"Посматрач" и наводни "антисемитизам"

Феноменалан чланак нашег цењеног сарадника Стрелца, "Требамо ли прослављати 9. мај?", изазвао је ватрену и помало непотребну расправу неколико наших читалаца и сарадника. Као резултат те расправе, сарадник под псеудонимом "ОјКрајино" изразио је жељу да се повуче из екипе "Посматрача". Поштујући његову жељу, "ОјКрајино" је привремено скинут са листе сарадника.

Овом приликом морамо да нагласимо да "Посматрач" нема никакве везе са тзв. "антисемитизмом" али има, и увек ће имати, и те како чврст антиционистички став. Апелујемо на све наше читаоце да ову чињеницу увек имају у виду и да када говоре о јудео-банкарским, ционистичким, кабалистичким и сл. антиевропским и антихришћанским идејама и покретима избегавају генерализацију.

Да поменути чланак нема апсолутно никакве (тзв.) "антисемитске" конотације потврђује и чињеница да је пренешен и у другим угледним србским и православним гласилима.

ЕВРОСМЕЋЕ

Из овдашњих традиционалистичких кругова, често се чују гласови који указују на болест савремене Европе и на погубан утицај њеног духа. Сликовиту представу таквог духа даје веома прецизно једна популарна манифестација која има већ полувековну традицију а чији се овогодишњи чин управо одиграо, и то баш у Београду. Наравно, реч је о популарном "Евросонгу", односно избору за песму Евровизије, који је ових дана једна од главних овдашњи тема.

Пре него што се упустимо у анализу ове манифестације, најпре да кажемо да представница Србије на овогодишњем такмичењу, неспорно јесте уметница, и њена песма (па чак и ако су њени етно мотиви можда више оријентални него што су србски) као и њен наступ, сасвим се издвајају од песама и наступа скоро свих других учесника. А када већ она није победила, многима овде прија то што је баш у србском престоном граду, на (како кажу) најспектакуларнијем и најгламурознијем Евросонгу до сада, победу однео руски представник. На први мах, мора се признати да такав податак о руској победи на тлу Србије звучи веома пријатно сваком овдашњем русофилу. Међутим, када под руском заставом видимо некаквог младића са имиџом метросексуалца како у раскопчаној кошуљи клечи и пренемаже се на енглеском језику, док око њега као балерина облеће уметнички клизач, не можемо а да не осетимо гађење, уколико поменуту сцену и сподобе у њој упоредимо са архетипом руског човека (мужика) и архетипом руске културе и музике.

Како рекосмо, Евросонг је савршен одраз изопачености савремене глобалистичке Европе и ЕУ као њеног политичког отелотворења. Спољашњи гламур, ексклузивитет, скупа етикета и "лепо паковање" ове манифестације, стварају еуфорију и привлаче пажњу мноштва људи, навикнутих на заслепљеност бљеском таквог вештачког сјаја. А о чему се заправо ради? О музичком такмичењу у којем данас апсолутно доминирају америчка популарна музика (некада је узор била италијанска) и енглески језик! О такмичењу у којем је адут што већа разголићеност и заводљивост певачице, као и ласцивност песмице и сценографије, или пак кловновско измотавање певача или чак потпуна морбидност (победа финских представника 2006. године) и промоција хомосексуалне изопачености (победа израелског трансвесита 1998. године и уопште страндардно висок пласман свих трансвесита или особа са хомосексуалним или лезбијских имиџом), с обзиром да је јавна тајна, чињеница да је лоби хомосексуалних изопачењака врло битан фактор у евровизијској организацији. Неизоставан њен део је и педерско-лезбијска евровизијска публика из разних европских земаља која сваке године прати овај путујући циркус, услед чега се званичне евровизијске журке претварају у праве промоције: перверзије, кича и пијанчења, како то пише у извештајима овдашњих дневних новина са неколико таквих "забава" у београдском Сава центру.

