Генерал ЈНА, Владимир Трифуновић, осуђени издајник и ратни злочинац, поново на челу Пете колоне

Генерал ЈНА, Владимир Трифуновић, осуђен у Београду на 11 година робије за издају а у Хрватској на 15 година робије за ратне злочине, данас се проглашава херојем. Трифуновић напокон добија моралну и правну сатисфакцију за своја (не)дела, али на погрешном месту. Уместо да добије трг или барем улицу у Загребу или Вараждину, антисрбски лобији рехабилитују га у самој Србији.

У Београду је покренут поступак за његову рехабилитацију, а разне НВО су „задовољне брзином и политичком вољом којом се поступак одвија“. Пресуда за ратне злочине пред хрватским судом такође ће ускоро бити поништена, што је и логично с обзиром да никаквог „разарања“ Вараждина, за шта је осуђен, није ни било.

Трифуновић је 1991. Командовао Вараждинским корпусом ЈНА, једином легалном војном јединицом у Вараждину. Корпус под његовом командом, након дезертерства Хрвата, муслимана и кукаквица, свео се на две стотине регрута и шездесетак официра. Њих су напале терористичке јединице тзв. Хрватске, која се тада још увек налазила у саставу СФРЈ.

Трифуновић сам каже за свој случај: „Мени је тешко било што сам неке морао послати из јединице у мртвачким сандуцима. Зато сам учинио све, када је у Вараждину дошло до сукоба, да тога буде мање или никако да не буде. И ту сам крив. Крив сам што сам жив, то су ми рекли овде у Генералштабу одређени генерали, и крив сам што сам те људе спасио и довео живе. Рекли су ми- нама не требају живи људи, требају нам мртви хероји да нам позлате историју и да се Србија њима поноси“.

С таквим ставом, Трифуновић је након седам дана опсаде одлучио да не чека помоћ других јединица ЈНА, како му је наређено, него да погази дату заклетву и да се са терористима договори да пусте њега и регруте у замену за наоружање из касарне. Хрвати су пристали на трговину и отпослали га у Београд а уз помоћ поклоњеног им наоружања, за њим су послали и стотине мртвачких сандука којих се он тако гнушао.

ЈНА генерал, што је кованица која је у србском народу већ одавно синоним за издајицу, предао је касарну терористима 22.09.1991. године. Недуго касније, вараждински терористи, потпомoгнути са још 11 бригада у међувремену основане Хрватске Војске покренули су операцију „Откос“ у којој је етнички очишћен простор Западне Славоније (осим неколико села Окучанског краја) и шире према Вировитици, Пожеги, Слатини, Дарувару... У овој операцији протеране су десетине хиљада Срба са својих вековних огњишта, а стотине су страдале у злочинима усташа, попут оног у Пакрачкој пољани.

Колико је предаја Трифуновића утицала на овакав след дешавања сведоче сами Хрвати. Начелник вараждинске општине Горан Канишки изјавио је 02.12.2008. за „Вараждинске вијести“: „Oružje zarobljeno u varaždinskim vojarnama i skladištima, posebice ono osvojeno na Banjšćini, čije je zauzimanje presudno utjecalo i na odluku o predaji neprijatelja u Varaždinu, otpremano je na ratišta diljem Hrvatske (...) Zahvaljujući oružju dopremljenom iz Varaždina, hrvatske obrambene snage dobivaju vatrenu moć koja omogućuje organizirano i učinkovito suprotstavljanje neprijatelju. U Varaždinu su osvojena 74 tenka, 66 oklopnih transportera, 36 teških topova, 250 raznih vojnih vozila i inženjerijskih strojeva te velika količina streljiva, eksploziva i ostalog ratnog materijala. Stoga je varaždinska pobjeda u rujnu 1991. godine doista označila prekretnicu u Domovinskom ratu.“ (подвлачења- Посматрач)

Један од 74 (Т55) тенка које је Трифуновић предао Хрватима

Из данашње перспективе и широкој јавности јасно је оно што су војни стратези знали и 1991. када је Трифуновић оптужен за издају. Он јесте сачувао свој живот и животе тих двеста регрута, али по цену стотина живота других регрута и цивила, као и по цену пада огромних територија у злочиначке руке. Таман и да није положио заклетву да ће територијални интегритет СФРЈ (који је тада био угрожен) бранити и животом, требало је да има довољно образа да чувајући сoпствену стражњицу не угрози животе десетина хиљда цивила који су били у непосредној опасности.

Данас се кроз србијанске (који одавно нису србски) медије пласира патетична прича како „јадни генерал, усамљен и болестан, живи у хотелској соби у Београду“ те се жељно ишчекује дан када ће му бити додељена генералска пензија. Не помиње се да ће та пензија и потенцијалне надокнаде за „неправредну пресуду“ доћи из џепа удовица, мајки, очева, браће и сестара које је овај Генерал својом издајом завио у црно за сва времена. Такође се прећуткује и то да Трифуновићеви син и кћерка и дан данас живе у Загребу, како се 21.10.2003. сам похвалио хрватском листу „Национал“, кукајући успут како му још није враћен трособан стан у хрватској престоници.