Стјепан Месић крштен у Православној Цркви

Да ли је могуће да неко у само једном животу (искључујем теорију реинкарнације) буде фашиста и антифашиста, интернационалиста и жестоки националиста, поборник тоталитаризма али и демократије, ригидни партократа и либерал, борац против права мањина па касније борац за права истих тих мањина... Здрав разум каже да то није могуће, или је могуће под условом да човек има психичке а из тога и све остале проблеме. Такве особе су на маргинама друштва, социјално изоловане, предмет исмејавања или жаљења.

Стјепан Стипе Месић је живи доказ да је наведена поставка ипак оборива, односно, да горе описани људи могу да буду не се само друштвено уважени већ да њихов успон, у овом случају политички, може да иде до самог врха; до места председника државе. У овом случају хрватске државе.

Контроверзна личност

Јавност у Србији зна најважније податке из биографије доскорашњег председника Хрватске, али не зна, сигуран сам, неке детаље који помажу да се живот и дело Стјепана Стипе Месића разуме на начин који објашњава једну сложену и свакако контраверзну личност.

Нема сумње да Стјепан Месић потиче из породичног оквира који је, у политичком смислу, набијен антифашизмом, комунистичким и социјалистичким идејама, партизанштином... али ништа од тога није могло да спречи Стјепана да крајем осамдесетих и почетком деведесетих брани ставове који се могу окарактерисати једино као пропаганда фашизма и нацизма. И још горе, али о томе нешто касније.

Месићи су пореклом из Лике а тамо су, по неким истраживањима, доселили са подручја Баната где и данас постоји манастир који се зове Месић. У потрази за бољим животом спуштају се у славонску питомину. Стјепан је рођен на католички бадњак 1934. године, у славонском месту Ораховица. Био је толико ситан и слаб да су му родитељи (Јосип и Магдалена) одмах запалили свећу поред узглавља и чекали да умре. По препоруци локалног фратра крстили су га два дана по рођењу како би, кад оде „горе код Свевишњег“ могао да уђе кроз врата раја. Тако је рекао фратар, верујући да малом Стипи нема спаса. Овај је, као што се види, преживео.

Тај рани период живота Стејпана месића врло је значајан за ову причу јер отвара могућност, чак и потребу, за психоанализом неких његових каснијих поступака а све кроз диоптрију његовог детињства. О чему се ради?

Када је иза себе имао само 17 месеци живота Стјепан Месић остаје без мајке, која умире у 24. години. Нешто касније Јосип Месић се поново жени. Његова друга жена била је Српкиња из истог места, звала се Милева Јовић, а колико је била предана одгоју малог Стјепана и двоје деце рођене у новом браку (Славко и Јелица) говори податак да је Стипе касније о Милеви неколико пута јавно говорио као о мајци, са великим поштовањем и нескривеном љубављу.

Брутална отимачина

И ту долазимо до једног интересантног податка, тотално непознатог широј јавности. Наиме, још увек има живих Славонаца који сведоче о томе да је Милева Јовић, касније Месић, малог Стјепана крстила у Православној Цркви, тачније у цркви Светог Николе у манастиру Ораховица. Тај манастир из 16. Века, смештен подно планине Папук, окружен са једне стране шумом са друге ливадама и данас представља духовно врело оно мало Срба колико је остало на том простору након свега што им се десило у две хрватске самосталне државе, оној Павелићевој и оној Туђмановој и Месићевој. Претпоставља се да је у време крштења у Манастиру Ораховица мали Стипе имао пет година. Као и свуда тако је и у споменутој цркви остао забележен чин крштења, о томе увек остане писани траг, али у овом случају ствари стоје мало другачије.

Успоставом независне Хрватске, 1991. године, и њеним међународним признањем у јануару 1992. године, Срби у Хрватској сведени су на ниво прогоњених звери, било какав напад и злочин над њима није се санкционисао, напротив, злочинци су редом одликовани, а лична имовина Срба била је предмет бруталне отимачине. У таквој атмосфери није било ни необично ни чудно да неко од хрватских домољуба упадне у храм Српске Православне Цркве, уништи иконостас, однесе вредне предмете, претуче свештеника... Тако се догодило да су „непознате особе“ провалиле у Манастир Ораховица и отуда однеле, замислите, књигу крштених. Ону из тридесетих година прошлог века. Случајно?

У то за Србе страшно време, а ово је од изузетне важности, Стјепан Месић је, уз Туђмана, био апсолутни владар живота и смрти у Хрватској. Најпре као председник Владе Хрватске, а касније као председник Сабора.

Да ли је и колико Месић био оптерећен крштењем у Православној Цркви? Горе споменута епизода говори да јесте, а ако се томе дода и податак да је Месић у време Маспока (1971. година) физички напао оца Милутина, игумана Манастира Ораховица, и покушао да га удави у оближњем језеру, онда све добија димензију која неодољиво упућује на подсвесно оптерећење које је Месић носио и сигурно још увек носи у себи.

Заборављени злочини

Многи данас у Србији заборављају време које спомињем и улогу Стјепана Месића најпре у сатанизацији а онда и у злочинима почињеним над Србима. Уз остало, Месић је стварао атмосферу у којој је убиство Србина или отимање његове имовине било и нормално и пожељно. Ширење мржње према Србима и величање Независне Државе Хрватске Месићу нико оспорити не може. Уосталом, он је то покајнички признао овог фебруара на једном предавању у Немачкој.

