Само слога Србина спасава

Слога је Србима вазда била једна од кључних тема, кроз целу нашу историју. Колико год се враћали уназад, или планирали унаоред, питање сложности, или саборности, увек се јављо као једно од основних питања успеха односно неуспеха. Било да се ради о пословном удруживању, слози унутар породице, или одбрани земље и народа, слога је увек онај кључни елемент целог подухвата. Питање слоге код Срба показало се толико значајним да је чак ушло и у националну крилатицу „Само слога Србина спасава“. Овде ћемо се позабавити диктомијом слоге као идеала и неслоге као проблема чије се решење тражи, као и потенцијалним узрочницима једног и другог.

„Слога и неслога“

Ово питање, без обзира на своју наглашеност у Србији, није неки аутентично србски проблем. Са њиме се рву и око њега окупљају и многи други народи, а може се наћи чак и у још неким националним мотоима, попут Грузијског „У слози је снага“. Али на овом месту и у ово време, када је србска нација подељена више него икада и када се међу Србима могу препознати две оштро подељене половине народа, овај појам код нас достиже врхунац своје битности.

Шта значи национална слога, или национална саборност, питање је које и дан данас нема свој коначни одговор. Многи идеалисти који се воде мотивом националне слоге постављају пред себе практично неостварив циљ општенационалне сагласности по скоро свим државним и народним питањима, слепо верујући да ће такав моменат доћи и још илузорније да ће се одржати и сам по себи решити друга горућа питања.

Из саме чињенице да се многи баве питањем националне слоге долазимо до закључка да је досадашње искуство показало да ми за слогом жудимо јер је до сада нисмо имали, а неслога се није показала као иоле конструктиван део нашег „националног кода“. Наша национална неслога иако није искључиво србски проблем већ се јавља и код свих других народа код нас је преизражена. Та преизраженост неслоге доводи до опште фрустрације у свим националним секторима, што попут ланчане реакције доводи до још веће неслоге и блокира сваки плодонсонси рад на њеном елиминисању или барем умањивању.

„Борци за слогу“

Као што смо напоменули, бројни су појединци и организације који на врх листе својих идеалистичких циљева постављају нациналну слогу. Врло је илсутративан пример невладиног патриотског сектора који се скоро у целости опредељује ка овом циљу као кључном за свој рад. Правећи малу дигресију морамо констатовати да се такви циљеви не могу очекивати од партијског сектора јер је он антисаборан сам по себи.

Бројне србске патриотске организације боре се и бориле су се за превласт и преимућство у том цивилном сектору, како би сви остали кренули са њима, или за њима, у походу на националну саборност. Природа те борбе показала се несаборном и од остварења таквог циља само се још више удаљило. Иако је било покушаја уједињавања, повезивања, умрежавања, сарадње, окупљања око минимума заједничких интереса, до опште сагласности није дошло а изгледно је да неће ни доћи.

Идеја „стоглаве аждаје“, односно једног националног покрета или идеје са стотинама својих манифестационих облика, тј. стотинама покрета и организација коорднисаних и уједињених у истом фронту дегенерисала се у нешто што више личи на „сто гуштера“ него на „стоглаву аждају“. Питање неслоге, које је увек постојало, фрустрирајући борце за слогу претворило их је у један од главних извора те неслоге и тако метастазирало из бенигног општераширеног феномена у злоћудни србски рак рана.

Ни на овом месту не заносимо се идејом лаког излечења оваквог националног проблема, али сматрамо да указивање на основни узрочник и извор кисеоника овом пожару, може допринети сузбијању његовог ширења и указати на могуће облике његовог заобилажења. На крају крајева, општа саборност може и мора се постићи само и искључиво у Богу, док је свако остало једноумље ништа друго до диктатура и испирање мозга претежно карактеристично за религијске секте.

„Сујета као камен спотицања“

Оно што ми овде дефинишемо као највећи источник неслоге, а што се може и наслутити из горњег текста, је сујета. Сујета је појава која не дозвољава појединцу или групи да рационално сагледа своје место у друштву већ га тера на бескомпромисну борбу у којој се не бирају средства а која за циљ има само и искључиво доминацију међу својим потенцијалним саборцима. Док год постоји сујета у количини у којој је данас присутна међу Србима, неће бити ни говора о сузбијању неслоге.

