Две се приче преплићу у причи о Србољубу, обе са трагичним крајем, који не мора обавезно и да буде крај. Прича је истинита, уз то је и актуелна. Крај, ако не желимо да је запечатимо овде где је сада, биће онакав каквим га ми направимо. Сви ми, заједно, саборно. Свако по једно слово, по један зарез, колико Бог да.
Године 2007, у време када је Србија, како тврде овдашње власти, увелико на путу евро-атланских интеграција, раскрстила је са мрачном прошлошћу у којој је наводно била тешко заостала итд, у њу долази један Србин који је рођен у србској Крајини али одрастао на сасвим другом континенту.
Његов отац је свештеник, усадио му је у срце љубав према Отаџбини још у колевци. Србин је своју Отаџбину посетио само једном за време свог дугог емигрантског стажа; а у међувремену је чезнуо за онаквим животом о каквом му је отац причао. Желео је да живи у земљи Светог Саве и Светог Кнеза Лазара више но ишта друго на свету. Његови родитељи и пријатељи били су поносни на такве речи, али су у дубини душе сумњали у његову решеност да речи претвори у дело, можда су чак и прижељкивали да то не чини.
Живео је тамо далеко, у земљи у којој је одрастао, и чекао дан када ће купити карту у једном правцу за Србију, „Свету Србију“ како ју је он звао. Тамо далеко завршио је основну и средњу школу а затим и факултет. Дипломирао је на једном од престижних светских универзитета и неколико дана након уручења дипломе кренуо на још једно летовање у Србији. Узео је повратну карту али са притајеном надом да повратни лет неће никада искористити.
Тог лета упознао је и једну лепу и паметну Србкињу у завичају своје мајке, у србској Шумадији. Била је једнако привржена својој земљи и вери као и он, љубав је била обострана и одлучио је да се жени и да остане ту где га је срце вукло.
Након неколико месеци морао је да се врати „у иностранство“. Здравствене неприлике у породици одвукле су га назад, но није одустао од свог живота у Србији. Искористио је повратни лет на својој карти али је зато почетком 2008, када су се породичне бриге решиле, купио карту у једном правцу и неколико дана касније слетео у Београд решен да више никад не напусти ову земљу.
Љубав је цветала и већ у пролеће прослављена је веридба а у јулу 2008. десила се и свадба. Он и жена изнајмили су стан у Београду и он је почео да тражи посао успут подносећи захтев за држављанством које му је као Србину гарантовао устав Републике Србије. У медијима су се гађали цифрама о броју стручњака из дијаспоре који су неопходни овој земљи и које ће Србија да подстиче на повратак. Радило се о десетинама хиљада, а он знајући да се у Србију ретко ко враћа, понајмање стручњаци, веровао је да неће имати никаквих проблема око решавањаа свог статуса.
Међутим, посао му нико није давао јер је био „странац“, а у недостатку посла па самим тим и новца, било му је све теже да се реши етикете „странца“. Месецима је обијао шалтере покушавајући да реши тај први проблем који га спречава да почне да живи „нормално“. Од шалтера до шалтера, од једне безобразне особе до друге, свако са другом и другачијом информацијом и другим правилима. Његово стрпљење ближило се крају, осећало се то у његовом гласу и видело на лицу. Хиљаде динара и десетине сати оставио је по разним шалтерима са којих су га само слали на друге, а са других на треће и тако редом.
У међувремену се бавио хуманитарним радом. Преко људи које је познавао у дијаспори обезбедио је и поделио тоне помоћи угроженима на Космету, црквама и манастирима, избеглицама по Србији и РС.
Посебну пажњу посветио је једном човеку, не много старијем од њега. Био је те један младић из његовог родног села у Крајини. Младић је одрастао у великој беди и сиромаштву, заједно са старијом сестром, млађим братом и мајком. Његова мајка је ситна и болећива жена која се доста напатила у животу али надљудском снагом и даље живи и бори се. Док наш јунак није још кренуо ни у школу она га је често пазила када су његови родитељи били за пословима. Тај њен син са којим се наш јунак сада дружио у Србији био је деран од када је први пут проходао. Нико није тако лако упадао у невоље као он, за разлику од његовог млађег брата и старије сестре који су били „као бубице“.
