избору Јосиповића за председника Хрватске о овој теми престало је да се говори, представљајући његов избор као некакав нови корак у „добросусједским“ односима Србије и Хрватске. Тек узгред се ту и тамо констатовало како је управо Јосиповић аутор тужбе Хрватске против Србије.

Иначе, то нећете прочитати на једном „тисућу“ београдских билборда за летовање у Хрватској, али можете на сајту МСП, међу активним случајевима стоји тужба Хрватске против Србије, али нема тужбе Србије против Хрватске. Србија никада није тужила Хрватску за два геноцида над Србима у ХХ веку.

И док се страдање Срба у Хрватској, и по тежини злочина и по игнорисању злочина, може поредити само са геноцидом над Јерменима, дотле се медијски мрак у данашњој Србији може мерити само са „слободом говора“ у Стаљиновом СССР-у.

среда, 16. јун 2010.

ЈАБУКА РАЗДОРА


Једна од главних тема у Србији ових врелих дана је и крајње узаврела ситуација у селу Јабука, поред Панчева. Тамо је пре неколико месеци један млади Циганин (Ром за политички коректне) украо патике једном Србину.

Дечак коме су украдене патике објавио је то на Фејсбуку те га је у ноћи 10. на 11. јуна тај исти Циганин убио, крвнички му забадајући нож у груди неколико пута. Мора се нагласити да би требало да је сасвим небитно ко је Циганин а ко Србин у овој причи, као и у свакој сличној причи. Један је убица и лопов а други је жртва, и једних и других има у сваком народу. Но даљи развој догађаја натерао нас је на овакву поставку.

Наиме у овом банатском селу већину становника чине Срби а нешто мање од Срба има Македонаца . По последњем попису из 2002. у Јабуци живи и око 1000 Цигана. Након овог свирепог убиства већина сељана, Срба и Македонаца, организовали су протестну шетњу. По њиховим речима убиство је било само кап која је прелила чашу. Раније су се жалили на проблеме са Циганском заједницом због учесталих крађа и ремећења јавног реда и мира али нико од надлежних, а нарочито полиција, није нашао за сходно да реагује.

Након протестног скупа мештана Јабуке, у село је стигла жандармерија која је похапсила пет младића, Срба и Македонаца, који су оптужени за ремећење јавног реда и мира и изазивање верске, расне и националне мржње. Оно што слуге и службеници београдског режима данас у медијима прећуткују јесте чињеница да се даљи протестни скупови не одржавају због проблема са Циганима који су до јуче терорисали мештане Јабуке, него са захтевом да се ухапшени младићи пусте на слободу.

Из министарства за људска и мањинска права стигла је оптужба да су сви Срби и Македонци у Јабуци расисти и чланови фашистичких групација, те претња да ће цело село одговарати пред судом. Од градоначелнице Панчева чули смо да су то кукавице које не смеју дању да понове оно што ноћу узвикују и томе слично. Све са циљем да се испровоцирају још тежи инциденти уместо да се ситуација смирује.

Проблеми са циганском заједницом нису ограничени само на село Јабука, сетимо се само недавног случаја када је такође младић Циганин у Ваљеву заклао дечака Србина у градском парку. Такви инциденти су у Србији прилично стари и прилично раширени, само што један део јавности то из неког разлога скрива и покушава да оптужи Србе за расну мржњу.

Не ради се овде о расној мржњи. Проблем Цигана није проблем њихове боје коже или њихове религије или језика. Проблем Цигана је њихова неинтегрисаност у друштво. За то се такође не могу оптужити Срби. Цигани имају право на бесплатно школовање, чак и на факултетима. Многи од њих живе боље, у материјалном погледу, него многи други држављани Србије. Нису једина мањина у Србији па да кажу да их неко систематски саботира кад имамо толико других позитивних примера. Свима би више одговарало да се Цигани социјализују. Елем, њихово одбијање социјализације а затим терорисање нециганског окружења редовно проузрокује то да локално становништво узме ствар у своје руке и реши проблем сама.