Сујета може да се јави и из најдобронамернијих дела, и тако бити карика која затвара зачарани круг сујете и неслоге. Један од таквих примера је непромишљено и неприпремљено атаковање на неслогу кроз површно уједињавање и зближавања. У ситуацијама када једна група појединаца и организација жели да се уједини само уједињења ради, и тако покажу да они раде на националној саборности, оставља се неограничен простор за извор сујетних претензија и неслоге. Ову тезу доказују небројени пропали покушаји уједињавања, умрежавања и повезивања на тако рећи стакленим ногама, односно без чврсте подлоге.

„Идеологија као темељ саборности“

Чврста подлога за слогу и саборност које сујета неће уништити је идеолошка опредељеност. Група која се окупља у једну целину, мора имати конкретну идеју, односно идеологију, око које се окупља. То можемо видети како на примеру патриотског тако и антинационалног цивилног сектора. Једна иста формула успеха важи за све, без обзира на идеолошко опредљење. Оно што је неопходно је само то идеолошко опредељење, какво-такво, само да постоји. Ако постоји идеологија око које се група окупља онда она има простора за рад и развијање, а ако је нема она ће се распасти у парампарчад.

Наравно, идеолошко уједињење не значи да та група у рукама има неоспорну формулу тријумфа те идеологије. За тријумф идеје потребно је много рада, труда, а и Божије воље на крају крајева. Тријумф идеолошког јединства даје простор за тај труд и рад. Исто тако, очигледно је да овакво уједињавање идеолошких „сродника“ неће довести до опште националне слоге, али ће кроз укрупњавање и идеолошко профилисање неоспорно довести до идеолошке стабилизације у држави и народу. Та стабилизација може бити кључни фактор по питању националне саборности у критичним моментима попут спољне агресије и сличних екстремних ситуација које су једини моменти када се, било где у свету, јавља општа национална саборност.

Хипербореја против Атлантиде

Митске земље, Атлантида и Хипербореја су међу најстаријим митовима грчке митологије. Атлантида, нешто познатија од ове две се по Хомеру налазила са оне друге, мање познате стране ,,Херкулових стубова'' и била јако моћно царство, чији су становници живели у изобиљу. С друге стране, Хипербореја је била земља севера, изнад Бореја(северног ветра), како јој и само име каже. Вечито сунце, људи који живе хиљадама година и у смрт одлазе само по сопственом избору, без ратова, пуна мудрости и поштења. Иако је време старих Грка одавно прошло, ова два мита, имају јако велики утицај у модерној философији, а у данашње време, можда и највећи.

Случајно или не, положај Атлантиде у односу на Европу је запад, по већини стручњака, док је Хипербореја смештена махом у пределе североисточно од Кавказа, тј. скоро до Азовског мора. Ово је управо прва симболика ова два појма: океанска сила, богата златом, а западно од Европе може бити једино САД, док подручије које Овидије сматра Хиперборејом није ништа друго него граница Европе и Азије, место где се оне спајају чинећи јединствену и неотуђиву целину. Самим тим, јавља се сукоб два модерна геополитичка принципа – атлантски, водени и западни и евроазијски, копнени и источни. Случајно или не, Атлантида је доживела свој крај налик на Содому и Гомору, природним путем(ерупција подземних земљотреса), док је Хипербореја, заборављена, али никада нестала.

Када су у питању србске везе са ова два принципа, оне су искључиво усмерене ка Хипербореји. Наш велики књижевник, Милош Црњански је у свом делу путовао ,,Код Хиперборејаца'', док је Драгош Калајић често називан ,,последњим Хиперборејцем''. Србе са Хиперборејом повезују и Клаудије Птоломеј и Плиније Старији, смештајући их на простор између Кавказа и Азовског мора, управо на оном месту где Овидије смешта Хипербореју.

Положај племена Серби према Плинију

У модерном филозофском тумачењу, митови о Хипербореји и Атлантиди могу се посматрати као два опречна виђења света и живота. За Атлантиђане, богате златом, живот је само случајан сплет околности, за Хиперборејца је он Божији дар. Атлантида ће изградити своју аристократију на материјалној основи, а Хипербореја своју на духовној и основи општег доприноса. У Хипербореји је сунце вечито, никада не залази, а Атлантида је супротност, земља мрака и месечевих култова. Но прави сукоб два принципа, настаје када се узме у обзир призма кроз коју свет посматрају један Атлантиђанин и један Хиперборејац.

