Огњени апостол зеленог острва

Сваког 17/30 марта, који ове године пада на Крстопоклону недљу Великог поста, наша Православна Црква између осталих празнује и Светога Патрика (словенски Патрикија), просветитеља ирске земље. Име овог светитеља данас је веома познато у свету и код нас јер му дају карактер симбола ирске културе, пре свега њене данашње популарне и комерцијализоване представе у којој се у први план постављају ирско пиво (у огромним количинама), виски, навијачка обележја као и вулгаризовани и динамичнији облици препознатљивог звука иначе мистичне и префињене ирске етно музике.
Ипак људима је мало или нимало познато житије овог светитеља који као огњени апостол вере, велики подвижник и чудотворац, никако не може бити заштитник алкохоличара-пивопија, већ искључиво симбол православне духовности и светоотачког подвижништва.

Свети Патрик је рођен крајем четвртог века у једној знаменитој романизованој и хришћанској породици британских Келта. Најпре се звао Магон. Као шеснестогодишњег младића, отимају га приликом једног пљачкашког упада на британску обалу ирски пирати и одводе га на своје острво (Ирску) где га продају у ропство. У ропству, Магон добија од свог господара име Патрик, које он касније неће мењати. У ропству се потпуно посветио Богу, молитви и подвизавању. После шест година робовања успео је да побегне и пређе у Галију. Тамо је боравио неко време, док му од Бога није стигао упут да се врати у Ирску и почне проповедати у овој до тада незнабожачкој земљи. Проповедао је са великим успехом, чинећи чудеса и утољавајући духовну жећ келтског становништва јеванђелским поукама. Укупно је проповедао педесет година, после чега је Ирска постала православна Хришћанска земља, и то не било каква, већ најправославнја на Западу. До осмог века, дала је око 350 светитеља. Ирско правоверје било је контратежа франачком а потом и римском срљању у јерес. Заправо, Ирска је и после раскола 1054. године остала православна још неколико деценије, док је још било ирских епископа и свештеника. Тек кад је њих нестало, Рим је могао да тамо шаље своје нове кривоверне бискупе.

Келти су се попут Словена, показали као знатно плодније тле за искрено, масовно и дубинско примање и поимање хришћанске вере него други западноевропски народи. Исто је било и у Енглеској док је у њој доминирао келтски елемент, пре најезде Нормана.

Занимљив је први сусрет Светог Патрика са келтским краљем Лујгаром. Била је то ноћ обредне "инагурације" новог краља (Лујгара) на планини Тари. Те ноћи, по обичају све ватре на целом острву морају бити угашене, мора бити мркли мрак све док се најпре не упали пламен новог краља на планини Тари. Међутим те ноћи је била Велика Субота и Патрик је одлучио да на суседној планини (наспрам Таре) заложи огањ у част Васкрса. Келтским друидима око Лујгара појавило се виђење по коме се тај огањ са суседне планине разгорева и шири по целом острву, поставши већим од Лујгаревог огња. Нови краљ је наредио да му доведу тог "провокатора". Патрик је пред краљем почео проповедати Христа и чинити чудеса, на шта је Лујгар наредио да се за Патрика направе кочија са девет коња, каква по келтској митологији имају њихови богови (јер Лујгар је помислио да је Свети Патрик један од келтских богова који је дошао да му увелича светковину) Међутим, Свети Патрик се само захвалио и продужио пут.

Као што је познато, симболи Ирске су деталина са три листа и њена зелена боја, и то стога што је на примеру ове биљке Свети Патрик објашњавао народу догму Свете Тројице.

Надамо се да ће овај светитељ који је својевремено неколико краљева и кнежева привео Христу, и данас подстицајно деловати на све духовно жедне људе савременог Запада, и да ће их побудити да се врате оној вери коју је он исповедао, а коју је Запад у свом духовном суноврату давно изгубио.

Велики пост – Духовно пролеће

Почео је Велики пост, као духовна припрема за празник Христовог Васкрсења, и као период који је намењен нашем духовном прочишћењу. Одрицање од мрсне (укусне и јаке) хране и пића који подстицајно делују на греховни потенцијал човека, има за циљ потпомагање духовне борбе Хришћана и јачања њихове ревности ка испуњењу закона Божјег, не би ли задобили благодат Духа Светога и оснажили се у подвижничком успињању у борби за задобијање Царства Небеског.