Тамо где су се Цигани социјализовали, сами могу да потврде да никакве проблеме нису имали. У време отаџбинских ратова многи су изгинули у борби против усташа и муслимана, као што су и многи остали на страни муслимана и Хрвата ако су са њима живели. Многи су чак избегли у Србију након геноцида у Хрватској 1995. Такви никада нису имали проблема са било ким, осим са сличним асоцијалним чопорима и бандама са каквима су хтели да се обрачунају Јабучани, било да су они црне, беле или зелене боје, сасвим је небитно.

Примери да су Цигани масовно истеривани из неких села или „довођени у ред“ нису никаква новост. Било их је и у Банату али и у свим другим крајевима Европе. Последњи којег се сећамо је онај када су циганска насеља испод Газеле у Београду порушена а Цигани расељени на друге локације. Ни тада се није радило о расној мржњи, већ управо о неопходности социјалне интеграције.

Ако неко, био Циганин, Србин или Марсовац, има жељу да живи мимо свих закона, друштвених правила и цивилизацијских тековина, слободан је да тако и уради али негде где таквим животом неће угрожавати права оних који желе да живе као нормални и цивилизовани људи.

четвртак, 10. јун 2010.

"СА МРТВЕ СТРАЖЕ СРБСТВА" интервју са Гораном Мракићем

Када смо раније на Посматрачу говорили о неким међународним односима, често смо помињали традиционално пријатељство Срба и Румуна. Срби у Румунији имају дугу и интересантну историју а у Србији се нажалост мало о томе говори и мало зна.

Такође, у првој половини ХХ века у Румунији је живео и мученички скончао један од највећих европских трећепуташа и православних националиста, Корнелије Зелеа Кодреану, вођа „Гвоздене Гарде Светог Архангела Михаила“.
Традицију ове организације данас баштини „Нова Десница“ а један од њених првака је и један од најактивнијих и најпознатијих Срба из Румуније у круговима србских патриота, господин Горан Мракић.
Имали смо част и привилегију да са њим поразговарамо и о Србима у Румунији и о Новој Десници.

Господине Мракићу, као Србин из Румуније можете ли нам рећи зна ли се уопште колико наших сународника данас живи у Румунији?

Нажалост, број Срба у Румунији је у константном опадању. На задњем попису нас је било негде око 23.000, али број се стално смањује.

Знамо да је та бројка некада била далеко већа, шта нам можете рећи о прошлости Срба у вашем крају и њиховом данашњем положају у Румунији и ономе што их је у тај положај довело?

Срби су међу првим народима населили Банат и Поморишје, о томе постоје историјски докази и чињенице. Дуго су нас убеђивали да су Срби сишли на Балкан у VII веку и да наша историја почиње од тог тренутка. Чињеница је да је српска повест много старија од Немањића, од прихватања хришћанства и од такозваног доласка Словена на Балкан.

Ми смо дакле староседеоци на овим просторима и не треба ником да се правдамо. Можемо једноставно погледати стотине топонима у данашњој Румунији који указују на масовно словенско/српско присуство. Живели смо током историје под Турцима, Мађарима, Аустријанцима, а сада смо, ето, у Румунији.

Број нам се константно смањивао јер никад нисмо живели под српском управом или у српској држави. Постоје књиге које говоре о прошлости Срба на овим просторима, али оне описују само догађаје од раног средњег века до данас. Додуше, иста је ситуација у матици.

Чињеница је да су многи значајни Срби из прошлости потекли са ових простора: Сава Текелија, Доситеј Обрадовић, Димитрије Тирол, Иван Табаковић, итд. У Темишвару се својевремено школовао Милош Црњански, исто је овде сахрањен део родбине Бранка Радичевића, Вук Караџић је имао куће у Темишвару, Војислав Илић и Душан Васиљев су учитељевали у Румунији, Евстахија Арсић је била везана за Арад, Јован Дучић је био амбасадор у Букурешту, Обреновићи су имали поседе по Румунији, Бранковићи и Јакшићи су подигли прве манастире у Банату, Старина Новак је био војсковођа Михаја Храброг, док су други српски монаси и племићи градили православне манастире по влашким земљама.

