СРБСКА ЦРКВА И НАЦИОНАЛНИ АКТИВИЗАМ

Да ли је данашња СПЦ непријатељ србског православног национализма?

Недавни потреси у СПЦ, изгледају као кап која је прелила, пролила и чак разбила чашу магле која је заклањала видик ка истини. А истина је да су давно иза нас времена у којима је СПЦ била радионица велике духовне обнове и окриље националног окупљања Србства. Свакако је и блаженопочивши партијарх био једна од ретких личности из њеног врха које су јој давале другачији тон, али по његовом упокојењу сво њено сивило и трулеж, изнедрено је у пуном „сјају“. Ни анкете које су говориле како је СПЦ најпопуларнија институција у сатрулелом србском друштву (а била је најпопуларнија, не због тога што је народ био одушевљен њом, већ због недостатка конкуренције као и због харизме почившег патријарха) више не помажу.

Да ли су србски родољуби у време почетка духовне обнове код нас, могли да претпоставе да ће једнога дана Синод СПЦ-а по диктату светских моћника предати шиптарским екстремистима право обнове србских светиња на Косову и Метохији или да ће се епископски савет за србску Црну Гору, одрећи придева "Србски"?

Делатност православних родољуба, утицајни клирици подржавали су (али чак и тада више на речима него делима) само уколико она не ремети планове политичких властодржаца. У супротном, увек би се определили за чување или повећавање сопствених привилегија које имају у данашњем демократском друштву, у којем је сваки успон условљен политичком подобношћу и „коректношћу“.

И уопште, уместо да заблуделом народу обасјавају пут спасења светлећи врлином, епископи и свештеници у све већој мери и све већем броју, постају извор саблазни. Стога је свима већ јасно да се поверење народа у јерархију СПЦ-а готово сасвим истопило...

Но какав треба бити одговор православних националиста на такво стање? Срж њихове идеологије јесте позивање на духовну обнову, која је немогућа без Цркве...

Као што рекосмо, истина је да живимо у времену када је у очима народа, компромитација СПЦ-а од стране њених клирика, достигла врхунац. Врх СПЦ-а оличен у епископима (ако не већини њих, онда великој већини утицајних), пребива у симфонији са антисрбским властима и на мала (а понекад и на велика) врата шири неправославна учења у Цркви. Тај врх, потпуно се интегрисао у данашњу псеудоелиту (анти)србског друштва коју чине политичари, естрадне личности, менаџери, страни амбасадори и „контроверзни бизнисмени“. Уопште више није ни битно, да ли је већа саблазан бивши умировљени епископ који дрско утерује новотарије у косовско-метохијским светињама, или пак „догматски чврст“ епископ који у свом „малом Версају“ уз „Секс пистонсе“ са стриптизером дочекује Нову годину, или „епископ“ педофил којег штити антисрбско правосуђе, или можда епископ који заједно са разголићеном „елитном спонзорушом“ у Београду отвара „Светосавски бал“ на којем дефилују припадници овдашње псеудоелите...

Очигледно је да за све упадљивијим и бескорпулознијим материјализмом епископа, незаостају ни свештеници. Скупоцени аутомобили, скупо наплаћивање „услуга“, финансијске малверзације и бахат однос према пастви, постали су у очима народа, обележје данашњег србског свештеника.
Но луксуз и расипништво у данашњој СПЦ, имају и другу димензију.

Још је Свети Игњатије Брјанчанинов говорио да ће доћи време, у којем ће куполе храмова бити све веће и златније, а дух у њима све мање православан. Колико је укусно зидање велелепних храмова и парохијских домова у времену када жива Црква, то јест народ гладује... Храмови свакако јесу нужни, тамо где их нема, али да ли је нужно да епископи живе у дворовима док део пастве нема ни свог крова над главом? Да ли је нужно да се епископи брчкају у ђакузију, баве се спотром и бизнисом? Наравно да није, и наравно да се не ради о наивном незнању. Ради се нажалост, о бахатости и својеврсном изругивању како светињи тако и народној муци и невољи.