А сваки иоле нормалан човек, морао се згрозити отварањем завршене вечери овогодишњег такмичења, у коме прошлогодишња победница која је у складу са својим имиџом активне лезбијке (који је сасвим сигурно допринео њеној победи), обучена у црно мушко одело, стоји уз девојку која је обучена у венчаницу! Јасно је да је тај перформанс очигледна промоција настраности.

Неко ће можда рећи, при анализирању евровизијског надметања са традиционалистичког становишта: па добро, ипак је у питању такмичење држава, што је супротност глобалистичкој тенденцији гашења националних државних идентитета. Да, али какво је то такмичење националних држава? То је такмичење у националној обезличености, у позападњачености, глупирању и разврату, где је једини вид националне особености заставица која на ТВ екрану стоји покрај имена извођача. А уколико нека држава жели да на Евросонгу промовише и хомосексуализам или сатанизам, онда њен представник има и додатне поене! Дакле у питању је изразито антинационално такмичење, које је усмерено против свих светлих и хришћанских традиција европских народа, и несумњиво представља вишеструку негацију традиционалне европске музике и културе.

А можда је неозбиљно ову манифестацију назвати такмичењем, с обзиром да систем одабира "најбоље" песме, дозвољава неограничене могућности манипулације. У том контексту, приметно је да Евросонг има улогу сервиса којим се по потреби "купују" народи источне Европе. Па тако, Летонија и Естонија, побеђивале су у време својих пријема у НАТО пакт, Украјина пред "наранџасту револуцију" а Србија у години пред "проглашење независности" Косова, не би ли управо у тој години била домаћин манифестације. Такође, по питању односа политике и Евросонга, ваља се сетити ситуације када је прошлогодишња победница, из сасвим неидеолошких разлога на јануарским председничким изборима у Србији, подржала кандидата који је западним моћницима непожељан, како су одмах стигле претње из средишта евровизијске организације, да ће јој одузети победу!

Ипак, антисрбска политичка позадина ове манифестације, најјасније се видела у једном од највећих самопонижења које је Србију задесило на њеним улицама. Наиме, на евровизијском суботњем скупу испред градске скупштине, са кога су вршена повремена укључивања у главни програм у Арени, групи србских и руских младића и девојака, забрањено је да носе мајице са натписом: Косово је Србија! Наравно, мора се бити сасвим "политички коректан" и подобан, када нас гледају западњаци којима мора да се допаднемо по сваку цену. Чак и по цену негације сопства.

А шта обични људи, Срби кажу на све то? Иако се гнушају неких упадљиво лоших ствари, скоро сви су задовољни, испуњени и поносни, због тога што је све испало како треба и што је све врхунски организовано и стога јер смо Европи показали како смо способни, лепи, гостољубиви... А управо зато, да се закључити да су сва та евровизијска дешавања у Србији имала улогу анестезије, којом се (сликовито речено) успављује пацијент, не би ли му се у организам убризгали разни отрови и ампутирали (здрави) делови тела. Али надамо се ипак да ће се пацијент пробудити на време, прозрети непријатеља и спречити перфидан злочин.

ВРХУНАЦ ДЕМАГОГИЈЕ

Ко је победио на изборима?

Иако је на управо окончаним изборима антисрбска коалиција окупљена око Демократске странке, освојила неочекивано велики број гласова, не можемо се отети утиску да је већина изашлих, а поготово већина Срба међу њима, ипак гласала за оне листе односно опције које су третиране као антизападне а које се нарочито позивају на патриотизам и истичу у први план принцип државне целовитости и неодрицања од Косова и Метохије.

На питање, ко је победник протеклих избора, може се одговорити тек по формирању владе, јер свако претходно придавање или присвајање победничког епитета, сасвим је релативно и сасвим неозбиљно. Иако је убедљиво највећи број гласова добила коалиција око ДС-а, странка са највећим бројем посланика у парламенту остаће СРС, док је практично једини сигуран учесник будуће владе СПС са својим коалиционим партнерима.

