НОЋ ИЗРОДА

"Сад је ваш час и власт таме" (Лк 22,53)

Србским родољубима нанет је још један ударац. И то необично тежак.

Синоћно хапшење Радована Караџића, дубоко је потресло свакога од нас. Иако је сам чин хапшења логичан след догађаја после недавног устоличења издајничке и досад најантисрбскије власти од времена крволока Јосипа Броза, ипак смо били охрабрени досадашњим неуспесима ловаца на најтраженију србску главу и веровали да је Радован неухватљив за непријатеља. Тај живи мит о Радовану као прогоњеном србском јунаку који је као недодирљив окупатору постао симболом србске слободе, давао је животворну снагу савременој србској борби за опстанак.

Јер заиста, у великом злу које нам константно чини надмоћни непријатељ, надахнуће и утеху морали смо добрим делом проналазити управо у судбини таквих личности-симбола какав је Радован Караџић без обзира на чињеницу да он реално гледано, није беспрекоран нити тако идеалан како га доживљава и представља велики број патриота. Но ипак, Радован је доста заслужан за опстанак прекодринских Срба и за стварање тамошње србске државе са србским именом, што у суровим околностима које су постојале и које постоје и данас, није мала ствар. А због свог дугогодишњег одолевања антисрбским окупаторима, уистину је постао србски симбол отпора Новом светском поретку, отпора окупатору и отпора антисрбској хистерији која се бесомучно спроводи.
Радован је дакле, деловао неделовањем, и бивао чиниоцем који својиом судбином обједињује све искрене србске патриоте.

Стога је разумљиво одушевљење свих наших душмана, па међу њима и овдашњих огавних медија због онога што се десило о концу протеклог дана, баш као што је разумљиво и огорчење србских родољуба. Но надајмо се да Радован има на уму да су пред Богом блажени они који су прогоњени правде ради, и надамо се да он неће клонути без обзира на тешкоћу његове новонастале ситуације. Верујемо дакле, да његово заробљавање неће бити и крај његовог отпора непријатељу, као што се надамо да се разумљива огорченост србских патриота, неће претворити у немоћну злобу већ у стваралачку енергију националног активизма. Потрудимо се да нам сваки нанесени ударац, да додатну снагу и да се такви ударци, коначно почну нашим душманима враћати као бумеранг. Потрудимо се да ми данашњи србски родољуби, коначно будемо на висини задатка који је Бог поверио Србству. Знајмо да је последња линија одбране у нама, у нашим срцима. Задржимо то зрно истинске слободе, и засијајмо њиме у овом мраку у коме владају изроди. Као јудејци који су Христа заробили а потом и разапели, и ови овдашњи изроди изабрали су ноћ за своје злодело, ваљда подсвесно настојећи да попут свих других злотвора, своје нечовештво учиње мање видљивим. Међутим нечовечна дела, Богу су видљива и у највећем мраку, и од Њега се нико сакрити не може. То очито не знају овдашњи изроди, али једну ствар свакако знају. Знају да сваког јутра када се погледају у огледалу, виде једно обично ђубре а не човека. А како нас учи велики Његош, знамо да је боље живети и један дан као орао него стотину година као свиња. Или како би то исказали кроз призмзу савременог политичког контекста: Боље је и један дан живети као истински слободан човек, као достојанствен и частан Србин поносан на своје славне претке, него пак живети стотину година као смеће у људском облику односно као роб ционистичких хохштаплера и њиховог прљавог и крвавог новца.

Борба се наставља...

Чије су хрватске домољубне песме?

Од Руђера Бошковића и Џива Гундулића, преко фелдмаршала Боројевића, па све до Николе Тесле, одређени историчари у Хрватској, али и шире, покушавају да докажу да је доста тога на овом свету – у ствари хрватско. Поред поменутих великана, неки у свом безобразлуку иду и даље, те тако данас имамо чак и хрватску ћирилицу и хрватске гусле! Да ту нешто не ваља, већини је одавно јасно, но, веровали или не, ствари могу отићи много даље.

Светозар Боројевић - крштен у Православној цркви, његов отац је био православни свештеник, данас је он за хрватске историчаре - Хрват!

