Велимир Прелић

Просечном Србину данас, спомињање имена и презимена Велимир Прелић, не значи апсолутно ништа. Кога год да упитате, само ће слегнути раменима и рећи да никада није чуо ништа о поменутој личности. Енциклопедије вам неће бити од помоћи, а интернет већ и даје какав-такав одговор. Наравно, лакше ћете пронаћи колико је пута Барак Обама споменуо неку реч у досадашњим говорима, али знајући колико је прашине пало на томове књига заборављених Срба(и заборављених и Срба у правим значењима тих речи), добро је да се простим укуцавањем горе наведеног имена и презимена у Google-у нешто и добија. Но, линкови који ће се појавити воде искључиво ка бугарским и македонским веб страницама. Па ко је онда Велимир Прелић и зашто и оно мало података које се може наћи о њему није на србском језику?

Велимир Прелић је рођен 1883. године, у тада још увек неослобођеној Сјеници. Потицао је из јако сиромашне породице, али то га није спречавало да уз огромна одрицања заврши гимназију у Скопљу, а затим и права у Београду. По завршетку студија, био је упућен у Скопље, где ће убрзо постати један од најважнијих актера србског конзулата. Уз Богдана Раденковића, конзула, обављао је многе значајне делатности за србски народ у Старој и Јужној Србији. Када је Раденковић био приморан да напусти Скопље у више наврата, Прелић га је замењивао, помагао србску четничку акцију и активно учествовао у просветном раду. Пријатељство и везе са Раденковићем, осуђеним црнорукашем, су Прелићу у пар наврата донеле више неприлика, али он никада није рекао ни једну ружну реч о човеку од кога је толико научио.

По завршетку Првог светског рата у коме је Прелић учествовао, једно време и као четник, остао је у Скопљу, иако му је било понуђен премештај по сопственом избору. Територија Јужне и Старе Србије је у Краљевини СХС била поприште честих сукоба полиције и војске са бугарском терористичком организацијом ВМРО, те су многи желели да избегну службу у овим крајевима. Но, Прелић није марио за опасности које су вребале, он је на њих навикао још од турског доба. Да је ситуација била озбиљна говоре атентат на генерала Ковачевића, као и још увек неразјашњена смрт војводе Јована Стојковића Бабунског.

У време када су у Београду вођене уобичајене препирке политичара око поделе ресора, када је хрватско питање полако достизало кулминацију, десило се нешто по чему ће Велимир Прелић бити упамћен, макар у свести поштовалаца организације ВМРО. Тог 13. јануара 1928, када србски народ слави Нову Годину и Светог Василија Великог, негде око поднева, у Улици Радомира Путника у Скопљу, на Велимира Прелића је пуцано с леђа. Веља Прелић је, као правни референт скопске жупаније, био трн у оку за бугарску делатност(не треба заборавити да је ВМРО као и усташки покрет подржавала и Коминтерна). Атентаторка, Марија Мара Бунева, рођена Тетовка, а удата за бугарског официра одлучила се да коначно изврши наређење које јој је стизало из Софије у више наврата. Доста се колебала, јер јој је Прелић у више наврата помагао с обзиром на чињеницу да су били комшије.

Марија Бунева, атентаторка

Што се атентаторке тиче, занимљиво је да је један њен брат био такође припадник злогласне бугарске терористичке организације, Борис Бунев, док је други њен брат био србски школовани официр Василије Буњевић. Мара Бунева се данас сматра бугарском хероином, а и у данашњој БЈР Македонији постоји одређени број њених поштовалаца. За време окупације од стране Бугарске 1941- 1945. била је постављена спомен плоча на месту где је атентат извршен. Та плоча је по доласку комуниста на власт уклоњена, да би поново заживела последњих деценија. Било је доста полемике у Македонији да ли треба поставити плочу или не, јер је у више наврата, по постављању, плоча била уништена.

После атентата на Прелића, у тадашњој јавности је пажња делимично скренута и на вардарске колосеке. Ситуација се делимично поправила, да би крахом прве Југославије, и касније стварањем друге, било негирано све што је србска државност оставила на тим просторима.

Велимир Прелић је свакако јунак. Његова жртва је велика, с обзиром да су га у више наврата обавештавали о могућем атентату. У овом човеку је садржано сво оно косовско-заветно, национално и светосавско што је водило Србе у периоду 1878-1918. Плодове рада Велимира Веље Прелића и свих њему сличних, многи су још за њихових живота заборављали, а када су и последњи дах посветили Отаџбини, на њих је пао још већи заборав.

Овако је ,,Политика'' објавила вест о атентату

16. јануара 1928, Велимир Прелић је преминуо у војној болници у Скопљу. Сахрањен је уз све државне почасти, али оно најбитније за шта се он целим бићем и целог живота борио, заборављено је, но не заувек. Као што свака олуја и свако невреме престане и облаци се разиђу, тако ће се једнога дана о Велимиру Прелићу причати са много више пијетета.

Прилог: песма посвећена Велимиру Прелићу. Желео бих да сачувам од заборава ову јако лепу песму, објављену у ,,Србском Косову'' 15. марта 1928. Песма је иначе, прилично свевременска и може се односити са великом лакоћом и на било коју сличну ситуацију ближе и даље прошлости.

Јађена мајко, Ти опет плачеш?

Ридаш и јецаш, грцаш у боли,

Јер ти убише још једног сина –

Вај, ране Твоје, ко да утоли?

Једног по једног од срца Твога

Откида душман, ох Боже свети!

И све без речи, ко да је тако

Србину тужном суђено умрети!

Питаш нас, мајко: ,,Докле ће тако

Падати драга дечица моја?''

А ми ни речи, јер међу нама

И нема више витешког соја.

Све ко без главе, поноса свести

Посматра жртве небратских кама –

И нико не зна шта му је дужност,

Да спере љагу греха и срама!

Докле ће крвца неосвећена

Лопити тако из братских рана?

Јесмо ли људи? Жене ил' деца?

Питамо и ми са ових страна.

Васа Беговић