Када је букнуо Отаџбински рат, ступио је у србску војску још као малолетник. У једној акцији, са неколико својих другова пресрео је два усташка оклопна транспортера, са једним од њих увезли су се у опкољено усташко упориште. Када су се ови окупили око њих мислећи да су се то њихови пробили кроз србски обруч, он и другови сасули су паљбу по окупаторским војницима. У општем метежу који је настао рањен је у главу. Метак му је ушао кроз доњу вилицу и изашао на образ. Чудом је преживео.
Након окупације РСК прешао је у Србију. Убрзо му је млађи брат погинуо у саобраћајној несрећи. Неку годину касније сестра му је умрла од рака дојке. Он је почео да пије.
Ове године поново је „упознао“ нашег јунака, након толико дуге раздвојености. Пио је и даље, али све мање. Инспирисан вољом свог новог-старог друга поправио је своје путеве, запослио се и примирио начин живота. Сада је већ и он био у ситуацији да помаже свом добротвору. Охрабривао га је да не одустаје од битке са бирократијом и неискорењеним нерадничким менталитетом брозове југославије која и данас живи у главама већине јавних службеника.
У јесен 2008, након још једног понижавајућег „дриблања“ у СУП-у, суду и општини наш јунак вратио се кући утучен и разочаран. Кући га је сачекла вест да је његов друг умро. Тек тако- умро.
Тешке ране које је поднео за Отаџбину коначно су га стигле. Од државе није имао никакве помоћи, није могао да се лечи, није могао да одмара у бањама и по плажама. Живео је и отишао по Божијој милости.
Наш јунак био је један од неколицине који су га испратили са овог света. На ковчегу није било србске заставе, није било почасних плотуна. Само јецаји његове мајке и тихе сузе његовог друга. Отишао је у тишини, заборављен и игнорисан од оних за које је крварио. Србска земља примила је у своја недра још једног безименог Крајишника, још једна стопа србских земаља умрла је с њим.
Те вечери на јавном сервису „европске“ Србије наш јунак гледао је прилог о Шиптарима са Косова који масовно узимају држављанства Србије. Уз мало корупције све се да решити, била је порука прилога.
Један од Шиптара у прилогу, упитан да ли признаје Србију за своју земљу, уз циничан осмех одговорио је „па кад има неке користи, признајемо све“. Те вечери електронском поштом послао је неколико апликација за посао у граду у коме је и студирао. Након неколико дана добио је и први позитиван одговор. Недостаје им, кажу, таквих експерата и спремни су да му помогну око пута, досељавања и смештаја у првим месецима. Договорио се са женом, позајмили су нешто новца од њених родитеља и већ следеће јутро су отишли до прве туристичке агенције и купили карте.
Србин и Србкиња, каквих је мало у овој земљи, полећу два дана пред Божић. Провешће празнике са својом породицом, одмориће неколико дана и решити текуће бриге око усељавања у стан који је изнајмио такође путем Интернета. Очекују га на послу 02. Фебруара.
Ми ћемо у то време гледати још један прилог јавног сервиса „европске“ Србије о дивној ситуацији у нашој земљи. Мркоњић ће да отвори још сто метара неког аутопута и то пре рока, Жандармерија ће да убије још једног Србина који се не слаже са режимом, неки Шиптар гурнуће сто евра у џеп некој бркатој шалтерској службеници и постаће држављанин и Србије и независног Косова, Динкић ће делити још безвредних акција а Ђелић шенген визе, али за шест месеци. Можда ће нам причати и о броју стручњака који се гурају на граници да се што пре врате у Србију. Неко ће веровати у све то, а неко неће али ће трпети, послушно и робски.
Један Србин седеће на ко-зна-којем спрату неког белосветског небодера и чезнуће за Србијом, оном о којој му је отац причао, не за овом „европском“, црвено-жутом, нерадничком, нецивилизованом, несрбском. Негде ће у гробној тишини да се сакрије још један безимени србски Крајишник.