Наша је пропаст почела после Другог светског рата, доласком комуниста на власт, који су измешали становништво и раселили многе људе са њихових огњишта. Тиме су уништинили етничко сложена насеља. Највећа је иронија што су многи наши Срби били комунисти, а као што то у историји бива - свака се обмана скупо плаћа. Многи тога ни данас нису свесни.

Да ли сте данас задовољни бригом матице за Србе у Румунији и на шта мислите да би се требала обратити посебна пажња?

Многи у Србији уопште не знају да ми постојимо. Добро су нас пре неколико векова назвали: „Мртва стража српства“. Држава Србија није никад обраћала посебну пажњу на нас, само смо понекад добијали остосе.

Имамо у Србији доста пријатеља, има пуно позитивних људи који хоће да помогну, али сама добра воља неких појединаца није довољна. Било је и политичара који су помогли, али њих можемо бројати на прсте. Ми смо у јако тешком положају – не толико финансијском, колико етничком, идентитарном. Кад се једном изгуби језик - то је онда крај приче. Ако се то догоди, а изгледа да хоће - довиђења.

Политичари у Србији уништавају сопствени народ, шта очекивати да ураде за расејање? Милан Недић је у најтеже доба по наш народ слао српске наставнике у Румунији, а данас, када се сви хвале демократијом и причају о разним правима, не чини се скоро ништа.

Посебна пажња треба да се обрати на квалитет школства и на очување матерњег језика. Око тога би матица могла и морала много више да поради.

Да ли се румунски Срби самоорганизују на том раду? Има ли у Румунији србских удружења која би била интересантна за србске патриоте и националисте?

У Румунији постоји једино Савез Срба, који је аполитичка организација. Проценат српских родољуба у Румунији је исти као у Србији. Има доста национално свесних људи, али идеолошки необразованих и политички погрешно усмерених.

Више пута смо помињали да Срби виде Румуне као једине искрене пријатеље у свом окружењу, једине комшије са којима се никада није ратовало, православну браћу,... Може ли се рећи да и Румуни имају исти поглед на Србе?

Румуни углавном поштују српски народ и диве се Србима. Постоје и они који доводе у питање добросуседске односе, али на њих се не обраћа велика пажња.

Ви сте члан румунске патриотске организације Noua Dreapta (Нова Десница). Можете ли нашим читаоцима, који можда не знају много о вама, укратко представити организацију којој припадате?

Чим се нека политичко-грађанска структура зове «Нова Десница» предпоставља се да се налази на десној страни политичког спектра, мада су у данашње време такве поделе прилично отрцане. Левица, десница, центар – постали су празни појмови који више не одговарају реалним питањима и проблемима са којима се суочава друштво.

Ми не припадамо том систему, јер смо људи из народа. Између политичке класе и већине гласачког тела не постоји више никаква комуникација нити поверење, зато што су се свуда створиле бандитски настројене олигархије које се крију иза разних партија и идеологија, наравно, непоштујући скоро ништа од оног што на папиру и у штампи проповедају.

Комунизам као идеологија и капитализам као глобални економски систем спојили су снаге и организовали привидно супротстављене странке, али у суштини врло сличне, ако не и идентичне. Посредством медија, банака, међународних организама, партија, државних институција – људи су постали таоци у сопственим земљама, заробљеници камата и дугова, жртве корупције и државног лоповлука, интелектуални или физички радници који не зарађују ни 10% од оног што би им нормално следовало након њиховог труда, јер све што они производе одлази незаситим олигархијама. Но, нису сви глупи и слепи, па су они који желе да зауставе ово лудило почели да се организују.

Наравно, њихове су могућности ограничене, имајући у виду неизмерну финансијску моћ противника. Нова Десница, која није «политички коректна» структура, бори се против таквих болештина, па је зато пси чувари система називају екстремистичком.

