Зашто је битна декларација о Сребреници?

Просечан кретен, каквих је у Србији данас (барем међу уписанима у бирачке спискове) понајвише, вероватно се пита зашто је та декларација о Сребреници толико битна. Односно, да се одмах исправимо, то се вероватно пита надпросечан кретен, док се просечан задовољава тиме што је синоћ одгледао још једну епизоду Сунђер Боба.

Декларација није закон, она нема никакву легалну силу иза себе. Декларација се не бави ни неким новим сензационалним открићем. За Сребреницу је читав свет чуо. Знамо да је тамо побијено неколико стотина муслиманских кољача који су претходно масакрирали преко 3000 србских цивила. Знамо и то да су муслимани у сарадњи са НАТО-ом и неколико приватних пропагандних компанија за лобирање кроз америчке а потом и светске медије пронели лаж о некаквом масакру цивила. Знамо и да је Међународни суд правде ово назвао геноцидом, узгред помињући и то да Србија нема везе са тим „геноцидом“. Па у чему је онда тежина ове декларације и чему уопште декларација?

Е управо је био циљ њеног доношења то да Србија обори пресуду Међународног суда правде и каже „Не, ипак је Србија одговорна за злочине у Отаџбинским ратовима, и то у целости“. До сада је прича о Сребреници била једна од хиљаду таквих у европској историји. Једна страна је слабија у рату, у незгодном тренутку изазове бес супротне јаче стране и онда бива разбијена у парампарчад. Након тога поражена страна кука како то није било фер, победник гледа своја посла, а историчари касније упоређују понашање обе стране да виде ко је био у праву.

Тако например оно што су Руси, Енглези, Французи и Американци радили по Немачкој 1945, не може да се назове геноцидом или ратним злочинима, јер су они ипак до Берлина дошли пешке, гонећи Немце који су убијали њихов народ по њиховим праговима. Једини злочинци у том рату били су Немци. Е сад, ако је и било појединих злочина и са стране Савезника (а просечан кретен са бирачког списка у Србији сигурно мисли да није) они не могу да имају исту тежину као и злочина Немаца. Нити се победницима може судити за то јер би се тиме релативизовали злочини поражених. Испало би да су сви правили злочине, а то победнику никако не одговара. То је логика победника.

Тако је и са Сребреницом, само што су овде „Немци“ победили. Насер Орић је у Хагу ослобођен оптужби иако је одговоран за смрт преко 3000 србских цивила који су побијени на најсвирепије начине и то из „демилитаризоване зоне“. Нико од муслимана није одговарао за минирање Маркала и сличне „инциденте“. Ниједан Хрват није одговарао за „Бљесак“, а за „Олују“ пљуште ослобађујуће пресуде и једна символична казна од 7 година. Срби са друге стране, само у Хагу добили су већ до сада укупно преко 1000 година робије, а полтронски судови у Србији још су оштрији, само су касније почели. Сви злочини приписују се Србима, а ако неки није ни почињен онда није проблем ни да се измисли, као што је измишљен и злочин у Сребреници.

Све би то остало само антисрбска пропаганда, барем за суд историје, да парламент Србије синоћ није донео ту срамну декларацију. Парламент је на то натеран од стране антисрбских НВО, на челу са Женама у црном, Фондом за хуманитарно право, Хелсиншким одбором за људска права, педерским и лезбијским НВО које су већ годину дана сваког 11. у месецу протествовале испред Тадићевог кабинета у Београду тражећи да се усвоји декларација о Сребреници и 11. Јул прогласи „Даном сећања“. Вероватно би волели и да се 12.07. прогласи даном заборава за србске жртве које нису измишљене као фантомске хиљаде муслимана, него људи са својим именима, презименима и матичним бројевима.

Тежина декларације о Сребреници може се мерити са тежином претпоставке да парламент Ирзраела донесе декларацију о миту о холокаусту. Данас има историчара који тврде да Јевреји јесу страдали и то тешко, али да је бројка од 6 000 000 преувеличана и да се нечасно злоупотребљава у политичке сврхе. Ипак, њихове тврдње су у многим земљама чак кажњиве и законом. У Немачкој, Мађарској, Аустрији, Америци, Енглеској, Канади, Аустралији,... ако се јавно запитате да ли је у Другом светском рату све било онако како победници кажу, посебно око страдања Јевреја, идете у затвор. Замислимо сад да Израел каже да је читава прича о холокаусту мит и да се тако нешто није догодило у Другом светском рату. Какве би то последице имало и по историографију, и право и политику...? Читав један научно-верски и политичко-правни систем изграђен је на претпоставци да су победници 100% у праву а поражени 100% у криву.

Срби у Републици Србској поново су се оружјем изборили на своје право на опстанак, а београдска власт још једном их је продала, попљувала и понизила и њих и цео србски народ. То је власт која је изабрана демократским путем и коју ће просечан кретен са србског бирачког списка сутра поново изгласати. Просечан кретен са бирачког спсика Србије не може да схвати (или можда може али му је свеједно) да је сасвим небитно да ли ће гласати за СПС, ДС, Г17, СНС, ЈС или ЛДП, у сваком случају они ће опет заједно владати Србијом.

Ти политиканти већ су кренули у предизборне кампање па већ најављују „декларације“ о србским жртвама. Глупости! Па зар нам треба декларација да се сетимо својих жртава? Зар треба Палма, Чеда и Колунџија да нам кажу да је у рату било србских жртава и да за њихово страдање нису одговорни Срби. Мада ће они већ сигурно наћи начина да то, као што су већ чинили са изгинулим новинарима РТС-а, не припишу агресору него барем Милошевићу ако већ не целом народу.

На крају крајева, сво то њихово понижавање Србије може се схватити и прихватити ако претпоставимо да су то људи који свој посао раде за плату. Сорошев Фонд за отворено друштво уложио је новац, а његови посланици труде се да оправдају његово поверење. Овде наравно морамо изузети Палму, јер нико није толико блесав да њега поткупљује кад је човек очигледно не само глуп него прави имбецил. Довољно је обећати му да ће му Шопен и Бетовен свирати у просторији три са три, па да се придобије његов глас. То је мерило србске демократије.

Декларација о измишљеном злочину у Сребреници трајно је нанела срамоту србском народу и не постоји апсолутно ништа што што ову чињеницу може да промени. Србски парламент конституисан је демократски, демократски је усвојио ову декларацију и демократски осудио Србе као народ на трајну срамоту пред својим потомцима. Пред љубитељима демократије, какав је данашњи свет, Србија је сама себи пресудила. Пресуда је моралног карактера управо из разлога што не постоји сила на земљи која можа да је преиначи.

Демографске (не)доумице

Већина вести из Палестине и Израела константно нас информише о новим сукобима, насиљу, крви и смрти. Поводи су разни, а најчешће, барем у последње време, сукоби око изградње нових насеља. Обично Јевреји граде неко ново насеље проширујући постојеће градове или градећи нове, а недавно се појавила вест и о новом граду који граде Палестинци. Пажња просечног читаоца у Србији обично остаје на сукобима, а повод се скоро игнорише.

Не желимо да се бавимо питањем легалности изграђивања нових насеља, већ самом чињеницом да се граде. Скрећемо пажњу на просту чињеницу да ако једна држава одлучује да гради нова насеља и проширује постојећа, онда сигурно рачуна на то да ће неко у тим насељима и да живи. То значи да популација Палестине и Израела расте и поред константних сукоба који трају дуже од пола века.

Истом логиком можемо закључити да је наталитет уствари главно оружје обеју страна у борби за превласт над територијама. Без обзира на војну, економску и дипломатску снагу било које стране у сукобу, коначну победу однеће онај ко однесе победу у демографским бројкама.

А када смо последњи пут чули да се у Србији изградило неко ново насеље, да не говоримо о планској изградњи градова?! Каква је демографска слика наших крајева и каква нас будућност очекује?

Према „претпоставкама“ пописа из 1998. године на Косову и Метохији живело је близу 1 378 980 људи, од чега 917 000 Шиптара. Према данашњим „претпоставкама“ на Косову, и поред прогона свих нешиптара, живи близу 2 000 000 људи. Да Шиптари озбиљно и плански раде на отимању Косова и Метохије говори и чињеница да је наталитет Шиптара на Косову 2.4%, уз напомену да су по просеку старости међу најмлађим популацијама у свету. За то време наталитет код Срба је у распону од 1.70% до 0.79%, а по просеку старости међу најстаријим народима смо у Европи. Истине ради, треба додати и то да је наталитет Шиптара на Косову и Метохији драстично опао у последњих десет година, али је и даље далеко јачи од србског и природни прираштај ће код њих, чак и ако се овакав тренд настави, барем још две деценије бити позитиван. Код нас је већ двадесет година негативан. Нажалост, Србија је на трећем месту месту у Европи по негативном природном прираштају, од -3.5.

