Порекло "новогодишње јелке"!

Божићна или новогодишња јелка је крипто-верски символ који потиче из јеврејске заједнице у Немачкој.

Јелка дефинитивно потиче из Немачке, али не можемо сасвим сигурно да кажемо и из ког периода. Посредно је везана за хришћанство, мада постоје и заговорници теорије да су Немци можда чак и пре христијанизације користили јелку у фестивалско-религиозне сврхе. Хришћанство је заиста многе паганске обичаје преобразило у хришћанско правоверје па ни ову опцију не можемо сасвим одбацити. Но ако су Германи и користили јелку пре хришћанства, она није била значајан символ њихове паганске религије. Тек негде у ΧVI веку «божићно дрвце» постаје популаран феномен у Немачкој а касније се он протеже широм римокатоличких и протестантских земаља, да би на крају «освојио» читав свет.

Пре «брендирања» јелке у западном хришћанском свету, и то у периоду XVI века, овај символ користили су Јевреји у Европи. Јевреји који су живели у Немачкој су у ово време били жестоко дискриминисани и трудили су се да што боље сакрију, или барем умање упадљивост своје расне, националне и верске припадности. Из тих разлога нису смели у својим домовима држати «меноре», седмокраке свећњаке, који се украшавају свећама током обележавања Хануке, празника светлости који Јевреји прослављају у време Божића (по грегоријанском календару).

Уместо да оките свећама менору, они користе "божићно дрвце". Јелка прилично личи на менору и јеврејима је било прилично лако прикачити свећице на њу и тако достојно прославити Хануку (фестивал светлости). Ако би их њихови суседи хришћани упитали за објашњење- увек би могли рећи да славе Божић. Немачким хришћанима се свидео обичај и врло брзо су га усвојили.

Немачко усвајање овог обичаја, а касније и код других народа, није нимало зачуџујуће. Наиме и у хришћанској теологији прославља великих празника везана је за појам «светлости» , а наравно да ни паљење свећа није никаква новина. Осим тога, којем детету се неће допасти украшено и светлуцаво дрвце, а Божић је управо празник када родитељи традиционално испуњавају што више жеља својој деци и труде се да их што више обрадују.

Већ у XVIII веку овај обичај дошао је и у Русију кроз царски двор и раширио се углавном међу (про-западном) високом класом реформиста у руском друштву. Касније се овај обичај раширио и у друге слојеве, па и међу Православне у Русији.

Крајем XIX и почетком XX века, углавном кроз процесе секуларизације и комерцијализације хришћанства, овај обичај проширио се по целом свету (слично као «Дан заљубљених», «Ускршњи зека», «Деда мраз»,...) па је тако дошао и код нас. Наша Црква ипак никада није прихватила јелку. Њена популарност код нас достигла је свој врхунац у «златно време комунизма» а већ од краја деведесетих овај обичај поново се гаси међу православцима у Србији док у «популарној глобалистичкој култури» и даље остаје широко коришћени символ тржишно оријентисаног псевдо-хришћанства.