Дан сећања на НАТО агресију и "монтипајтоновску" школу режије

Дан почетка напада НАТО алијансе на С.Р. Југославију обележен је на, за нас, врло специфичан начин. Најављено је неколико различитих окупљања, из различитих извора стигли су позиви на различита места, углавном у исто време. Свако је желео да се огребе мало о труд неког другог и да се прослави као „антиглобалиста“, анти-ово или оно, или да се наметне као неприкосновени вођа патриотског блока међу Србима. Пре свега упечатљиво је да у јавним манифестацијама нису организовано и јавно учествовале странке СРС и СНС, оне су свој део посла обавиле кроз финансирање.

Власт је са друге стране свој део обавила на њој својствен начин. Положени су венци на споменике, дате су куртоазне изјаве како бомбардовање није било у реду и како се треба сетити жртава. То да нико од њих није учествовао у одбрани земље није поменуто. Осим наравно СПС-а за који се до јуче тврдило да је искључиви кривац за бомбардовање а СПС своје садашње партнере за сараднике окупатора. Али то је већ сасвим друга прича.

Телевизија Б92 тај дан већину емисија посветила је апологетици агресије, тако да се у једној од њих могла чути и Соња Бисерко како изјављује да и даље стоји иза својих речи у изјави датој за време бомбардовања 1999. како се „нада да ће ускоро НАТО и копнено умарширати у Београд и преузети власт“. Посебно је "симпатичан" био њен коментар да је то данас свакако „чињенично стање на целом Балкану, да смо сви под „цивилним“ протекторатом ЕУ и НАТО алијансе“.

Тачно у подне требало је да сирене у целој Србији огласе сигнал за „крај ваздушне опасности“. Сирене се углавном нису огласиле, нарочито у Београду. Додуше и тамо где јесу људи су их игнорисали. Ретки појединци стајали су у месту и одали пошту жртвама НАТО окупатора. Људи су се после углавном питали има ли и смисла да се сирене оглашавају, откуд нам та идеја да је опасност прошла!?

Српска Православна Црква организовала је парастос свим пострадалима а примарно богослужење било је у Цркви Светог Марка у Београду у 17:00 часова. После парастоса највиши великодостојници СПЦ прешли су у Сава Центар где су учествовали на феноменално организованој академији „Србијо памти“. Ову академију преносиле су локалне телевизије тако да је путем кабловске мреже могла бити праћена скоро у целој Србији. Званично, организатор су Двери Српске. Незванично, иза свега стоји ДСС.

Ово дешавање у Сава Центру био је један од ретко успелих скупова последњих година. Није битан број него сој, очигледно је парола коју од скора носе и демократски опредељени патриоте.

Тога дана по Београду су се могле видети и позивнице разних фантомских организација које су наводно организовале некакве протесте у Кнез Михаиловој улици у подне или „око подне“.

Покрет 1389 који се недавно поцепао на 1389 и СНП 1389 организовао је два засебна скупа на Тргу Републике. На овом другом учествовало је мноштво покрета и организација па преносимо и неке утиске са Трга.

Негде око 19:00 часова на Тргу републике у Београду било је око 2000 људи и тешко да је та бројка расла у току целе вечери. У најоптимистичнијим извештајима самих организатора помињу се 3000. У исто време код Рускуог Цара окупила се група «грчких анархиста». Поред њих стајала је и група Скојеваца који су носили заставе СФРЈ и КПЈ. Делили су летке пролазницима у Кнез Михајловој. Било их је мање од десет и нису имали никаквих проблема док су били на улици.
Ови "Грци" су се по почетку митинга преселили на плато до Трга и ту ћутке стајали сат или два а онда отишли у непознатом правцу.

Поједини чланови извесног "Српског Народног Покрета, који је наводно носио организовање овог скупа, тврди да су комунисти и анархисти били позвани и да су уживали заштиту организатора. Тај СНП наводно ипак није левичарска организација него, по тврдњи неких чланова "организација без идеологије" (sic).