Како рекосмо, већина изашлих бирача на протеклим изборима није подржала оне странке односно коалиције које се и после 17. фебруара залажу за приступање Србије ЕУ, али такву чињеницу свим силама настоји да гурне под тепих антисрбски конгломерат медија, политичара и аналитичара, који истичу како се на недавним изборима Србија наводно недвосмислено и убедљиво определила за Европску унију.

Ови демагози покушавају да замагле чињеницу да су и СРС и ДСС-НС, као и СПС, наступиле у кампањи са начелно истим ставовима и да је стога сасвим природно да ове три групације формирају нову владајућу већину. Ове групације се у кампањи практично и нису међусобно нападале а коалиција ДСС-НС је своју кампању у великој мери засновала на жестокм нападима на ДС као свог дојучерашњег коалиционог партнера. Стога је и сасвим логична постизборна изјава Војислава Коштнице којом искључује могућност поновне коалиције са ДС-ом. Заиста, таква постизборна коалиција била би издаја "изборне воље грађана", узимајући у обзир дешавања у предизборној кампањи.

Такође, издаја "изборне воље грађана" била би свакако и коалиција између ДС-а (и њених сателита) и СПС-а, с обзиром да су бирачи СПС-а углавном особе које се диве лику и делу Слободана Милошевића, што подразумева и њихову изразиту антизападну политичку оријентацију. Управо расположење чланова и бирача СПС-а вероватно и јесте највећа и надамо се непремостива препрека актуелном и поткупљивом лидеру ове партије, у тежњи да оформи коалицију са ДС-ом.

Надамо се да ће владајућу коалицију ипак формирати "патриотске" странке не због тога што је то "изборна воља грађана", већ због тога што је то далеко мање лоша варијанта од омогућавања континуитета ДС-овске разградње онога што је преостало од србске државе. Јер останак Тадићеве антисрбске булументе на власти и после 17. фебруара, био би знак свим нашим непријатељима да са Србијом могу како хоће и докле хоће.

Но, надамо се да се ови, иначе по Србију веома лоши изборни резултати, ипак неће показати као катастрофални.

ТРЕБАМО ЛИ СЛАВИТИ 9. МАЈ?

"Дан победе над фашизмом" представља свакако једну од догми модерног света, односно празник чију је исправност забрањено испитивти, сагласно наметнутој и усађеној тези да су Хитлер и фашизам (а заправо се мисли на национал-социјализам) највећа зла која су икада задесила човечанство. Но код нас у Србији, овај празник више нема некадашњу тежину с обзиром да је комунизам као овдашњи "победник" над "фашизмом" данас код већине Срба омражен скоро исто као и поменута побеђена идеологија.

Но, да би ми Срби могли знати да ли неки празник требамо празновати или не, требамо се отргнути од наметнутих догми и реално сагледати да ли смо историјским догађајем који се празнује, нешто добили или изгубили. А добили смо "победом над фашизмом" тоталитарну комунистичку окупацију, која је имала задатак да на србском тлу искорени Православље и србску националну свест, и која је искасапила србске земље авнојевским границама и од србског народа створила неколио "народа", фаворизујући при том све наше локалне непријатеље на нашу србску штету. С друге стране, добили смо и рушење немачке окупације србских земаља а самим тим и рушење немачких сателитских великодржавних пројеката који су представљали праве фабрике смрти за Србе, у којима је из дана у дан на најсвирепији могући начин, убијано на стотине и хиљаде Срба. Дакле, ствар је веома компликована и тешко је рећи да ли смо сломом хитлеризма 1945. године, ми Срби више изгубили или добили. Сагледајмо стога, епилог Другог светског рата, на широј, глобалној разини.

На глобалном плану, јудео-масонска клика је исходом рата учврстила своју доминантну позицију у западном свету, окупиравши директно део поражене Немачке, и испословавши бољшевичку окупацију источне Евеопе и другог дела Немачке, уз одржавање бољшевичке окупације руске земље. Преувеличавањем Хитлерових злочина над Јеврејима, ова клика је исконструисала мит о Холокаусту којим до данас манипулише и настоји да поклопи и неутралише свако разобличавање сопствене разарајуће улоге, ма од кога оно долазило.