А можда и неће. Зависи од послушних робова који знају све ово а ћуте и трпе. Можда њиховом стрпљењу једног дана дође крај па се ова прича настави. За сада, са Богом путуј брате Србољубе, и ти и твој друг.
Године 2007, у време када је Србија, како тврде овдашње власти, увелико на путу евро-атланских интеграција, раскрстила је са мрачном прошлошћу у којој је наводно била тешко заостала итд, у њу долази један Србин који је рођен у србској Крајини али одрастао на сасвим другом континенту.
Његов отац је свештеник, усадио му је у срце љубав према Отаџбини још у колевци. Србин је своју Отаџбину посетио само једном за време свог дугог емигрантског стажа; а у међувремену је чезнуо за онаквим животом о каквом му је отац причао. Желео је да живи у земљи Светог Саве и Светог Кнеза Лазара више но ишта друго на свету. Његови родитељи и пријатељи били су поносни на такве речи, али су у дубини душе сумњали у његову решеност да речи претвори у дело, можда су чак и прижељкивали да то не чини.
Живео је тамо далеко, у земљи у којој је одрастао, и чекао дан када ће купити карту у једном правцу за Србију, „Свету Србију“ како ју је он звао. Тамо далеко завршио је основну и средњу школу а затим и факултет. Дипломирао је на једном од престижних светских универзитета и неколико дана након уручења дипломе кренуо на још једно летовање у Србији. Узео је повратну карту али са притајеном надом да повратни лет неће никада искористити.
Тог лета упознао је и једну лепу и паметну Србкињу у завичају своје мајке, у србској Шумадији. Била је једнако привржена својој земљи и вери као и он, љубав је била обострана и одлучио је да се жени и да остане ту где га је срце вукло.
Након неколико месеци морао је да се врати „у иностранство“. Здравствене неприлике у породици одвукле су га назад, но није одустао од свог живота у Србији. Искористио је повратни лет на својој карти али је зато почетком 2008, када су се породичне бриге решиле, купио карту у једном правцу и неколико дана касније слетео у Београд решен да више никад не напусти ову земљу.
Љубав је цветала и већ у пролеће прослављена је веридба а у јулу 2008. десила се и свадба. Он и жена изнајмили су стан у Београду и он је почео да тражи посао успут подносећи захтев за држављанством које му је као Србину гарантовао устав Републике Србије. У медијима су се гађали цифрама о броју стручњака из дијаспоре који су неопходни овој земљи и које ће Србија да подстиче на повратак. Радило се о десетинама хиљада, а он знајући да се у Србију ретко ко враћа, понајмање стручњаци, веровао је да неће имати никаквих проблема око решавањаа свог статуса.
Међутим, посао му нико није давао јер је био „странац“, а у недостатку посла па самим тим и новца, било му је све теже да се реши етикете „странца“. Месецима је обијао шалтере покушавајући да реши тај први проблем који га спречава да почне да живи „нормално“. Од шалтера до шалтера, од једне безобразне особе до друге, свако са другом и другачијом информацијом и другим правилима. Његово стрпљење ближило се крају, осећало се то у његовом гласу и видело на лицу. Хиљаде динара и десетине сати оставио је по разним шалтерима са којих су га само слали на друге, а са других на треће и тако редом.
У међувремену се бавио хуманитарним радом. Преко људи које је познавао у дијаспори обезбедио је и поделио тоне помоћи угроженима на Космету, црквама и манастирима, избеглицама по Србији и РС.
Посебну пажњу посветио је једном човеку, не много старијем од њега. Био је те један младић из његовог родног села у Крајини. Младић је одрастао у великој беди и сиромаштву, заједно са старијом сестром, млађим братом и мајком. Његова мајка је ситна и болећива жена која се доста напатила у животу али надљудском снагом и даље живи и бори се. Док наш јунак није још кренуо ни у школу она га је често пазила када су његови родитељи били за пословима. Тај њен син са којим се наш јунак сада дружио у Србији био је деран од када је први пут проходао. Нико није тако лако упадао у невоље као он, за разлику од његовог млађег брата и старије сестре који су били „као бубице“.
