Срби поново могу да прелазе већину европских граница без виза у пасошима. Постоји доста ограничавајућих фактора, али они су исти како за Србе тако и за друге, па је осећај дискриминације „као руком однесен“- код већине.Има и оних Срба којима визе нису укинуте, као и оних којима нису ни требале. Ово је прилика да ову радосну прилику сагледамо и из неких других углова.
На Светог Николу 2009, ЕУ је отворила своје границе Србима и они су кренули према „Европи“, макар и символично, само да пређу границу. Додуше, није била баш нека посебна гужва на границама. Неколико је фактора који су томе допринели.
Први је свакако сам празник за који се (пагански) каже да га „сви Срби славе“ јер наводно пола слави славу а пола иде у госте. Као да сви Срби не славе сваког светитеља Господњег. Но, то је већ друга тема, да се ми вратимо на визе.
Дакле, „пола је славило а пола ишло у госте“ а било је и оних који ваљда нису ни из једне половине (има у Србији и муслимана, римокатолика, пагана, антитеиста,...) али слабо су и они нагрнули на границе. Истина, време никако није било наклоњено путницима.
Значи, ем слава, ем кијамет.
Али, чињеница је да има још оних који нису размишљали о поласку на пут. Први међу њима су они који живе ту око граница са ЕУ, у србским селима поред румунске, бугарске или мађарске границе, али нису имали пара да крену на пут. На страну туристички аранжмани, али немају људи ни за гориво, камоли за нову опрему, па и за какву трговину преко границе. Све су то лепе жеље али за већину- само жеља.
Друга група су они који, чак и да претпоставимо да имају и новца и нове пасоше, и зимске гуме,... ипак не могу да пређу границу без виза. То су грађани Србије који живе на србском Косову и Метохији.
Наравно, ако погледамо реалности у очи знаћемо да они немају нове пасоше, немају новца за пут, не
мају ни зимске гуме, а често немају ни струје, ни хране, чисте воде, топле одеће, грејања у становима и школама,... До сада су имали обећања да их Београд неће заборавити. Сада у најбољу руку могу да се надају понекој разгледници- „нисмо вас заборавили“.
Било је у Србији и оних којима визе ни до сада нису биле потребне. То су већином они који су имали држављанства и пасоше неке друге земље. Но чињеница је да се ни они нису баш напутовали. Ретко ко од њих је видео Париз, Лондон, Рим,... а они који јесу могу вам сасвим детаљно описати права и дужности перача суђа, таксиста или зидара у тим европским метрополама.
Далеко од тога да се не радујемо због оних којима је сада омогућено да прелазе границе достојанствено. Ово је заиста велики дан за Србију и све Србе, како оне из Суботице тако и за оне из Липљана. Желимо свима које ЕУ прихвата да сакупе што више могу новца и да оду барем до Софије и Трста.
Знате, ваше маме и тате, баке и деке, који често причају о „златном времену Јосипа Броза“ и „свуда поштованом црвеном пасошу“ такође нису стигли даље од Софије и Трста. Тада такође нису сви могли да добију такав пасош, а и они који су га добијали нису били баш толико имућни да се бахате по Берлину и Бечу. Сада и ми имамо црвене пасоше, не баш сви- али већина има. Не можемо ни ми баш у Берлин и Беч, бар не ми који немамо маме и тате на партијским положајима. Имамо и ми „златно доба“ и „златног вођу“.
Све је исто, све већ виђено. Што је најгоре од свега- и ми смо исти!