За Хиперборејца у нашим временима, као што је већ речено, живот није случајан сплет околности, нити је он настао без икаквог смисла и разлога. Хиперборејац је оличење традиције, поштовања предака, склада са природом и правим слободама. С друге стране, Атлантиђанин живот посматра као нешто што му је дато без разлога, а да је његова суштина проживети што дуже уживајући, без имало обавеза према традицији и вечним принципима. Стари Хиперборејци нису били ратници копља и мача, али су свакако модерни Хиперборејци ратници, пре свега духа, јер је Хипербореја на удару. Атлантиђанин темељи своју моћ на материјалном богатству и жели да прошири свој утицај, док Хиперборејцу богатство потиче од сунца које му вечно сија. Када би се нашли у двобоју, ова два човека, у оба случаја би победио Хиперборејац: ако би га Атлантиђанин смртно ранио, осмехнуо би се ка небу и склопио очи чекајући да га овај докрајичи, а ако би он ранио Атлантиђанина, извидао би му рану и почео да га гради по свом лику. Атлантиђанин не познаје ни грех ни кајање, а Хиперборејац стално тежи да усаврши себе и покаје се за нешто лоше што је учинио. Антеј је прави пандан слабости једног Хиперборејца – док је у контакту са својом мајком, земљом, он је непобедив, али када се та веза прекине он постаје више него слаб. Код Атлантиђана, симбол јунаштва је Парис, који не поштује кодексе двобоја, па тако убија Ахила стрелом, пошто му је овај окренут леђима. Хришћанин никако не може бити Атлантиђанин, док је Хиперборејац увек то, све и да није свестан тога.

Катастрофа која је уништила Атлантиду

Атлантиђанин је учесник у Француској и Бољшевичкој револуцији, а Хиперборејац у Термопилској бици. Кроз Хиперборејца протичу краљ Леонид, Еуген Савојски, , Ел Сид, цар Николај Други, а кроз његовог супарника Наполеон, Џингис-кан,Атила Хунски. Но Хиперборејци по духу су и сви они који су изабрали вечни живот кроз разобличавање смрти, а такви су међу Србима многи почевши од цара Лазара, Стевана Синђелића, ђакона Авакума, мајора Тепића, мајора Гавриловића, војводе Вука и још многих других. Оно што ове људе чини Хиперборејцима је њихов дух који је исмејао страх и саму смрт. Сваки устаник је Хиперборејац јер је умирао са речима ,,За крст часни и слободу златну'', поставивши идеал већи од живота и окрунивши га сунцем оличеним у златној боји. Када је Свети ђакон Авакум изговорио реченицу ,,Срб је Христов, радује се смрти'', настао је још један нови Хиперборејац, разобличивши смрт и страх којим се храни она друга страна.

Свети Ђакон Авакум

Што се слободе тиче, за Атлантиђанина је она оличена у нагонима и поривима, а за Хиперборејца је она висока, духовна и узвишена. Хиперборејац се одриче атлантске слободе, он је не признаје и не сматра је слободом. Исто тако, Атлантиђанин сматра слободу Хиперборејца примитивном и застарелом, као и уопште сва виђења о традицији код Хиперборејаца. И сам Атлантиђанин је врло несталан, у једном тренутку свог века и сам се понашао налик на Хиперборејца, али он то није био. Била је то само варка, оличена у љубави према свом племену и крви. Од те љубави, он је прешао у мржњу према истом, док Хиперборејац крв доживљава као и слободу. Хедонизам је одлика Атлантиђанина, а Хиперборејац задовољава своје потребе једино да би тако био у могућности да служи вишем циљу.

Хипербореја и Атлантида су слике савременог света каквог познајемо, а Хиперборејац и Атлантиђанин слика и прилика два човека, више него различита. Поред разлика које је аутор побројао, њих има још. Оно што ова два мита чини јако битним је сама чињеница да се Србија и србски народ данас налазе између Хипербореје и Атлантиде. Не, нису то некакве ,,две Србије'', како би неки(Атлантиђани) то волели да прикажу. То су два пута, два једина пута којима Срби и Србија могу ходити данас, а од тог хода зависи њихова судбина.