И поред прилива преко пола милиона Срба из Републике Србске Крајине и још неколико стотина хиљада са Косова и Метохије и појединих делова БиХ федерације, природни прираст у Србији је негативан. Истина је да је добар део избеглица отишао у треће земље и тако поправио њихову демографску слику, али је истина и да је огроман део и дан данас у Србији. Зашто нам је онда демографска статистика међу најцрњима у Европи и свету? Зашто млади Срби не граде фамилије? Сиромаштво сигурно не може бити оправдање јер далеко сиромашнија Албанија има природни прираштај од невероватних 11.1! Оправдање није ни „просветитељска култура“ јер позитиван прираштај имају и земље попут Швајцарске, Канаде и Аустралије које су далеко „просвећеније“.

За биолошко-културолошки опстанак Србства потребно је да у следећих 25 година свака породица има барем по четворо деце. Ако се настави истим путем као и до сада, Срби ће биолошки изумрети за неколико векова, а културолошки за не више од 150 година. Стварање велике породице није само питање оптерећења кућног буџета него и улагање у будућност. Ако за 25 година немамо барем за четвртину бројнију радну снагу, ко ће издржавати тадашње пензионере? Чак и да изузмемо државу као народну заједницу, ако се спустимо на ниво само једне породице, слика је кристално јасна. Ако муж и жена имају једно дете, то значи да ће за 25 година то једно дете морати да издржава двоје родитеља. Ако има имају двоје деце, свако дете мораће да издржава по једног родитеља. Тек са троје може се очекивати безбрижнија пензија а са четворо може се говорити о улагању у сигурнију будућност.

ПРИЧА О ЕУ КОЈУ СУ САКРИЛИ ОД ВАС

ТАЈНА ДРУШТВА КАО ПРАВИ ПОКРЕТАЧИ ЕВРОПСКОГ УЈЕДИЊЕЊА

Можда вам је промакла ова вест, драги читаоци, али је вероватније да вам је нису ни саопштили: Приликом церемоније избора новог председника европског парламента, Пољака Јежија Бузека, 14. јула ове године, током интонирања фамозне ''химне Европе'' – ''Оде радости'', група британских посланика је стојећи демонстративно и пркосно певала властиту, дакле британску химну. Друга вест истога дана тиче се Француске. У нередима (ако се то тако може назвати), одржаним када и француски национални празник ''Дан пада Бастиље'', и до тренутка када је вест објављена, у предграђу неких француских градова изгредници су запалили три стотине (!) аутомобила, док је две стотине и четрдесет изгредника ухапшено, те тринаест полицајаца повређено.

Шта се то догађа у ''најбољем од свих светова'' у који и званична Србија жури, и још важније – зашто? Очигледно је да постоји веома озбиљно и масовно незадовољство, од нивоа маргинализованих друштвених слојева, па све до богато плаћених и привилегованих европских посланика. Пројект ''европских интеграција'' дошао је до тачке (и то не први пут) у којој се, како су творци дијалектике дефинисали, дешава прелазак квантитета у квалитет, а то никако да се догоди. Српски речено - у ћорсокак. С тим у вези, једна од првих изјава новог председника европског парламента, Бузека, била је више него јасна: ''Или ће Лисабонски споразум (''препакована'' верзија одбаченог европског Устава – прим. П. А.) заживети у наредних шест месеци, или никад неће.''

Незадовољство становника утопије зване Европска Унија потиче из веома простог разлога – она није по вољи народа који живе у њој, јер је читав концепт ''уједињене Европе'' настао далеко од демократских институција, жеља и потреба тих народа. Све би постало још много сложеније и теже за остварење, када би гласачи били обавештени о далекосежним циљевима реченог пројекта. О томе се, разумљиво, не говори у најутицајнијим медијима, а то не може бити у интересу свих оних стотина милиона људи чијих се живота тај план најнепосредније тиче.

Ко су, дакле, стварне архитекте европског јединства и има ли то предузеће неки крајњи циљ?

Постанак Европске Уније рачуна се са 9. мајом 1950. године, доношењем ''Шуманове декларације'', по њеном иницијатору француском политичару Роберу Шуману. По њој, Француска и Немачка обзнањују своју намеру да уједине индустрије угља и челика, изражавајући добродошлицу свима који би желели да им се придруже. Већ наредне године ствара се Европска заједница за угаљ и челик, коју сачињавају индустрије Италије, Холандије, Белгије и Луксембурга, уз поменуте Француску и Немачку. Ствара се и наднационално тело ''Висока канцеларија'' које ће контролисати индустрије шест нација. Од тада се све одвија као на покретној траци: Споразум о заједничком одбрамбеном систему (1952.), Римски споразум о Европској економској заједници (1957.) којим се оснива ''заједничко тржиште'', 1958. настаје Европски парламент чији је први председник Робер Шуман. Почетком шездесетих формира се заједничка пољопривредна политика, а током шездесетих и заједничка политика у другим областима која се обједињује у Европску комисију са Саветом министара. 1973. долази до првог проширења када Заједници приступају Велика Британија, Ирска и Данска, 1979. одржавају се први непосредни избори за Европски парламент. До ''крајњих граница'' европске сарадње започете Шумановом декларацијом долази 1986., доношењем Јединственог европског акта, којим се предвиђа и слобода кретања људи и новца.

Та је граница пређена 1992. у Мастрихту, стварањем Европске Уније, где се са терена економије и трговине прешло на политички терен стварања ''јединствене европске државе''.

Али, да ли је све почело баш те 1950., и је ли Европска унија ''највећи мировни пројект у историји'' како нам се то милозвучно сервира? Сасвим је сигурно да није. Корени идеје о европском јединству сежу много дубље у прошлост и служе сасвим другој сврси. Творци теорија о ''светом гралу'', а има их тушта и тма, као и бројни проучаваоци езотерије и тајних друштава као праве инспираторе европског јединства узимају Сионски приорат, тајну организацију поменуту у Ден Брауновим небулозама, која је званично регистрована педесетих година у Француској, а чије порекло наводно датира још од времена Темплара. Та организација која заиста постоји, пре би се могла назвати ''параваном'' за оне који из позадине стварно вуку конце. Попут руских фигурица које у себи крију још једну, па још једну, тако су и прави владари заклоњени веловима сачињеним од мање или више истурених играча. Идући у прошлост наилазимо на неке од њих: Ред Алфа Галате (Ordre Alpha Galates) основан у Француској по неким тврдњама 1937. или 1934. од нејасних оснивача, и прилично идеалистички замишљен, тежио је обнови витешких идеала код француске омладине. Ова група издаје од 1942. до 1943. године укупно шест бројева свог билтена под називом Vaincre (у преводу ''победа'' или ''победити'') који објављује текстове чланова и сарадника Алфа Галате. Први број доноси илустрацију витеза на коњу који самоуверено језди у правцу нечега што је названо ''Сједињене државе запада'' (Etats-Unis d’Occident) и сунцу које се рађа и окружује астролошки знак водолије као назнаку новог раздобља (New age), док ће симбол на застави коју коњаник држи касније постати званичан знак Сионског приората. На почетку пута стоји ''Бретања'' и година 1937. (година оснивања Алфа Галате); на крају ''Баварска'' и година 1946. Дакле, осовину пројектованог уједињења чиниле би Француска и Немачка, баш као што се и догодило Шумановом декларацијом. Часопис Vaincre је скренуо пажњу на једног младог човека, тада двадесетдвогодишњака, који је истурен као вођа Алфа Галате, а сам се представљао као ''Пјер од Француске'' – Пјера Плантара. Овој особи ће касније приписивати веома значајну улогу у крипто-политици Француске републике као кормилара Сионског приората.