То је један од највећих парадокса данашњег света, кулминација безобразлука – да најгори екстремисти, који су осиромашили цео народ, уништили и покрали све што је ваљало у држави, подигли корупцију и неморал на највиши друштвени ступањ, прогласе екстремистима управо оне који желе спречити њихов пљачкашки поход и зауставити суноврат правих духовних вредности, али и вредности другог типа. Некада су се лопови, бандити, дерикоже и лизигузи крили иза комунистичких парола, сада то чине иза демократских.

Променили су само име фирме, менталитет је остао исти. Ако је демократија ово што нам се данас нуди, онда учтиво кажемо, не, хвала!

Дакле када говоримо о животу у Румунији пре и после пада комунизма можемо ли уопште говорити о дефинитивном уклањању овог богоборног поретка или се, као у Србији, ради само о привидној промени, углавном форме, док је суштина остала иста?

Не верујем у постојање реалног комунизма у Румунији, јер то ипак подразумева идеолошко образовање лидера и већине грађана. Обичан народ је мрзео систем због сиромаштва а руководећи сталеж је био клептократски настројен и идеолошки неваспитан, што се пренело и после пада „комунизма“, јер су исти ликови остали на ногама.

Комунизам је био једна велика обмана, а народ је платио скупо ову журку. Ситуација је данас иста као у Србији – постоји један мали проценат богатих, док већина народа живи у беди или полубеди.

Данас је Румунија чланица ЕУ. Какве су конкретне последице уласка Румуније у ЕУ, било да се ради о односу Система према патриотама било да се ради о свакодневном животу?

О томе сам често писао и причао. Европска Унија је антинационална творевина, параекономска структура којом управљају похлепни капиталисти који се, парадоксално, стално позивају на егалитаризам и политичку коректност, кад сваки иоле информисан човек зна да их не занима ништа сем новца и утицаја над заглупљеним масама.

Ником није боље у Европској Унији, па ни Румунији. Неки Немци, којима још увек није испран мозак, Европску унији зову "Europas Untergang", што значи "Пропаст Европе". Сви они који безглаво срљају ка таквој Европи, следећи продане политичаре, иду као телад у кланицу. Додуше, није слобода за свакога. Некима се једноставно свиђа јарам, ако имају храну, простачку забаву и удобан душек не траже ништа више.

Ја ипак верујем у препород старе Европе.

Румунија је уз то већ неколико година и чланица НАТО-а. О каквим резултатима можемо говорити када се ради о приступању овој алијанси?

То је само један од симбола прећутне окупације Румуније. Као и све европске државе после Другог светског рата, Румунија је закорачила путем пропасти. НАТО жели да покори Русију и користи своје сателите да то кад-тад постигне.

Можете ли нам у краћим цртама описати каквој дакле Европи тежи Нова десница, шта у том смислу чини и са киме у Европи сарађује?

Сваки народ има своје вредности и лепоте. Нажалост, у данашње време, када су мане и болести представљене као племените особине и обрнуто, тешко је борити се за очување правих вредности. Шта данас значе част, поштење, јунаштво, чојство? Омладина је васпитана да се одриче свега што је некад било племенито и узвишено и да се укључи у најпрљавије работе глобалног комунокапитализма.

Данашња либерална демократија је друго име за духовни бољшевизам, који више није физички агресиван, пошто су разни «мудраци» увидели да је много ефикасније ментално срозати људе, експлоатишући њихове урођене мане. Многима су довољне мрвице да се одрекну борбе.

Противимо се пре свега агресивном егалитаризму који се данас промовише у свим земљама и који се залаже за неприродни поредак ствари у свету. Свако може бити величанствен на свој начин, свако је посебан на свој начин, сваки човек, сваки народ, али егалитаризам није природан, није нормалан, свако мора да поштује неки поредак, неки ред! Чак и на небу постоји јерархија, али апатридима и атеистима је то немогуће објаснити!

Залажемо се за социјалну правду и националну слободу, за природни поредак ствари, за очување свачијег идентитета и за духовни препород европских народа. Политика мора служити људима, не обрнуто! Сарађујемо са свим поштеним и искреним европским родољубима за спас нашег идентитета и наших отаџбина.