Код наше браће православних Руса, период Великог поста, неретко се означава метафором "Духовно пролеће", која има занимљиву историју. Наиме, на стари пагански празник Масленице (масло-уље) наши словенски преци, славили су управо долазак сунчаног периода године, то јест испраћај зиме, у складу са соларним карактером своје религије у кокој је сунце главни објекат поштовања у природи и симбол врховног бога. Пошто последњи дан пред православни Велики пост пада приближно у исто време када се празновала и паганска Масленица, тај последњи мрсни дан је наследио назив Масленице, који се паралелно користи са називом Беле покладе ("кладити" - спустити, отпустити белу храну, која се једе у белој сиропусној недељи). И због тога што су наши преци навикли да празнују у том периоду, и овај последњи мрсни дан, осим назива и обичаја, наследио је и празнични карактер из предхришћанског периода. Само што смисао више није дочек пролећа као годишњег доба, већ дочек духовног пролећа, као периода духовног прочишћења за Хришћане. Повећана опуштеност за тај дан правдана је чињеницом, да није на одмет мало истресања и пражњења пред период појачаног самоодрицања. То је и Никита Михалков лепо приказао у филму "Сибирски берберин".

Зато су се код Руса за овај празник до данас задржале палачинке (блины) као неизоставни део празничне закуске. Оне симболизују управо сунце, али наравно у руском Хришћанству, сунце више не симболизује паганско божанство, већ најаву духовног пролећа односно духовног светлог преображаја личности и победу светлости (добра) над тамом (злим), која је оличена и у Светом равноапостолном кнезу Владимиру, чији је познати народни назив "Владимир - Сунце јарко".

Нека да Бог да ово предпролећно пролепшавање времена и ови сунчани дани заиста буду симболички весници нашег великопосног духовног преображаја. Преображаја у коме ћемо се напајати светлошћу Христове науке и изгнати греховно помрачење из наших срца. Иначе, наши преци који су на првом месту држали до Божијег закона, нису попут нас данас, мењали главно за споредно. Они су знали да је телесни пост само помоћно средство за духовну борбу против невидљивих стрела којима нас обасипа Кнез овога света, и стога су превасходно држали до духовног поста, знајући да ни телесни пост нема користи ако није праћен духовним.

Знали су такође и да су пост и молитва, најбољи лекови и против општенародних недаћа, јер се овим добродетељима привлачи благодат Божија, која је неопходан предуслов за успешну борбу и против земаљских непријатеља наших светиња и нашег отачаства.

Апатија

Ако се нешто, поред неслоге, може окарактерисати као свесрпска појава, историјски дуговечна, онда је то свакако апатија. Ова грчка реч најбоље описује стање у Србији и српским земљама, али што је још горе, и у српском националном бићу. Учмалост, незаинтересованост, или једном речју бег од предачких завета и аманета, у српском народу 21. века је готово глобална појава. Апатија не траје од јуче, нити је почела бесправним проглашењем независности Косова и Метохије, она је, као баук одавно присутна српским небом и делује паралелно са јабуком раздора. Како се ова појава може сматрати готово психолошком одредбом Срба, ваљало би појаснити узроке и евентуалне последице даље денационализације српског идентитета.

Сећате ли се 1912. године? Да, у школама се и даље учи да је то она година у којој су Срби коначно ослободили Свето Косово, Стару Србију, своју Маћедонију. Иако формално у савезнштву, Срби, како србијански тако и црногорски, су поново понели највећи терет. Гинули су младићи испред Куманова, интелектуалци око Битоља, ослобађао је српски сељак Једрене. Две године касније, зачет је рат, који је првобитно требало да окупи све Србе западно од Дрине, а који се касније претворио у безглави интернационални југославизам. Ту је, можда и све почело, од погубности једног пројекта, чији су творци били романтичари уместо реалисти. 1918. године, моћна Аустро-Угарска монархија је престала да постоји, а на добром делу њених територија, јавља се још једна вишенационална држава – Краљевина Срба,Хрвата и Словенаца. Оно што додатно збуњује је чињеница да се неко одрекне својих националних интереса, зарад туђих. Управо то одрицање је слика свих данашњих сукоба и конфликата на Балкану. Српски политичари су се одрекли источног Баната, примера ради, да би заоштрили односе са Италијом, а све за рачун Загреба. Истина је да су се у новоствореној држави, готово сви Срби нашли у једној држави, али исто то је било могуће и у јединственој српској држави. У периоду 1918-1941. почиње нов усуд, који је у последње време достигао свој врхунац.

Мали број српских интелектуалаца је увидео погубност овакве творевине. Многи национални хероји из протеклих ратова су Краљевину СХС видели као ново Душаново царство, а Хрвате и Словенце као своју ''истокрвну'' браћу. Међутим, реалност је била апсолутно другачија. Словенци, а нарочито не Хрвати југословенски покрет нису видели као нешто стално и вечно, каквим су га приказивали српски политичари. У државу са Србима се ушло, пре свега због опасности од потенцијалне српско-италијанске границе, предвиђене 1915. године. Како су године одмицале, политичка криза узимала све више маха. Хрватски политичари, виде своје шансе за оцепљењем јасније него у доба двојне монархије и почињу тежње за самосталношћу. Српска елита, опијена апатијом то не види. За краља и политичаре, све је идеално и прожето хармонијом, без обзира што су српске области десет пута сиромашније од оних насељених већином хрватским становништвом. Кулминација се дешава крајем 1928. године, када увреде са хрватске стране постају неподношљиве, да се част победника Првог светског рата морала бранити револвером. Па и после убиства браће Радић, слепило постаје још јаче – три народа постају један – Југословени, уместо да се држава подели.