Митинг је у почетку био класичан промашај, попут Радикалског скупа од летос. Људи који су добили прилику да се обрате некаквој публици искористили су ту прилику да слушаоцима саопште како смо ето били бомбардовани, како је то злочин итд. Говоранције су биле предуге а ретко који говор је био вредан слушања, искључујући наступе гостију из Русије, донекле Ремзија Кларка и појединаца из Србије о којима мало касније.

Међу окупљенима било је доста навијача. Углавном прилично пијаних, са алкохолом у рукама. Бауљали су около, спопадали новинаре, жене,...

Прва "интересантна" ситуација десила се када су водитељи најавили говор "највећег српског филозофа данас" Михајла Марковића. Он је изашао да говори а припадници Образа Младена Обрадовића су му звиждали. Скандирали су "нећемо комунисте" и «светосавска Србија» што је и добар део присутних прихватио. Марковић је смрсио шта је имао, опет неке фрапантне новости како смо бомбардовани и како је то неправда, што ваљда нико од нас није знао до тада. Чим је завршио одмаглио је са бине.

Симпатизери СРС су у почетку прихватили звиждање уверени да му се звижди јер подржава Томину СНС (семе му се затрло, не видео бела дана, капала му рђа до кољена а трулеж од кољена, не родила му шеница бјелица, итд... рекли би Радикали). Но када су схватили да му се звижди јер је комуниста, сасули су паљбу на организацију Младена Обрадовића.

Али погрешили би и они који би мислили да му је звиждано само зато што је комуниста. Ма какви. Исти тај Младен Обрадовић је на летошњем митингу стајао на бини поред Вулина и других комуниста, радикалнијих од Марковића. Тада су се у публици вијорили и барјаци СПС-а, ПУПС-а,... па се није звиждало. Уосталом, сам Обрадовић хвали се како је спасао ону шачицу Скојеваца у Кнез Михаиловој да их демонстранти не дохвате у шаке. Марковићу се звиждало јер Обрадовић није говорио.

Треба издвојити наступ представника једног од Равногорских покрета. Имао је неколико изузетно лепих реченица, а једини је од присутних подржао и навијаче. Неки од њих су то бурно поздравили машући дволитреним флашама пива. Но врхунац је био када су слушаоци запевали "Од тополе" а он прекинуо говор и певао са њима. И то све строфе, да се зна. Ретко се виђа тако искрена емоција код оних који се баве политиком, ма колико профана била.

Добре говоре држали су Руси. Наравно, Сергеј Бабурин у свом елементу. Максим Мишченко из Јединствене Русије који је претио издајницима као што су Каспаров и слични у Србији. Генерал Ивашов је пренео неке интересантне анегдоте о руском заузимању Приштине 1999. Обећања да се Русија враћа на сцену и да ће се вратити и на Косово и то не само са једним батаљоном изазвала су одушевљење свих присутних.
Др. Мира Алечковић је лепо и кратко беседила. Такође наши полицијски и војни ветерани оставили су јако леп утисак. Као говорник појавио се и представник СНП "Светозар Милетић" и у том тренутку су се одвојили симпатизери Младена Обрадовића и добар део навијача.

Њих најмање две стотине кренули су према Теразијама, за њима је кренуло и неколико полицајаца. Убрзо затим полицајци (ти исти) су утрчали назад на Трг а за њима и пар десетина навијача, но полицајци су ипак успели да збришу и да се сакрију. Срећом по полицајце нису морали да беже преко улице јер је са друге стране било припадника жандармерије а било је црвено за пешаке. Да су их Младеновци појурили кроз црвено, могло је бити и егзекуција на лицу места.

Већ око 21:00 час на Тргу је остало само пар стотина људи. Ивана Жигон је рецитовала "Пркосну песму", али овај пут на србском, (добар део) на енглеском, (мало и) на италијанском и (крај) на руском. Дива је поново одушевила. Заиста је племићкога духа. Скуп је трајао све до 22:00 часа а крај је дочекала само шачица најупорнијих.