Још један податак у вези Сионског приората је веома значајан за разумевање историјата и носилаца идеје јединствене Европе. Реч је о ''великом мајстору'' приората, по неким изворима у раздобљу 1844.-1885., чувеном писцу Виктору Игоу и легендарном сађењу ''храста Сједињених Европских држава''. Наиме, 14. јула 1870., на национални празник Француске, Виктор Иго на своме имању у Гернсеју, у присуству двоје унучади сади младицу храста и том приликом говори: ''Кад овај храст порасте и постане снажно дрво, Сједињене Европске државе ће надвисити свет''. У раздобљу од две године, Виктор Иго је на имању у Гернсеју свакодневно практиковао успостављање комуникације са духовима, а он сам био је кажу ''специјализован'' за контакт са великим умовима човечанства, давно преминулим, као што су Шекспир или Платон.

Потпуно су дакле јасне барем две чињенице: Пројект европског уједињења има своје давне, чак древне корене, а његови стварни историјски инспиратори и неимари представљају мрачне силе које баш због тога не желе да буду откривене. У имену Европа види се сав паганизам и незнабоштво оних који су овај део света тако назвали, а не заборавимо на изреку да је ''у имену значење''. Ко је заправо Европа? Европа је кћи Феничанског (!), краља Агенора, коју је Зевс, претворивши се у Бика отео и на својим леђима однео на Крит, где му је постала жена и родила три сина – Миноса, Сарпедона и Радамантиса, каже мит. По каквим заслугама, и како је уопште могуће да се све западно од Русије (и један њен део) и северно од Африке назове Европа? Да није можда баш Зевс желео да овековечи име своје љубе? Било би неозбиљно и смешно да није преозбиљно. А да све ово није ''случајно'' него потпуно свесно и са намером од давнина вођен пројект, доказује изглед зграде Европског парламента у Стразбуру, која је изграђена да подсећа на недовршену Вавилонску кулу, стилски недовршену са имитацијом грађевинских скела око ње. Порука овог симболизма је јасна: Настављамо тамо где су Нимрод и Семирамида у древном Вавилону стали пркосећи Богу! Морају знати да ће једнако, ако не и горе проћи!

Ту је, без случајности, и име новог европског гасовода ''Навуходоносор'' (Nabucco), итд, итд.

Ако видимо да овај пројект воде озбиљне а једнако тако мрачне и богоборачке силе, нужно је да се запитамо – са којим циљем? Ни то се, наравно, не може сакрити од оних који имају очи и разум. Циљ је јединствена светска држава, технолошки гулаг којег у његовој страхоти ни најмаштовитији писци научне фантастике не би били у стању да опишу! Кораци на том путу су стварање наднационалних супер-држава у свим деловима света, па су уз ''европску'', предвиђене још и америчка, афричка, азијска, пацифичка, итд. унија. Тзв. Европска унија није створена да возачи камиона више не би морали дуго да чекају на граници, него да се у будућности, када народи и њихове државе као омађијани предају своју слободу и независност бриселској администрацији, наређује из једног центра свима. Да што мањи број управља са што већим бројем људи.

Потом би се оне силе које и стварају те наднационалне светске супер-државе ''договориле'' да се оне уједине у једну једину. Кораци на том путу су чиповање људи, болести које треба драстично да смање (да побију) број људи на планети, генетски измењена храна, еугеника, заглупљивање, ''забава''...

Аутор ових редова има супротан став наспрам оних који (без основа) сматрају да је Европска унија противамерички пројект, па су из тог разлога склони да је подржавају, едаби се, наводно, Зевсова мученица еманциповала од америчке доминације. Ништа није више погрешно од тога. За ову тезу у историји имамо добру аналогију са бившим Совјетским Савезом. Та творевина, веома слична у многим елементима данашњој бриселској Европи, служила је углавном као страшило и изговор за стварање многих организација, између осталих и НАТО. На сличан начин европљани наводно покушавају да ''држе корак'' са САД, а следећи одговор са друге стране океана биће стварање Америчке уније (Канада, САД, Мексико) и тако редом. Да би људи, који инстинктивно осећају да нешто није у реду, све ово ''прогутали'', припремљен је сценарио по којем се најкрупније одлуке доносе после неког изненадног и трауматичног догађаја – природне катастрофе, терористичког акта, економског слома или пандемије неке необичне болести. Ако је америчком народу, на пример, намењена нова валута у лику неког ''Амера'', да би је они прихватили најпре мора да пропадне долар! Тако ће, можда, светска економска криза бити ''окидач'' за нову етапу у изградњи глобалне државе. Као код Достојевског: ''Бићемо ти робови, само нас нахрани!''

Ипак, радосну вест доноси нам као и увек Господ: ''Паде, паде Вавилон велики... јер отровним вином курварства својега напоји све народе; ...И чух глас други с неба који говори: изађите из ње, народе мој, да се не помијешате у гријехе њезине, и да вам не науде зла њезина. '' (Откровење Јованово 18: 2,4).

Из свега што сте прочитали, препознаћете о коме је овде реч. На нама је само да послушамо Господа.

Предраг Анђелић

www.predrag-andjelic.com

Утеривање страха у србске кости

Недавно је агенција Медијум Галуп објавила истраживање о србским страховима, па су тако у свим јавним гласилима осванули сензационалистички наслови „Сви српски страхови“, „Срби се плаше будућности“ и томе слично. Циљ овакве кампање је додатно мазање очију јавности и обезбеђивање каквог таквог социјалног мира, да би се ућарило још мало времена на власти.

Према том истраживању Срби се највише плаше даљег сиромашења и продубљивања социјалних разлика. Боје се и да ће изгубити посао. Трећи на листи србских страхова је да је земља у протеклих петнаест година толико пропатила а наталитет опао, да народ може и да нестане. Ништа у овим резултатима није сензационално ни ново, да би се којекакви аналитичари, психоаналитичари и слични спин мајстори режима толико ангажовали око њих. Њихова какофонија допунила је ово истраживање и показала чега се највише плаши либерално демократски режим у Србији- чињенице да их је народ прозрео.

Србски народ и даље одолева притисцима да прихвати сексуалне изопаченике као "здраву мањину"

Има ли ишта природније него да се народ у Србији плаши губитка посла, даљег осиромашења и биолошке и духовне угрожености? У држави са оваквим режимом и оваквим окружењем наравно да нема. Па нећемо се ваљда плашити удара метеора, или пораста некаквог измишљеног фашизма како то режим радо представља!? Народ се заправо плаши да ће овај режим, са својим Динкићем, Ђелићем, Дачићем, Шутановцем, Тадићем,... остати на власти, вероватно ојачан и Николићем и Вучићем.

Истраживање каже да се свега плашимо „више него пре пет година“. Још један показатељ да ово нема везе са политиком застрашивања коју проводи режим, него са благим буђењем народне свести. Оно чега се уствари треба највише плашити јесте опасност да се та свест не пробуди до краја или да се не злоупотреби као што се дешавало у давној и недавној прошлости. Сасвим је логично да ако је народ зазирао од ових истих ствари и пре пет година а режим није учинио ама баш ништа да те проблеме реши, него их је још и продубио, дакле сасвим је логично да је и страх од ових, сада већ извесних опасности, порастао.

"Мултикулти" односи у режији „спин доктора“

У односу према другим народима, међу Србима су најомраженији Американци па онда Енглези а пријатељски став гајимо на првом месту према Русима, па затим према Италијанима и Јапанцима. Психолог Жарко Требјешанин ово коментарише речима „интересантно колико је та прича о вечитим пријатељима и непријатељима сумњива. Сада нам је већа одбојност према Енглезима, него према Немцима. Немци који су били, кад сам био мали, главни непријатељ осим Турака, сада су нам сада ближи него Енглези са којима смо били савезници“.

Жарко међутим заборавља да Срби и Енглези никада нису били пријатељи. Тачније, Енглези у целом свету немају ни једног јединог пријатеља, осим наравно њихових бивших колонија Америке и Израела, које су такође међу најомраженијим нацијама у свету. Не ради се овде ни о каквим неаргументованим предрасудама, већ на историјском искуству.

Енглези су нам као „савезници“ нанели скоро више штете у два светска рата него Немци као непријатељи. Како то да су ти „савезници“ у првом светском рату одбијали да помогну Србији и захтевали од свог „савезника“ територијалне уступке према „непријатељској“ Бугарској? Како то да су нас 1941, оркестрирањем 27. марта гурнули у најкрвавији рат, а онда нам окренули леђа. Како то да нису на Васкрс 1944. бомбардовали Загреб или Љубљану него баш Београд? Како то ти вајни савезници 1999. стају на страну терориста и не само што нас бомбардују него предводе пропагандни рат против Срба у коме и данас истрајавају и чак предњаче?