Господине Мракићу, хвала Вам за издвојено време. Желимо Вам све најбоље у даљем раду, као и Вашим саборцима и свим Србима у Румунији. Имате ли за крај неку поруку Србима у Србији и Републици Србској, као и онима широм света.

Хвала и вама. Користим ову прилику да поздравим све часне Србе и њихове пријатеље у нади да ћемо успети да видимо свој сан очима. Борба је тешка, али она челичи и оплемењује.

Слава Богу у народу!

Ријалити шоу Србија

Није ово само ријалити, ово ти је бити ил' не бити*

Од како је 2006. почела прва сезона ,,Великог брата'', постало је више него јасно да ,,ријалити'' емисије доносе велики профит. Коначно је једна од лоших страна србског менталитета почела да доноси зараду(некима): сада свако може да задовољи своје знатижеље типа ,,како ли је код комшије?'' на најотворенији начин, промени брачног партнера бар на неколико дана или пак да призна шта је све радио у животу. И док гледаоци анализирају шта је ко коме рекао, како се ко обукао и на крају гласају, телевизије задовољно трљају руке, јер ће само од рекламног блока у ударном термину зарадити више него што су уложили. Сви срећни, сви задовољни.


Последњих недеља пажња јавног мнења је била усмерена на ,,Пинково'' чељаде – Фарму. ,,Фарма'' је иначе, један у низу реалних програма у коме познате личности проводе одређен временски период на сеоском имању радећи сеоске послове под будним оком публике. ,,Фармери'' су иначе певачи или неке друге јавне личности, често недефинисаног статуса, којима би овај шоу програм требало да напуни џепове и скалу популарности. Како време пролази, на површину излазе најниже особине и сва некултура учесника. Псовке, свађе, оговарања, па и скоро физички сукоби, део су свакодневног програма једне телевизије са националном фреквенцијом. Водиле су се дискусије, одржавали округли столови, причало се и у РРА о могућем укидању, писало се, а и ,,Утисак недеље'' се бавио овом темом. На крају се све завршило на осуди чињенице да један владика може да буде на челу РРА(док секте паралелно оснивају своје НВО све пуне љубави и толеранције) и повицима да је РТС фаворизовао црногорску опозицију(нису заборавили наши драги европејци да су деведесетих имали термине на РТЦГ, те да им је Ђукановић помагао на сваки начин кад год је требало, парама се у порекло не гледа). На крају се све свело на мало строжије цензурисање вулгаризама и обавезан црвени круг са бројем 18. Све друго је остало, у комбинацији са ,,Тренутком истине'' и свим осталим лиценцираним форматима. И о ,,Тренутку истине'' се својевремено расправљало на сличан начин, али све се завршило констатацијом Марка Караџића да је геј парада много природнија од онога што се може видети на ,,ружичастој'' телевизији, те да је зато ове године треба одржати.



Не заборавите да гласате за свог фаворита!

Статистике које нам кажу да смо народ који дневно највише проведе поред малих екрана, могу се узети са мањом или већом скепсом, али тешко је отети се утсику да Србија заиста проводи сате поред телевизора. У ери транзиције и најгоре варијанте корпоративног капитализма то и није тако чудно, с обзиром да тзв. ,,просечни грађанин'' ради већи део дана, често и ,,на црно'', а у појединим општинама и за нешто више од сто евра месечно. Лака забава је најбољи лек: уморан и исцрпљен, просечни Србин ће најрадије посегнути за даљинским управљачем и програмом који га неће додатно заморити. У термину од 19 часова па на даље, радним данима, ничег другог и нема – само лаке забаве по принципу што шареније то боље. Тако од канала до канала: домаћа серија типа сапунице, латино-америчка/хрватска или турска сапуница, један reality show, други reality show, акциони филм(наравно са ограничењем за узраст). Ако неко није задовољан репертоаром, кабловска телевизија нуди већу шароликост – можете уживати у милион и једном докуметарном филму о ,,петом јеванђељу'', једној о сензационалних истина о Исусу Христу, а ако се одлучите за неку језички ближу варијанту, увек вам је доступан први или други канал ХРТ-а, где се можете знанствено и непристрасно упознати са агресијом ваше земље на другу, мирну поштену и сву фину, посебно према Србији. Леп избор, нема шта.


