ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЕ

О Пресветој Богородици као заступници христољубивог војинства код Словена

Када су 866. године по Рождеству Христовом, словенска племена опседала престони град моћне византијске империје, чинило се да ће Други Рим који је представљао хришћанско, цивилизацијско и културно средиште ондашњег света, коначно допасти у руке незнабожаца и иноплеменика, који су вековима настојали да освоје престоницу источног дела некадашње римске државе. Услед исцрпљености и преоптерећености византијске војске због вековне борбе на више фронтова са разним непријатељима, Цариград није имао реалних изгледа да и овај пут одоли до тада најсиловитијем словенском нападу. Житељима Цариграда није преостало ништа друго до потпуног уздања у најдрагоценије благо овога града - православну веру. Читав град на челу са Патријархом и клиром, завапио је ка Христу и Пресветој Богородици прионувши на усрдну молитву, која је и услишена. Наиме, дошло је до невероватног преокрета у борби пред градом и уништења свих словенских лађа, чиме је неуспешно окончана опсада града.

Црква и народ Цариграда, у знак захвалности Пресветој Богородици на Њеном молитвеном заступништву пред Богом за град, испевали су похвалну песму Возбраној Војеводе (Узратујућој Војвоткињи), која је постала химном византијске империје.

Чудесним избављењем Цариграда, словенски нападачи иако лишени облиног плена, неочекивано су добили онај много драгоценији - духовни плен. Услед богоданог словенског дара духовне интуиције и жудње за религиозном истином, словенски кнезови Дир и Асколд као предводници напада на Цариград, увиђају да је њихов противник успео да одоли на чудесан начин услед помоћи невидљивих сила. Услед тога, словенски кнезови постају уверени у истинистост вере њихових противника Византинаца и у постојање хришћанског Бога и Божије Матере чијим је молитвеним заступништвом град одолео нападима. Коначан исход опсаде Цариграда јесте крштење ових словенских кнезова, које заправо представља најаву каснијег саборног крштења великог руског народа који је својевремено створио огромну хришћанску империју - Трећи Рим као подножје престола Божијег.

Као спомен на овај догађај, у Руској Цркви је песма Возбраној Војеводе уведена у типик, и у оквиру богослужбеног циклуса смештена је на крај Првог часа, који се служи после Јутрења. На тај начин је симболички овај историјски догађај, тачније његова духовна димензија, представљен као јутро односно зора руског Хришћанства. Из Руске Цркве, овај додатак богослужбеном типику, прихваћен је временом и код других словенских православних Цркава - Србске и Бугарске.

И заиста, хришћанске словенске војске, много пута су добијале чудесну помоћ Богомајке, која их је избављала од погибије, ропства и пораза, дајући им снагу или страшећи њихове непријатеље. Неки од таквих примера забележени су у месецослову (календару) Православне Цркве, као што је одолевање Москве татарском нападу из XIV века (дан празновања Владимирске иконе Пресвете Богородице), или пак устанак Мињина и Пожарског уз окончање Велике смутње са почетка XVII века (дан празновања Казанске иконе).

Уопште, победе свих православних војски извојеване под покровом Богородице, дароване су народима неби ли их земаљска слобода и благообразно уређење народно-државног дома, подсећало на Царство Небеско чије задобијање јесте главни циљ сваког православног Хришћанина.

"Држ`те фашисту, можда је у Петровграду"

У највећем банатском граду, Петровграду, пре неколико дана одржана је групна антисрбска сеанса под називом: „Зрењанински Антифашистички Фестивал“ (ЗАФ). Тај ЗАФ остао је апсолутно незапажен догађај што је колико добра толико и лоша вест. Добра је са оне стране са које су Петровграђани показали свој став према оваквим јавним увредама, достојанствено је игноришући а лоша јер показује да су одрећене НВО у Србији не само спремне на свакаква понижења зарад шаке долара већ и уцењени од својих газда тако да се морају по сваку цену бламирати „и у родном сокаку“.

Озлојеђеност организатора показује и изјава једног од њих дата медијској кући Б92 у којој се каже „…ovde (је) 90 odsto ljudi došlo sa strane. Zrenjaninci nisu došli zbog pretnji neonacista... Ovde su ljudi iz Gruzije, iz Kanade i nije im problem bio da dođu, a Zrenjanincima jeste“(извор).

Наравно да никаквих претњи нити неонациста није било. Град је те две вечери био препун омладине која се забављала по околним дискотекама, клубовима, кафанама, а чак је и „Културни центар“ у коме се одржавао и ЗАФ био препун али у другом делу комплекса у коме није било самозваних „антифашиста“.

Фестивал је прошао са два мања инцидента, првим у коме је група разуларених и вероватно дрогираних „Грузијаца“, „Канађана“ и ко зна кога све још напала двојицу случајних пролазника за које су тврдили да су нацисти (што сведочи и кривична пријава против једног од „антифашиста“) и други када је полиција добила лажну дојаву о постављеној бомби и читав КЦ је испражњен, па тако и онај део у коме су се дружили антифашисти.

Можемо слободно рећи да су ова два инцидента једини који у себи садрже помене фашизма и антифашизма који су се у овом граду десили још од 1945. Чија је одговорност што се Петровграду намеће некакав имагинарни фашизам није тешко растумачити.

Да би ситуација била још јаснија, сведочи и изјава једног од очевидаца догађаја. Младић који је у овај град доселио пре нешто више од десет година као избеглица из Хрватске тих дана је по први пут после рата ишао у своје родно место.

По уласку у родни град, некада претежно насељен Србима, налетео је на групу матураната који су на градском тргу прослављали крај школске године. Призор не би био ни мало чудан да та група момака и девојака није у сред бела дана у самом центру града певала усташке песме, наздрављала „поглавнику“ подизала руке у поздрав Хитлеру и Трећем рајху. поред њих су пролазници пролазили толико опуштено да би неко ко не разуме србски помислио да певају о љубичицама и висибабама.

На дан његовог повратка у Србију у Загребу се одржавао концерт чувеног усташког активисте Марка Перковића „Томпсона“ на коме су се виле заставе злогласне Црне легије, скандирало „Убиј Србина“, „За дом спремни“,.. итд. о чему још увек бруји хрватска јавност.

Неколико дана после повратка случајно се у једном локалу затекао са члановима некакве музичке групе која је из Загреба дошла да свира на ЗАФ-у. Осим њих на овом неуспелом фестивалу учествовало је још неколико бендова из Румуније, Мађарске, Србије, Хрватске,…

Ова група младића листајући новине наишла је на слику Боре Ђорђевића на коме се види његова тетоважа (грб Србије) што су окарактерисали као „екстремни фашизам“, а друштво у Србији „које допушта такву срамоту“ као „дебело огризло у фашизам и крајњу десницу“ (sic.).

