Све је почело са Њим, и све наше траје захваљујући Њему. Да није било Њега данас бисмо били Латини, Турци или још по нешто треће(а неки су то и постали). Сваки напад на Њега, напад је на нас, са малим н, јер нисмо ни онај делић пепела који је ветар разнео широм Србства. Толико тога је речено, али још увек има места да се каже још по нешто, да се зна да трајемо. А трајемо захваљујући Њему.
Заиста, шта још човек може да каже о првом правом србском племићу, аристократи, државнику, просветитељу и најважније, човеку надахнутом Христу, а да то нису рекле народне песме, приче, топоними и наравно храмови. Први барјаци србских устаника против Турака су били овенчани његовим ликом. Први празник који је аутономна Србија кнеза Милоша почела да обележава је био посвећен Њему. Уз прву праву писану реч, уз аутокефалну цркву, уз очување националног јединства када је то било најпотребније, с пуним правом можемо рећи да је све почело од Њега, а ево и како.
Млади принц Растко је требало да постане феудални господар Хума, Херцеговине, или како би је неки назвали – Савине. Но, он је желео више, али не као освајач или пуки крупни феудалац, већ уз помоћ Истине. И кренуо је за Истином, пут Свете Горе, где ју је и нашао. Растко, поставши Сава не би био никакав принц да спознату му Истину није желео да подели пре свега са својом породицом, а касније и са свим својим саплеменицима, од којих је направио нацију. Тако су Срби добили прво Вилиндар(Хиландар), а затим и аутокефалну цркву, рекавши тако папи са ким ће, без обзира на све. А рекавши то, Срби су добили моћног непријатеља и још моћнијег савезника. Православни свештеници који су до тада сматрани продуженом руком Цариграда постали су део народног бића, говорећи језиком који сада сви разумеју. Перун је постао Свети Илија, Храст је постао Христос, кућно божанство, србска слава. Све оно фолклорно што је вредело у претхришћанској традицији постало је отелотворење Истине. Вреди напоменути и да је Вук, једно од најпоштованијих божанстава некрштених Срба, постао верни пратилац Светог Саве, кроз многе приче. Народ вука, како су нас својевремено назвали у једној хроници, добио је свог пастира и од звери, постао снажан али питом чувар Онога који је укротио његову дивљу природу.
Гром је, по народној песми грмео на Светог Саву 1804. Два века касније, Хиландар је горео да опомене Србе и да им наговести каква их времена чекају. Не чуди што сваки напад на Србе и Србску цркву почиње нападом на Светог Саву, од Врачара 1594, па све до ,,Хрватске православне заједнице''. Они који нападају јако добро знају ко је говорио ,,Срб је Христов радује се смрти'' кроз ђакона Авакума или кроз Светог мученика јасеновачког Вукашина.
Нама, људима овог времена и простора, преостаје само да кроз молитву Господу пожелимо да се као у песми посвећеној опет Светом Сави, сва србска срца и земље што пре уједине на путу где сви ми ипак стигнемо, без обзира колико брзо идемо. А да ли ћемо се на крају пута срести са нашим другим Спаситељем, на нама је.