Џорџ Орвел је говорио како ће истина бити сакривена од нас и погрешио. Јер није истина сакривена, већ пуно горе, релативизована је. Кога данас занима другачија слика ратова деведесетих, те истина о Вуковару, Маркалама 1 и 2, Сребреници и Рачку, када га на све стране бомбардују полуистинама под причом о ,,бољем животу''? Зар није једини циљ наћи добар посао(у страној фирми, разуме се),уз то осетити све чари ноћног живота које Србија пружа, а на лето наравно путовати? И тако под причом о неком новом рају на земљи, сваку реалну могућност да нешто заиста крене на боље убијају управо они који су у причи најгласнији,а који опет неким чудом имају иста презимена као и претходна(или можда не претходна?) номенклатура. До данас нам нису објаснили како то да Шариће до пре неколико месеци нико није ни приметио(онолике куће не граде се за недељу дана), о даљем и да не говоримо.


Реалност


Време Јозефа Гебелса је одавно прошло, те је он превазиђен. Превазиђене су и све комунистичке информативне агенције. Остала је, међутим, јака жеља да се људи некако контролишу, а медији су се показали као више него ефикасни. Све приче о утицају разних тајних друштава, према моћи медија делују више него смешно. Одавно је прошло време када су новине или радио биле само средство информисања, сада су то средства обликовања свести. Дуг и тежак целодневни рад изискује слободно време које постаје једина ,,слободна'' тачка савременог човека, па му зато треба понудити шарен, весео али и шкакљив садржај који ће постепено ,,скидати табуе'' и хранити га забрањеним воћем, уз осећање самодовољности(јер за данашњу забаву довољан је и појединац). Зашто би се неко бавио стањем у коме се он, његова породица, улица, град и држава налазе кад може да троши време, које би се иначе могло искористити на много креативних начина, на гледање и анализирање дешавања у ,,кући'', ,,фарми'', студију или где већ?


Премда је програм намењен зрелијој популацији(са или без наводника), у оваквом стању ствари највише страдају најмлађи. Званично, постоји ограничење узраста на сваком програмском садржају, али да ли га се неко заиста придржава? Одавно је прошло време када су цртани филмови били емитовани два пута дневно и пажљиво бирани, данас постоје читаве станице које децу бомбардују огромном количином садржаја, често непримерену и за адолесценте. С друге стране, како да ти адолесценти побегну од свих тих популарних програма које прати њихово окружење и од свих лумена који им и отворено поручују да неће бити ,,ин'' ако немају најновији модел мобилног телефона, патика или нечег трећег, а да им је, притом омиљени писац ,,Толстојевски''?! Одавно се туче не завршавају само модрицама, а рођенданске и друге прославе само прегласном музиком. У сексуалне односе је, законски, дозвољено ступити са 14 година(!), те се сходно томе и промовишу ,,урбани'' начин живота, помешан са паланачким космополитизмом, који сваке године произведе хиљаде девојчица које абортирају. Но, the show must go on.


Некоме очигледно одговара овакво стање у нашем друштву(ако је то уопште). Зашто би се иначе Јово Капичић и дан данас шетао слободан говорећи нам о ,,црногорској нацији'', ако злочини не застаревају, док рецимо Драгиша Кашиковић или пак Григорије Божовић никако да нађу своје место у србској култури, поред разних Исаковића, Ћосића, те свакојаких ,,дисидената''.


На крају, остаје нам само да по Шекспиру ,,будемо спремни'', очекујући Његошево ,,што бити не може''. Као што се кућа не гради на клизишту и брак не формира на лажима, тако ће и овај систем настао на вишедеценијској пљачки и обмани и постављању погрешних људе на кључна места(по кључу и задатку), једном ипак морати да устукне пред катарзом и неким новим Људима који ће желети да их други разумеју а не да им се клањају и узносе дарове.



_____________
*Преузето са форума ,,Фарме''