Јасно је дакле, да су властољубиви и сластољубиви епископи као и користољубиви свештеници, постали део Система. Део паразитског, антихришћанског и антисрбског Система који испија крв и испира мозак напаћеном народу...

А свака успешна борба за национални препород и социјалну правду, мора имати национално-револуционарни израз и делатно презирати паразитски Систем који нас гњечи а који је испостава светске закулисе. Према томе, данашњи национални активизам не може пронаћи ослонац у званичној СПЦ. Дугорочно гледано, може наилазити само на непријатељство.

Да ли то значи да смо ми србски православни националисти, противници СПЦ?

Овде је потребно разјаснити неке ствари. Нужно је разликовати такозвану "званичну цркву" од Цркве у пуном и правом смислу речи. Прва је само пука институција сачињена од грешних људи а друга представља установу која је мистично тело Христово и непорочна невеста Христова. Само је она камен темељац духовне обнове. Њој ми православни хришћани, припадамо у оној мери у којој се уподобљавамо Христу, и она је недодирљива за пипке свих служитеља Кнеза овога света. Црква као таква, јесте небоземног карактера. Њу чине сви житељи Царства Небесног, као и верни и крштени народ овог света на челу са клиром.

Званична Црква каква је данашња официјелна СПЦ, може а не мора бити овај земни део истините Цркве. Она то јесте све док је таласи апостасије (отпадништва) који је запљускују, не испуне сасвим и као такву поплаве у море јереси.

Но све ово, православног Хришћанина не треба да смућује. Апостасија, као и постојање вукова у јагњећој кожи међу клиром, предвиђени су и Светим Писмом и казивањима Светих Отаца. Ако и званичне православне Цркве (све, или неке од њих) постану лажицркве, истинита Црква Христова ће свакако постојати, макар у малим заједницама које ће у време Антхриста добити катакомбни карактер.

Време Антихриста ће пре или касније, свакако доћи и евентуални успех борбе православних националиста, свакако је релативан као уосталом и све на овоме пропадљивом свету. Евентуална обнова православне државности, у коју верујемо, и за коју се боримо (а чији је главни циљ спасење што већег броја људи) може бити привремена и као таква оличавати силу која задржава зацарење Антихриста. Наши могући успеси биће само острва у мору свеопштег пада. Али ми знамо да је наш поглед оптимистичког песимизма (како га је назвао Константин Леонтјев) основан, јер после земљаског пораза Цркве при крају времена, долази Христос који побеђује и време претвара у вечност...

Реалност је да нам се данас уместо истинског православља, подвижничког и ратничког, којим је од давнина куцало примитивно-просто срце србског народа, све више проповеда млако, политички коректно „православље“ отворенио за стално прилагођавање духу времена. То је „православље“ конформизма, скупих аутомобила, епископских дворова, модних ревија, политичких банкета, екуменских дијалога и коктел салона. То је „православље“ које православни националиста који тежи духовној обнови, националном препороду и социјалној правди, може само да презире.

Но, да ли нужна политичка дистанца и будући сукоб, између православних националиста и врха данашње СПЦ, има духовне последице?

Упркос свеопштем отпадништву, ми православни националисти, верујемо да у данашњој СПЦ још увек има благодати. Она је симболички казано, попут оронуле грађевине, која прокишњава и у коју продире ветар, али која још увек многе може заштитити од кише и хладноће. У њој још увек има кутака у којима се може пронаћи топлина. Тако ће бити све док под њеним окриљем буде искрених и правих духовника, истинских подвижника међу монаштвом и свештенством, који нису под контролом Система и који се не клањају идолима екуменизма, либерал-демократије и евроатлантских интеграција. Који помињу на службама своје епископе, али им не следују у срљању ка јереси и служењу моћницима овога света. На срећу, таквих духовника још увек има, и баш међу њима, србски православни националисти, проналазиће духовно уточиште као и потпору у својој борби за добробит рода. Такви, истински православни духовници ће бити светионик, и веродостојни еклесиолошки путоказ свим православним Србима приврженим чистоти вере у будућим смутним временима...