"Комшија, како ти је крава?"- о међусобним односима комшијских народа

Сви знамо ону злосрећну изреку „нек комшији цркне крава“. Кажу да је србска народна изрека, мада се заиста ретко чује у народу. У реду, узмимо да је само метафора за било какву врсту призивања несреће својим комшијама, можда ту и има нешто. Свакако да има, али дозволите да са својим, каквим-таквим, искуством „светског путника“ изразимо сумњу у њену оправданост. Наиме, Срби нису ништа бољи или гори по том питању од било ког другог народа, а могло би се рећи и да је Србија још увек једна од оних земаља у којима су односи међу комшијама и пријатељима изузетно пријатни, чак фамилијарни.

Пренесено на терен народних заједница, ситуација се мало мења. Наиме, од наших недобронамерних комшија и антисрбски расположених држављана саме Србије, често чујемо „какав сте то народ, нико од комшија вас не воли, мислите о томе“. Слушајући тај њихов савет заиста смо мало размислили о томе, и гле чуда...

Заиста, ако кренемо да набрајамо наше комшије изгледа да нас слабо ко воли. Мађари нису имали ни једну епизоду пријатељства с нама. Увек су нам отимали територије, тлачили Србе под својом влашћу и разарали нам државу. Па и данас воде мртву трку са Шиптарима у подривању србског суверенитета. Хрвати чак граде идентитет на мржњи према Србима. Босански муслимани мрзе своју мрљу преверавања па логично мрзе и Србе као подсетник на начин на који су настали. Разсрбљени дукљанци тврде да су их Срби окупирали и упропастили им земљу, да би исказали своју мржњу често тврде и да су потомци Хрвата а не Срба. О Шиптарима треба ли шта рећи!? Македонци опет, ако већ не могу да се докажу старијим од амеба кажу да су насилно посрбљавани Бугари. Бугари су тек прича за себе; азијско племе које се славизирало у додиру са својим јединим словенским комшијама, Србима, користе сваку прилику да нас мало поткаче ако већ не могу да нас прегазе. Има једна народна изрека о Бугарима која осликава наш однос кроз историју: „У случају каквог рата, удри по Бугарима; не'ш погрешит'“. Онда долазе Румуни. Гле чуда чудновата, са Румунима никад проблем нисмо имали.

Нити су Румуни словенизирано племе, нити се служе србским језиком, нити имамо исте културолошке корене, а гле никад проблем са њима. Делимо православну веру и делимо добросуседске односе. Чак делимо Банат, а немамо територијалних претензија ни ми према њима а ни они према нама. Кроз целу историју, од свих комшија само са њима, Богу хвала, никад нисмо ратовали. А Румуни опет кажу, кроз њихову историју, од свих њихових комшија никад нису ратовали против Срба и против Црног мора. Нека да Бог да тако и остане.

Две су епизоде у нашим односима које посебно наглашавају наше добре односе. У време Аустроугарске кад су Срби и Румуни живели у свом Банату под окупаторском влашћу, било је мноштво мешаних бракова и мешаних србско-румунских средина у Банату. Кад је дошло време ослобођења и кад је требало да се разделимо, то је урађено на следећи начин: чија је црква у селу, њему и село. Ако је црква била србска, сви су се Румуни у том селу асимиловали у Србе и обрнуто. Кад се око тога нисмо посвађали, даље је песма.
Следећи пут кад су се Румуни показали као пријатељи Србима било је у време Другог светског рата. Када су Мађари ушли у Бачку, Немци су им обећали и Банат. Онда Румуни кажу Немцима, ако Мађари уђу у Банат улазимо и ми да га бранимо. Немцима се није допала идеја да им се два савезника побију и угрозе целу алијансу због парчета србског Баната, па га одузму Мађарима и ставе под своју контролу. Захваљујући томе Мађари нису имали прилику да и у Банату воде крвави пир над Србима, какав су спроводили по Бачкој.

Е сад, ако су Румуни нама једини пријатељи међу комшијама, а исто тако и ми њима, да ли је могуће да се сличне ствари дешавају и са другима!? Ајде да погледамо мало земље у окружењу, а онда и неке друге.

Кад смо већ и пре почињали са Мађарима, ајде опет да кренемо од њих. Мађари се граниче са Србима, Румунима, Украјинцима, Словацима, Аустријанцима, Словенцима и Хрватима. Мржња између Румуна и Мађара тешко да може да се мери са било којим другим сукобом у свету. Ми и Хрвати смо браћа рођена у поређењу са Мађарима и Румунима. Са Украјинцима мрка капа. У Закарпатју живи преко 100 000 Мађара а шта то значи за односе Украјине и Мађарске може наслутити било који Србин из Суботице. Словаци не могу очима да их виде. Мађари су им били окупатори, и данас имају могућности за основно, средње и високо образовање у Словачкој на свом језику, сва мањинска права, и наравно жале се на наводну тортуру. Словаци их гледају као опасност за суверенитет државе. У мешаним срединама тачно се зна у коју школу, у коју кафану, у коју улицу,... улазе Мађари а у коју Словаци. Аустријанци и Мађари дуго су живели у истој држави. У тој држави Беч је био престоница а Пешта провинција. Аустријанци гледају на Мађаре као Деда мраз на ирваса Рудолфа а Мађари на Аустријанце као на искомплексиране Немце. Словенци немају неки посебан проблем са Мађарима, али ни посебну љбав. Хрвати су Мађарима захвални за директну помоћ против Срба у прошлом рату, а Мађари Хрвате виде као добре савезнике против традиционално незгодних комшија Срба. Успут својатају и Славонију и западни Срем. Значи ни код Мађара није ништа боље него код нас. Чак је и горе, јер не да њих нико не воли, него ни оне не воле оне који имају какве симпатије према њима.