Када је букнуо Отаџбински рат, ступио је у србску војску још као малолетник. У једној акцији, са неколико својих другова пресрео је два усташка оклопна транспортера, са једним од њих увезли су се у опкољено усташко упориште. Када су се ови окупили око њих мислећи да су се то њихови пробили кроз србски обруч, он и другови сасули су паљбу по окупаторским војницима. У општем метежу који је настао рањен је у главу. Метак му је ушао кроз доњу вилицу и изашао на образ. Чудом је преживео.
Након окупације РСК прешао је у Србију. Убрзо му је млађи брат погинуо у саобраћајној несрећи. Неку годину касније сестра му је умрла од рака дојке. Он је почео да пије.
Ове године поново је „упознао“ нашег јунака, након толико дуге раздвојености. Пио је и даље, али све мање. Инспирисан вољом свог новог-старог друга поправио је своје путеве, запослио се и примирио начин живота. Сада је већ и он био у ситуацији да помаже свом добротвору. Охрабривао га је да не одустаје од битке са бирократијом и неискорењеним нерадничким менталитетом брозове југославије која и данас живи у главама већине јавних службеника.
У јесен 2008, након још једног понижавајућег „дриблања“ у СУП-у, суду и општини наш јунак вратио се кући утучен и разочаран. Кући га је сачекла вест да је његов друг умро. Тек тако- умро.
Тешке ране које је поднео за Отаџбину коначно су га стигле. Од државе није имао никакве помоћи, није могао да се лечи, није могао да одмара у бањама и по плажама. Живео је и отишао по Божијој милости.
Наш јунак био је један од неколицине који су га испратили са овог света. На ковчегу није било србске заставе, није било почасних плотуна. Само јецаји његове мајке и тихе сузе његовог друга. Отишао је у тишини, заборављен и игнорисан од оних за које је крварио. Србска земља примила је у своја недра још једног безименог Крајишника, још једна стопа србских земаља умрла је с њим.
Те вечери на јавном сервису „европске“ Србије наш јунак гледао је прилог о Шиптарима са Косова који масовно узимају држављанства Србије. Уз мало корупције све се да решити, била је порука прилога.
Један од Шиптара у прилогу, упитан да ли признаје Србију за своју земљу, уз циничан осмех одговорио је „па кад има неке користи, признајемо све“. Те вечери електронском поштом послао је неколико апликација за посао у граду у коме је и студирао. Након неколико дана добио је и први позитиван одговор. Недостаје им, кажу, таквих експерата и спремни су да му помогну око пута, досељавања и смештаја у првим месецима. Договорио се са женом, позајмили су нешто новца од њених родитеља и већ следеће јутро су отишли до прве туристичке агенције и купили карте.
Србин и Србкиња, каквих је мало у овој земљи, полећу два дана пред Божић. Провешће празнике са својом породицом, одмориће неколико дана и решити текуће бриге око усељавања у стан који је изнајмио такође путем Интернета. Очекују га на послу 02. Фебруара.
Ми ћемо у то време гледати још један прилог јавног сервиса „европске“ Србије о дивној ситуацији у нашој земљи. Мркоњић ће да отвори још сто метара неког аутопута и то пре рока, Жандармерија ће да убије још једног Србина који се не слаже са режимом, неки Шиптар гурнуће сто евра у џеп некој бркатој шалтерској службеници и постаће држављанин и Србије и независног Косова, Динкић ће делити још безвредних акција а Ђелић шенген визе, али за шест месеци. Можда ће нам причати и о броју стручњака који се гурају на граници да се што пре врате у Србију. Неко ће веровати у све то, а неко неће али ће трпети, послушно и робски.
Један Србин седеће на ко-зна-којем спрату неког белосветског небодера и чезнуће за Србијом, оном о којој му је отац причао, не за овом „европском“, црвено-жутом, нерадничком, нецивилизованом, несрбском. Негде ће у гробној тишини да се сакрије још један безимени србски Крајишник.
А можда и неће. Зависи од послушних робова који знају све ово а ћуте и трпе. Можда њиховом стрпљењу једног дана дође крај па се ова прича настави. За сада, са Богом путуј брате Србољубе, и ти и твој друг.
