Пре неки дан кренуо сам да испратим једну велику Србкињу на пут у Француску где се привремено налази на студијима. Падала је киша па смо позвали такси. Дуго је требало да добијемо неко слободно возило, а затим још дуже да несрећни возач пронађе адресу; јер нико није водио рачуна о систематизацији док се насеље градило. Зато моја улица изгледа као рибља кост и погодити „прави засеок“ је вештина у коју се разумеју само локални становници и један необично даровит поштар.
Када је успео да нас пронађе изашао је да нам отвори гепек и да помери своје цегере са стварима које је управо покуповао на пијаци како би смо сместили наш пртљаг. Успут нас је упитао да ли нам смета да са нама иде и његова супруга, да је не избацује на кишу; наравно да не смета, има места, нека иде.
-А где сте то кренули по овом времену, љубазно започе разговор таксиста. –У Француску, студирам у околини Париза, одврати Србкиња. И ту кренусмо у разговор о томе како нам је свима циљ да се обогатимо и живимо у богатству.
Наша Србкиња говорила је како једва чека да приведе студије крају и да се коначно врати у Србију док су је таксиста и његова супруга гледали сажаљиво и саветовали да се никада не врати. Саветовали су је да остане тамо јер је на Западу много бољи живот, иако они никада нису живели на Западу а она као избеглица из Сарајева живи на Западу већ десет година. Затим је супруга почела да се жали како они не могу да добију визу за Грчку да оду на море, иако су поштени грађани, били су против ратова и Милошевића и „убили су ми јединог премијера који ми се допадао“ (sic). –И ништа, ха; било је једино саркастична константација коју сам успео да исцедим.
Срби воле да се опусте у свом дворишту, уз своје шљиве и по својој вољи-Ма ништа, али имамо неку шему са немачким шенгеном па можда и одемо, одврати добри таксиста. А, тако. Поштени грађани, европејци, а овамо варају добре људе из ЕУ. Па онда кренуше да нам препричавају своја искуства из Немачке где су пре неколико деценија боравили десетак дана.
-Знате, они само једу. Једу доста меса и масноћа, брз храну и сличне ствари, а бацају хране и хране. Никад ништа не подгревају, поједу три сарме а остало у контејнер. Ја климам главом и потврђујем са изразом лица између сажаљења и згражавања. –Не крећу се нигде пешке, наставља таксиста уз суфлерисање супруге, стално су у колима. Нема тамо да ти себи ставиш врата или прозоре на стан какве ти хоћеш него како цела зграда одлучи, права демократија.
-Јесте, надовезујем се и ја, гледао сам како кућни савет на Западу забрањује брачном пару који има малу децу да их купају навече када остали у згради одмарају уз ТВ серије. На шта таксистина жена закључује да нажалост таква демократија код нас никада неће доћи.
Немци- увек вредни и ефикасни, као што се види на овој слици из АушвицаЧудимо се да нису приметили да се на Западу толико једе и тако бахати са храном и пићем јер им је то једини одушак од посла. Капитализам нема неку своју благу и човекољубиву страну. Нема “на пијаци сам и на послу у исто време“, нема „летовања у грчкој и зимовања на копаонику“ по сваку цену.
Свако жели да се обогати, неко сребрењацима неко Богом. Некоме је предмет жудње τεοσις, обожење, а некоме обогаћење. Неко жели слободу у Христу а неко хлеба са инквизитором, као у прелепој причи Достојевског.
Као илустрацију додајем следећи случај. Пре неки дан је у Сиднеју одржана парада педера, једна од највећих на свету. На њој је цупкало и неколико Срба. Њихови родитељи одлучили су да их подижу и васпитавају на Западу. Тамо није било „страдања под Милошевићем“, избегли су ношење оружја у Отаџбинском рату (или нису него су дошли тамо после рата), задовољни су јер су им деца сита, имају нове патике и сигуран посао. Кога брига за слободу кад имају хлеба. А и нису деца заборавила одакле су им мама и тата, или тата и тата, као што се види на приложеној слици.
Парадокс је да би га овако обученог у Србији пре испљували његови него наши. Што не значи да би прошетао, наравно.Не желим да се подсмевам ни овом несрећнику а још мање његовим родитељима. Њих можда није нико могао да упозори, они најбоље знају колико би им било боље да су гладовали у Србији него што су тамо отишли; али је ово одлична илустрација за све оне који имају избора. Шта нам вреди и цео свет да задобијемо ако душу своју изгубимо.
Свако зна своје приоритете, а добри Бог је свакоме дао дар слободе и личног избора. Сво ми имамо избора. Ко жели слободу у греху и богатство у стомаку може да оде на Запад; ко жели слободу од греха и богатсво у души има Србију. Зашто би Србијом кварили Запад или Западом Србију? Е да, једино те визе што их ови са Запада не дају онима што су годинама носили њихове заставе по Београду, што су им убили јединог премијера којег су волели, што их нису бомбардовали док су нас бомбардовали,... а нама дају. Чудан народ на Западу, не воли нераднике ма колико нерадници волели њих.
0 коментара:
Постави коментар