На питање својих другова зашто их није у том моменту позвао да се обрачунају са незахвалним гостима, или им сам одредио по неколико васпитно-поправних шамара, млади Крајишник рекао је да није желео да им „прави рекламу“ и да се сутрадан на Б92 по цео дан прича само о томе као о „ескалацији фашизма у србском друштву“. Своју сатисфакцију, вели, пронашао је у кукњави организатора како Срби нису насели на провокацију.

Са друге стране, јако је увредљиво за сваког грађанина Србије, а не само за бројне избеглице у овом граду, околини, па и целој Србији, што се те наше комшије осећају толико сигурно да могу не само да шире фашизам по повампиреној НДХ већ и да га пребацују у наше двориште и да се тако дрско понашају чак и у присуству жртава које су преживеле буђење фашизма у Хрватској крајем ХХ века. Ако смо и знали да Хрвати и локалне НВО немају образа, за нас је поражавајуће да они могу и помислити да своје тоталитаристичке ставове јавно шире Србијом. Где је наша национална свест?

"Суочавање са прошлошћу" на Б92

Као овдашњи медијски бастион србофобије, радио телевизија Б92, већ одавно а нарочито од петооктобарских промена 2000. године када добија привилегован положај у медијском етру Србије, систематски ради на пољу такозване "денацификације" (а уствари десрбизације) србског народа, од кога се посредно или непосредно захтева да усвоји и промовише лаж о својој наводној геноцидности кроз историју до данас, не би ли тако био привољен да сасвим одбаци свој идентитет и ваљано се уклопи у глобални melting pot.

У погледу тога, посебну улогу у пропагандном испирању мозга србској омладини (која је и примарна циљна група пропаганде наших непријатеља с обзиром да је пред омладином будућност) има наведена радио телевизија у складу са њеним "омладинским" имиџом. Међутим, услед недостатка аргумената и доказа за своје монструозне тезе, србофобне снаге су приморане да посежу за безочним лажима уз ослањање на крајњу политичку наивност и историјску необразованост највећег дела србске омладине. Управо такву делатност, могли смо гледати у суботњим вестима поменуте телевизије у којима је емитован прилог о средњошколском конкурсу "Сусрети са прошлошћу" званично организованом од стране неке наставнице историје, која очито припада овдашњем сорошевском миљеу .

Званични циљ акције је био "истраживање националне историје путем колективног сећања", али ако се сагледају изјаве средњошколаца који су учесници конкурса, јасно је да су они током акције подучавани да у својим страдалним србским прецима виде џелате а не жртве. Наиме, акценат читаве акције стављен је на београдско Старо сајмиште, на чијем се месту током немачке окупације 1941-1945. године, налазио логор у којем је срадало на десетине хиљада људи. У питању је наравно, логор немачког окупатора у коме је по званичним подацима убијено 13 000 Срба и 10 000 Јевреја. Међутим, у поменутој суботњој Б92 акцији, актуелна запуштеност споменика на Старом сајмишту и непостојање меморијалног центра, објашњена је као неспремност србског народа да се суочи са својом прошлошћу!

Мало је рећи да је то скандалозно тумчење. Изгледа да ми Срби по сорошевским "европскиом стандардима" морамо да преузмемо одговорност не само за непостојеће србске геноциде из ратова деведесетих, већ и за стварне масовне злочине које су кроз историју чинили западњаци па чак и онда када су највеће жртве поменутих злодела били Срби и то на тлу своје отаџбине. Било би смешно да није тужно и морбидно.

Ево и како звуче изјаве изманипулисаних средњошколаца које су емитоване у суботњим вестима поменуте србофобне телевизије:

"Pre svega, treba oživljavati sećanja iz sopstvene prošlosti sopstvene nacije, bilo da su ona pozitivna ili negativna. Ukoliko su pozitivna, treba ih veličati, ukoliko su negativna, trebamo se sećati njih, da nešto tako ne bismo nikada više ponovili", kaže Dušan Radovanović, iz Ekonomsko-trgovinska škola Kraljevo."

"Ovde su se dešavale užasne stvari i mislim da bi trebalo od ovoga napraviti memorijalni centar i država treba to da podrži, a to što su rekli da nema krivca - krivci smo mi jer nismo održavali, nikoga nije zanimalo", kaže Milica Petronijević, učenica Pravno-poslovne škole u Beogradu."

"Mislim da srpsko društvo treba da se stidi. Ne treba dozvoliti da se ovakva stvar zaboravi posebno što danas u društvo postoje tendencije neonacističke, rekla bih", rekla je Jelena Jezimirović, učenica Užičke gimnazije."

По емитовању прилога, у вестима је говорила професорка која је званичи организатор акције:

"Gostujući u Vestima B92, istoričarka Jelena Popović ocenila je da se ne radi dovoljno na podizanju svesti mladih o suočavanju s prošlošću i učenju iz sopstvenih kolektivnih iskustava.

"Kao neko ko je u sistemu, ko predaje srednjoškolcima istoriju, rekla bih da oni nemaju svest o tome. Zapravo, to je zato što mi ne postižemo, nemamo vremena da o takvim stvarima govorimo na redovnim časovima. Međutim kao organizator ovakvog konkursa, kao neko ko je imao priliku da se upozna sa istim tim ljudima, ali sa druge strane, sasvim neočekivano je moje otkriće koliko su srednjoškolci zreli, koliko mogu da prepoznaju svoju ulogu u nacionalnoj svesti", kaže Popovićeva."

О овом скандалозном и перфидном покушају кривотворења новије србске историје уз жестоку злоупотребу деце, може се прочитати на интернет страници ове србомрзачке телевизије. (линк)

Иако је Србија фактички окупирана, иако наши непријатељи поседују медије уз помоћ којих настоје обликовати србску омладину по свом наказном калупу, верујемо да ће онај најздравији део наше омладине који има патриотски потенцијал, прозрети подмуклог душманина и да ће се у своје време, подићи и убити стоглаву аждају антисрбства.

Србска идеја и расни идентитет

Несумњиво је да још од времена Светог Саве и стварања Србске Цркве, србски народ бива преображен из једне пре свега родовске скупине у једну превасходно духовну заједницу, која представља србско сабрање у Цркви Христовој из кога је проистекао србски обичајни израз православне вере односно Хришћанство србског стила и искуства које називамо Светосавље, а које је постало синонимом и сржи србске националне идеје.
Mеђутим, да ли то значи да крвна компонента у поимању србског националног идентитета губи свој значај? Познате су (и многима саблажњиве) речи Светога владике Николаја Србског, тачније његова лозинка србског идентитета која казује да смо "По крви Аријевци, по презимену Словени, по имену Срби а по срцу и духу Хришћани." [1]
Свакако, владика је имао на уму да крвна свеза представља иницијални и сходно томе веома битан чинилац националног бића код сваког народа па тако и код србског, јер народи углавном и настају тако што одређена крвно и језички повезана људска заједница, временом добије свест о својој особености, након што претходно њени чланови кроз узајамно општење саздају заједничку и особену културу. Сходно наведеном, у часопису "Мисионар" 1940. године, владика на следећи начин говори о јединству србског народа: "Породично, конструктивно и позитивно јединство једног целог народа, у коме тече иста крв, у коме живи исти дух, за ким лежи иста херојска и света прошост, пред ким лебди један и исти циљ, братство по крви, братство по духу, братство по целој прошлости и братство по целој будућности својој." [2]

ХРИШЋАНСТВО И РАСА

Још један идеолог србског хришћанског национализма Димитрије Љотић, истицао је да раса вреди само онолико колико човека приближава неким бескрајно већим вредностима, имајући у виду пре свега стремљење људи и народа ка духовном нивоу постојања, односно стремљење ка Царству Небеском о коме говори Јвенђеље Христово. Свакако, крв, народност и припадност одређеној раси, сами по себи, нису ни привилегија нити ограничење човеку за бивствовање у Цркви Христовој, као ни чинилац од кога зависи спасење људске душе, сходно речима Светог Апостола Павла да у "Христу нема ни Грка ни Јеврејина."