Друга страна медаље, јесте чињеница да је Хитлерова борба за проширење животног простора немачке нације, претила истрбљењу највећег дела Словена, који су стајали на путу Хитлерових мегаломанских амбиција и стога је слом хитлеризма подразумевао и обезбеђивање опстанка (па макар и у суровој бољшевичкој окупацији) руског народа као и већине Словена.

Управо због ове чињенице, као и због велике храбрости, жртава и пожртвовања руског народа у борби против Немаца, практично сви данашњи Руси, па међу њима и апсолутна већина руских националиста, празнују 9. мај као дан националног поноса, односно као дан победе руског оружја. Дакле, тог датума не празнују само актуелна власт и већина руског народа, који иначе совјетски период третирају као континуитет руске државности, већ празнују и националисти који су свесни чињенице да још од времена бољшевичке победе у револуцији и грађанском рату, руски народ нити има сопствену државу нити поседује сопствену војску, већ постаје заточеник у јудео-бољшевичком логору званом СССР. Стога, ваља подробније објаснити због чега данашњи руски националисти величају борбу црвеноармејаца из Другог светског рата. Разматрање овог питања значајно је утолико више што је управо Црвена армија била кључни војни фактор празнујуће "победе над фашизмом".

Наиме, Црвена армија из Другог светског рата, и поред потчињености комунистичким властима и поред своје антируске форме у виду комунистичког назива и обележја, добила је управо тим ратом, у својој суштини, руски национални карактер, јер је мотив борбе огромне већне њених припадника био опстанак руског народа (који је ратном победом и обезбеђен) а не опстанак комунистичке врхушке. Наиме, када је почетком рата велики део руског народа веровао да је Хитлер непријатељски усмерен искључиво према окупационом бољшевичком режиму, Црвена армија с обзиром да је сачињена углавном од обичног руског народа, пружа веома млак отпор Немцима, уз масовно напуштање борбених редова од стране војника и масовно предавање окупатору. Ипак још у "Мојој борби" Хитлер је јасно написао: "Крај јеврејске владавине у Русији ће бити и крај Русије као државе" - поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»), и нажалост, остао је на таквим позицијама и током самог рата, како то сведочи и његов пријатељ и саборац, вођа белгијских рексиста Леон Дегрел, који се ипак од Хитлера битно разликује услед своје проруске и панаријевске оријентације. Па тако Дегрел на следећи начин пише о сопственим утисцима и изненађењима приликом немачког продирања на руско тло:

"Руси су велики народ. Када смо ми дошли на вашу земљу, били смо уверени да ћемо се срести са марксистичким подљудима азијатског типа и варварске културе. Тако нас је учила наша пропаганда. Но веома брзо смо схватили да је то била лаж. Руси и Украјинци, то су велики народи, индоевропски народи: мужествени, благородни и великодушни... Брзо сам схватио да је идеја колонизације Русије опасна и ненужна илузија. Ја сам одмах покушао објаснити такав свој став Химлеру и Хитлеру. Али ви знате како су снажне биле пангерманске предрасуде. Колико је само труда мени било потребно да убедим Химлера да промени однос према Валонцима и Французима, а такође и другим Европљанима негерманског рода... али било је јако мало времена а после је почео рат."

(Преузето и преведено са интернет странице http://www.arcto.ru/modules.php?name=News&file=print&sid=488)

Као што је поменуто, велики део руског народа у самој Русији али и највећи део руске патриотске емиграције на челу са Руском заграничном црквом, првобитно је подржавао Хитлера, надајући се да би он могао бити ослободилац Русије од комунизма. Ипак, током рата, такве наде су углавном спласнуле с обзиром на развој ситуације и делотворну русофобију немачког окупатора. Ево како првојерарх Руске Цркве за границом, митрополит Анастасије, описује став руских белих емиграната и осталих руских патриота који су првобитно Хитлера доживљавали као могућег ослободиоца Русије.

