Момо Капор- међу великанима Небеске Србије

Момо Капор, променивши светом, положио је један од најтежих испита пред својим народом. До само пре неколико дана био је један од највећих, а већина ће рећи и највећи, србски живи писац. Био је најтиражнији, што ће рећи и најчитанији живи србски аутор. Туга је што, ни за длаку не умањујући његову величину, у последње време није баш имао јаку конкуренцију. У томе и јесте значај тог његовог последњег испита. Њему није било посебно тешко да буде вођа „прве гарде“ Србства док је био жив, али међу покојницима далеко је јача конкуренција.

Он се одавно издигао изнад еснафа, било писца било сликара, и уживао углед, изнад свега, великог Србина. Као такав на овом свету имао је мало оних који могу да му парирају, или да заједно с њим носе тај крст славе. Сада, као почивши, за своје место у народном сећању мора да се докаже међу величинама као што су Свети Сава, Цар Душан, Свети Кнез Лазар, Милош Обилић, Карађорђе, Јован Јовановић Змај, Светозар Милетић, Бранислав Нушић, Никола Пашић, Живојин Мишић, Иво Андрић, Јован Дучић, Његош, Никола Тесла, чича Дража, ђенерал Милан Недић, Димитрије Љотић, Михајло Пупин, Милош Црњански, Свети Владика Николај, Војвода Момчило Ђујић, Свети Јустин Поповић, Драгош Калајић, Вељко Миланковић, Милан Тепић, Патријарх Павле,... Све су ово (а многи су и прескочени) великани Србства. То су они које ће народ носити у свом сећању док нас има. Момо Капор се, сигурни смо да није рано рећи, изборио за место међу њима.

Нема Србина који се не осећа поносним када се сети макар и једног ових наших великана. То је наша Небеска Србија коју нам овде на земљи нападају они који за себе сами кажу да нису ништа више од 70 килограма (у неким случајевима и дупло више) „крваве иловаче“. Тамо горе не недостаје великана и узора и за њу се ми не бојимо. Али језа нас хвата када се осврнемо да видимо где су њихови наследници.

Србија је пала у ропство у XV веку јер није било наследника великана који су пали крајем XIV века. Данас смо на прагу истог таквог суноврата. Листајући данашњу „Политику“, а посебно умрлице, видимо да је све мањи број великих који се поздрављају са својим саборцима а све већи број оних од којих се поздрављају.

Не треба очајавати, у то смо се уверили, али треба се борити. Када смо пре скоро шест векова губили своју државу, они претходно изгинули великани оставили су за собом такво дело да је оно светлело у тами пет векова док није стасала генерација која је испунила тај завет. Тако и данас, ова одлазећа генерација оставља за собом нешто вредно, али и ми мали морамо у сваком тренутку бити спремни на подвиг и борбу да нам поглед устане чврсто уперен у тај светионик. Само тако можемо се надати зори која долази и победи (духом) Високе Србије.

Оно што данас непомјаници говоре за Ратка Младића, Радована Караџића, за србске родољубе и Светосавце, једнако је ономе што су њихови преци говорили за Гаврила Принципа, за Карађорђа или Дражу. Однос државе према ветеранима Отаџбинских ратова је "мила мајка" у поређењу односа државе према ветеранима из Балканских и Првог светског рата. Али у сећању србског народа остала је само она истина коју су, немајући страха јудејскога, посведочили ондашњи велики људи нашег народа. Тако је и Момо Капор допринео Отаџбинском рату и својим пером запечатио светли тренутак кад је Србство опет натерано силом да се брани од душмана, и опет преживело.

За сто година, хиљаду пресуда хашког суда неће имати никаквог значаја пред једним сведочењем Моме Капора. Он је донео ослобађaјућу пресуду и Радовану и сваком Србину. А својом величином духа у народу је стекао кредибилитет да његове речи важе за вјеки вјеков.
Нама остаје да се боримо за друштво које се неће повести за лажним сјајем и светлуцањем већ ће увек пратити буктињу вечног пламена Небеске Србије. А када дође та жељно очекивана слобода, будите сигурни, неки нови Црњански, или Дучић, или Костић, или Шантић, или... дрхтaће од узбуђења кад буде примао награду „Момo Капор“ и цитираће Николу Теслу: „Поносан сам што сам потекао из земљорадничког витешког народа, који je y непрестаној љутој борби за своје идеале и европску културу задужио Европу и свуда заслужио част и поштовање читавог свијета“.