Истовремено, јачају и други сецесионистички покрети. У Македонији, бугарски терористи вршљају, врше терористичке препаде и шире своју пропаганду. Срби исламске вероисповести, полако постају ''муслимани српскохрватског говорног језика'', док српска Фиренца, Дубровник, по први пут у историји постаје град са доминантним хрватским становништвом. Ништа боља ситуацја није ни у остатку Далмације, Срби католици полако, али сигурно постају Хрвати, па чак и неки Срби православне вере. И за све то време, Београд се бави хрватским питањем у Истри и крајевима који су под италијанском влашћу.

1939. створена је тзв. ''Бановина Хрватска'', држава у држави, историјски потпуно неоснована, чија је јужна граница, тотално неосоновано ишла све до Боке Которске! Српски интелектуалци опет ћуте, да би у истом стању дочекали Други светски рат и стварање ''Независне државе Хрватске'', те Велике Албаније, Мађарске и Бугарске.

Рат се завршава победом антифашистичког блока, а победом комуниста код нас. Као и обично, поново преседан: поражени постају победници. Хрватска добија мало мање територије него у време Бановине Хрватске, Босна и Херцеговина постаје бастион ''братства и јединства'' са своја три народа, иако историја памти да је од вајкада тамо живео свега један народ, српски. Црногорци и Македонци добијају статус нације, мимо свих историографских и етнографских норми. У Македонији се спаљују српске крштенице, затиру српски споменици и преправљају презимена. Срби исламске вероисповести сада коначно и добијају статус посебне нације као ''Муслимани'', а Србија, мало већа него у време немачке окупације, једина има две аутономне покрајине, чија је независност готово сасвим могућа. Овде је пораз српских националних интереса био потпун.

Онда су дошле деведесете, које су, донеле нешто што се могло и очекивати – нове сукобе. Срби су почели помало и да се освешћују, црква више није била табу тема, слава такође. Али и то је било прекасно, јер су неки већ предвидели како ће изгледати нова Евопа, у којој, како смо и сами сведоци, за Србе нема много места. Срби, којих је мање него икада, махом теже да коначно створе јединствену државу. Македонци и ''Бошњаци'' су одавно посебна нација, Црногорци, иако остају у Југославији, све дубље тону у ''Дукљанство'', а Дубровник је одавно изгубио свој српски карактер. И по ко зна који пут, политичари издају интересе сопственог народа, а самом народу није до националне државе, већ до ''бољег живота''. Република Српска Крајина нестаје 1995. године, без много емоција код остатка Срба. Једноставно, све се завршило и по оној комунистичкој: ''Идемо даље'', а куда и како, није важно. Док су се водили ратови, много Срба је остало ван фронтова, или макар није ни покушало да помогне својим сународницима на било који начин.

Пре две године, Црна Гора је постала независна држава, под покровитељством заговорника идеје ''Црвене Хрватске'', Јеврема Брковића. Опет се и то дочекало прилично хладно, по принципу ''Нека га, сви ћемо у ЕУ''. Црногорски језик је одавно више од вица озбиљних лингвиста, а Црна Гора и Хрватска имају прилично пријатељске односе.

И на самом крају, шиптарски терористи су прогласили независност вековне српске територије, пошто су претходно, наше цркве и манастире прогласили својим. Званична Србија је одговорила прилично хладно, народ још и некако, али како ствари стоје све се поново препушта забораву. Све се више прихвата идеја о Косову као независној држави, протести су све ређи, једном речју, апатија поново делује. Домановићево ''Мртво море'', одавно је живо блато у коме сви тонемо, полако али сигурно. Они који се предају тону полако, а они који покушају да се спасу или потону одмах, или се избаве. Избор је на нама.

