КАЛЕНДАРСКЕ НЕДОУМИЦЕ

Или

„Ко је коме украо Божић па неко слави два а неко ниједан?!“

Увек у време Божића, и „нашег“ и „њиховог“, барем на један час у жижу интересовања врати се питање календара; јулијанског, грегоријанског, миланковићевог,... па се потегну и Инке и Маје, и календар француске револуције. Питање је, када славити Божић, да ли 25. децембра или 07. јануара, наравно по грегоријанском; а у следећих осамстотинак година и по миланковићевом календару.
Јулијански календар не допушта дискусије. Опште је познато да није астрономски најпрецизнији, али то је мана коју имају и коју ће имати и сви други календари, а на његовој страни је Предање Цркве. Расправа о потреби за преласком на „новији“ календар не тиче се ни астрономије ни догматике, али је ипак прилично важна за Цркву.

Иначе, питање календара код неких религиозних људи зна да буде толико битно и толико „круцијално“ да чак и у Србији постоји „старокалендарска секта“, а при том не мислимо на СПЦ која је, као што сви знамо, и даље на старом, тј. јулијанском календару. А ништа мање није заступљен ни „новокалендарски лоби“ па тако ових дана у једном од најтиражнијих дневника у Србији читамо дебилизме попут: „Iako su naše granice konačno otvorene, a kandidatura za članstvo u EU predata, u SPC nema volje da se i po pitanju kalendara uskladimo sa zajednicom čiji ćemo deo postati. Verski analitičari, međutim, smatraju da je kategoričan stav SPC neutemeljen.“ Све ово звучи мало компликовано, па да пробамо да размрсимо ову календарску заврзламу.

Ево укратко нашег заплета. Јулије Цезар дао је педесатак година пре Христа реформисати римски календар и по том пројекту тај календар је понео његово име. Петнаестак векова касније, тачније 24.02.1582. папа Грегорије XIII издаде папску булу којом на снагу ставља нови, реформисани календар. Морао је поново да се реформише јер је утврђено да јулијанска реформа, до тада најбоља, није сасвим прецизна. Тај календар назове се по папи Грегорију XIII „грегоријански“. У то време већ је дошло до отцепљења Рима од Православне Цркве и тако дође до десетодневне календарске разлике између Истока (православља) и Запада (римокатолицизма). На Западу се календар лепо прими и то баш у време индустријске револуције и источног ропства и сиромаштва, те поче да доминира у животу обичних људи.

Почетком двадесетог века, коначно се томе прилагоде и последње „усијане главе“ међу народима са Истока. Читаоци ће последње људе који су пратили јулијански календар препознати у својим бакама које су време рачунале „од Светог Саве до Лазареве Суботе, од Васкрса до Петровдана, од Мале Госпојине до Свете Петке, од Арађеловдана до Никољдана, од Никоља до Божића, од Божића до Богојављења и од Јовањдана до Светог Саве“, све то по „нашем“ а не по „њиховом“ календару.

У том општем прихватању грегоријанског календара, који су одбијале само баке, и то само оне са села (и то не само зато што им је паприка овисила о тих (сада већ продужено на) тринаест дана разлике), одлучи се на промену календара и Црква. У ту се причу укључи и наш (сада) прослављени научник Милутин Миланковић који је (још боље) реформисао јулијански календар. Наиме, ни грегоријански није био сасвим тачан, па је Миланковић поправио реформу јулијанског календара.

За сада је Миланковићев најтачнији, али наука доказано зна да је само питање времена када ће и његов морати да се поправља, јер и да се не открије прецизнији и бољи метод и начин рачунања, промениће се саме вредности те једначине. То је нормалан и континуиран процес који се у васиони одвија од почетка времена, тј. од времена када је почело време и трајаће до прага Есхатонског, односно до времена када ће се време преозбразити у надвременско време. Тада ће нам већ календар бити заиста споредно питање, па то остављамо за касније.

Дакле, одлучи се Црква за реформу реформисаног календара. Миланковић обави тај посао и 1923. године на скупу у Цариграду делегација СПЦ (у којој је био и Миланковић) дође пред сестринске Цркве са тим предлогом. Тај предлог усвоје Цариградска, Грчка, Румунска, Бугарска (1963.) Црква. А ми по повратку у Београд јавимо да ћемо „мало сачекати“ са том одлуком. У међувремену Грчка, Бугарска и Румунска Црква упадну у такав раскол по питању календара да нама дуго већ није падало на памет да је „чекању дошао крај“.