"Опште је позната чињеница да су руски људи, захваћени терором како у Русији тако и за границом, полагали наде на Хитлера који је објавио бескомпромисну борбу против комунизма (тиме се и да објаснити масовна предаја руске војске у почетку рата). Но када је постало очигледно да Хитлер тежи да присвоји Украјину, Крим, Кавказ и друге богате регионе Русије, да он не само што презире руски народ већ стреми његовом уништењу, да су по његовом наређењу руски заробљеници убијани глађу, да је немачка војска при свом повлачењу спалила и разрушила до темеља све руске градове и села који су јој се нашли на путу, истрбивши или одвевши са собом њихово становништво... тада су се срца свих благоразумних људи окренула против њега, осим оних који су 'хтели да буду обманути'."

(Преузето и преведено са интернет странице http://www.russia-talk.com/otkliki/ot-456.htm)

Дакле, Црвена армија у Другом светском рату, може се третирати као оруђе руског народа у борби за биолошки опстанак, не само Руса него и највећег дела Словенства, па највероватније и србског народа као његовог дела. Истина, србски народ за разлику од западних и источних Словена није био на путу Хитлерових амбиција проширења немачког животног простора, али победа Хитлера била би победа и немачких савезника, а немачки савезници били су, како поменусмо, и злочиначки великодржавни србоубилачки пројекти којима је Недићева Србија била окружена.

Рећи ће неко: "Али Хитлер је Србима нудио пристојан споразум који је најпре и потписан али затим фактички оборен пучем од 27. марта!" Јесте, тим споразумом би србски народ вероватно избегао ратни вихор, али та прилика је пропуштена и ступила је на снагу окупација која је донела нову сурову реалност у којој су хрватски, бугарски, мађарски и шиптарски џелати Срба постали савезници нашег окупатора, који им је пак као награду за савезништво омогућио чињење стравичног геноцида над србским народом. С обзиром на такве околности, реалан историјски епилог у случају Хитлерове победе био би биолошко ишчезнуће србског народа, јер је сасвим нереално веровати да би Хитлер спречио покушај докосуривања остатака Србије, који би сасвим сигурно предузели уједињени наши околни душмани који су уједно и његови ратни савезници.
Исти закључак о позитивном карактеру црвеноармејске борбе против немачких национал-социјалиста пружа и православна хришћанска симболика која провејава кроз извесне чињенице и догађаје из рата. Значајна су тим поводом запажања србског православног публицисте Матеја Арсенијевића везана за генерала Георгија Жукова, изнета у студији Божанска и васеленска тајна Светог Великомученика и Победоносца Георгија:

"Требало би поменути и мало познату чињеницу да је Други светски рат фактички завршен победом руског оружја у Берлину, 6. маја (у поноћ 7. на 8. мај је само формално био објављен крај рата), дакле, на православни Ђурђевдан, који је те, 1945. године - зар случајно? - пао на Васкрс! Тај дан је био и имендан - зар случајно? - генерала Георгија Константиновича Жукова (1896-1974), који је лично командовао операцијом заузимања Берлина и убијања аждаје нацизма у њеном леглу. То је онај исти Георгије К. Жуков кога је, по сведочењу његове кћери Марије Г. Жукове, у детињству својом руком благословио Преподобни Старац Нектарије Оптински, прорекавши му да ће једнога дана 'постати велики руски војсковођа кога ће пратити победе'. То је онај исти Георгије К. Жуков, који је 1925. године као командант коњичког пука Црвене армије, тајно дошао у посету прогнаноме Преподобном Нектарију Отинском, у селу Холмишчи код Козељска. То је онај исти Георгије К. Жуков који је своју петогодишњу кћер Марију водио у Свето-Сергијевску Лавру и тамо јој причао о великој победи коју је руски кнез Димитрије Донски са благословом Светог Сергија Радоњешког, 1380. године извојевао над Монголима у славној Куликовској бици. То је онај исти Георгије К. Жуков, који, уз благодатну помоћ свог Небеског Заштитника, у најкритичнијим тренутцима битке за Москву, у касну јесен 1941. године, није спавао ни једне једине секунде током пуних дванаест дана и дванаест ноћи. Тог Жукова је многострадални руски народ, због његових заслуга за одбрану Русије у Великом Отачаственом рату 1941-1945, још током рата прозвао 'спасиоцем Русије'. Како сведочи архимандрит Јован Крестјакин, управо је по Жуковљевом личном наређењу, дуж прве линије фронта, у одсудним тренутцима борбе била ношена Кзанска икона Мајке Божије. Жуковевом заслугом је у борби од нациста била ослобођена и чудотворна Гербовецка икона Мајке Божије (која се данас чува у Кијеву)..."