Обзиром да је скуп организован у тоталној медијској блокади, окупио се солидан број људи. Опет, обзиром да је на тих две хиљаде људи било макар хиљду организација, и то од комунистичке до нацистичке, слика није нимало ружичаста. Била су два покрета «1389», Руски Образ који је подржао скуп и кога су подржали организатори и Образ Младена Обрадовића који је напустио скуп и од кога се сада ограђују и организатори и учесници. Представници Равногорског покрета- ко зна ког по реду, навијачи разних клубова, скинхедси, активисти НКПЈ, анархисти, монархисти,....

Ипак, највећи квалитет и предност овог скупа је листа говорника. На једном месту окупили су се Ремзи Кларк, Сергеј Бабурин, ђенерал Леонид Ивашов, ђенерал Спасоје Смиљанић, Василије Гаљак, Ивана Жигон, Бора Ђорђевић,... и други угледни Срби као и представници појединих организација из Грчке, Бугарске, Немачке, Швајцарске, Француске,...

Све у свему, дан почетка НАТО агресије обележили смо на једини начин могућ за овај слуђени народ- недолично. Треба одати признање онима који су се трудили, на првом месту скупу у Сава Центру, али свакако и онима који су уложили огроман напор да организују и окупљање на Тргу Републике. Али треба извући и поуку па једном већ почети сакупљати сој а не број. Треба отети микрофон досадним говорницима који већ двадесет година врте једну те исту плочу коју сви знамо. Не због тих организација, ко их шљиви, да су боље не би се тако цепале и распадале. Због будућности, због физичког и духовног здравља нације.

Битка за Југославију

Када су Немци лансирали ваздушне нападе на Британију у Другом светском рату план је био да се Британски отпор сломи из ваздуха. Да се разори инфраструктура и да се онемогући ефективна одбрана земље када трупе Вермахта крену у инвазију. Британски „РАФ“ херојски се борио, бранио и одбранио. Барем тако тврде Британци.

Британци су далеко више страдали у „Битци за Британију“, али план Немаца да изврше инвазију и окупацију осујећен је и онемогућен. Британци кажу да је то јасан показатељ ко је добио ову битку.

Пре десет година на нашем небу водила се „Битка за Југославију“. НАТО алијанса условила је наш преговарачки тим у Рамбујеу повлачењем ВЈ са Косова и Метохије и распоређивањем НАТО трупа на целој територији тадашње С.Р. Југославије. Представници СРЈ одбили су понуђени ултиматум и уследило је бомбардовање. Најмоћнија војна сила која је икада постојала напала је неколико стотина пута слабијег противника, и то по други пут за мање од пет година. Битка за Југославију водила се 78 дана, у ваздуху али и на земљи.

Прошла је читава једна деценија од првог дана бомбардовања и данас по први пут можемо да кажемо да о овом догађају говоримо са барем минималне историјске удаљености. Данас можемо објективно да говоримо о копненом нападу који се из Албаније одвијао преко правца карауле Кошаре. Можемо да говоримо о употреби забрањених касетних бомби, бомби са осиромашеним уранијумом. Може се говорити о бомбардовању цивилних циљева, кинеске амбасаде, шиптарских избеглица, србске деце,... О свему томе може се говорити објективно, хладне главе.

Међутим, срца морају бити врела. Треба погледати у небо и сетити се како је било прошарано пројектилима које су са сигурне удаљености слали оперативци Северно-атлантске алијансе. Заваљени у кожне фотеље, срчући „џамбо“ кока-коле и мрвећи хамбургере по тастатурама притискали су тастере смрти.
Али треба се сетити и узаврелих водоскока из наших цеви. Треба се сетити свих оних јунака који су сваке ноћи бранили србско небо. Чије су руке стискале кундаке и обараче до изнемоглости. Морамо се сетити пилота који су летели у историју. Бранили смо се, лавовски смо се бранили иако смо знали колико су јачи. Није то било ни онда, а није ни сада, најважније од свега. Бој не бије свијетло оружје већ бој бије срце у јунака... мудрост је коју је србски војник знао давно пре него што је с оне стране Атлантика извршен први геноцид, на коме је касније и изграђена НАТО култура.