Оно што прост народ јасно види само "елита широких погледа" не може да уочи

О Американцима и њиховој „благонаклоности“ не треба трошити речи. Све је рекла амбасадорка Америке у Србији, када је прошле године на „Конференцији младих лидера из дијаспоре“ у Сава центру изјавила како је брине што Србија дели са Пакистаном прво месту у свету по свом „антиамериканизму“. Наравно, није јој пало на памет да се запита да ли су Срби „антиамерички“ настројени зато што смо много већа сила од њих па их бомбардујемо, отимамо територије, убијамо децу на ношама и тлачимо на све начине како би остварили неке своје неоколонијалне интересе или је нешто друго у питању!?

Кад је психолог Жарко био мали учили су га не само да су нам Енглези велики пријатељи, него и да су нам Хрвати браћа и да с њима живимо у братству и јединству, да су они у Јасеновцу заједно са нама страдали од Немаца а да је Тито највећи син наших народа и народности. Учили су га и да су србски националисти зликовци и кољачи и да су били сарадници окупатора које су „срећом Енглези победили“.

Које чежње се назиру из наших страхова?

У списак србских страхова треба додати и страх од чињенице да псевдо-елита која управља овом државом још није одрасла и да и даље верује у оно што су их учили кад су били мали. Такве аналитичаре и стручне консултанте режимских медија вероватно плаши и чињеница да Срби не верују у Деда мраза.

По резултатима Медија Галуп-а, Срби у еснафском погледу највише цене спортисте, пољопривреднике, свештенике, забављаче, лекаре и професоре. Новинари су близи средини, а на дну листе су судије, адвокати, саобраћајни полицајци и политичари. Конобари су међу студентима омиљенији од професора. Из оваквих резултата видимо да Срби уствари најмање цене корумпиране полуге режима. Што је човек одвојенији од државе и власти то га народ више цени јер га аутоматски види другачијим од оних који су оличење корупције и антипатриотизма. Уместо да на најодговорније функције у друштву долазе најбољи и најспособнији, партијским линијама на те позиције долази најгори шљам.

Нормално је да поштен човек данас виши цени једног пољопривредника који једва саставља крај с крајем него неког професионалног политичара који без дана радног стажа живи стандардом америчких тајкуна. Нормално је да студенти данас више цене конобара који од њих не захтева бакшиш да им не би пљунуо у пиће него професора који тражи новац и услуге да би их пустио на испиту..

То што је данас нормално у Србији, не би смело да буде нормално ни у последњој афричкој банана држави, али за то није крив само режим, него и бескичмени народ који наставља да гласа на изборима за исте или сличне пиуне закулисних господара. Народ који и када има свест о опасностима које вребају, нема довољно храбрости да им се супротстави.

Из наших страхова назире се чежња за коренитом променом, за националном револуцијом. Али из наших народних дела, назире се чежња да ту револуцију изведе за нас неко други. Србски народ плаши се будућности под режимом Новог светског поретка, али се слабо плаши Бога и своје малодушности, очевидно нам је страх добро утеран у кости.

Лажни православци сложни у фронту против Србске Православне Цркве

Не мора човек бити ни Православан ни верски образован па да му буде јасно да је такозвана Црногорска православна црква уствари само једна у низу антисрбских НВО. Довољно је рећи да су као организација регистровани у цетињској станици милиције, што их по еклисиолошком идентитету ставља у исти ранг са нпр. навијачком групом „Јужни Фронт“ или „Удружењем за заштиту платана“. У време активне кампање за одвајање Црне Горе од Србије, ова квази-религијска НВО која делује као секта, врло често се користила од „Дукљанаца“ као сурогат за оне Србе у Црној Гори који нису желели да буду Срби, а славска икона на зиду сваког јутра подсећала их је на то ко су и шта су.

Секта која се представља као ЦПЦ тада је искориштена као згодан помоћник за даље дезавуисање и обмањивање народа, а када је пројекат завршен тзв. ЦПЦ пуштена је низ воду. Власт се окренула Митрополиту Амфилохију и почела са њим да преговара о укидању предзнака „Србска“ из имена црногорско-приморске митрополије СПЦ и уопште избегавање назива Србска Православна Црква. У том маневру дукљанских властодржаца сектица распопа Мираша Дедеића опет се свела на комби удружење путујућих циркусаната.

Тако се прошле године при паљењу логорске ватре у Цетињу, које је ова сектица назвала паљењем бадњака, видело на шта су спали. Када је у сред богохулне церемоније на распопа Мираша и његове квази-свештенике пала тенда, није било довољно „верника“ ни да је подигну. Остаде само поспрдна шала међу Србима у Црној Гори „Паде тенда – ваистину паде“.

Онда су Мирашеви секташи намирисали још једну прилику да дођу у новине. На најаву проусташких кругова из Задра да ће обновити Павелићеву тзв. Хрватску православну цркву, за „првојерарха“ се добровољно јавио самозвани „игуман“ Јелисеј који је до тада припадао НВО ЦПЦ. Тај Јелисеј види себе као новог Гермогена, украјинског распопа кога је на чело тзв. ХПЦ поставио Анте Павелић. Он још додаје како је НВО ХПЦ расписала „конкурс за свештенике“ што је у Православној Цркви незамисливо али није редак случај код отпалих и изопштених из православља.

Како су се медији након пар дана издовољили ове неоусташке чајанке, НВО ЦПЦ потражила је неку другу прилику да се појави у новинама. За то су искористили недавну трагедију која се десила у Београду када је манекен Филип Каписода убио своју девојку, певачицу Ксенију Пајчин, а затим извршио самоубиство. Филип је сахрањен у Црној Гори, а како канони Православне Цркве забрањују опело самоубицама јер се то сматра јединим неопростивим грехом у хришћанству, наравно нико од свештеника није се појавио на сахрани. Прилику су искористили распоп Мираш и неколико сарадника да се попут хијена наслађују блицевима фотоапарата над ковчегом несрећног младића.

Распоп Мираш Дедеић "врши опело" на сахрани Филипа Каписоде који је починио самоубиство

Противно свим канонима Православне Цркве, а сасвим у складу са њиховим досадашњим начином живота и рада, одглумили су православне свештенике и „одиграли“ опело на сахрани Филипа Каписоде. Шта је следећи подухват ове НВО остаје да се види.

У својим нападима на СПЦ, као последњу институцију у коју Срби имају поверења, ове две НВО (ЦПЦ И ХПЦ) нису усамљене као што се то на први поглед чини. Све те секташке групице које се представљају православнима а које су номинално међусобно раздвојене па понекад и посвађане, увек су јединствене у антисрбском и антиправославном фронту.

Тако например самозвани "ревнитељи" и квази-зилоти у Србији, под вођством Акакија Станковића номинално припадају под ингеренције једне од мноштва грчких старокалендарских цркава. У тзв. клир тих цркава припада и србски распоп из Аустралије, Драган Сарачевић. Тај исти Сарачевић како јављају црногорски медији у својој приватној парохији "Светог Владике Николаја" у Сиднеју, под "омофором" грчких старокалендараца, опслужује и НВО ЦПЦ у Аустралији.

Распоп Драган Сарачевић и Михаило Мандић, вођа црногорске заједнице у Аустралији

Група бивших православаца из Бризбејна у Аустралији, такође окупљена око распопа Сарачевића, својевремено је такође, као и НВО ХПЦ расписивала конкурс за свештеника а приде су обмањивали јавност како су тобоже под омофором Руске заграничне Православне Цркве а не непризнате квазицрквене организације тзв. Руске катакомбне цркве са којима су се уствари ујединили. То се види по њиховом сопственом признању да за надлежног Епископа признају Тихона (из тзв. Руске катакомбне цркве) а не Митрополита Илариона, архиепископа Сиднеја, Аустралије и Новог Зеланда.

Бивши монах Руске Цркве, Гермоген, устоличен је за "првојерарха" тзв. ХПЦ од усташког поглавника Анте Павелића

Ta тзв. Руска катакомбна црква још је једна у низу секти која себе назива "истински православним хришћанима" а које у Србији предводи већ помињани Акакије Станковић. Њихов расколнички менталитет најбоље се огледа у чињеници да у Србији оснивају некакву "старокалендарску цркву" поред СПЦ која, као што сви знамо, користи стари календар.

Ни тим самозваним "истинским хришћанима" не недостаје подела и даљег расцепкавања, па имају десетине самозваних "синода" који се међусобно признају и не признају, толеришу и не толеришу, али се очигледно врло лако уједињују када се ради о заједничком фронту против Србске Православне Цркве.