(Подаци из наведеног цитата, могу се пронаћи и на руској интернет страници: http://www.pravoslavie.ru/jurnal/061222152299)

Чувени руски вајар Вјачеслав Кликов, израдио је величанствен споменик генералу Жукову који од 1995. године краси московски Црвени трг (слика споменика је при почетку овог текста). Споменик је заснован на светогеоргијевском мотиву убијања аждаје, при чему место аждаје заузима орао који симболизује национал-социјалистичку Немачку односно њен завојевачки поход на руску земљу. Посебну димензију том прегнућу даје чињеница да је недавно упокојени Вјачеслав Кликов био и идеолог руског православног национализма и монархизма, и да је управо он обновитељ Савеза Руског Народа - руског православно-националног и антијудејског покрета са почетка века, чији је знамен красио управо лик Светог Великомученика и Победоносца Георгија, односно представа његовог убијања аждаје, као древног руског и свеправославног символа борбе Добра против Зла. Дакле, и Вјачеслав Кликов у борби генерала Георгија Жукова и његове војске против Немаца, види историјски континуитет руске православно-националне борбе из старог књажевског и царског периода.

Да ли на основу свега наведеног значи да ми србски православни националисти требамо да прослављамо 9. мај као дан победе над фашизмом? По мишљењу аутора ових редова, не требамо! Иако је врло могуће да је победа над фашизмом (а у ствари над хитлеризмом) отклонила опасност биолошког истребљења србског народа (од стране околних џелата који су били немачки савезници), та победа није донела србском народу никакво ослобођење, већ само прелазак из немачке окупације (физички разорније) у комунистичку (духовно много разорнију) окупацију. Овај датум, не требамо обележавити ни због чињенице да га је као глобални светски празник одредила светска закулиса, тачније јудео-масонска клика којој је овај датум значајан из сопствених, већ наведених разлога. Уосталом, победа руског оружја којом је обезбеђен биолошки опстанак руског народа и већине Словена, извојевана је коначно 1945. године на дан празновања Светога Ђорђа (23/6. маја), па би по мишљењу аутора ових редова, управо овог датума било прикладно молитвено се сетити свих руских ратника који су у том рату пали бранећи Русију, Православље и Словенство, па међу њима поменути и оне руске родољубе који су се борили на немачкој страни јер су веровали да се уз помоћ Хитлерове Немачке руски народ може ослободити бољшевичке немани. Јер ни из редова једних нити других, готово нико се није хтео борити нити за Стаљина нити за Хитлера, већ искључиво за руски национални интерес.