Сада су и код нас те приче о промени календара све актуелније. Није толико проблем када славити Божић. Ми га свакако славимо 25.12. као и остатак света, само ми по јулијанском, Запад по грегоријанском, а православци на „новом“ календару по миланковићевом (осим Финске Православне Цркве која је на грегоријанском). Није дакле проблем у 25. децембру или 7. јануарау како се то често банализује. Није ни питање Нове Године, мада она има више везе са темом. Чак нам и дан за даном углавном теку једнако, и те промене које се дешавају су промене које су спорије од људског века те тиме и далеко укорењеније. Например, Миланковићев и Грегоријански календар пратиће се идентично у дан још најмање 800 година.

Ево како је Нова Година повезанија са темом од Божића. Божић сви славимо 25.12. и то сви (сада говоримо само о Православнима, даље нас се ови други не тичу) након божићног поста. Но, када славимо Нову Годину, пост је већ прошао и то је вече које се заиста свуда проводи у крајње антипосној атмосфери. То је чињеница коју можемо да прихватимо или игноришемо, али је она ту.

Проблем је што је један део Цркве већ завршио са постом а други тек улази у најсвечанији део, у само претпразништво Рождества. Замислите неког Србина који неким послом отпутује у Грчку 24.12. (по новом) и тамо се задржи до 27.12. Само што се мало одморио, оде до цркве да захвали Богу на сигурном путу а тамо бадње вече. Ту са браћом у једној, светој, саборној и апостолској Цркви прослави и Божић, заврши посао и врати се кући. Он је Божић прославио, како сад да слави опет, још једном? Како да пости у време када канон забрањује пост? Али ајде, прослави још једном Божић. Два славља, од вишка глава не боли. Неки би рекли „ионако не знамо прецизан датум када се Христос оваплотио“ а циник би додао „ни колико пута“.

Сценарио је необичан али не толико трагичан као овај други. Отпутује брат Грк у то исто време у Србију. Заједно са својом браћом пости најнормалније та три-четири дана, ништа необично. Врати се у Грчку, Божић прошао. За њега нема Божића; украли му Божић као да је путовао у какву безбожну земљу која не познаје Христа а не у православну, светосавску, Србију. Телефонира оним Србима да им се пожали и да их упозори на „крађу“ Божића, кад они славе Божић. Остаде Грк без Божића, ни крив ни дужан.

Наравно да не треба због овог једног Грка да се мења календар, али да је ово проблем то и те како јесте, а проблеми се решавају. Већина наших теолога питање календара гурају под тепих, и то врло елегантно, само кажу „ма то није догматско питање“. Па нису ни плате запослених на факултету или парохијских свештеника, хоровођа, секретара, теолога,... нису ни то догматска питања па се решавају по хитном поступку. А календар ипак носи са собом и једно догамтско питање, а то је (осим питања украденог Божића, па неко слави два годишње а неко ниједан) питање раскола. Тако ми у Србији, трагикомично, већ сада имамо „старокалнедарце“ и поред нас старокалендараца. Код нас је раскол по овом питању (сличан ономе у Грчкој) већ у најави, а већ смо у „раскораку“ са новокалендарцима и расколу са појединим старокалендарцима, са којима смо уједно и исти и по питању календара као и по другим питањима...

Укратко (баш укратко) и расплет. Прво и најбоље решење је наравно Есхатолошко. Христос дође и почне будући век, век векова. Тад падају у воду све људске верзије календара и напокон реч „није догматско питање“ добија неки смисао.
Друго решење је усклађивање и уједначавање у којем се води рачуна и о (мање битној) астрономској прецизности и о (најважнијој) хришћанској јединствености. Нека мудра глава ће, уз Божију помоћ, можда и смислити како то да изведемо. До тада имамо пред собом одличну тему за размишљање и за практични рад на одржавању јединства наше Свете, Саборне и Апостолске Цркве- упркос свему.

Мир Божији- Христос се роди!