Жртава је било много. Гинули су наши војници, гинуле су бебе на ношама и старице на пијацама. Гинули су и окупатори. У ужареним грудвама гвожђа падали су у србске њиве. Трчали су помахнитало на србске карауле и остављали кости на обронцима Проклетија. Но, није ово дан само за жртве. Жртава се треба сећати сваки дан. Жртава се морамо сећати сваки дан. Али на дан почетка агресије морамо се пре свега сећати браниоца. То је дан када су они оставили своје породице и свој живот предали у руке своје отаџбине. Нека је вечна слава палима и преживелима браниоцима.

Захваљујући њима и њиховој борби НАТО трупе данас не ходају Београдом, барем не јавно; захваљујући њима имамо барем ту најбаналнију врсту слободе. Захваљујући њима ми данас имамо и последњи аргумент у тзв. међународном праву, фамозну Резолуцију СБ 1244. Они су у зноју лица свога одужили дуг према историји и у једном од најтежих тренутака националне повести сачували прилику да се и даље боримо за Косово и Метохију, за Србију, за Слободу и за људско достојанство.

Они су гледали у небо када нико други није смео, или није хтео. Захваљујући њиховом челичном погледу упртом у ехсатон, данас и остатак Србства има комад свог неба у које може и мора да се загледа. Горе главе, горе срца!

Још један сусрет „прве“ и „друге“ Србије- лична анегдота

Пре неки дан кренуо сам да испратим једну велику Србкињу на пут у Француску где се привремено налази на студијима. Падала је киша па смо позвали такси. Дуго је требало да добијемо неко слободно возило, а затим још дуже да несрећни возач пронађе адресу; јер нико није водио рачуна о систематизацији док се насеље градило. Зато моја улица изгледа као рибља кост и погодити „прави засеок“ је вештина у коју се разумеју само локални становници и један необично даровит поштар.

Када је успео да нас пронађе изашао је да нам отвори гепек и да помери своје цегере са стварима које је управо покуповао на пијаци како би смо сместили наш пртљаг. Успут нас је упитао да ли нам смета да са нама иде и његова супруга, да је не избацује на кишу; наравно да не смета, има места, нека иде.

-А где сте то кренули по овом времену, љубазно започе разговор таксиста. –У Француску, студирам у околини Париза, одврати Србкиња. И ту кренусмо у разговор о томе како нам је свима циљ да се обогатимо и живимо у богатству.
Наша Србкиња говорила је како једва чека да приведе студије крају и да се коначно врати у Србију док су је таксиста и његова супруга гледали сажаљиво и саветовали да се никада не врати. Саветовали су је да остане тамо јер је на Западу много бољи живот, иако они никада нису живели на Западу а она као избеглица из Сарајева живи на Западу већ десет година. Затим је супруга почела да се жали како они не могу да добију визу за Грчку да оду на море, иако су поштени грађани, били су против ратова и Милошевића и „убили су ми јединог премијера који ми се допадао“ (sic). –И ништа, ха; било је једино саркастична константација коју сам успео да исцедим.

Срби воле да се опусте у свом дворишту, уз своје шљиве и по својој вољи

-Ма ништа, али имамо неку шему са немачким шенгеном па можда и одемо, одврати добри таксиста. А, тако. Поштени грађани, европејци, а овамо варају добре људе из ЕУ. Па онда кренуше да нам препричавају своја искуства из Немачке где су пре неколико деценија боравили десетак дана.

-Знате, они само једу. Једу доста меса и масноћа, брз храну и сличне ствари, а бацају хране и хране. Никад ништа не подгревају, поједу три сарме а остало у контејнер. Ја климам главом и потврђујем са изразом лица између сажаљења и згражавања. –Не крећу се нигде пешке, наставља таксиста уз суфлерисање супруге, стално су у колима. Нема тамо да ти себи ставиш врата или прозоре на стан какве ти хоћеш него како цела зграда одлучи, права демократија.
-Јесте, надовезујем се и ја, гледао сам како кућни савет на Западу забрањује брачном пару који има малу децу да их купају навече када остали у згради одмарају уз ТВ серије. На шта таксистина жена закључује да нажалост таква демократија код нас никада неће доћи.