Свакако из евентуалног уважавања црвеноармејске борбе из Другог светског рата, од стране србских православних националиста, намеће се једна површна противечност с обзиром да су се србске националне снаге у том рату, па међу њима и Србски добровољачки корпус као узор данашњих србских православних националиста, (са чијег се знамена сијао Косовски крст и икона Светога Георгија), борили против комунистичке куге чије је устоличење на србском тлу омогућено управо доласком Црвене армије. Наиме, руски национални карактер црвеноармејске борбе постоји само у њеној борби против немачког хитлеризма, и условљен је антируским побудама немачког напада на СССР. Међутим, при црвеноармејском заузимању земаља источне Европе, долази до изражаја сва негативност потчињености ове војске комунистичком совјетском руководству чији је циљ ширење комунистичке револуције. С обзиром на ту чињеницу, сасвим је оправдана борба националиста источноевропских земаља против надирања Црвене армије у њихове земље, јер је ова армија наметала комунистичку окупацију њиховим народима. Али данашњи србски православни националисти требају се уздићи из противречне логике тог трагичног времена, која је резултат својеврсне историјске заврзламе, и као што на локалном плану требају поштовати ондашњу борбу србских националних снага против комунистичког изазивања немачких одмазди и уопште борбу против комунистичке куге, тако требају и на глобалном нивоу поштовати борбу генерала Георгија Жукова и његове војске против германског словенофобског ига, које је претило истребљењу већине Словена. Али датуме и празновања која нам намеће светска закулиса, свакако не требамо прихватати.

ДА ЛИ ЋЕ ВАСКРСНУТИ РУСКА ЦАРЕВИНА?

СВЕТОГОРСКИ ДУХОВНИЦИ О БУДУЋНОСТИ РУСИЈЕ

Ових дана када празнујемо Васкрсење Господа нашега Исуса Христа, мисли нам лебде и ка братској православној Русији и созерцавању њене давно срушене царевине о чијем васкрсењу сања сваки овдашњи православни монархиста и русофил, нарочито ових година када се као народ суочавамо са злоделима које нам антихришћанске силе константно чине. Ваљда управо због тога, тако често и упиремо поглед у братску православну Русију, коју је Бог, по казивању Светога Јована Кронштатског, одредио да буде подножје престола Божијег и борац за остварење правде Његове на земљи. Упиремо, надајући се да је и актуелна ситуација у Русији показатељ њеног уздизања и поновног покровитељства над Србијом.

Ипак, извесни потези актуелних власти у Русији, попут недавне изјава министра Лаврова, као да руше илузије о томе да се данашње власти у Русији боре за онај узвишени идеал који је красио многе руске цареве. А управо у правосалвној руској царевини, наш србски народ имао је верног покровитеља, па су стога разумљиве и оправдане наде оних Срба који заједно са православним руским народом, прижељкују обнову руске царевине, која би одложила долазак Антихриста најављен у Светом Писму а чијих је весника у овим безбожним временима више него икада пре. Свакако, хришћане може задовољити само Царство Небеско, али се ни земаљско отачаство и светиње у њему не смеју без борбе препустити антихришћанским силама. Због свега тога, природно је што нас духовно озарује читање и созерцавање познатих руских светоотачких пророчанстава о обнови православне царевине. Али исто тако, крепи нас духовно и свака потврда таквих пророчанстава уколико долази из других православних средина. Тим поводом, веома је значајан чланак “Атонски становници о будућности Русије” у коме су пренете белешке јеросхимонаха Јефрема са Свете Горе, о чудесима произашлим од чудотворне, мироточиве и крвоточиве иконе Светог цара Николаја и његове Свете и мученичке породице, и где су пренети утисци светогорских духовника поводом њиховох сусрета са иконом. Ради се о одушевљавањима и надахнућима која код духовника изазива чудотворна икона, очито као последица благодатног озарења које прозорљивим старцима, макар делимично открива будућност Русије. Ево неколико таквих утисака као и светогорских пророчанстава о обнови Трећег Рима, на основу белешки јеросхимонаха Јефрема.

Схимонах Анатолије, Грк из келије у скиту Капсокалида, који је више од 40 година на Атону, после пажљивог созерцавања иконе, рекао је: “То је велики догађај. Нужно је писати о њему да би сви сазнали. Пала је Русија. Пало је и Православље. Ако буде Цара у Русији, сви ће се веома уплашити и Америка ће побећи од ње. Они коју се латили оружја, од њега ће и погинути”. И брижно држећи икону у рукама, старац је рекао: “Биће Цара у Русији”.