Хрвати немају много комшија, па је лакше да то побројимо. Мало је излишно да причамо о односима са Србима, па да кренемо од Мађара. Већ смо поменули њихов однос, и рецимо да га у крајњој снисходљивости можемо назвати пријатељским. Са Словенцима су на крв и нож. Дежела би радије крај себе видела Душаново царство него Хрвате. Са Италијанима нити су када били нити ће када бити добри. Цела Истра сматра се окупираном од Хрвата, и још од Ђујићевог времена сматра се логичним да се приморје дели на пола између Срба и Италијана. Чак и кад су дошли у Хрватску као фашисти 1941, и са собом довели Усташе, убрзо су се згрозили над Усташама, легализовали јединице Војводе Ђујића и ратовали против Хрвата штитећи србске сељаке. Са босанским муслиманима, „хрватским цвијећем“, могу да се сложе само против Срба. Мада и ту има прекида па су у току Отаџбинских ратова и једни и други неретко улазили у савез са Србима против оних других.

Дукљани нису још стигли да развију нека пријатељства. Срби их сматрају за изроде, муслимани за проксије, а Шиптари за своје двориште. О Италији тешко и говорити кад им Италија судски гони врховног вожда васцијеле Дуклие.

Шиптари не само што немају савезнике и пријатеље у свом окружењу, него их немају у целом свету. Нема народа на земљином шару који гаји симпатије према Шиптарима. У свађи су са свим комшијама, и питање је времена када ће испасти из калкулација САД-а па ће у питање доћи и њихов биолошки опстанак у овим крајевима.

Македонци имају четири земље у комшилуку. Прва је Србија која јако добро памти шта је то „Јужна Србија“ и која и поред тога нема неки оштро непријатељски став према Македонији. Њима као мањима оставља се на слободу да изграде однос са нама какав желе. Искључиво због нашег снисхођења ти односи нису замрзнути у дубоком минусу. Опет, ми им снисходимо јер рачунамо да им није лако и да они и не мисела баш тако као што раде јер им је више од пола државе у шиптарским рукама. Шиптари као друге комшије узели су им пола државе, а чекају прилику да узму и остатак. Грци им чак ни име не признају камоли националну самосвет. За Грке БЈРМакедонци су били и остаће „Скопљанци“. Бугари их не зову ни скопљанцима ни македноцима већ просто – Бугарима. Каква Македонија, какви бакарачи, за Бугаре је то њихова земља и њихов народ. Нема приче о националној самосвести, интегритету, суверенитету, историји,... А Македонци или кажу за себе да заиста јесу Бугари или више мрзе Бугаре од црног ђавола.

Бугари дакле не стоје баш најбоље ни са Македонцима, а видесмо ни са Србима. Са Грцима ништа боље. Однос Грка и Бугара доста је сличан односу Бугара са Србима. Са Турцима им је онако као што им је увек било. Ту не треба нешто посебно илустровати. Са Румунима само границу деле, осим тога ништа заједничко немају. О Румунима и њиховим комшијама већ смо говорили кад смо помињали ону изреку о Србима и Црном мору.

А додајмо и то да ови комшијски односи нису само „балкански специјалитет“. Помињали смо Грке уз Македонце и Бугаре, а и за Шиптаре смо наговестили колико се не воле. Односи са Турском могу се мерити само са осносима Румуни-Мађари.

Сетимо се и примера Пољска-Белорусија; Русија скоро са свима на европској страни; Молдавија-Румунија-Приједњестровље; Украјина скоро са свима осим Грузије; Грузија са свима осим Украјине; Турска са свима осим Азербејџана; Француска-Немачка; Енглеска-Француска; Немачка-Енглеска; Ирска-Енглеска; Пољска-Немачка;...

Нешто су нам ти комшијски односи у целој Европи поремећени, а свесно нећемо ни да залазимо у комшијске односе на Блиском истоку, у Азији, Америкама, Африци, Аустралији. То се неби размрсило на још хиљаду страница.

Значи код нас ситуација није ништа посебно ни боља ни гора. Традиционална пријатељства далеко су ређа међу народима од непријатељстава, нарочито када се ради о географски блиским народима. Ми имамо једног традиционалног пријатеља међу комшијама, а то су Румуни, и још два у остатку света, Русе и Грке. Веза међу нама прилично је очигледна, то је изнад свега Православље. Кад затремо православну веру, сви ми подједнако, тек онда моћи ћемо причати о томе да више немамо пријатеља у свету.