Родољубиве песме – најлепши стихови посвећени вољеној земљи и народу. Срби имају доста дугу традицију неговања патриотских осећања, практично још од доба Турака и првих гусларских песама. Не постоји ни једна епска песма, било ког циклуса, а да она не саджи макар делић здравог националног поноса. Народно песништво је доживело свој врхунац у стваралаштву Филипа Вишњића, кога с правом називају ,,србски Хомер'', а попримило уметничку димензију у ,,Горском вијенцу'' владике Петра II Петровића Његоша. Средином 19. века, међу Србе долази романтизам, стидљиво и полако, а са њим и први стихови посвећени србској земљи, односно србском народу, у том стилу. Још је Бранко Радичевић у свом ,,Ђачком растанку'' величао србско царство и Небеску Србију, да би се тај ,,тренд'' наставио у песмама Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја, а доживео кулминацију у стваралаштву Дучића, Шантића, Ракића. Без обзира на тренутке дисконтинуитета србског родољубивог стваралаштва, данас се можемо похвалити завидном заоставштином када је овај тип поезије у питању.

Два велика србска родољубна песника - Јован Дучић и Милан Ракић

Када спознамо нашу националну књижевност овог типа, вероватно би многи констатовали: ,,Па добро, то је присутно и код других, суседних народа''. Ова констатација јесте тачна, али да ли је свуда та врста поезије оригинална?

Иако до пре само стотинак година маргиналан и мали народ, без своје државе више од осам векова, данас се Хрвати поносе својим ,,тисућљећем'', ,,славном домовином'', ,,богатом културом''. После распада СФРЈ и обнове хрватске државе, по први пут после 1102(НДХ се као творевина Трећег рајха не рачуна), у тој држави почиње да се развија култ ,,домољубне поезије''. Многи то сматрају тековином рата 1991-95, а свакако је највише утицао Марко Перковић познатији као Томпсон. Овај анонимни певач, популарност је стекао песмом ,,Бојна Чавоглаве'', снимљеном почетком рата, а у којој прети србским добровољцима да ће их њихова(хрватске војске прим. Аут.) рука ,,стићи и у Србији''. Песма иначе почиње павелићевским покличом ,,За дом, спремни'' , а занимљиво је, да је после ове песме, Томпсон изградио солидну каријеру певајући овакве и сличне песме. Треба још и напоменути то, да су ,,Чавоглаве'' заправо интегрална верзија песме ,,Нећете у Имотски'', настала због чисто усташких порука ове друге. Но, оно што је најбитније, сама песма је обичан плагијат.

О везама између усташког и партизанског покрета не траба посебно говорити, али да се мелодија једне партизанске песме, у нешто бржем извођењу, а уз то одсвирана на електричној гитари и модерним инструментима, пласира већ годинама као најпознатија домољубна песма, мало је знана чињеница. Паризанска песма ,,Сиви соколе'', настала у периоду Битке на Сутјесци има апсолутно исту мелодију, с тим што је ритам незнатно спорији, а завршетак у апсолутно истој равни. Песма описује ,,херојство'' Јосипа Броза и погибију Саве Ковачевића, а најмлађи аудио снимак ове песме је старији од Томпсоновог првенца добре три деценије. Захваљујући интернету, ова тврдња се лако може доказати упоређивањем песме ,,Бојна Чавоглаве'' са песмом ''Сиви Соколе''.

Део атмосфере са једног Томпсоновог концерта

Овај популарни хрватски певач, није се зауставио на копирању туђихе мелодија овде, већ је отишао и даље. Његова друга најпознатија и најсрбофобичнија песма ,,Аница, книнска краљица'', у коме прети да ће ,,запалити Крајину до Книна'', такође је плагијат, али овога пута, једне песме која је оригинално четничка, тј. Равногорска! Иако делује више него чудно, мелодија је више него слична ,,Песми народним првацима'', коју је Милан Мића Петровић снимио далеке 1981, више од деценије пре Томпсоновог хита. Свакако да је ритам спорији у ,,Песми народним првацима'', али основна мелодија је идентична. Врло лако се и то може упоредити: Песма народним првацима, Аница, книнска краљица.

Било како било, Томпсон није једини нити први који је србске песме копирао, неки су то урадили много пре њега, али и на много бестиднији начин. ,,Марширала краља Петра гарда'' је србска песма из Првог светског рата, иако је многи сматрају равногорском, а краљ Петар који се у песми помиње је заправо краљ Петар I. То није сметало хрватској тамбурашкој групи ,,Златним дукатима'' да 1991. сними песму ,,Корак иде за кораком''. Додуше, и та песма је интегрална верзија песме ,,Бој се бије, бије, усташки се барјак вије'',(видели смо да имају обичај да сниме проусташку верзију песме, па потом другу у којој неће бити поменут поглавник, мртви Срби и сл.) настале или за време НДХ или касније од усташке емиграције(тамбурашко извођење и делимично измењен текст неће никог заварати). Било како било, плагијат је овде више него очигледан: Златни дукати – Бој се бије, бије, односно њена радикална верзија.

