Србска економска криза и (р)еволуција

„Велики прасак“ је близу, много ближе него што мислимо. Његов најсигурнији знак је приватизација Србије и то у најбуквалнијем смислу. Србија као држава, са свом својом имовином и својим држављанима, постала је приватно власништво. Модерним речником то се зове кредитно презадуживање, односно „банкрот“ а политички некоректан термин био би „дужничко ропство“.

Живи песак србског иностраног дуга


Осврнемо ли се неколико месеци уназад, што је изузетно тешко, сетићемо се изјаве Млађана Динкића: „Србија ће профитирати од Светске економске кризе“. Тешко је осврнути се толико уназад јер смо свакодневно бомбардовани гомилама информација и афера које не стижемо ни да региструјемо. Филтрирамо информације како би смо сачували здрав разум, а то значи да информације не долазе до нашег ума. Коначно, и на најскандалозније и најсензационалније вести ми уопште не реагујемо. Зато се и не осврћемо, тако нам се чини лакше опстајати. Но да ли је заиста?

Осврнемо ли се на један мало ближи датум, с почетка овог месеца, сетићемо се како је Финаншел Тајмс 06.04.2009. пренео изјаву ММФ-а да би „...западноевропске банке ускоро могле да изгубе око 160 милијарди долара у средњој и источној Европи јер је до 20% свих кредита на том тржишту већ сада ненаплативо. (..) Огранцима западноевропских банака у средњој и источној Европи биће потребно 100 милијарди долара свежег капитала, а у случају „озбиљније кризе широких размера“ могло би им затребати и 300 милијарди.“

Међународни дуг Србије је почетком године званично износио око 9 милијарди долара, предвиђа се да ће до краја године бити више него удвостручен. Незванично се у појединим економским круговима наговештава да је тај дуг већ сада око три пута већи. Сада смо узели још један кредит од ММФ-а у износу од 300 милиона долара. Претходно је у јануару Србији одобрен кредит од 520 милиона за који су наши Системски економисти рекли да га вероватно нећемо морати ни употребљавати. Два месеца касније схватили су „да ће криза вертоватно бити дубља него што су очекивали“ и како Финаншел Тајмс извештава позајмицу од 520 милиона претворили у програм од 3 милијарде доларе на 27 месеци.

Позајмицу од 300 милиона добили смо на рок од 30 година, уз годишњу камату од 2.5 одсто. У преводу би ово значило да на основицу дуга од 300 милиона треба плаћати 7,5 милиона долара камате на годишњем нивоу. Под условом да каматна стопа остане једнака то у датом периоду износи још 225 милиона долара. Но, обзиром на то да су ових 300 милиона додати на претходне позајмице и да заједно чине цифру од 900 милиона, треба рачунати на то да ће годишња камата уствари бити 22,5 милиона, односно у тоталу 675 милиона долара.

Један од услова овог програма ММФ-а јесте и најмање 6% додатног пореза на све приходе грађана, што је већ у зачетку. Други удар на већ скоро имагинарни буџет грађана, односно крпљења „фиктивног“ буџета државе јесте повећање ПДВ-а за чију реализацију се чека почетак следеће финансијске године. Од јуна ће ПДВ у Србији бити један од највиших у Европи. Уз стопу незапослености од преко 20%, и то у свакодневном порасту, презадуженост и апсолутну зависност од ЕУ и САД које се и саме налазе у дубокој финансијској кризи, питање је како ће Србија дочекати крај године.


Србска и Светска еконоска криза


Неколико чињеница овде треба посебно истаћи. Прва је та да криза у Србији нема претерано много везе са Светском економском кризом (СЕК). Наша криза је свакако под жестоким утицајем СЕК, али је почела пре ње, „храни“ се сасвим другим изворима и трајаће дуже од СЕК. Чак и да неко у једном тренутку чаробним штапићем уклони Светску економску кризу, криза у Србији би остала.

Ово и јесте прави контекст Динкићеве прошлогодишње изјаве како ће Србија „профитирати од Светске кризе“. Наш извоз је минималан а увоз претерано висок и у време када је Западни свет у кризи и потражња је смањена требало би да не осећамо превелику штету од ионако никаквог извоза а да осећамо корист од јефтинијег увоза. Светска криза, очигледно, само је изговор посрнуле србске привреде за утапање у сопственом јавашлуку.

Друга чињеница коју истичемо је у домену философије економије. Етимологија појма „економија“ враћа нас на Балкан, у стару Грчку. Реч икономија (οικονομικός) је сложеница од речи „закон“, “обичај“ и „домаћинство“, „кућа“, што значи „начин вођења домаћинства“. Отуда би србски појам „домаћин“ био синоним појму „економиста“. Но, ако се домаћин не брине о домаћинству онда и није домаћин него распикућа. У нашем језику не постоји антоним за „економисту“, али је сасвим могуће да се и то промени након ере Динкића и Ђелића. Барем ће србски језик да профитира од економске кризе.
Ако дакле најодговорнији у држави постављају стандард неодговорности, излаз из кризе не може се очекивати. Како год се буде развијала ситуација на глобалном плану, то неће посебно утицати на финансијске неприлике у Србији.


Где нас води криза?


У времену када Запад закива последње ексере у ковчег неолиберализма и капитализма Србија остаје последњи "адвокат" овог пропалог друштвеног концепта. Запад ће из неолибарализма и капитализма изаћи кроз еволуцију и питање је где га та еволуција води. Србија међутим, срља ка револуцији...

Америчка централна банка, „Федералне Резерве САД“, је „квази-јавни сервис“ и то не по нашој оцени већ по њиховом самоопису на званичном веб сајту. Америчка централна банка приватизована је пре сто година и власништво је неколико финансисјких институција које су опет у приватном власништву неколико породица попут Ротшилда, Рокфелера,... и као највећег акционара енглеске Круне. Ово наводимо само како би смо наговестили пут Западне финансијске еволуције кроз СЕК.

Пред Србијом међутим постоје два могућа пута. Први, далеко извеснији, јесте (р)еволуција, односно наставак садашњег тренда и надживљавање Западног капитализма. По изласку Запада из кризе а упадања Србије у безизлаз презадужености и беспарице у Србији почињу социјални немири, руши се власт и слично пучу из 2000. улица на власт доводи друге људе истог Система. Ти други људи увешће Србију као приватизовани ентитет у следећу транзицију.

Други могући пут јесте стварна национална револуција. која ће Србији донети национални понос и социјалну правду. Она неће само сменити људе већ ће разбити идеје и изменити, тј. преобразити сам Систем. Социјални немири почеће да се кувају већ од јула и у јесен ће експлодирати. Систем се руши и Србија стаје на своје ноге. Проблем са овим сценаријом не долази споља него изнутра. Наиме, Србија нажалост још увек нема људе који би изнели ову револуцију.

Како год било, социјални немири и "прасак" су неминовни до краја године а време ће показати који сценарио од ова два могућа ће се заиста и остварити.