Да ли се Други светски рат у Србији икада завршио?

Чињеница је да је србско друштво и даље оштро подељено на четнике, партизане, недићевце, љотићевце,... и да историјског помирења, упркос разним формалним манифестацијама, и даље нема. Још увек Срби не могу да се сложе ни око тога да ли је Други светски рат за нас завршен, камоли ко је у њему победио. Остаје питање, зашто се још само ми натежемо са овим питањем када је оно давно решено и у Берлину и у Лондону и у Москви!?

Основа овог нашег проблема је превиђање чињенице да се у Србији упоредо са Светским водио и Грађански рат, а можда би се могло рећи и да се тај Грађански рат у Србији водио само у исто време када и Светски па је осим домаћих сукоба било и страних утицаја који су само погоршали ситуацију.

Прилике у Југославији, пред сам напад Немачке 1941. нису биле нимало охрабрујуће. Друштво је грцало у проблемима који су се јако дуго развијали а уместо да се на време решавају, годинама су гурани „под тепих“. Још од стварања Краљевине СХС, касније Југославије, покушавало се помирити непомирљиво, Срби и Хрвати. Треба рећи и то да се не ради о некој „билошкој“ неспојивости Срба и Хрвата већ пре свега цивилизацијској.

Разлика између Срба и Хрвата може се поредити са разликом између вука и пса. Иако су биолошки блиски рођаци, вук је онај који је сам господар своје судбине и суверено влада својом територијом а пас за отпатке са стола свог господара служи ловцу како би заједно савладали вука у кога сами појединачно не би смели ни погледати од страха. Тако и Срби више воле слободу од хлеба а Хрвати и не знајући за слободу служе ономе ко им баци боље отпатке са свог стола. Као што вук и пас не могу делити исти дом, тако не могу ни Срби и Хрвати.

Хрвати су у Првом светском рату били на страни србских непријатеља. Пре тога столећима нису имали своју државу нити икакав озбиљан покушај националног ослобођења. Оно мало Хрвата који су желели да се ослободе стране власти гледали су у Србију као у „јужнословенски Пијемонт“. Као једину силу довољно јаку да уједини све балканске Словене у борби за осамостаљење. Они су градили идеју Југословенства.

Србија је на почетку Првог светског рата, како би уздрмала унутрашње прилике у Аустроугарској, донела „Нишку декларацију“ (7.12.1914.) у којој за свој главни ратни циљ поставља „ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца“. Србија је, као што знамо, победила у Великом рату и уместо понуђене јој опције „Велике Србије“ ипак изабрала да ствара Југославију. Била је то прва држава у чијим се границама нашао целовит србски национални корпус. Ипак, осим Срба у тој држави значајну улогу играо је и хрватски народ.

Хрвати, који никада нису већински прихватили идеју Југословенства, видели су нову државу као успутну станицу у програму коначног формирања своје самосталне државе. На томе су радили скоро читав век и крајем XX столећа коначно остварили и тај циљ. За време те борбе починили су незапамћена зверства према Србима, која су кулминирала у току Другог светског рата и коначно у време Отаџбинских ратова када је геноцидом етнички очишћен простор негдашње Војне Крајине који је насилно укључен у данашњу Хрватску.

Осим Хрвата који су једва чекали напад Немаца како би уз њихову заштиту кренули у освајање територија и етничко чишћење, у Југославији је постојала и доста раширена комунистичка организација. Комунисти су желели да промене облик власти, збаце монархију, затру србску нацију као „хегемонистичког тлачитеља“ и уведу диктатуру пролетеријата која ће постати део Интернационале.

У таквим приликама дошао је напад Немаца 1941. и за само неколико дана Југославија се распала. Хрвати и комунисти масовно су дезертирали и саботирали југословенску војску и дочекали окупаторе као „ослободиоце“. Први који су организовали војни отпор Немачкој војсци били су припадници организације пуковника Драгољуба Драже Михаиловића, познати и као Равногорци (устанак су дигли 08.05.1941. на Равној Гори) или Четници, а званично „Југословенска војска у Отаџбини“.

Комунисти су организовали устанак тек када је Немачка напала Совјетски савез, 22.06.1941, и у почетку су на територији Србије сарађивали са Равногорцима. Основа њиховог деловања биле су саботаже немачке ратне инфраструктуре и заседе немачким војницима. Једна од таквих саботажа изазвала је огромна разарања у Смедереву што је посредним путем довело до стварања владе ђенерала Милана Недића, а сличне заседе довеле су и до казнених експедиција у којима су Немци стрељали 100 Срба за 1 погинулог и 50 за 1 рањеног Немца. Ове репресалије важиле су само за територију (тада увелико окрњене) Србије и ускоро су довеле до оштре поделе на оне који су за устанак по сваку цену па и цену биолошког истребљења Срба (комунисте), оне који су за чекање савезничких трупа а онда подизање општег устанка (равногорце) и оне који су за сарадњу са окупатором како би се спречиле одмазде (недићевце и љотићевце).

Недуго затим дошло је и до првих оружаних сукоба између ових група. Недићевци и љотићевци организовали су своје оружане одреде (Српски добровољачки корпус, Српску државну стражу и Српску граничну стражу) који су себи за циљ поставили уништење комунистичких одреда и спречавање заседа и саботажа, како би се спречиле масовне одмазде над Србима. Са оваквим циљем врло успешно обрачунали су се комунистима који су истерани преко Дрине у Босну или сасвим уништени. После обрачуна са комунистима СДК, СДС и СГС повремено су долазили и у ситније сукобе са појединим Равногорским јединицама.

Тек пред крај рата, 1944, Комунисти се уз помоћ Совјета враћају у Србију и преузимају власт. Недићевци и љотићевци удружују се са Равногорцима, и постају званично Шумадијска дивизија Југословенске војске у Отаџбини те покушавају да формирају национални фронт у Словенији где би им се на чело ставио Краљ Петар II Карађорђевић и одатле покушали да поразе Комунисте. Ипак, велике светске силе територију Југославије оставиле су Совјетској интересној зони и помажу Комунистима да савладају преостале националне јединице.

За то време, односно за сво време трајања окупације, Срби преко Дрине, који су се нашли у НДХ, немају изражен међусобни сукоб. Већина комунистичких јединица није уопште идеолошки мотивисана него се бори само за биолошки опстанак Срба под геноцидним усташким режимом и за ослобођење од Хрвата и Немаца. Читав партизански покрет у Босни и Крајини састављен је скоро искључиво од Срба. Многи од њих, укључујући и високе официре, све до 1943. уверени су да се боре за Краљевину Југославију. Истина, душегубност комунизма и те како се осетила у западним србским крајевима након 1945.

До 1945. на тој територији врло успешно војује и четничка Динарска дивизија под вођством Војводе Момчила Ђујића, предратног србског свештеника, као и Личко-кордунашки и Приморски корпус под вођством Војводе Добросава Јевђевића. Ова србска националистичка армија имала је примат и међу свим националним јединицама у Словенији. А и после рата, када су се под комунистичким режимом србске националне снаге изједначавале са окупатором, Срби „с' оне стране Дрине“ никада се нису интимно одрекли борбе Војводе Момчила Ђујића и Добросава Јевђевића.

Иако на крају рата и формално уједињени, не само истим циљем него и истом командом (тада већ ђенерала и четничког надвојводе Драгољуба Драже Михаиловића), ускоро по ступању у изгнанство и емиграцију, националне групе поново долазе у међусобне сукобе. Овај пут ти сукоби се распламсавају и далеко јаче него у време саме оружане борбе. Оптуживали су једни друге за одговорност за пораз националних снага, за сарадњу са окупатором, за сарадњу са комунистима и сл. Ове сукобе нарочито је подгревала и комунистичка власт у Југославији. Врхунац сукоба долази са тзв. „америчким расколом“ у СПЦ када у оквиру површно еклисиолошког сукоба долази до најоштрије идеолошко-политичке поделе међу Србима у емиграцији.

У тада црвеној Југославији, поново се градила идеја „братства и јединства“. Пошто Срби једини у Југославији нису били сарадници окупатора, то се показало као крајње опасна ствар за Југословенску идеју у времену када је требало уверити оно Срба што је преостало од усташко-окупатроског ножа, да треба поново да граде кућу са Хрватима. Тако су Комунисти одлучили да србске националне снаге, као свог главног противника, представе као сараднике окупатора и квислинге и тиме их изједначе са усташама и шиптарским балистима.