Борис Тадић, Џорџ Буш, Олимпијада и наравно "три прста"

Читава Србија, а вероватно и земље у окружењу, били су запањени Тадићевим подизањем "три прста" на отварању Олимпијских игара у Пекингу. Он је, заједно са министром иностраних послова, Вуком Јеремићем, поздрављајући србске спортисте високо подигао три раширена прста. A колико смо се сви зачудили сведочи и, увек "духовити", Џорџ Буш који је на лицу места замолио двојицу србских представника за објашњење.

"Ја сам седео два реда иза њега и наглашено сам са три прста поздравио нашу реперезентацију и хтео сам баш то урадим и пред страним државницима, а наши људи знају шта то значи. Јер је то део нашег идентитета", истиче Тадић у изјави за РТС.

"Председник САД је био изненађен и питао је шта то значи. Ја му кажем "па како не знаш, то је Свето Тројство, за то се ми боримо. Њему је било занимљиво (смех) да усвоји сада један део нашег идентитета", рекао је председник Србије.

Овај детаљ био је довољан да се у појединим дневним новинама штампају фотомонтаже Буша који наводно и сам поздравља србске спортисте са три раширена прста. Вероватно да су новинари, или "новинари", рачунали на упознатост широких народних маса са секташком залуђеношћу америчког председника па су му накачили Тадићеву леву шаку уместо сопствене, и још потписали "Ројтерс" на очигледну превару.

Ово је ипак згодна прилика да се помене како наш народ нема појма о "три прста" и "Светом Тројству", као што о томе нема појма ни председник Тадић, који опет ни сам није свестан колико је у праву у појединим тврдњама.

Разумљиво је за Буша да се одушеви идејом "три прста" као символом "Светог Тројства" јер три раширена прста свакако могу бити "Свето Тројство", али никако Света Тројица. Буш као човек који је мало био у секти "Епископска црква", затим мало у друштвима која се занимају мистицизмом, попут "Лобање и кости", а на крају и у "Уједињеној баптистичкој цркви" и удружењу лечених алкохоличара, може да верује у некакво безлично и уопштено Свето Тројство. Оно се помиње не само у протестантској литератури већ и у римокатоличкој, али никада у православној. Православна теологија познаје само Свету Тројицу, тј. једног Бога а три ипостаси.

Када дакле Тадић каже да су три раширена прста символ "Светог Тројства" онда је он сасвим у праву, а када каже да се ми за "то" боримо онда лаже, или лупа, зависно од тога да ли зна о чему прича или нема појма. А биће да је ово друго.

Символ Свете Тројице који је раширен у србском народу су три скупљена прста, из добро познатих разлога о којима се већ детаљније писало на другим местима, од "Житија Светих" где се описује живот Светог Мелетија Антиохијскога до текста "Три прста" који је својевремено објавио Центар за Истраживање Православног Монархизма а који је изазвао велику пажњу јавности и покренуо многе дискусије, па тако и заблуде, на ову тему.

Тако многи мешају овај символ са благословом који се пише на православним иконама, а у коме Светитељ поставља прсте тако да они обликују слова ИС ХС, очигледног значења. На тај начин свештена лица благосиљају вернике именом Господа Бога Исуса Христа.

Друга честа заблуда је мешање овог символа са старим начином осењавања код Руса, тј. код руских "старовераца". Они се осењавају крсним знаком тако што споје палац, мали и домали прст у једну целину а кажипрст и средњи прст испруже, такође састављене. Тако да се и они, као и сви други православци, па чак и римокатолици, крсте са пет прстију а не са три. Игнорисање ове чињенице чест је извор заблуда и погрешних тумачења.

Низ трагикомичних оправдања, у недостатку адекватног објашњења, наставља се у недоглед па немамо намеру да се овде бавимо сваким од њих понаособ већ ћемо се задржати на горе поменутима.