Али то не значи да раса ипак нема своје место у хришћанском погледу на свет и хришћанском схватању смисла историје и да не може бити једно од помоћних средстава људима и народима у борби за заштиту и остваривање хришћанских вредности. Да бисмо то и потврдили, фокусирајмо се најпре на значење овог појма и на његову суштину а затим и на његов одраз у огледалу хришћанског погледа на свет.
Термин "раса" означава већу групу сродних бића и близак је појмовима као што су: лоза, племе, род, сој, порекло, колено... У погледу означавања категорија у људским оквирима, појам расе има два значења која су блиско повезана. Пре свега, раса подразумева групу сродних народа проистеклих из истог етноса, који сходно томе имају и узајамну језичку, карактерну, физичку и обичајну блискост. А у другом смислу, овај термин користи се као ознака биолошког субстрата одређеног народа.

По хришћанском схватању историје човечанства, људске расе и народи, настали су од три Нојева сина: Сима од кога су настали Семити, Јафета од кога је настала бела раса и Хама, родоначелника црне расе. Остале расе, настале су мешањем између делова три првобитне.

Логичка претпоставка о већој узајамној сродности белих европских народа у односу на њихову сродност са народима другачије пути, потврђена је средином XIX века када је наука доказала међусобну језичку сродност огромне већине ових народа, подстакнута проучавањем древног аријевског језика под називом санскрит кога су Европљани у истом веку открили на тлу Индије. До истог закључка долазили су истраживачи у области митологије, традиције и обичаја, код ових народа, пре свега кроз примену упоредног метода.
Стога, од тог периода (средине XIX века), у науци фигурирају истозначни термини "Аријевци" и "Индоевропљани", који подразумевају групу народа узајамно прожетих ближом крвном и језичком везом, а којој припада огромна већина белокожних Европљана (ту убрајамо и европске насељенике других континената).

Иначе, термин "бела раса" има своје уже и шире значење. У ширем смислу, под овим појмом подразумевају се аријевски, семитски и турански народи, док се ужем значењу овог појма, под њим подразумевају само аријевски народи. Такође, треба разликовати појам аријевске (индоевропске) расе од појма индоевропске групе језика којој осим језика белокожних Европљана (Аријеваца) припадају и језици разних азијских народа који су или првобитно били Аријевци или су пак са њима крвно помешани, услед чега је аријевски језик код њих постао доминантан, као што је случај са данашњим Индусима, Иранцима, Пакистанцима или Авганистанцима, који као што је очигледно, по крви претежно не припадају аријевској раси.

Иначе, сам назив "Аријевци", потиче од санскритске речи "арја", која означава: племенитост, оданост и истинитост [3], и познат је у науци као име којим су себе називали стари белорасни Персијанци и Индијци. С обзиром да је у питању древна одредница племенске самоспознаје која се у прастара времена користила макар код делова ове расе, термин "Аријевци" усвојен је у XIX веку као назив припадника читаве беле расе (у ужем значењу овог појма) и како рекосмо, синоним је појму "Индоевропљани" који пак означава географско простирање Аријеваца кроз историју (од западноевропских обала до Индије). Међутим, на питање о прапостојбини аријевске расе, тачније месту на коме се она првобитно формирала пре него што се касније проширила на велики део евроазијског тла, наука не даје јединствен одговор.

Православној Цркви, чињеница о ближој крвној вези између белих европских народа, позната је од давнина. Наиме, у древним византијским и словенским летописима, пре свега у "Хроници" Георгија Амартола као и у "Повјести минулих љета" Светог Нестора Кијево-печерског, наводе се као Јафетови потомци, управо: словенски, германски, романски и други бели народи који су касније у науци класификовани као аријевски односно индоевропски.[4] Такође у наведеним хришћанским повесним изворима, као територије које су насељене Јафетовим потомством, наводе се осим европских територија и практично све оне азијске области на којима доминирају аријевски топоними.[5]

У свом делу "Кратка повјесница Срба од постања српства до данас" србски историчар из XIX века Сима Лукин Лазић, пише: "Народи аријског порекла зову се још и по језику индоевропски народи. То су они народи, који су некада говорили једним заједничким језиком, а којима је данас Европа стојбина и постојбина, а праколијевка им је била Индија... Срби као и сви Словени, спадају у велики бијели сој индоевропских народа – у народе најпросвећеније. Али посебно, Срби су грана словенскога стабла... " [6]

Дакле, словенско стабло и србски народ као грана на њему, припадају аријевској (индоевропској) раси односно белом (јафетовском) огранку човечанства, којем је, како запажа Свети владика Николај, судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету.[7]

Очигледан узрок такве богоизабраности Аријеваца, јесте неопходност вишег ступња цивилизацијске зрелости којим се својевремено требало каналисати и оформити хришћанско стваралаштво. Наиме, иако је сама срж вере Христове, плод небеског откровења човечанству, јасно је какву су улогу у хришћанском стваралаштву имали извесни елементи аријевског наслеђа. Поменимо најпре старохеленске друштвене науке попут философије, логике и реторике, уз чију су помоћ објашњене и образложене божанске истине хришћанске вере односно њени догмати утврђени на Васељенским Саборима од стране Светих Отаца Цркве.
Поменимо затим културу и обичаје аријевских народа који су по својој христијанизацији постали основа општехришћанске културе, као и древне аријевске језике попут старогрчког, старословенског и латинског који су својом изражајном моћи, погодовали веродостојном преношењу јеванђелске науке и верном изражавању богословских појмова.

Такође и хришћанска монархистичка државност као и са њом повезано устројење симфоније Цркве и државе, непојмиви су без Римског права, као једног од својих кључних елемената. Оно је већ само по себи било одраз једног мистичног и религиозног духа и сходно томе бивало веома погодним тлом за христијанизацију која је остварена чувеном кодификацијом "Corpus Iuris Civilis" Светога цара Јустинијана који је иначе по крви био Србин како се то наводи у Охридском прологу.