У међувремену десио се и један сукоб и подела међу Комунистима. Они су се 1948. поделили на оне који су за удруживање са Совјетским савезом и оне који су за самосталну југословенску комунистичку власт, односно на Стаљинисте и Титоисте. Титоисти, уз помоћ Запада, побеђују и врше терор над својим дојучерашњим саборцима. Овај сукоб благо помаже и појединим националним елементима у Србији да преживе овај период.

Крајем 1980-их у Југославији долази до нове поделе међу Комунистима када се деле на Милошевићевце (нову верзију титоистичке струје) и Стамболићевце (необољшевичку струју). У овом сукобу превласт односе Милошевићевци који Србијом владају у време Отаџбинских ратова а крајем XX века њих ипак смењују Стамболићевци. Ове две струју поново се удружују на власти десетак година касније.

У почетку овог другог унутрашњег сукоба Комуниста ситуацију покушавају да искористе националне снаге поново се уједињујући. Ово уједињење најбоље се огледало, поново, у организовању прекодринских Срба. Под вођством Др Радована Караџића и Др Јована Рашковића, Срби у западним крајевима уједињују се у одбрани од повампиреног усташтва. Ипак, њихова борба бива издана од стране србијанске комунистичке власти и они тек делимично (Република Србска) успевају да се одбране у непријатељском окружењу.

У самој Србији, а и у емиграцији, јединство националних снага није дуго потрајало. Овај пут камен спотицања био је у партијашком сукобу око поделе власти након рушења Комуниста. Као што смо напоменули, црвени су овај сукоб искористили како би пресвучени у демократе учврстили своје идеолошке позиције и опстали на челу државе. Једини србски државник који није припадао комунистичкој идеологији, од 1944. до данас био је Др Војислав Коштуница.

Његова државотворна политика огледала се у идеји слободне националне Србије у којој нема подела из 1941. него су све снаге упрегнуте на борбу за духовни и биолошки опстанак Србства у XXI веку. Ова идеја није добила масовну подршку у народу јер је Србији константно наметана слика по којој би се закључило да ми нисмо дошли до националног ослобеђења целих шест деценија после краја Другог светског рата, него да смо се тобож сад вратили у 1945. и потребно је да се обрачунамо између себе око тога ко је најзаслужнији за „победу“.

Оно што се у остатку Европе десило 1945. нас је прескочило, па се сада перфидно наметала идеја да је коначно осванула победа демократије и да се признаје националним снагама да нису били квислинзи, али да то нису били ни црвени па да је ред да се власт равноправно подели. Када се једном пристало на „повратак“ у 1945. Комунисти су врло брзо дочекали и нову 1946. и покренули точак из почетка.

Поново се пропустило рећи да ни Немци ни Руси ни Енглези нису у Другом светском рату водили идеолошке револуције него националне ратове. Немачка је имала национал-социјалистичку револуцију 1933. и у рат је ушла као Немачка, за Немачке интересе а не партијске. У Русији се бољшевичка револуција десила 1917. и они су од 1941. ратовали за своју Отаџбину а не за револуцију. Енглези су у рат ушли као утемељена либерална демократија и у току рата нису се бавили идеолошким питањем него националним.

Шта више, Немци су за време рата имали доста својих људи који су по убеђењу били комунисти, а ратовали су за Немачку. Руси су имали у својим редовима националиста, православаца, али су ратовали за Совјетски савез. Енглези су имали и фашиста и комуниста који су ратовали за Енглеску. Када се рат завршио они су се вратили својим идеолошким поделама и полемикама, али у рату су били пре свега патриоте. Зато се у њиховим главама после рата нису дешавали ломови као код Срба.

Код нас комунизам иако и пре рата раширен, никада није био идеолошки прихваћена догма код већине обичних људи. Зато су Комунисти били присиљени да свој рат против Србства наставе и после краја Светског рата. Као у Кустуричином филму „Подземље“ Југославија је држана „у подруму“ а с времена на време оглашавала се опасност од „спољашњег и унутрашњег непријатеља“. Када се указала прилика да се ослободимо из „подрума“ на површини нисмо разликовали сунце од месеца и јелена од коња. Ускоро смо се сами вратили у подрум.

Још увек није јасно и недвосмислено стављено до знања целом народу, да је Други светски рат завршен победом Савезника 1945. а србски грађански рат победом Комуниста исте године, и да је одавно прошло време када смо се могли делити у ровове ископане 1941. Време је да се поделе из тог времена оставе у том времену а да се Срби окрену борби за опстанак у будућности а не у прошлости.

Комунисти су победили у Грађанском рату уз помоћ Црвене армије, без које би у Србији били збрисани за сва времена. То је историјска чињеница коју су они сами дуго крили али која је коначно испливала на површину заједно са антисрбским, антихришћанским и антиљудским лицем Комунизма. Зато је сада коначно време да се националне снаге уједине и исправе историјску неправду.

Ако је потребно тражити неку конкретну историјску личност за икону србског националног јединства онда се не треба везивати ни за Дражу ни за Љотића ни за Недића. Они су сви радили на остварењу својих најбољих жеља за Србство, сваки како је најбоље знао и умео. То су показали и својим уједињењем у Словенији на крају Грађанског и Светског рата. За отелотворење идеје јединства треба узети Светог Владику Николаја и Војводу Момчила Ђујића.

Из мноштва примера њихових светлих идеја и дела довољно је навести само два. Свети Владика Николај у писму оцу Никанору Хиландарцу, после рата, каже: „Помени оче три велика србска мученика Димитрија, Дражу и Милана“. А Војвода Ђујић у тексту „Уједињени српски национални фронт против комуниста у Словенији 1945.“ између осталога каже: „У ствари, ја сам у животу сусрео три велика човјека, велика политичара: Димитрија Љотића, Адама Прибићевића и Милана Гавриловића. То су људи који су могли бити патријарси по свом карактеру, по свом поштењу, по скромности, по вјери у Бога. Знате, да није било Љотића, не би било Недића. А да није било Недића, Српство би страдало. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су били потребни Србима као два ока у глави.“

Они који данас поново покушавају да посвађају националне снаге у Србији, за циљ (свесно или несвесно) имају везивање руку будућим генерацијама. Њихова перверзна жеља да нас у XXI веку када смо духовно, државотворно и биолошки угрожени као народ, враћају у XX век да бијемо битке за Немце, Енглезе и Русе, опаснија је и од самих Шиптара и Еврослинаваца. По њиховим делима препознајемо их као оне од којих ништа добро овом народу никада није дошло нити може да дође и зато је неопходно да их коначно и за сва времена одбацимо од себе.

Шта су 1954. хтели Павелић и Стојадиновић

Може ли Иво Јосиповић, први хрватски председник који није био на робији, да подигне српско-хрватске односе макар на ниво који искључује јавно испољавање мржње? Хоће ли пријатељство Србије и Хрватске остати само пуста жеља и наивна реторика Месићевог наследника или ће „господин и композитор“, неуобичајена појава на загребачком Понтовчаку, успети да створи претпоставке за велико историјско помирење Срба и Хрвата. У ближој или даљој историји, свеједно је?

Док нам се не укажу елементи за какав-такав одговор на горња питања, хајде да заронимо у прошлост и видимо има ли тамо сличних покушаја.

ВЕЛИКО ПОМИРЕЊЕ И РАЗГРАНИЧЕЊЕ

Не рачунајући оне српско-хрватске коалиције и савезе из времена настанка и стасавања државе Срба, Хрвата и Словенаца, постоји један за то време врло крупан догађај. Одиграо се након Другог светског рата, о којем се у српској и хрватској јавности мало зна а који је ишао управо за тим да се Срби и Хрвати помире и направе историјски споразум који би заувек искључио њихове нове сукобе. Упркос Јасеновцу и свему што се догађало за четири године Другог светског рата. Римски лист „Ил Темпо“ објавио је 11. августа 1954. године сензационалну вест да су Анте Павелић, поглавник НДХ и Милан Стојадиновић, бивши председник југословенске владе уочи рата, у Буенос Ајресу (Аргентина) постигли историјски споразум Срба и Хрвата, споразум који предвиђа велико помирење и разграничење двају народа. Наравно, уз претпоставку скорог рушења Титове Југославије и на тој рушевини стварања држава Србије и Хрватске.