На крају додајмо и то да је сасвим прихватљиво рећи да је то символ демонстрација које је предводио Вук Драшковић, подижући три раширена прста због три захтева која је стављао пред тадашњи режим. Прихватљиво је рећи и да је символ препознатљив Србима, мада не толико и другим народима ма колико Срби сматрали да их цео свето по томе препознаје. Прихватљиво је и назвати га символом Светог Тројства. На крају крајева, можемо прихватити и да га неко зове "нашим" символом, али само дотле док тај неко у "наше" не убраја и православне Србе који верују у Свету Тројицу, јер то њихов символ није, нити је када био, нити ће икада бити.

НОВО ДОБА

Након што је у „Петооктобарској револуцији“ у Београду срушен трули лоповски режим Слободана Милошевића и на његово место инсталирана „Атлантска губернаторска управа“, исти систем примењен је и у Грузији. Наиме, активисти „Отпора“ путовали су у Грузију, предвођени Александром Марићем из Сечња, да би тамо организовали грузијску верзију „Отпора“ који се на њиховом језику звао „Кмара“.

Марић и његови другови путовали су у Грузију под параваном трговачких путника и рачунарских специјалиста, а прави разлог њихових честих посета постао је видљив 2003. године када се одиграла „Револуција ружа“ у којој је Грузија добила „Атлантску губернаторску управу“.

Марић је након Грузије, под истим параваном продавца и сервисера компјутерске опреме, предводио активисте „Отпора“ и у Украјину где су организовали „Пору“, украјинску верзију „Отпора“ која је касније учествовала у „Наранџастој револуцији“ и инсталирању „Атлантске губернаторске управе“. Марић је чак, непосредно пред саме немире у Кијеву, враћен са украјинске границе и протеран у Србију, да би та одлука била преиначена након победе наранџастих.

Наравно, ни „наши отпораши“ нису се родили научени. Они су обуку прошли још 1998. у камповима по Словачкој и Мађарској које је организовала НВО „Фридом Хаус“ из Њујорка, а финансирао „Фонд за отворено друштво“ који се налазе под истим „кишобраном“ Ђерђа Сороша.
Управо је „Фридом Хаус“ био тај који је координисао рад „отпораша“ и у другим земљама, и једина организација која је стала у Марићеву заштиту кад је протеран из Украјине, где је у посету „Пори“ допутовао заједно са својим колегом Станком Лазендићем.

Слични пројекти су касније покушани и у Киргистану, Белорусији и Молдавији, али са далеко мање успеха. Тамошње становништво имало је већ сасвим довољно времена да види погубне последице „губернаторске управе“, тако да су Атлатисти тамо остали без власти али не и без утицаја.

Сада видимо следећу етапу развоја која се у истом таласу пресликава са Србије на Грузију, а касније и на Украјину. Ради се наравно о провинцијама над којима власти поменутих земаља немају формалну власт (не заборавимо да суштинску власт у овим земљама држе Атлантисти) а које захтевају потпуну независност.

Шта се десило са Косовом већ смо видели, а сада је почео и рат у Грузији око Јужне Осетије. Мада, мора се признати да је Јужна Осетија данас у ситуацији која је ипак сличнија ситуацији у којој се пре тринаест година нашла Република Србска Крајина него оној у којој се нашла јужна србска покрајина пре девет година.

Ипак, осим тога што власт у Москви никако не личи на ондашњу власт у Београду, а и што је сама Русија далеко јача данас него у време када је Запад разбијао Србију, Украјину и наравно Грузију, постоји још неколико значајних разлика које се овде пренебегавају.

Наиме, Јужна Осетија жели независност и форсира, од Атлантиста до јуче брањено, „право на самосталност“, док Русија сад више не брани „неповредивост територијалног суверенитета“ већ га гази тенковима. Грузија и Србија теоретски остају у позицији да стоје при својим ставовима и трпе чизму немерљиво јачег нападача. Украјина ће им се врло брзо прикључити када исти сценарио крене да се развија и у Криму, Севастопољу…

Овакав развој ситуације највише одговара Атлантистима где се све одвија управо како су и желели. Марионетске власти у православним земљама ратују са својим јединим природним савезником, док се граница Атлантског и Евроазијског цивилизацијског поретка полако смешта у предграђа Москве. Ово је нарочито очигледно из вокабулара локалних „губернаторских чиновника“ који провоцирају патриотске снаге у Србији тражећи да осуде руску интервенцију и подрже Грузијску власт и „принцип неповредивости територијалног суверенитета“. Њихово памћење очигледно не иде тако далеко да се сете „Олује“ када је, понављамо, Београд морао да реагује као данас Москва.