И уопште, србски односно словенски огранак аријевске расе, макар и кроз појединце, пројављивао је свој утицај на европска цивилизацијска кретања и пре сопственог културног процвата, који је уследио нешто касније (после охристовљења Словена), дајући снажан печат европском хришћанском стваралаштву и стремећи ка ступњу развоја који би Словенству дао карактер самобитног културно-историјског типа. Јер како запажа православни философ и идеолог руског словенофилства Николај Данилевски: "Цела историјска аналогија каже, дакле, да и Словени, попут своје старије аријевске браће која су раније кренула својим путем, могу и морају створити своју самобитну цивилизацију, да је словенство термин истог реда с хеленизмом, латинством, европеизмом..." [8]

Такође у поменутом Охридском прологу је (за дан 13. децембар) прописано созерцавање старозаветне најаве охристовљења беле расе:

"Да созерцавам испуњење речи Нојевих над потомством његовим (Постања 9.) и то: како се Јафетити (бела раса) уселише у шаторе Симове, то јест у Цркву, у духовни шатор Христов, који се поче од Семита, Јевреја..." [9]

Овде се има у виду крштавање аријевских народа започетим од стране Светих Апостола који су за разлику од огромне богоотпале већине својих јеврејских сународника, препознали у Христу најављиваног Месију. Иначе, како Свети владика Николај наводи у "Новим беседама под гором", Христос се морао по телу родити у јеврејском роду, јер лекар лечи увек најпре онога ко је најболеснији: "Кад лекар обилази болницу, он прво хита најтежем болеснику а не најлакшем. Јер кад излечи најтежег болесника, лакше болеснике лако ће излечити. Тако и небесни јунак дошавши на земљу да се бори, он је устао прво против најупорнијег непријатеља; и дошавши на земљу да лечи, он је прво пришао најтежем болеснику. Да је јеврејски народ био најупорнији и најодбојнији према Богу сведочи сва историја тога народа. Какве је све благодати Бог изливао на тај народ; какве је све сјајне пророке Бог слао томе народу - па све узалуд: тај народ је невероватно брзо заборављао све благодати Божје и тај народ је невероватно окрутно мучио и убијао пророке Божје..." [10]

Под аријевским расним наслеђем као елементом србског идентитета, подразумева се и генеза нашег језика и наших обичаја (којима смо украсили и хришћанске празнике), то јест њихов развојни пут од древноаријевских времена па до новог доба.
Па тако у "Индијским писмима" Свети владика Николај сматра Индију колевком Аријеваца, називајући је "нашом расном праматером" истичући везе између елемената србске традиције и древноаријевских обележја која до данас постоје на тлу Индије:
"Судба нас је одвојила од Индије, још пре Христова рођења и упутила преко Европе и предње Азије на Балкан. Но одвојени физички ми се никад нисмо одвојили духовно од своје прапостојбине Индије. Санскритске речи, па обичаји, мистика, легенде, пословице, народне бајалице, фантастичне песме о људима који се у змије и друге животиње претварају – све је то код нас Срба сачувано у несравњено већој мери него код осталих индоевропских народа. Сама реч Срб порекла је санскритског и не зна јој се тачно значење. Значајно је и то да ниједан народ у Европи (а можда и у целом свету) нема "р" као самогласник изузев Индијана и Срба." [11]

Како запажа Данилевски, заједнице прожете блиском крвном везом између својих чланова, које су постепено изнедрене из једне шире крвне заједнице, јесу "групе које су током миленијума постале самобитне и добиле не само посебан и карактериситчан спољни облик већ и посебно психичко устројство." [12] Па сходно томе, и наши исконски србски закони живота, условљени су и расним, односно психо-физичким карактеристикама србског народа, и стога су у заблуди оне патриоте које су равнодушне према тежњи ка очувању расне компоненте србског националног бића.
Наиме, сваком народу, па тако и нашем србском, Бог је поставио одређени задатак, и снадбео га је талантима (даровима) уз помоћ којих ће испунити постављени задатак. Стога се разводњавање србске крви кроз мешање са народима других раса, може третирати и као народно закопавање таланата, односно закопавање дарова који су народу потребни ради испуњење циља који му је Бог поставио, а позната је судбина слуге из јеванђелске приче који је закопао свој талант уместо да га умножи. Додуше, пред Богом ће за (не)умножавање својих таланата одговарати појединци а не народи као колективитети, али штетне последице разводњавања биолошког субстрата свог националног бића, неизоставне су као потенцијални узрок народних несрећа на земном плану.

Такође, у заблуди су они православни Срби који сматрају ово питање потпуно небитним за духовну обнову србског народа. Свакако, најважније је да ми данашњи Срби, будемо духовни потомци Светих и славних Срба и Србкиња, чију земљу смо добили у наслеђе. Али уколико смо ми у што већој мери и крвни потомци наших старих, и уколико имамо свест о таквом крвном наслеђу, утолико је природно и логично да смо у већој мери везани за наше претке и да их више осећамо као своје. А у таквом случају, у већој мери смо везани и за њихове идеале, од којих је главни - вера у Христа.
Дакле, што више кроз вене нас и наших кћери и синова буде струјала крв наших славних србских предака и што се више њихов лик буде оцртавао на лицима наших потомака, утолико ће и природно бити већа могућност и већа жеља да се обнови њихов дух и њихова вера.

Истина, ми данашњи Срби, услед континуираног и свеобухватног народног посртања из протеклог века, нисмо ни бледа сенка наших славних предака. О тој болној чињеници сликовито говори чувени србски духовник отац Симеон, игуман манастира Рукумија:
"Наши оци, наши дедови, погледајте старе слике, старе фотографије, погледајте, то су људи били као калуђери. Нису били буцмасти и дебели и никакви, него су били људи чврсти, као запете пушке. Били су ратници и сељаци, мученици, и знали су зашто живе, зашто се боре и били су непобедиви. Како је Србија могла да победи Аустроугаре, Немце... Читајте оца Калиста па видите каква је мука србска била, колико је он рана имао као комита и као ратник, и као монах после... и видите шта је Србија, шта је свети владика Николај, био је 36 дана без хране и воде. А отац Калист каже: «Ја сaм издржао 25 дана, био сам много пута рањаван». А ми Срби данас, један дан не можемо да проведемо без хране и воде? Кукамо на пост. Ух, кажу, ко шта ради – само постиш! Они који не посте највише нападају оне који посте. А не треба тако да буде."
Али, како даље запажа отац Симеон, иако ми данашњи Срби можемо свакакви да будемо, кад дође стани-пани знамо за кога смо. Наша срца осећају где је Истина, ко је у Истини, ко је Истинити.
Дакле, наша раслабљеност, обездуховљеност и етичка дезорјентисаност, још увек нису на нивоу савремених западних стандарда, а обнова оног пламеног духа у србском народу, духа који је красио наше старе, засигурно ће бити могућа све док овај род буде представљао биолошки континуитет старих Срба.