Немци- увек вредни и ефикасни, као што се види на овој слици из Аушвица

Долазимо на адресу, наша Србкиња и ја излазимо зачуђени, плаћамо возачу и желимо му срећу са визама. Да ли је могуће да нам ово причају док се ми гурамо са њиховим цегерима са пијаце. Колико таквих вожњи су имали у Немачкој? Да ли би они толерисали такав однос према послу да су они клијенти?

Чудимо се да нису приметили да се на Западу толико једе и тако бахати са храном и пићем јер им је то једини одушак од посла. Капитализам нема неку своју благу и човекољубиву страну. Нема “на пијаци сам и на послу у исто време“, нема „летовања у грчкој и зимовања на копаонику“ по сваку цену.

Свако жели да се обогати, неко сребрењацима неко Богом. Некоме је предмет жудње τεοσις, обожење, а некоме обогаћење. Неко жели слободу у Христу а неко хлеба са инквизитором, као у прелепој причи Достојевског.

Као илустрацију додајем следећи случај. Пре неки дан је у Сиднеју одржана парада педера, једна од највећих на свету. На њој је цупкало и неколико Срба. Њихови родитељи одлучили су да их подижу и васпитавају на Западу. Тамо није било „страдања под Милошевићем“, избегли су ношење оружја у Отаџбинском рату (или нису него су дошли тамо после рата), задовољни су јер су им деца сита, имају нове патике и сигуран посао. Кога брига за слободу кад имају хлеба. А и нису деца заборавила одакле су им мама и тата, или тата и тата, као што се види на приложеној слици.

Парадокс је да би га овако обученог у Србији пре испљували његови него наши. Што не значи да би прошетао, наравно.

Не желим да се подсмевам ни овом несрећнику а још мање његовим родитељима. Њих можда није нико могао да упозори, они најбоље знају колико би им било боље да су гладовали у Србији него што су тамо отишли; али је ово одлична илустрација за све оне који имају избора. Шта нам вреди и цео свет да задобијемо ако душу своју изгубимо.

Свако зна своје приоритете, а добри Бог је свакоме дао дар слободе и личног избора. Сво ми имамо избора. Ко жели слободу у греху и богатство у стомаку може да оде на Запад; ко жели слободу од греха и богатсво у души има Србију. Зашто би Србијом кварили Запад или Западом Србију? Е да, једино те визе што их ови са Запада не дају онима што су годинама носили њихове заставе по Београду, што су им убили јединог премијера којег су волели, што их нису бомбардовали док су нас бомбардовали,... а нама дају. Чудан народ на Западу, не воли нераднике ма колико нерадници волели њих.

"ПОВРАТАК ОТПИСАНИХ"- да ли ће бити новог покушаја организовања параде педера?

Пре неколико дана појавила се информација да ће педери и лезбејке поново покушати да организују параду у Београду. Наиме, недавно су педери покушали да организују конференцију за штампу своје организације, полу-замаскиране именом на енглеском језику „геј-стрејт алијанса“, а преко посредника у закупу сале,... компликовано зар не. Па тако је било и за људе у Сава Центру, а када су схватили о коме се ради, речено је: „нема проблема нека раде шта хоће и где хоће, али овде неће“. Побеснели мужеложници улетели су у знак протеста у биоскопску салу, вандалски прекинули једну од културнијих манифестација у Београду и захтевали... ко зна шта, нико их није слушао, људи су тражили да се склоне испред платна да могу пратити филм.

Овај догађај изазвао је велику пажњу режимских медија тако да су педери осокољени овом „диверзантском акцијом“ одлучили да пусте пробни балон на тему „геј парада“. Чисто да провере колико се Србија „демонократизовала“ од последњег пута када им је показала шта мисли о јавном промовисању и рекламирању њихове настраности.

Одмах се на популарном сајту Фејсбук појавила група „Спречимо одржавање геј параде која је заказана за лето“. Првог дана постојања група је премашила бројку од 1000 чланова, другог дана већ преко 2000, трећег преко 3000, четвртог 4500, петог дана група је надомак 6000 чланова... Тренд је очигледан. Са друге стране, група под именом „Геј парада“ броји седам чланова.

Ако режим ипак нареди одржавање овакве параде, што је врло могуће, треба се сетити речи почившег Драгоша Калајића: „Срби, остајте мушки“.