Једино добро што може проистећи из ове ситуације јесте буђење „Медведа са севера“, јачање и демонстрација силе руског оружја. Када руски тенкови уђу у Тбилиси биће то повод за славље не само Русима и Србима, већ и свим Грузијским патриотама који ће тада имати јединствену прилику да се ослободе „губернаторске окупације“. Русија са друге стране морала би да прегази целу Грузију и потпуно је војно порази, али исто тако и да се одмах повуче из ње и задржи контролу само над Осетијом.

Хаос који се тренутно ствара у сфери међународног права доводи до тога да се мора увести и принцип спровођења међународног права који до сада није постојао. Наиме, досадашње међународно право и све међународне правне норме биле су само морално обавезујуће и није постојао нико ко би могао да присили некога да те норме поштује. Са друге стране, принцип спровођења права је ништа друго него оно што се у комунизму звало „монопол над насиљем“. Слушаће се дакле право онога ко је у стању да присили друге да га слушају. Изазивање и буђење Русије доводи до тога да ће то у будућности бити и Русија.

Овиме је завршен циклус разбијања Евроазијског цивилизацијског контекста који је био на врхунцу у току последње деценије ХХ и почетком ХI века а почео је нови циклус у коме у следећих десет година можемо очекивати стално јачање Русије и њених утицаја, као и поновно успостављање јаког источног блока на челу са Русијом, коју ће подржавати Кина, јужноамерички континент као и добар део културолошки најстаријих европских држава.

Они знају! А ви?

Дошла је још једна годишњица геноцида над Србима из Републике Србске Крајине и не може се рећи да је остало било шта неразјашњено нити скривено. Све се већ зна, све што се имало рећи о овом злочину већ је речено, проблем је што нема ко да чује, или што се погрешнима прича.

Да ли је заиста потребно објашњавати Западу шта се десило са Крајином, када је тај исти Запад координисао, помагао и на крају крајева и извршио читаву ствар, а Хрватима оставио само да одиграју своју вековну улогу „хијена“? Наравно да није. Запад зна, Исток зна, Север зна, Југ зна. Зна земља, још натопљена крвљу и прошарана костима; а зна и Небо, преплављено колонама оних који су вероватно имали више среће од јадника који су седели у колони на аутопуту „Братство-јединство“!

Једини којима се треба понављати су изгледа Срби. Данас, сасвим случајно, чух у пролазу како се једна млада жена жали својој другарици на избеглице које раде у тржном центру њеног града.

- Не смета ми, вели, што су само избеглице тамо, већ што су само они успели а нико од наших није успео да одржи ни једну тезгу. -Е, па они се држе заједно, одговара другарица, нису они као ми.

Да није тужно било би смешно. Драга госпођо, не држе се заједно. Да су се имало држали заједно сада не би продавали кинеске кишобране у вашем тржном центру већ би обрађивали своје њиве по Славонији, купили шљиве по Банији, пили вино на Книнској тврђави и продавали Вам крофне на плажама србског Јадрана у Карину.

Не могу да се љутим на ову жену, одрасла је у вечито окупираној Србији која није видела слободе од последње праве окупације. Тек кад неки културни европљанин дође у Србију да по њој исписује нове Крваве Бајке, тек тада ће се пробудити та самосвест. И не, неће бити касно. До тада, ијекавичари ће продавати кинеске кишобране по пијацама, екавичари ће продавати кајмак и пршут, и једни и други држаће се „својих“, као да су ови други нешто туђи. А кад уштеде нешто од тих кишобрана и кајмака, отићи ће у Дубровник, или Ријеку на одмор, па кад их тамо Хрвати дочекају као инквизитори вештице, жалиће се на „балкански менталитет“ и неће им пасти на памет да су ти исти људи пре само неколико година организовано и систематски извршили геноцид над Србима. Неће им упасти око постери "хрватских хероја" који су пре неколико година клали србске баке у паничном страху и безумној мржњи према свему "од источне вјере".

О злочину и злочинцима, рекосмо, не треба трошити речи. Обраћамо се сами себи. Нама треба пробудити свест, ми сами себи морамо да понављамо зашто је данас тужан и трагичан дан. Данашњи дан треба да нас подсети да смо и данас окупирани, и то духом и изнутра, што је далеко горе од оне окупације коју трпи напаћена, али још увек жива, Крајина.