И уопште, уколико осим духовног, имамо и крвно прејемство од наших предака, онда смо као народ сасвим историјски укорењени, и тада знамо да смо ми данашњи Срби, карика у једном дугачком србском историјском ланцу предака и потомака. Знамо шта смо наследили од предака и знамо шта дугујемо својим потомцима. У таквом случају, нација ће заиста бити једно од наших најтврђих духовних огњишта у коме ћемо проналазити уточиште и из кога ћемо црпети снагу за сваку животну борбу. Јер ће нас увек лакше и дубље одушевљавати подвизи великих, Светих и славних Срба и Србкиња, уколико знамо да смо ми крв њихове крви и кост њихове кости. Таква свест ће нас више инспирисати да подражавамо њиховом примеру.
Или како у "Завештању крви Стефана Немање" вели Миле Медић: "Као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.
Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење."

Уосталом, погледајмо и како Свети владика Николај у делу "Национализам Светог Саве" објашњава светосавско поимање Народне државе, и указује на штетност мешања крви:

"Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности." [13]

Иначе један од најзначајнијих православних духовника друге половине XX столећа, Свети јеромонах Серафим Роуз (по роду Американац), иако се сасвим духовно сродио са руским православљем у коме је у потпуности пронашао смисао живота и стекао обиље духовних дарова, није био равнодушан према томе што осим руског православног духа, нема у себи и руске крви. Ево како јеромонах Дамаскин Кристенсен (духовно чедо оца Серафима) у књизи "Не од овога света" описује дијалог Светог Серафима са његовим сабратом, руским монахом Германом: "Како си срећан што имаш руске крви," рекао му је (Св. Серафим)... Отац Герман му је пребацио због оваквог става, указујући да сваки народ има врлине због којих може да буде поносан... "Зар у Америци не постоји ништа због чега би ти плакао?" - упитао га је отац Герман. Отац Серафим се насмешио: "Не бих плакао због Великог Кањона или Голден Гејта!" [14]
Дакле, чак и такав духовни горостас какав је јеромонах Серафим, више би волео да је и по крви везан за Свету Русију којој духом сасвим припада, јер зна да би га крвна укорењеност у руској нацији још више везала за православну веру као најзначајније обележје руског идентитета.

О улози расног идентитета у општем идентитету људске личности и његовог утицаја на културно стваралаштво, на прикладан начин у свом делу "Философија неједнакости" говори знаменити руски философ Николај Берђајев:
"У људској се индивидуалности укршта много кругова и они образују човека као сој. Човек органски и крвљу припада својој раси, својој нацији, сталежу и својој породици и у тој непоновљивој индивидуалности, која само њему припада, оригинално се преламају све расне, националне, сталешке, породичне особине наслеђа, предања, традиција и навика... У људском типу огроман значај има раса. Човек може да превладава ограниченост расе и да одлази у бескрај, али мора имати индивидуализован, свој сој... Култура није део једног човека и једног поколења. Култура постоји у нашој крви; култура је део расе и расног одабирања... Никакве социјалне револуције не могу уништити квалитативна преимућства расе." [15]

Слично наведеном, познати етнопсихолог Владимир Дворниковић, у свом делу "Карактерологија Југословена", константује да расу, за разлуку од других чинилаца идентитета личности, човек не може бирати, већ је то категорија са којом се човек рађа и која се заснива на заједничком биолошком пореклу и развојном континуитету.

Треба имати на уму да је још у давна времена, људски род изнедрио принцип аристократије, који је у хришћанском средњевековљу уздигнут на пиједестал, а који представља својеврстан унутарнародни принцип расног одабирања. Наиме "Господа хришћанска" (како србски народ у својој поезији назива своје старо племство), то јест племенити родови, настају од родоначелника који су се посебно истакли по врлини и способности отелотвореним кроз конкретан подвиг. Потомство таквих родоначелника по правилу мешало се искључиво узајамно, уз строго избегавање неравнородних бракова између племства и нижих сталежа, не би ли се сачувала "плава крв" као јемство очувања владајућег елитног слоја, односно соја који ће предњачити у врлини и способности и руководити народно-државним домом.

Слично овој појави, делује и поменуто судбинско одабирање Аријеваца као главних носилаца Хришћанства у свету, о којем говори Свети владика Николај. Наиме, јасно је због чега је било прикладније да задатак саздања основе хришћанске културе буде поверен цивилизацијски зрелијим народима, а не на пример афричким црначким племенима која су по каснијој својој христијанизацији, тешко одолевала искушењу да покушај исповедања нове (хришћанске) вере, прожму магизмом, ритуалном музиком и примитивним мрачним култовима.
Чини се да је просвећенијим народима превасходно и дата таква христоносна улога, управо не би ли прихватили веру на доследан начин а потом усмерили и на прави начин осветлили пут оним мање просвећеним или сасвим непросвећеним народима, који су сви призвани ка Цркви и спасењу. Друго је већ питање, да ли су, и у којој мери, аријевски народи испунили такву дужност.

Још једно значајно питање везано за расни идентитет народа, јесте утицај измене првобитног расног субстрата нације на аутентичну народну културу, чији је начелни правац развоја одређен пре значајнијих мешања са другим народима и расама. Руски философ, кнез Николај Трубецкој, у чланку "О истинском и лажном национализму" писао је о штетним културним последицама које происходе из мешања народа, конкретно имајући у виду асимиловање мањинских народа и етничких група од стране већинског народа у датој држави. По Трубецкоју, један од видова лажног национализма, своди се на: "стремљење ка ширењу језика и културе свога народа на што је могуће већи број иноплеменика, тако што ће се код ових последњих искоренити свака национална самобитност. Лажност овога вида национализма јасна је без нарочитог објашњења. Јер самобитност дате националне културе вреди само онолико колико је усклађена са психичким обликом њених стваралаца и носилаца. Чим се култура пренесе на народ с туђим психичким устројством, сав смисао њене самобитности пропада и сама оцена културе се мења."

Сходно свему наведеном, логично је због чега крвно сродство (које је срж појма расе) представља категорију која се вишеструко уважава у Новом Завету, почевши од Христовог родослова којим почиње овај део Светог Писма (Мт.1), затим Христовог потврђивања заповести о поштовању родитеља (Мт.19,19), из које логички происходи и дужност љубави према отачаству, па до посланице Светог Апостола Павла, у којој вели да би он сам више волео да буде одлучен од Христа него да пропадну његова браћа по телу (Рим. 9,3).
Међутим у Хришћанству, мера љубави односно духовне блискости, није условљена близином крвног сродства. То знамо и на основу јеванђелске приче о милостивом Самарјанину који је помогао изнемоглом Јеврејину, коме пак нису хтели помоћи његови јеврејски сународници. Па као што је овом Јеврејину, Самарићанин који му је помогао, далеко ближи од његових сународника који му нису помогли, тако су, примера ради, руским војницима из Кримског рата, бурјатски или татарски (дакле неаријевски) житељи њихове отаџбине који су раме уз раме са њима бранили руску земљу, били ближи него западни белорасни завојевачи њихове отаџбине, који им као такви и нису могли бити ни мало блиски. Уопште, крвна блискост православних народа европског Истока, са оним (многобројним) западњацима који су кроз историју до данас, заузимали словенофобне, византофобне и сличне позиције, свакако да не значи ништа. Дакле, по хришћанском критеријуму, крвна блискост уистину има своју вредност, али само онда када има одговарајућу духовну подлогу.