Али.. у овој причи постоје и много страшнији подаци које Срби из Славоније и данас износе и повезују са Месићем.

У августу 1991. године у Славонском Броду киднапован је Србин Миленко Орашанин, шеф тамошње Службе државне безбедности. Његов леш пронађен је неколико дана касније. Супруга, иначе Хрватица, која је дошла на идентификацију, једва га је препознала. Миленково тело било је угљенисано, а обдукција је показала да је пре смрти био страховито мучен.

Отац Миленка Орашанина убијен је неколико месеци касније, на српско бадње вече 1992. године. И на његовом телу пронађени су трагови мучења.

Миленко Орашанин је најпре као оперативац а касније као шеф Службе, водио досије Стјепана Месића. То ништа не мора да значи али да је интересантно – јесте.

Као што је интересантан слушај српског брачног пара Муселиновић, Миодрага и Милице. Они су убијени у Ораховици 1991. године, такође на бадњи дан, али католички. Миодраг је до рата био шеф полиције у Ораховици, а локални Срби тврде да је седамдесетих година био у жестоком сукобу са Стјепаном Месићем. Миодрагу није помогло ни што се, након смене, ставио на располагање новим властима. Заједно са Муселиновићима споменутог дана убијена је и Десанка Николић. Она се затекла у кући својих комшија, Миодрага и Милице, кад су упали тројица наоружаних и маскираних. Ликвидирана је, реална је претпоставка, као могући сведок злочина.

Колико је Стјепан Месић лабилна личност, склона кретању од једног екстрема до другог, најпре је показало време Маспока у Хрватској, односно, тих неколико година од 1967. када је у Загребу усвојена „Декларација о положају и имену хрватског језика“ па до 1971. кад се разбуктао хрватски националистчки покрет чији је прокламовани циљ био осамостаљење Хрватске и њен пријем у Уједињене Нације. Све под геслом „Хрватска лисница (новчаник) у хрватском џепу, хрватска стројница (аутомат) о хрватском рамену“.

Фашистичке изјаве

Месић најпре оштро напада „Декларацију...“ називајући у Сабору Хрватске њене творце „политичким диверзантима који разарају темеље Југославије“ и тражећи да их тужилаштво гони по слову закона. Недуго затим, по избијању хрватског прољећа, Стипе се приклања хрватским националистима и сепаратистима и даје пуну подршку Савки Дапчевић и Мики Трипалу. У то време Месић је био председник општине Ораховица и заступник у Сабору Хрватске. То га је коштало оптужбе за „непријатељску пропаганду“. Процес се одужио до 1975. када Месић одлази у Стару Градишку, да одслужи годину дана затвора.

У време док га је тресло југословенство Стипе се оженио Милком Дудунић, из села Слабиња, код Костајнице. Знао је, наравно, да је Милка Српкиња али му то тада није сметало. Проблеми су настали у време распада Југославије. Тада је Туђман, уз остале фашистичке изјаве, јавно обзнанио да његова жена Анкица „срећом, није ни Жидовка ни Српкиња“.

Увиђајући колико је то важно Стјепан Месић је изјавио да је његова жена Украјинка. Они у Слабињи нису могли да верују шта чују. Каква црна Украјинка? Сви Дудунићи су Срби, а већи део те некада велике породице скончао је у логору Јасеновац.

Из Слабиње је у Јасеновцу смрт нашло готово пола села, а међу страдалима чак 88 малишана, деце. Троје Дудунића, старо од четири до седам година, убијено је у Јасеновцу: Милош (7), Петар (6) и Нада стара само три године.

Никада се до краја неће открити прави разлог због којег је дошло до разлаза на линији Туђман-Месић. Стипе тврди да је у питању приступ босанском проблему, односно, да је пукло на томе што је он, за разлику од Туђмана, био против наводног савеза Загреба и Београда о подели Босне и Херцеговине. Упућени тврде да је то наивно објашњење и додају да Месић, као врло сујетан човек, виш еније могао да издржи Туђманово форсирање Гојка Шушка, а на уштрб Месића. Зато је смислио разлог за инсценирање сукоба и напустио ХДЗ. Колико је био против Туђманове политике показује податак да се недуго затим појавио на другом сабору Хрватске странке права, Ђапићеве црнокошуљашке усташке организације која је у то време била трећа по снази хрватска странка.

Као неоспорно бистар и прагматичан човек Месић увиђа да се ствари на Балкану мењају; одбацује могућност приласка правашима, оснива своју странку, утапа је у Хрватску народну странку и улази у трку за председника Хрватске. Сада као антифашиста, борац против рестаурације усташтва, заштитник права мањина, посебно Срба у Хрватској... Побеђује, остаје на месту председника Хрватске два мандата и месец дана пред одлазак са те функције доноси одлуку о помиловању Синише Римца, злочинца који је признао да је пуцао у главу малој Српкињи Александри Зец.

Бар у овом случају може се рећи да је Месић доследан човек.

Текст је објављен и у недељнику „Печат“ (број 102 (19.02.2010.) стр. 30-31.)