Јеросхимонах Јоаким, Грк из келије покрај пештере Светог Нила Мироточивог, после служења ноћне службе, изашао је и рекао: “У Русији је милионе мученика. Русија ће сада подигнути главу и просветити сав свет”.

Игуман једног светогорског манастира на чијим зидинама стоји застава са натписом “Православље или смрт” трипут се закрстио иконом, узено руке ка небу и рекао: “Томе се ми молимо и чекамо, Руси ће ослободити Константинопољ”.

Духовник грчког Иверског манастира, јеросхимонах Максим, који је познати и најпоштованији духовник на Атону, на коме је прожинео 70 година, од чега 50 година служи свакодневно литургију крај Иверске иконе, на питање да ли ће бити Цара у Русији, уверено је дао потврдан одговор.

Старац Јосиф, монах ватопедски, 2001. године разговарао је са групом руских свештеника где је рекао и следеће:

“...Божија Мајка плаче, иконе плачу. Сада је време тешки дешавања у свету. Виновници тога су Јевреји. Њих ђаво побуђује да уништавју православље у Грчкој и Русији како би срушили препреке за стварање светске државе... И они нуде Турцима да заузму нашу државу. А Грчка има државну власт само формално, а суштински и практично, нема... Када Русија пође у помоћ Грчкој, Америка и НАТО ће се супротставити томе, да се не би сјединила два православна народа. Биће рат и погинуће милиони. Учествоваће и Ватикан како би спречио такво уједињење, али то ће бити време потпуног уништења ватиканског утицаја... Биће допуштење Божје да буду уништени они који сеју саблазни попут порнографије и наркоманије. Бог ће ослепети њихове умове да униште једни друге. После рата и чистке, обновиће се Православље не само у Русији већ и у свету. То ће трајати три, четири деценије, а онда ће доћи Антихрист.”

Послушник манастира Светог Пантелејмона, Георгије, имао је виђење на дан прослављања царских мученика 2001. године. Своје виђење је испричао најпре братији свог манастира па потом и светогорским старцима, и установљено је да није реч о прелести. Монах Георгије је видео брод са хиљадама путника који тоне и на коме пише “Русија”. Изненеда се појављује коњаник у војничкој униформи, коме је светлело лице, и пратила га светлост са неба. Његовим доласком, брод се спашава и враћа на нормалан курс. Тај коњаник био је Свети цар Николај.

Коначно, сва казивања савремених духовних горостаса по овом питању, могла би се укратко исказати следећим речима чувеног руског духовника, старца Николаја Гурјанова: “Господ неће дати Русији новог Цара док се не покајемо искрено за то што смо допустили иноверцима да оцрне и ритуално убију царску породицу... Света Русија никада није умрла и неће умрети! Молитва Светог цара Николаја одводи гнев Божји... Кад би ви знали како он тамо плаче за нас! Моли Господа за све и за сав свет. Цар због нас плаче, а народ о њему и не мисли... Од таквог неразумевања и нераскајања, неће се исцелити ране на телу Русије. Треба се молити, постити и кајати се...”

У 2002. години пред крај свог земног живота, на питање о могућности обнове руске царевине, старац је узвикнуо: “Цар долази!”

Значи ли то да је Старац Николај предвидео и остварење оне мере покајања која је потребна за обнову руске монархије? То ће свакако будућност показати, можда и брже него што мислимо. У сваком случају, чињенице да од покајања и преумљења свих нас који смо од предака наследили православни Крст, зависи и обнова истинске православне државности која ће задржавати долазак Антихриста и омогућити што већем броју људи пребивање у окриљу Цркве, подстиче нас додатно да се вратимо таквом крстоносном путу, или пак да се утврдимо или истрајемо на њему. Јер православно царство јесте и таква установа која нас подсећа на Царство Небеско и која нас у сагласју са Црквом Христовом, упућује на њега.