ЛАЗО М. КОСТИЋ О ЧУВАЊУ РАСНОГ БИЋА КОД СРБА

Уплив крви других народа или раса у један народни организам јесте историјска неминовност, па ни србски народ у том погледу није изузетак. Али када су такви процеси већ неизбежни, природно је настојати да разводњавања традиционалног србског етничког бића, буде у што мањој мери.

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије, која србски народ покушава представити као "производ турско-фанариотске реторте", желећи тиме да искаже како Срби наводно у највећем делу свога расног бића, нису Словени па чак ни Индоевропљани.

Такве, ничим аргументоване бесмислице, које потичу од искомплексираних србомрзачких "научника" који услед ништавности сопствене "националне" идеје, покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу "Образовање и одржање српске нације" позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором, Костић пише следеће:
"Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима... сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ." [16]

Тим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора.

Па тако, немачки историчар Јохан Лангер, у једној расправи издатој од стране Бечке академије наука, пише следеће: "Оно што је у Енглеској, Француској и другде било могуће, да се ранији становници стопе са усељеним завојевачима у једну нацију, то је било неизводљиво у Турској... Њихово порекло (турско), њихов низак културни ступањ, њихова дивљаштина, а надасве вера, довели су их у неизгладиву противност ка хришћанским становницима њихова царства.." [17]

Пруски гардијски официр Ото Пирх, који је 1829. године посетио Србију, овако је писао о последицама србског робовања под Турцима: "Уништење је било заиста политичко, али не морално, не физичко. Царство српско је било пропало, али не народ. Како се, пак, може један народ вековима одржати без политичке егзистенције? Овде су наишле надасве повољне околности.
Физичко одржање нације, било је могуће начином како су Турци држали земљу... То није била државина (посед) турског народа, турских сталних становника у маси, већ увек само турске војне власти." [18]

Француски историчар Ернст Дени, писао је такође на ову тему:
"Доминација муслимана, дивља и крвава, била је мање продорна и мање наједајућа (нагрзајућа) него подмукла предусетљивост осталих непријатеља, који, нападајући народну душу неумољивом инфилтрацијом, угрожаваху расу апсорбовањем и уништењем... Срећом, тврдоћа народа је добра, и на овом опором металу страна киселина не нагриза тако лако." [19]

Швајцарски пуковник и познати војни писац В. Ристов, такође је писао о животу балканских народа у турском ропству: "Сама околност да су се Турци концентрисали у градовима била је за цивилизацију утолико пробитачна што су хришћанска племена на балканском полуострву сачувала своју народност прилично чисто и увек су се могла сматрати потпуно одвојена од њихових господара и угњетача." [20]

Једним од кључних елемената за очување расног идентитета србског народа, како под Турцима тако и под Бечом и Пештом, Костић сматра православну хришћанску веру србског народа, и тим поводом, цитира знаменитог руског византолога Георгија Острогорског:
"У вековима турске владавине беше православна вера Грка, Бугара и Срба израз њихове духовне и народносне посебности, она је сачувала балканске народе од распада у турској бујици." [21]

Поводом улоге православне вере као бране мешању крви србског народа са другим народима у Аустро-Угарској, Лазо Костић, позивајући се на једну студију из 1875. године која је објављена у ондашњем водећем немачком географском часопису, пише:

"И наш народ у Хабзбуршкој монархији, иако антропогеографски испремешан са иноверјем, био је њој духовно стран и са веома мало мешања. Вера га је штитила од мискуитета. Било је нешто претакања Грка и Цинцара односно Влаха у Србе, али процентуално незнатно. Било је и напуштања своје вере и народности. Али они који су остајали у својој вери одржавали су националну, верску и расну чистоту до крајњих граница. Тешко да је иједан народ у монархији тако бдио над овим као Срби" [22]

Што се тиче крвног мешања Срба са другим балканским народима који су живели међу Србима, Костић пише: "У Србији је било мешавине са Грцима и Цинцарима, али само у варошима, и то у много мањим бројним размерама него што се мисли. Али су села остала нетакнута. Ту никакве мешавине са инороднима није било. Нити је било друге вере (ње није било практично ни у варошма), нити је било друге православне народности са којима би се крв измешала. Сва новонасељена лица, била су најчишћи Срби из Рашке, Херцеговине, Босне, Црне Горе, Јужне Србије, Војводине. Мало је где у свету било тако чистог елемента у биолошком погледу...

Француски дипломат и књижевник Рене Мије писао је... поводом пута у Србију између осталог и ово: «Можда нема у Европи расе чистије од сваке мешавине, нити противније свакој смеси... Срби примају радо странце за неко време; али они одстрањују онога ко покушава да се угњезди код њих». [23]

Још један Француз, Ами Буе, као познати етнограф и балканолог, поредећи расни субстрат код Грка и Срба, писао је: "Грчка популација је хетерогена смеса Грка, Арнаута, Словена, Влаха итд... Напротив, Срби из Србије формирају... једну једину компактну масу Словена грчког обреда." [24]

Познати чешки историчар Константин Јиричек, овако пише о становништву србских територија у средњем веку: "Главна народност у земљи беху Срби, чија поглавита седишта беху у планинама између Јадрана и Подунавља... Између њих седели су још знатни остаци ранијег становништва. Беху то...потомци полуроманизованих Илира из позноримског времена, а делом Власи (Романи)" [25]
"Те популације су – како истиче Костић – биле скоро потпуно сепариране, па је чак било забрањено Србима да се жене Влахињама.
У бањској и дечанској повељи каже се кратко и јасно, «Србин да се не жени у Власјех»." [26]

Истакнути италијански државник гроф Карло Сфорца, писао је у својој монографији о Србима: "Исто онако као што су хајдуци у својим пећинама, по врлетним планинама, чували ратничке традиције расе Краљевића Марка, тако су и ови (србски) сељаци са смиреношћу у којој је било и тврдоглавости, одржавали пламен традција, веровања и тежњи српског народа". [27]

Говорећи о очувању расног идентитета код Срба из Црне Горе, Костић цитира чувеног швајцарског етнографа Евжена Питара: "Увучени у своје кршне планине, лишене вегетације, непогодне за културу... Црногорци су сачували своју расу, откад су заузели своју земљу, боље него остале популације. Историја овог малог херојског народа потврђује шта нам показује географска изолација... Овом опкољавању, готово једином у Европи, може се захвалити да су одржани сасвим стари обичаји у тој земљи, и сачувани, на врло строг начин, етнички карактери..." [28]