Вратићемо се том догађају који, иако врло интересантан, није нашао своје место у новијој српској и хрватској политичкој историји, чак нити на маргинама те историје али да претходно одговоримо на питање откуда споменута двојица у Аргентини.

То је, мање више, познато за Павелића; он је у данима потпуног слома НДХ преузет од стране католичке цркве и пребачен најпре у један самостан у Јужном Тиролу а касније дубље у простор Италије где је уживао потпуну заштиту Ватикана. Као и неколико хиљада окорелих усташких злочинаца које је католичка црква успела да спасе и из Европе пребаци на просторе Јужне Америке. Та операција, названа „Пацовски канали“ одавно је расветљена а у томе је значајну улогу одиграо један од кључних људи Ватикана у тим прљавим пословима, монсињор Крунослав Драгановић, свештеник, горљиви поклоник усташке идеологије, енглески обавештајац, комунистички доушник, сарадник УДБЕ и на крају грађанин Сарајева где је и умро 1983. године. Павелић, дакле, бива пребачен у Аргентину где са осталим усташким емигрантима оснива Хрватски ослободилачки покрет и кује планове за повратак на Балкан и обнављање хрватске државе.

ПОЛИГЛОТА И ФИНАНСИЈСКИ ГЕНИЈЕ

Други актер ове приче, Милан Стојадиновић, рођен у Чачку 1888. године, био је значајна друштвена и политичка фигура у Краљевини Југославији. Школован у Минхену, Берлину и Потсдаму, докторирао је на тези о немачком буџету а 1912. године одлази у Париз где је радио у тамошњем Министарству финансија. Годину дана касније борави на специјализацији у Лондону. И све то пре него што је напунио тридесет година живота.

Стојадиновић је био изузетно образован човек, говорио је неколико светских језика а словио је за финансијског генија. У околностима којима овога пута, због скучености простора не можемо давати већи значај, Стојадиновић 1935. године долази на чело југословенске владе. Покушава да стабилизује прилике у држави, позива се на аманет Александра Првог Ујединитеља о потреби очувања југославенске државе и у своју владу позива Словенца Корошеца и муслимана Спаху. Нудио је да тај савез ојачају и Хрвати али они нису показали интересовање. Тражили су измену Устава и потпуну самосталност.

Средином 1938. Енглези у балканску политику уносе нове елементе и траже да се реши тзв хрватско питање, вршећи на тај начин притисак на Стојадиновићеву владу. Енглези у том смислу имају подршку и кнеза Павла што је додатно отежало Стојадиновићеву позицију. Упркос везаности за Лондон Стојадиновић из прагматичних разлога одбија могућност давања разних уступака Хрватима и настаје криза која доводи до избора, Стојадиновићевог пада и доласка Драгише Цветковића на место председника Владе. Овде је свакако значајно споменути да је Стојадиновић пред крај своје владавине имао један сусрет који открива да је он већ тада 1938. године, размишљао о разграничењу Срба и Хрвата и стварању велике српске државе и све то са елементима који ће се касније појавити у споразуму са Павелићем.

Наиме, Стојадиновић се, након што је Хитлер припојио Аустрију Немачкој а Мусолини планирао сличне акције, у Бељу (Барања) сусрео са италијанским министром иностраних послова, грофом Ћаном и разговарао о италијанско-српским заједничким интересима. Начелно је договорено да у претпостављеном развоју догађаја, Срби напусте западне крајеве тадашње Југославије, стационирају се иза линије која би ишла централним рекама Босне а да Италија, уз сагласност за стварање мале и скучене Хрватске, помогне успоставу велике Србије. Италија би, по том плану, добила Горски котар и јадранску обалу од Ријеке до испод Сплита а све остало ушло би у састав српске државе.

Кнез Павле сазнаје за тај састанак, обавештава Британци а ови му издају наређење да смени Стојадиновића. Владу преузима Цветковић, прави споразум са Мачеком и тако смо 26. августа 1939. године добили Бановину Хрватску. У фебруару 1940. године Стојадиновић оснива Српску радикалну странку и споразум Цветковић-Мачек квалификује као државни удар, оптужујући Цветковића да је направио хрватску државу не само од хрватских већ и од чисто српских територија. Нема сумње да је пет деценија касније Војислав Шешељ плагирао и име и неке програмске поставке странке Милана Стојадиновића.

„НА ЧУВАЊУ“ КОД ЕНГЛЕЗА

Крунски савет, на седници одржаној 6. марта 1941. године, у страху да тадашње околности не доведу Стојадиновића поново на чело Владе – доноси одлуку да се Милан Стојадиновић протера из државе, што је и учињено 18. марта, његовом депортацијом у Грчку. Тамо је предат „на чување“ Енглезима.

Милан Стојадиновић стиже у Аргентину 1948. године. У ту државу је донео велики капитал и велики углед финансијског и банкарског стручњака а колико се прилагодио новој средини уз остало говори податак да је у Буенос Ајресу имао чак и свој дневни лист. Живео је у сопственој, врло луксузној вили, у елитном делу града.

У сведочењима људи из хрватске емиграције Јужне Америке, посебно Аргентине, пронађено је довољно елемената да се закључи како је пресудну улогу у зближавању Павелића и Стојадиновића одиграо извесни Јосип Субашић, Хрват, публициста и издавач који је 1953. године у Буенос Ајресу покренуо часопис „Избор“. Било како било два некада љута противника, у политичком и сваком другом смислу, постали су, по сопственом признању, велики пријатељи.

Недавно су у Загребу светлост дана угледале фотографије на којима се виде Павелић и Стојадиновић, у опуштеној атмосфери у башти поред базена у Стојадиновићевој вили. Такви сусрети били су врло чести. Из тог дружења рођена је идеја о „великом помирењу и споразуму Срба и Хрвата“. Свесни да један такав чин сигурно неће наићи на опште одобравање код српске и хрватске емиграције, Павелић и Стојадиновић су неколико месеци својим најближим пријатељима и сарадницима само наговештавали могућност „Великог споразума“ а онда је Стојадиновић, на седељци код неке госпође Маштовић (претпоставља се да му је она била љубавница) окупљеним Србима и Хрватима саопштио „велику новост“.

Запис са те седељке, којој није мањкало пића сваке врсте а то је изгледа „потакло“ Стојадиновића да буде отворенији него иначе, оставио је хрватски свештеник и публициста Ђуро Балоковић и то је у ствари најпрецизнија интерпретација онога што су Павелић и Стојадиновић договорили. Дакле, према Балоковићу, Стојадиновић је испричао да су договорени готово сви елементи историјског споразума Срба и Хрвата а тај договор двојице врло познатих некада моћних али тих аргентинских година мало значајних људи, садржавао је следеће: Титова Југославија се дели на велику Хрватску и велику Србију. Словенцима се признаје држава на простору који је у то време Словенија и покривала. Босна је подељена на пола, токовима реке Босне и реке Неретве. Сарајево је, у тој подели, припало Србији а Бања Лука Хрватској.

Стојадиновић је објаснио да је западна Босна, истина, углавном насељена Србима, да је Бања Лука велики српски град али да се зарад општих интереса нешто мора жртвовати. Као противуслугу Павелић је пристао да Дубровник уђе у састав српске државе као, уосталом, и значајан део јадранске обале, пошто је Стојадиновић инсистирао да таква Србија обавезно буде поморска земља.

„ПРАВОСЛАВНИ ХРВАТИ“

За Србе који би остали у Хрватској Стојадиновић је употребио појам „православни Хрвати“ а казао је да су договорени модалитети пресељења са једне на другу страну оних Хрвата и Срба којима се нова ситуација не би допала. А како су Срби и Хрвати изван Југославије дочекали споразум Павелић-Стојадиновић? Усташка емиграција се дигла на ноге и оптужила Павелића да „стару хрватску земљу-Босну“ продаје Србима као што је Далмацију продао Мусолинију.

Вођене су жестоке расправе у хрватским емигрантским клубовима и листовима и на крају се све смирило, пошто су вести из Југославије биле крајње обесхрабрујуће. Титова држава је бивала све чвршћа и снажнија и ништа није наговештавало развој догађаја о којем су сањали и говорили Стојадиновић и Павелић. Српска четничка и економска емиграција није се ни обазирала на Стојадиновићеве планове, уз коментар да докон поп и козе крсти.

Да ли је фамозни споразум икада потписан? Није. Све је било договорено, припремљено и стављено на папир али није потписано. Стојадиновић је тражио да том чину присуствују преживели чланови последње владе НДХ, али је Павелић то одбио. Два дана уочи потписивања Стојадиновић обавештава Анту да се све одлаже.