Демократска странка против Православља

Политичко-идеолошки антихришћански став, углавном је синоним за комунизам, односно комунистички однос према православној вери који је отворено негативан. Међутим, ништа мања опасност, не долази од оних, данас актуелних политичких снага које званично имају афирматиан став према православној вери, али суштински гледано, заговарају и промовишу антихришћанске вредности. Они заправо, православно Хришћанско учење покушавају да представе другачијим него што оно јесте, а то је подмукла антихришћанска делатност која своје делатнике чини ништа мање опасним од некадашњих комуниста. Такве политичке групације афирмишу савремену антихришћанску западњачку културу, идеолошко уточиште проналазе у западним друштвено-политичким токовима од Француске револуције до модерних западних демократија и идеје тзв. отвореног друштва као њиховог изданка, док православни поглед на државу и друштво и православно политичко деловање, проглашавају за екстремизам, фашизам и антисемитизам. Помажући све оне који покушавају да учење православне Цркве разводене модернизмом, подржавају и подстичу екуменизам као уједињење мимо Христа, и као религиозни вид глобализације који је комплементаран текућој политичкој глобализацији. Другим речима, такве политичке групације покушавају да православну веру прилагоде духу времена, како би се она попут савремених протестантских секти могла уклопити у антихришћански Нови светски поредак. Међутим сваки покушај да се Православље промени и модернизује, јесте заправо покушај да се оно уништи, јер је оно Истина и као таква, не може еволуирати, јер Истина је увек Иста и неизмењива. Дакле, покушај да се вера измени и саобрази духу времена, није ништа друго до покушај да се она уништи.

Међу таквим политичким групацијама налази се и Демокртска странка, једна од владајућих политичких партија у савременој Србији, која покушава да представи како православна Хришћанска вера наводно није супротстављена духу модерног света. Наиме у једној идеолошко-прогамској брошури ове партије, чији су аутори активисти Демократске странке, мр. Александар Ђаковац (сада протојереј) и др. Војислав Милованивић, стоји следеће: "Посебан циљ политике Демократске странке је укидање погрешног уверења о супротстављености вере и модерног, како би противници демократије и реформи били лишени ослонца на своју квази-религиозност" (погледати овде).

Дакле, за ауторе ове партијске брошуре, квази-религиозан је очито и Свети Николај Србски који у својим Речима србском народу кроз тамнички прозор, демократију назива ђавољим изумом и који поручује свом србском роду да изабере Христа а не савремену богоотпалу Европу. А по аршинима демократских аутора квазирелигиозан би свакако био и јеромонах Серафим Роуз који сматра да човек из прошлог века, када би могао да дође у данашње време и увиди културу и идеале модерног света, неизоставно би помислио да је дошао у земљу имбецила. Идентичан однос о модерном свету имају и савремени грчки старци и уопште сви православни духовни горостаси данашњице који увиђају да дух модерног света а пре свега дух савременог Запада као његове духовне локомотиве, утире пут Антихристу. Али активисти Демократске странке, очито нуде србском народу неку другачију духовност а не Православље које је сасвим противно духу времена.

Ако се осврнемо на досадашње деловање ове партије, видећемо да су такве идеје потпуно у складу са њеним делима, и да због тога ни мало не зачуђавају. Сетимо се и да је управо власт под доминацијом Демократске странке дала благослов за неуспешан покушај организовања антилитије хомосексуалних изопачењака 2001. године у Београду, и да је наложила организовано вођење деце београдских основних школа на отворено развратне представе у београдско позориште Душко Радовић, а да је средњошколцима у Србији пропагирала разврат као вредност кроз "играонице" и кампове које је министарство просвете под Владом ДС-а, спроводило заједно са сумњивим омладинским "невладиним" организацијама.
Имајмо на уму да је ова партија најзаслужнија за вишегодишње и планско разарање и понижавање србске војске као и за хапшење и одвођење Срба у злогласни лажни суд у Хагу, чиме се као друштвена вредност промовише понашање које представља примитивно изругивање освештаној косовској етици наших предака.

Није ни чудо, што текући злочин "проглашења" независности Косова и Метохије од Србије, ова партија настоји да прикаже практично као један мањи инцидент и непријатност а не као континуитет злочиначке политике Запада према србском народу. Но демо(но)крате јавно настоје да и такву осакаћену Србију наставе да гурају у чељусти сатанске Европске уније, у складу са захтевима својих западних газда.

Своју антихришћанску суштину ова партија потврђује и осудом недавног спречавања изложбе која велича шиптарског злочинца и терористу Адема Јашарија. Наиме, министарство културе Републике Србије, које је под контролом ове странке, издало је саопштење којим се ставља у заштиту ове нечувене антисрбске и антихришћанске провокације.

Како уче Свети Оци, Бог кажњава непослушне народе и на тај начин што им устројава власти по мери њиховог греха. Заиста, ако нам Бог дубину нашег народног греха приказује као нешто што је сразмерно злу ових демонократских властодржаца, то треба само да нас пробуди и подстакне на покајање и повратак ка путу наших Светих предака.

Свакако да саблажњава чињеница да има православних свештеника који су чланови и симпатизери антихришћанске и антисрбске организације каква је Демократска странка која Православље покушава да прилагоди антихришћанском духу времена и која крајње млако реагује на покушај отимачине Косова и Метохије а притом штити промовисање антихришћанских шиптарских крволока у Београду. Но, препустимо Богу нека суди таквим свештеницима, нама је сасвим довољно да их препознамо као такве какви јесу и да их се клонимо.