СРБИ И СТАРИ СЛОВЕНИ

Дакле, старосрбска односно словенска крв, чини главнину расног субстрата србског народа кроз векове до данас. Такву чињеницу признао је и знаменити хрватски слависта Ватрослав Јагић који је у својим "Споменима" писао:
"Мени би било жао да тип српски сасвим пропадне, јер је он чишћи, више славенски него ли наш хрватски." [29]

Међутим, постоје истраживачи србске историје, који ослањајући се на немачку историографију (по којој Словени долазе први пут на ова подручја тек у VII веку) тврде да је наводна словенска мањина по свом доласку на Балкан, наметнула свој језик староседелачкој несловенској већини, измешавши се са њом. Дакле по оваквим теоријама, Срби као наводна мешавина староседелачке несловенске већине и придошле словенске мањине, у највећој мери нису словенске крви већ махом староседелачке, трачанско-илирске.
Ипак, постоји дубока нелогичност и противречност таквих теза. Прво, у она времена, наметање језика, религије и обичаја већини становништва од стране освајачке мањине, представљало је мукотрпан процес за чије је спровођење потребно много времена. Наиме, стуб: језика, религије и обичаја, била је у оно време породица, односно породична задруга, а освајач тада није поседовао медије и државне институције, уз помоћ којих би могао да обликује идентитет житеља друштва по жељеном калупу, како се то чини данас у модерним државама. Освајачка мањина (у стара времена), пошто успостави власт на одређеном подручју, може ступити у сродничке односе са делом староседелаца. Кроз такве односе, може доћи до узајамних језичких и културних утицаја али не може ишчезнути културни идентитет староседелаца. Друго, потпуно је немогуће да наводна словенска мањина, наметне свој језик, обичаје и религију, староседелачкој већини сачињеној махом од борбених, патријахалних и поноситих Динараца, који су по овим теоријама били Илири и Трачани. Таква теза је заиста логички неодржива.

Чињеница да је динарски подрасни тип у оквиру беле расе, знатно присутнији код Срба него код већине других Словена, није доказ доминације несловенске крви код Срба, нити пак доказ доминације исте код већине других народа које називамо словенским, јер генетска комбинаторика (која утиче и на антропологију) услед своје неисцрпности, не може бити кључни чинилац у одређивању крвне блискости између народа. На узајамну крвну блискост словенских народа, јасно указују: језик, обичаји и фолклор као и препознатљиве типично словенске црте лица, које јасно провејавају са мноштва словенски људи из разних народа.

Језичке промене у Срба кроз историју у виду губљења старословенских полугласова или измене синтаксе, не морају бити само плод несловенског уплива у расно биће србског народа, јер различите промене код једног народа, могу уследити и услед других чинилаца попут утицаја: рељефа, климе, окружења и других околности о којима је писао и Јован Цвијић.

Знаменити словачки слависта и историчар Јосиф Шафарик у свом делу "О пореклу Словена" позивајући се на бројне веродостојне историјске записе, указује на апсолутну бројчану доминацију словенског живља током VI века на овим просторима (и знатно шире) а таква историјска чињеница, искључује могућност доминације несловенске крви у србском народу. Па тако Шафарик пише да су Словени бројчано по људству били већ тада неизмерно велики: да су у првој половини VI века прекривали све земље од доњег Дунава, дуж Меотиса (Меотис - данас Азовско море). [30]
Већ смо цитирали Шафариковог унука Константина Јиричека, који такође пише о словенској доминацији на овим просторима у раном средњем веку.

Иначе, у поменутом делу, Шафарик наводи прегршт историјских података који указују на присуство Словена на овим просторима у периоду знатно пре VII века, а подобна таквом закључку јесу и истраживања савремених слависта попут О.Н. Трубачова и В.П. Кобичева, који тезу из Несторовог летописа о подунављу и Балкану као постојбини Словена [31], оснажују историјским, лингвистичким и етнографским аргументима. [32]

Овакве ставове потврђују и истраживања истакнутог србског научника и директора Европског института за проучавање древних Словена, академика Србољуба Живановића. Он је такође доказивао чињеницу о претежном расно-биолошком континуитету између старих Динараца, старих Словена и данашњих Срба, указујући својим антрополошким истраживањима, да су наши словенски преци на ова подручја дошли знатно раније него што тврди немачка историјска школа. О томе академик Живановић каже:
"Ја сам касније утврдио, истражујући многа гробља, да се ми (Словени/Срби) никада нисмо ни досељавали овде, ми смо ту одувек. Долазиле су неке мање групе, наметале своју власт, организовале народ па нападале Византинце. Тако се 557. у списима први пут и помињу Словени који су нападали Солун, али не зато што су они тада дошли већ зато што су тада постали занимљиви историографу. Ми овде живимо од времена индоевропских племена, а утицаје смо примали са свих страна. То се јако добро види на једном гробљу које се простире од Дунава према Пожаревцу. У делу најближем Дунаву имате остатке Кромањонаца, а даље према Пожаревцу савремене гробове. Када их упоредите видите да су антрополошке карактеристике тих људи исте." [33]

ЗАПАДНО БОГООДСТУПНИШТВО

Сходно већ поменутом Божијем дару у виду примарног намењивања христоносне улоге углавном аријевским народима европског тла, јасно је да је Бог више и тражио од крштених народа из аријевског рода него од некрштених народа других раса, сходно јеванђелској поруци да се више тражи од онога коме је више и дато.

Али западни односно романо-германски огранак овог рода, почео је још давно да закопава своје духовне дарове, прилагођавајући Христову истину својој људској огреховљености, што је проузроковало губитак истините хришћанске вере и сходно томе константно смањење елемената хришћанског духа и хришћанске побожности на европском Западу. За европски Запад, Христос је временом у све мањој мери бивао мерило вредности, а огреховљени човек је у све већој мери постајао такво мерило. Просечан западни човек, временом је постао сасвим прелешћен творевином, коју је све више постављао на место Творца кога је пак све више заборављао. Међутим, европски Запад није се тиме задовољио већ је такву наопаку свест ширио и наметао, како европском Истоку тако и осталим деловима човечанства, при чему се често није презало ни од подмуклости и злочина. Услед такве духовне климе, европски Запад је временом постао најпогоднија духовна средина за успостављање доминације јудео-масона, који су своје потоње овладавање Западом искористили као одскочну даску за напад на Царску Русију и православље, као и покушај за поробљавање читавог човечанства, како је то јеврејском роду заповеђено у богомрском Талмуду.