Данас треба да подигнемо главе небу, Богу да се изјадамо, да се пожалимо и посрамимо што заборављамо. Да нас данашњи дан подсети да смо криви што се сваки дан не сетимо оних који су пали за Крајину. Да се помолимо за здравље оних који су и дан данас у усташким казаматима.

Данас треба да угасимо телевизоре на којима се кревеље голе турске џилитаљке, да погасимо светла па да се не гледамо у очи од срамоте, јер нема Србина који није крив за два најстрашнија злочина из те несрећне „Олује“, а то су заборав и опрост.

Треба заборавити издајнике и продане душе, да им се име затре, али издаја се не сме заборавити. Треба да опростимо једни другима што смо били немарни према самима себи и преобразити се, али овај злочин се не сме ни опростити. Нема опроста за непокајане, за њих има само казне и праведног гнева светлог србског оружја. Божија правда може бити спора, али је увек достижна. А Божија правда биће са нама онда када се ми вратимо Богу.

Крајина

Крајина је стара србска и словенска реч. Старија од Хрватске, Нотр Дама, Ајфелове куле, Њу Јорка, Пентагона и свих симбола модерне цивилизације. Крајина је древно име за земљу, крај у коме један народ живи без обзира на све, љубећи њу и њене благодати. Крајина је горштачка реч, славна колико и њено порекло и значење, њени ратници и јунаци, њене цркве и манастири, њен народ. Она је и Кочина и босанска, и неготинска и Вељкова, и книнска и далматинска, и личка и банијска и кордунска и цетинска. Али она је и србска и Светосавска, и Стојана Јанковића и Вука Мандушића, и свих оних Срба који су и после пропасти средњевековних србских земаља наставили вечну борбу. Крајина има и своје Косово и своју Лазарицу,и своје песме о ускоцима,и своју ратничку аристократију. Крајина је једно од најславнијих имена Србије.

Србски граничари у Војној Крајини

Сва непокорност србскога народа, слободарски дух, витешко ратовање изградили су Крајину србском земљом. Векови борби, још од првих насељавања Срба у Далмацију за време цара Ираклија, преко славне Босне краља Твртка, па све до Млетачке, Угарске и Аустрије. Борба светлости и таме, освајача и неосвојених, космичких димензија. Крајином су господариле многе државе, али само по територији, никад и духом. Дух земље је увек уз оне који је бране, без накнаде за то, бескомпромисно, унапред одредивши себи сигурну смрт. Смрт после које долази нови живот и која оставља неизбрисив траг у времену, постаје завет и аманет поколењима, клетва, али истовремено и благослов.

Крајина је много крви у грумене своје земље упила. Србске крви, расипане столећима, од свих земаљских царстава Европе, али и од оних који су њену славу видели другим очима. То су били они, који нису издржали нападе Турака на тој истој земљи, али само по имену. По крви, то су људи као и ми, који су за рачуне пролазног царства прешли са пута славе на пут греха и сладострашћа. Исти они који су се јуче Србином звали, данас узели друго име, а већ сутра убили рођеног брата који име није променио. Брата, који није зло мислио, али који није хтео да буде на коленима пред освајачем.

Најпоносније име које се могло дати Србину је – Крајишник. Висок, прав, граничар, храбар и помало лукав, Крајишник је симбол србске ратничке традиције. Крајишницима су се називали најхрабрији ратници, од којих је изграђена духовна, права аристократија. Породице које су добиле своје звање не иметком или сродством, већ које су га крвљу откупиле, а таква титула је вечна.

Крајина је у очима многих данас, изгубљена. У геополитичком смислу, то виђење је и тачно, али у духовном смислу и свести свих богољубивих Срба, она је и даље наша. У Далмацији, западном Срему, Барањи, Лици и даље је дух србски присутан исто онако како је био присутан на Косову током свих ових столећа. Ма колико се неко трудио да то избрише, неће успети, јер дух и крв се са тла избрисати не могу.


Вечнаја памјат свим жртвама ,,Олује'', ,,Бљеска'' и осталих зверских похода против србског народа у Крајини.