А како је на све то гледао Тито? Наредио је да у југословенским медијима о договору Павелић-Стојадиновић не буде објављено ниједно једино слово тако да Југословени у простору од Вардара до Триглава о томе ништа нису знали. Када је дошло време да све може да се објави ова аргентинска епизода више никога није интересовала.


Овај текст претходно је објављен у магазину "Печат"

СРБСКА ЦРКВА И НАЦИОНАЛНИ АКТИВИЗАМ

Да ли је данашња СПЦ непријатељ србског православног национализма?

Недавни потреси у СПЦ, изгледају као кап која је прелила, пролила и чак разбила чашу магле која је заклањала видик ка истини. А истина је да су давно иза нас времена у којима је СПЦ била радионица велике духовне обнове и окриље националног окупљања Србства. Свакако је и блаженопочивши партијарх био једна од ретких личности из њеног врха које су јој давале другачији тон, али по његовом упокојењу сво њено сивило и трулеж, изнедрено је у пуном „сјају“. Ни анкете које су говориле како је СПЦ најпопуларнија институција у сатрулелом србском друштву (а била је најпопуларнија, не због тога што је народ био одушевљен њом, већ због недостатка конкуренције као и због харизме почившег патријарха) више не помажу.

Да ли су србски родољуби у време почетка духовне обнове код нас, могли да претпоставе да ће једнога дана Синод СПЦ-а по диктату светских моћника предати шиптарским екстремистима право обнове србских светиња на Косову и Метохији или да ће се епископски савет за србску Црну Гору, одрећи придева "Србски"?

Делатност православних родољуба, утицајни клирици подржавали су (али чак и тада више на речима него делима) само уколико она не ремети планове политичких властодржаца. У супротном, увек би се определили за чување или повећавање сопствених привилегија које имају у данашњем демократском друштву, у којем је сваки успон условљен политичком подобношћу и „коректношћу“.

И уопште, уместо да заблуделом народу обасјавају пут спасења светлећи врлином, епископи и свештеници у све већој мери и све већем броју, постају извор саблазни. Стога је свима већ јасно да се поверење народа у јерархију СПЦ-а готово сасвим истопило...

Но какав треба бити одговор православних националиста на такво стање? Срж њихове идеологије јесте позивање на духовну обнову, која је немогућа без Цркве...

Као што рекосмо, истина је да живимо у времену када је у очима народа, компромитација СПЦ-а од стране њених клирика, достигла врхунац. Врх СПЦ-а оличен у епископима (ако не већини њих, онда великој већини утицајних), пребива у симфонији са антисрбским властима и на мала (а понекад и на велика) врата шири неправославна учења у Цркви. Тај врх, потпуно се интегрисао у данашњу псеудоелиту (анти)србског друштва коју чине политичари, естрадне личности, менаџери, страни амбасадори и „контроверзни бизнисмени“. Уопште више није ни битно, да ли је већа саблазан бивши умировљени епископ који дрско утерује новотарије у косовско-метохијским светињама, или пак „догматски чврст“ епископ који у свом „малом Версају“ уз „Секс пистонсе“ са стриптизером дочекује Нову годину, или „епископ“ педофил којег штити антисрбско правосуђе, или можда епископ који заједно са разголићеном „елитном спонзорушом“ у Београду отвара „Светосавски бал“ на којем дефилују припадници овдашње псеудоелите...

Очигледно је да за све упадљивијим и бескорпулознијим материјализмом епископа, незаостају ни свештеници. Скупоцени аутомобили, скупо наплаћивање „услуга“, финансијске малверзације и бахат однос према пастви, постали су у очима народа, обележје данашњег србског свештеника.
Но луксуз и расипништво у данашњој СПЦ, имају и другу димензију.

Још је Свети Игњатије Брјанчанинов говорио да ће доћи време, у којем ће куполе храмова бити све веће и златније, а дух у њима све мање православан. Колико је укусно зидање велелепних храмова и парохијских домова у времену када жива Црква, то јест народ гладује... Храмови свакако јесу нужни, тамо где их нема, али да ли је нужно да епископи живе у дворовима док део пастве нема ни свог крова над главом? Да ли је нужно да се епископи брчкају у ђакузију, баве се спотром и бизнисом? Наравно да није, и наравно да се не ради о наивном незнању. Ради се нажалост, о бахатости и својеврсном изругивању како светињи тако и народној муци и невољи.

Јасно је дакле, да су властољубиви и сластољубиви епископи као и користољубиви свештеници, постали део Система. Део паразитског, антихришћанског и антисрбског Система који испија крв и испира мозак напаћеном народу...

А свака успешна борба за национални препород и социјалну правду, мора имати национално-револуционарни израз и делатно презирати паразитски Систем који нас гњечи а који је испостава светске закулисе. Према томе, данашњи национални активизам не може пронаћи ослонац у званичној СПЦ. Дугорочно гледано, може наилазити само на непријатељство.

Да ли то значи да смо ми србски православни националисти, противници СПЦ?

Овде је потребно разјаснити неке ствари. Нужно је разликовати такозвану "званичну цркву" од Цркве у пуном и правом смислу речи. Прва је само пука институција сачињена од грешних људи а друга представља установу која је мистично тело Христово и непорочна невеста Христова. Само је она камен темељац духовне обнове. Њој ми православни хришћани, припадамо у оној мери у којој се уподобљавамо Христу, и она је недодирљива за пипке свих служитеља Кнеза овога света. Црква као таква, јесте небоземног карактера. Њу чине сви житељи Царства Небесног, као и верни и крштени народ овог света на челу са клиром.

Званична Црква каква је данашња официјелна СПЦ, може а не мора бити овај земни део истините Цркве. Она то јесте све док је таласи апостасије (отпадништва) који је запљускују, не испуне сасвим и као такву поплаве у море јереси.

Но све ово, православног Хришћанина не треба да смућује. Апостасија, као и постојање вукова у јагњећој кожи међу клиром, предвиђени су и Светим Писмом и казивањима Светих Отаца. Ако и званичне православне Цркве (све, или неке од њих) постану лажицркве, истинита Црква Христова ће свакако постојати, макар у малим заједницама које ће у време Антхриста добити катакомбни карактер.

Време Антихриста ће пре или касније, свакако доћи и евентуални успех борбе православних националиста, свакако је релативан као уосталом и све на овоме пропадљивом свету. Евентуална обнова православне државности, у коју верујемо, и за коју се боримо (а чији је главни циљ спасење што већег броја људи) може бити привремена и као таква оличавати силу која задржава зацарење Антихриста. Наши могући успеси биће само острва у мору свеопштег пада. Али ми знамо да је наш поглед оптимистичког песимизма (како га је назвао Константин Леонтјев) основан, јер после земљаског пораза Цркве при крају времена, долази Христос који побеђује и време претвара у вечност...

Реалност је да нам се данас уместо истинског православља, подвижничког и ратничког, којим је од давнина куцало примитивно-просто срце србског народа, све више проповеда млако, политички коректно „православље“ отворенио за стално прилагођавање духу времена. То је „православље“ конформизма, скупих аутомобила, епископских дворова, модних ревија, политичких банкета, екуменских дијалога и коктел салона. То је „православље“ које православни националиста који тежи духовној обнови, националном препороду и социјалној правди, може само да презире.

Но, да ли нужна политичка дистанца и будући сукоб, између православних националиста и врха данашње СПЦ, има духовне последице?

Упркос свеопштем отпадништву, ми православни националисти, верујемо да у данашњој СПЦ још увек има благодати. Она је симболички казано, попут оронуле грађевине, која прокишњава и у коју продире ветар, али која још увек многе може заштитити од кише и хладноће. У њој још увек има кутака у којима се може пронаћи топлина. Тако ће бити све док под њеним окриљем буде искрених и правих духовника, истинских подвижника међу монаштвом и свештенством, који нису под контролом Система и који се не клањају идолима екуменизма, либерал-демократије и евроатлантских интеграција. Који помињу на службама своје епископе, али им не следују у срљању ка јереси и служењу моћницима овога света. На срећу, таквих духовника још увек има, и баш међу њима, србски православни националисти, проналазиће духовно уточиште као и потпору у својој борби за добробит рода. Такви, истински православни духовници ће бити светионик, и веродостојни еклесиолошки путоказ свим православним Србима приврженим чистоти вере у будућим смутним временима...