Кулминација ове вишевековне западне тенденције човекоцентричности и удаљавања од Христа, јесте актуелни духовни, културни и морални мрак који доминира човечанством. Данашњи аријевски европски народи, пре свега западни, махом су потчињени и послушни ционистичким центрима моћи, којима на тај начин помажу у спровођењу антихришћанске глобализације и утирању пута Антихристу као будућем глобалном владару кога јевреји настоје устоличити као свог месију. С обзиром да суделују у антиправославним и антисрбским јудео-масонским пројектима као што су НАТО и ЕУ, као и да посредно или непосредно у већинској мери подржавају своје злочиначке политичке елите које теже потпуном распарчавању србских земаља, јасно је да нам западноевропски народи у данашњем времену не могу бити савезници и поред релативне крвне и делимичне цивилизацијске блискости са нама Србима, јер како већ видесмо, крвна блискост има своју вредност са хришћанског становишта, само онда када има одговарајућу духовну подлогу.

Иако је данашњи србски нараштај у великој мери осењен њиховим (западним) духом, србски народ се данас ипак налази на првој линији одбране од ционистичко-евроатлантске најезде. И то одбране оног дела човечанства који се опире таквој западној хегемонији, баш као што су наши преци раније вековима били на првој линији одбране аријевских европских народа од најезде муслиманских азијатских хорди. Ипак, и поред нужности наше превасходне упућености на православне интеграције и ослонац на братску Русију, ми требамо пружити руку и сваком западноевропском народу који би евентуално покушао да се отргне из чељусти ционистичких бриселско-вашингтонских структура. Само оне западне снаге које се боре за Европу нација која би била заснована на хришћанским вредностима, и које се сходно томе, боре против циониста као и сопствених злочиначких и криминалних политичких елита, могу бити прави савезник православног Србства. На сарадњу и солидарност са таквим снагама, упућује нас и судбинска повезаност међу евроаријским народима у виду чињенице да сви они насељавају заједничко европско тло. Јер уколико је неевропски и исламски факор присутнији код других европских народа, утолико ће он бити снажнији код нас и обратно. Баш као што се (у пренесеном значењу) поплава у једном стану не може избећи, уколико су поплављени други станови на истом спрату.

О ПРАВОСЛАВЉУ И МОГУЋНОСТИ ЕВРОАРИЈСКОГ ЈЕДИНСТВА

Ипак, негативно историјско искуство са европским Западом, указује нам да никаква западноцентрична Европа, а поготово ова данашња американизована и јудаизована, не може бити блиска србском народу и одговарајућа србском интересу. То може бити само Европа која ће на прави начин вредновати свој православни и словенски део, који уистину и јесте њен духовни светионик.

Управо је велики Достојевски као пророк православног реализма и апостол Словенства, у православљу као неукаљаној истини Христовој, видео "Нову реч" коју Русија са православним Словенством треба да саопшти целој аријевској раси и читавом човечанству. Иако је разобличавао западњачко богоодступништво, и настојао Русију заштитити од надирућег западног духа, Достојевски је прижељкивао поновно уједињење аријевске расе на православно-хришћанским основама, верујући да је духовна криза на Западу, последица одсуства изворног и неукаљаног Хришћанства. Па тако у свом Дневнику Достојевски пише: "Једном правом Русу, Европа и судбина читаве велике аријевске расе, су драге као и сама Русија, као судбина родне груде, јер наша судбина је универзалност која није освојена мачем него братством, нашим братским напором да људе приведемо јединству." [34]

Иначе, период у коме је и европски Запад исповедао православне Хришћанске догмате, једини је период истинског и аутохтоног цивилизацијског јединства белих европских народа. И као данашње идеално решење проблема узајамних односа ових народа, свакако би био повратак европског Запада православном Хришћанству, али пријатељство и сарадња Запада са православним Истоком Европе, били би могући и уколико би се Запад одбацивши евроатлантистички мондијализам, вратио духовно и културно макар на правац свог ранијег цивилизацијског ступња, уз обнову заборављених светлих елемената својих националних традиција и хришћанског духа, и наравно уз елиминисање било каквих западноцентричних и словенофобних или византофобних стремљења, којих је константно било кроз историју на европском Западу.

Овај осврт на улогу расне компоненте у структури србског националног бића и Србској идеји, завршићемо још једним прикладним цитатом из "Завештања крви Стефана Немање":

"Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је србска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв србску браните."

[1] Владика Николај, Српски завет на размеђи светова, Светигора, Цетиње 2001. стр. 28.

[2] Драган Суботић, Епископ Николај и Православни Богомољачки покрет, Нова Искра, Београд 1996. стр 254.

[3] Бранислава Божиновић, Речник сродних санскритских и српских речи, I део, Пешић и синови, Београд 2000. стр. 36.

[4] Погледати Повијест минулих љета или Несторов љетопис, Никола Пашић, Београд 2003. стр. 6.

[5] Погледати Повијест минулих љета или Несторов љетопис, Никола Пашић, Београд 2003. стр. 5, 165.

[6] Сима Лукин Лазић, Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас, Слободна књига и Никола Пашић, Београд 2000. стр. 6.

[7] Владика Николај, Српски завет на размеђи светова, Светигора, Цетиње 2001. стр. 28.

[8] Николај Данилевски, Русија и Европа, Службени лист СРЈ, Београд 1994, стр. 128.

[9] Епископ Николај, Пролог, Православна црквена општина Линц, Линц-Аустрија 2001. стр. 824

[10] Владика Николај, Нове беседе по гором, текст Син Божји и Јевреји.

[11] Владика Николај Велимировић, Индијска писма, Јанус, Београд 2001, писмо 8.

[12] Николај Данилевски, Русија и Европа, Службени лист СРЈ, Београд 1994, стр. 126.

[13] Владика Николај, Национализам Светог Саве, Ихтус, Београд, стр. 13.

[14] Православни пут, Светосавска омладинска заједница Ариље, број 19, стр 44.

[15] Николај Берђајев, Философија неједнакости, Бримо, Београд 2001. стр. 111.

[16] Проф. Лазо М. Костић, Образовање и одржање српске нације, Швајцарска 1978. стр. 16.

[17] Исто, стр. 18.

[18] Исто, стр.19.

[19] Исто, стр. 22.

[20] Исто, стр 20.

[21] Исто, стр. 99.

[22] Исто, стр. 28.

[23] Исто, стр. 26.

[24] Исто.

[25] Исто, стр. 14.

[26] Исто.

[27] Исто, стр. 23.

[28] Исто, стр. 26.

[29] Исто, стр. 16.

[30] Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена, Архив Војводине Нови Сад - Словенски институт Нови Сад, Нови Сад 1998. стр 24.

[31] Погледати Повијест минулих љета или Несторов љетопис, Никола Пашић, Београд 2003. стр. 6.

[32] О истакнутом руском слависти, академику Олегу Трубачову и његовим истраживањима о пореклу и постојбини Словена, погледати на интернет страници: www.voskres.ru/bratstvo/trbchv.htm

[33] Извор: www.vidovdan.org/article724.html

[34] Др. Марко С. Марковић, Стопама Христовим, манастир Хиландар, Београд 1996, стр. 168.