Када су Немци лансирали ваздушне нападе на Британију у Другом светском рату план је био да се Британски отпор сломи из ваздуха. Да се разори инфраструктура и да се онемогући ефективна одбрана земље када трупе Вермахта крену у инвазију. Британски „РАФ“ херојски се борио, бранио и одбранио. Барем тако тврде Британци.
Британци су далеко више страдали у „Битци за Британију“, али план Немаца да изврше инвазију и окупацију осујећен је и онемогућен. Британци кажу да је то јасан показатељ ко је добио ову битку.
Пре десет година на нашем небу водила се „Битка за Југославију“. НАТО алијанса условила је наш преговарачки тим у Рамбујеу повлачењем ВЈ са Косова и Метохије и распоређивањем НАТО трупа на целој територији тадашње С.Р. Југославије. Представници СРЈ одбили су понуђени ултиматум и уследило је бомбардовање. Најмоћнија војна сила која је икада постојала напала је неколико стотина пута слабијег противника, и то по други пут за мање од пет година. Битка за Југославију водила се 78 дана, у ваздуху али и на земљи.
Прошла је читава једна деценија од првог дана бомбардовања и данас по први пут можемо да кажемо да о овом догађају говоримо са барем минималне историјске удаљености. Данас можемо објективно да говоримо о копненом нападу који се из Албаније одвијао преко правца карауле Кошаре. Можемо да говоримо о употреби забрањених касетних бомби, бомби са осиромашеним уранијумом. Може се говорити о бомбардовању цивилних циљева, кинеске амбасаде, шиптарских избеглица, србске деце,... О свему томе може се говорити објективно, хладне главе.
Међутим, срца морају бити врела. Треба погледати у небо и сетити се како је било прошарано пројектилима које су са сигурне удаљености слали оперативци Северно-атлантске алијансе. Заваљени у кожне фотеље, срчући „џамбо“ кока-коле и мрвећи хамбургере по тастатурама притискали су тастере смрти.
Али треба се сетити и узаврелих водоскока из наших цеви. Треба се сетити свих оних јунака који су сваке ноћи бранили србско небо. Чије су руке стискале кундаке и обараче до изнемоглости. Морамо се сетити пилота који су летели у историју. Бранили смо се, лавовски смо се бранили иако смо знали колико су јачи. Није то било ни онда, а није ни сада, најважније од свега. Бој не бије свијетло оружје већ бој бије срце у јунака... мудрост је коју је србски војник знао давно пре него што је с оне стране Атлантика извршен први геноцид, на коме је касније и изграђена НАТО култура.
Жртава је било много. Гинули су наши војници, гинуле су бебе на ношама и старице на пијацама. Гинули су и окупатори. У ужареним грудвама гвожђа падали су у србске њиве. Трчали су помахнитало на србске карауле и остављали кости на обронцима Проклетија. Но, није ово дан само за жртве. Жртава се треба сећати сваки дан. Жртава се морамо сећати сваки дан. Али на дан почетка агресије морамо се пре свега сећати браниоца. То је дан када су они оставили своје породице и свој живот предали у руке своје отаџбине. Нека је вечна слава палима и преживелима браниоцима.
Захваљујући њима и њиховој борби НАТО трупе данас не ходају Београдом, барем не јавно; захваљујући њима имамо барем ту најбаналнију врсту слободе. Захваљујући њима ми данас имамо и последњи аргумент у тзв. међународном праву, фамозну Резолуцију СБ 1244. Они су у зноју лица свога одужили дуг према историји и у једном од најтежих тренутака националне повести сачували прилику да се и даље боримо за Косово и Метохију, за Србију, за Слободу и за људско достојанство.
Они су гледали у небо када нико други није смео, или није хтео. Захваљујући њиховом челичном погледу упртом у ехсатон, данас и остатак Србства има комад свог неба у које може и мора да се загледа. Горе главе, горе срца!
Британци су далеко више страдали у „Битци за Британију“, али план Немаца да изврше инвазију и окупацију осујећен је и онемогућен. Британци кажу да је то јасан показатељ ко је добио ову битку.
Пре десет година на нашем небу водила се „Битка за Југославију“. НАТО алијанса условила је наш преговарачки тим у Рамбујеу повлачењем ВЈ са Косова и Метохије и распоређивањем НАТО трупа на целој територији тадашње С.Р. Југославије. Представници СРЈ одбили су понуђени ултиматум и уследило је бомбардовање. Најмоћнија војна сила која је икада постојала напала је неколико стотина пута слабијег противника, и то по други пут за мање од пет година. Битка за Југославију водила се 78 дана, у ваздуху али и на земљи.
Прошла је читава једна деценија од првог дана бомбардовања и данас по први пут можемо да кажемо да о овом догађају говоримо са барем минималне историјске удаљености. Данас можемо објективно да говоримо о копненом нападу који се из Албаније одвијао преко правца карауле Кошаре. Можемо да говоримо о употреби забрањених касетних бомби, бомби са осиромашеним уранијумом. Може се говорити о бомбардовању цивилних циљева, кинеске амбасаде, шиптарских избеглица, србске деце,... О свему томе може се говорити објективно, хладне главе.Међутим, срца морају бити врела. Треба погледати у небо и сетити се како је било прошарано пројектилима које су са сигурне удаљености слали оперативци Северно-атлантске алијансе. Заваљени у кожне фотеље, срчући „џамбо“ кока-коле и мрвећи хамбургере по тастатурама притискали су тастере смрти.
Али треба се сетити и узаврелих водоскока из наших цеви. Треба се сетити свих оних јунака који су сваке ноћи бранили србско небо. Чије су руке стискале кундаке и обараче до изнемоглости. Морамо се сетити пилота који су летели у историју. Бранили смо се, лавовски смо се бранили иако смо знали колико су јачи. Није то било ни онда, а није ни сада, најважније од свега. Бој не бије свијетло оружје већ бој бије срце у јунака... мудрост је коју је србски војник знао давно пре него што је с оне стране Атлантика извршен први геноцид, на коме је касније и изграђена НАТО култура.
Жртава је било много. Гинули су наши војници, гинуле су бебе на ношама и старице на пијацама. Гинули су и окупатори. У ужареним грудвама гвожђа падали су у србске њиве. Трчали су помахнитало на србске карауле и остављали кости на обронцима Проклетија. Но, није ово дан само за жртве. Жртава се треба сећати сваки дан. Жртава се морамо сећати сваки дан. Али на дан почетка агресије морамо се пре свега сећати браниоца. То је дан када су они оставили своје породице и свој живот предали у руке своје отаџбине. Нека је вечна слава палима и преживелима браниоцима.Захваљујући њима и њиховој борби НАТО трупе данас не ходају Београдом, барем не јавно; захваљујући њима имамо барем ту најбаналнију врсту слободе. Захваљујући њима ми данас имамо и последњи аргумент у тзв. међународном праву, фамозну Резолуцију СБ 1244. Они су у зноју лица свога одужили дуг према историји и у једном од најтежих тренутака националне повести сачували прилику да се и даље боримо за Косово и Метохију, за Србију, за Слободу и за људско достојанство.
Они су гледали у небо када нико други није смео, или није хтео. Захваљујући њиховом челичном погледу упртом у ехсатон, данас и остатак Србства има комад свог неба у које може и мора да се загледа. Горе главе, горе срца!
1 comments:
научили
Постави коментар