Иста група је 1991. снимила, уз тамбуре, још једну песму по чисто србској мелодији. Поново се ради о музици једне равногорске песме, коју је Милан Петровић снимио десет година раније. У питању је песма ,,Омладинци Равногорци'', настала још у периоду Другог светског рата. Наравно, тамбурашко извођење је и овде присутно као незаобилазан детаљ. Иако не можемо са сигурношћу да кажемо како је ова, па и остале мелодије, стигла до хрватских извођача, највероватније је, да се то догогило преко усташке емиграције, која је свакако пратила деловање србске емиграције, па тако и музику. Сличности су, и овде више него видљиве: Ој Хрвати, ој јунаци и Омладинци Равногорци.

Милан Петровић Мића, најпознатији певач патриотских песама ван Отаџбине био је небројено пута мета хрватских плагијатора

Поред равногорских, наши западни суседи музичари, нису се либили да ,,мало'' измене и старије песме. Тако је стара србска патриотска песма ,,Ој Србијо, мати'', постала ,,Ој Хрватска, мати''(обично уз скандирање иде и додатак ,,Србе ћемо клати''). ,,Ој Србијо мати'' је настала почетком 20. века, по свој прилици пред Први светски рат, због спомињања Босне,Војводине и Лике, мада не треба искључити могућност ни да је настала пре, у 19. веку(податци су више него оскудни и варирају од извора до извора). ,,Ој Србијо мати'' су код нас први снимили протојереји Владо Микић и Радомир Перчевић још 1989. године, поводом шест векова Косовског боја, док је Мића Петровић то урадио 1984. За разлику од њих, Хрвати су песму, уз Хрватску замењену Србијом почели да певају тек крајем деведесетих и то на утакмицама (,,Ој Хрватска мати, Србе ћемо клати''). У новије време, на интернету се могу наћи верзије које се од наше песме разликују једино по томе што је Србија замењена Хрватском, а део који спомиње Црну Гору је избачен. Да је ово аутентична србска песма доказују нам и следећи стихови, које су наша браћа-небраћа преузели без икакве измене:

,,Срем, Банат и Бачка,

три срца јуначка''

Ако је Срем делом у данашњој Хрватској, а за време НДХ био је цео у њеном саставу, зашто се помиње Срем и можемо да разумемо. Али Банат и Бачка, нити су икад били део хрватске државе, нити имају значајан хрватски етнички фактор. Ово јасно указује, да се стихови односе на Војводину Србску, те да је ,,Ој Хрватска мати'' чист плагијат. Ој Хрватска, мати и Ој Србијо, мати.

Никола Урошевић Геџа, познати певач србских патриотских песама, је 1991. снимио песму ,,Чувај нам Боже Србију'' која се налазила на истоименом албуму. Мелодија доста наликује на ону из равногорске ,,Планино мајко'', с тим што је ритам мало бржи. Поред Урошевића, ову песму су нешто касније певали и други извођачи, али од 1992, певају је и ,,домољубни'' певачи, почев од Ђанија Маршана. Музика је нешто измењена, али су стихови или слични онима из србске верзије или идентични. Хрватска је, свакако замењена Србијом: Чувај нам Боже Србију и Боже чувај Хрватску.

После равногорских и класичних родољубивих, отишло се и корак даље у присвајању песама. Овога пута, у питању је једна корачница Србског Добровољачког Корпуса, по имену ,,Ја знам свој циљ''. Избацивши део који спомиње Србију, ,,Савез извиђача Хрватске'' је добио своју химну. Ово је несумљиво плагијат, јер осим што је назив песме, као и 80% текста идентично, ова корачница је старија добрих 60 година од хрватских извиђача. Ја знам свој циљ и као химна Савеза извиђача (погледати ,,Одлуку о химни савеза извиђача Хрватске'').

Србски добровољци марширају уз песму, не слутећи да ће иста постати химна младих извиђача Хрватске

Како знамо да се хрвстски национализам заснива на идеологији Анте Старчевића и његовог имењака Павелића, историја на присвајању територија које никада нису имале везе са хрватским етносом, језик је ,,позајмљен'' од Срба(лично Гај признао у ,,Даници илирској''), култура на заоставштини што Срба, што Аустро-Мађара, и најзад родољубиве песме на плагијатима србских песама, поставља се питање, могу ли се данашњи Хрвати звати нацијом? Ако неко не може да искаже љубав према сопственој земљи и народу, на најлакши могући начин за то, а да притом то његово дело има печат оригиналности, с правом можемо констатовати да је хрватска нација један вештачки производ. Хрватски менталитет најбоље описује управо један наш песник, велики родољуб, творац величанствене песме ,,Аве Сербиа'', Јован Дучић: Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се ничег не боје, већ зато што се ничега не стиде!