КОСОВСКИ КРСТ

Иако су успех и јако позитиван утисак великог београдског митинга као и величанственог молебана пред светосавским храмом у великој мери упропашћени од стране разбојника који су искористили повољну прилику за своја злодела која антисрбски медији покушавају на подмукао начин да припишу свим учесницима београдског протеста, не можемо се отети утиску да су недавни догађаји везани за лажно проглашење лажне независности Косва и Метохије, проузроковали јак талас патриотског набоја и љубави према Светој србској земљи, као и пораст антизападног расположења у србском народу. Заиста, и студенти и средњошколци и бројни Срби из унутрашњости и широм србских земаља као и из расејања, исказују ових дана потпуну солидарност са својом браћом са Косова. Исказују праведан гнев због злочина према нашој држави. Гнев који није сачињен само од осећања гнушања према злу које се надвија над нама, и не само од осећања немоћи да се у већој мери помогне својој браћи, већ и од поноса па макар и подсвесног. Поноса на оно благо којим је Бог обдарио наше претке а због којег злочинци овога света неуморно кидишу на нас, не би ли нам га сасвим отели и погазили. Јер у свету који они граде, не сме бити места за узвишене ствари које штрче у сивилу духовно мрачног градилишта антихришћанског Новог светског поретка.

И док се наши непријатељи надају да ће тај дух поносног непристајања на отимачину Светиње спласнути, ми чврсто верујемо у његову постојаност, јер је новонастала ситуација у којој водеће западне владе више не признају целовитост Србије, такође једно трајно стање које сходно својој природи узрокује и трајну реакцију. Заправо, највновији антисрбски (зло)чин западних центара моћи јесте кап која је прелила чашу за многе Србе који су још увек полагали наду у "светлу европску будућност наше земље". Сада је засигурно и већини про-западно оријентисаних Срба јасно да НАТО пакт није бомбардовао србске градове због ондашњег режима, већ да је реч о планском злочину над Србством.

Уосталом стање ствари је такво, да је сасвим нереално очекивати смиривање актуелне ситуације, јер се чини да србско друштво веома близу незаобилазног раскршћа у коме ће морати да бира између пута понижавајућег утапања ових остатака Србије у Европску Унију и пута поносног одупирања непријатељу и непристајања на распарчавање Србије. Надамо се да ће данашњи Срби сасвим одбацити обезбожени Запад и да ће узљубити Бога у коме ће препознати своју снагу и свој ослонац. Јер наши преци који су ходили по таквом путу, знали су да је блажен свако ко трпи прогоне и неправду ради истине и правде Божије, и да је велика плата његова на Небесима. Ако желимо и ми њихови потомци данас да ходимо по тој Светој стази, не смемо запасти у очајање и малодушност већ у савременој несрећи, препознати неминовност своје крстоносне судбине. Ма колико да смо обезбожени ми данашњи Срби и ма колико да не маримо за закон Божји, ми смо од предака наследили изабраност да на "страшном месту постојимо" то јест да будемо прва линија одбране од сатанских слугу из људског рода који војују против човечанства. Од таквог бремена побећи не можемо, и када би смо то хтели, као што то покушавају данашњи упорни поклоници евро-унијатског лажног раја .Чврсто верујемо да ће Србство одлучно препознати, прихватити и уздићи свој Крст, јер ће само тако моћи да искује свој мач којим ће у своје време истерати све уљезе из својих Светиња..

Честитамо

Наш уважени сарадник, господин Ратко Дмитровић постао је главни и одговорни уредник најтиражнијег дневника србске дијаспоре "Вести" који излази на три континета. У име целе екипе са Посматрача, и свих наших читаоца, од срца честитамо.

Ко је ко међу нама?

Пре неколико дана у Београду се окупило око пола милиона људи да протествује против нелегалног покушаја отимања дела Србије. У исто време, србска емиграција организовала је скупове широм Европе и света.

Са друге стране Шиптари су својим окупљањима славили покушај отцепљења. Њима су се придружили поједини србијански европејци харајући по опустелим београдским продавницама, развлачећи крпице и патикице. Да ли смо сви приметили колико Срби у Београду и Срби у свету личе једни на друге, и колико србијански европејци и Шиптари личе једни на друге? Када кажемо личе, мислимо буквално, физички, личе једни на друге као да су браћа рођена.

Србима се у лицу огледа бес и инат. Нема много осмеха, нема безбрижности. Лица су иста како у стараца тако у младића, како у мушкараца тако и код жена. Има песимиста који су изашли на улицу само да умире своју савест, има оптимиста који скандирају «хоћемо оружје».

Шиптари су опет сасвим опијени, омамљени. Смеју се, певају, зезају се. Иста ствар код србијанских европејаца. Једни се праве да не примећују свет око себе. Имају мали милион изговора зашто су остали глуви на косовске вапаје.

Други су искористили прилику да из неког излога украду патике или јакну. Сви смо видели две дроље које је промовисала ТВ Б92. Они се такође зезају... «...јеси нашла свој број...» «...ви сте хероји ових демонстрација...» «...и ти си украо патике. -Јебига, сувенир, ипак је Косово Србија...». Два субјекта (у недостатку боље речи за опис ових европејки) које смо видели како, као пацови, у зубима носе ципеле и бомбоњере, нису ни пола европејске приче оног који је са њима крао, снимао, и тиме се касније хвалио.

Он није имао храбрости да покаже своје лице, али многи њему слични показали су се. Можете их препознати по безизразним лицима, по килограмима шминке коју користе. Србијански, као и шиптарски европејци имају очупане обрве, «два милиметра испод коже» избријане образе, напудерисане носеве, изманикиране нокте, депилиране груди, офарбане праменове, избушене уши и носеве, црне се од ултра-љубичастих зрака неког соларијума где се отимају за термине са средовечним госпођама. Испод женске одеће коју носе, а која је тешња од хеланки последње турбо-фолк певаљке, крије се кожа третирана са шест помада пре спавања и осам после спавања. Њихови покрети су исфеминизирани, скоро једнако као и њихови мозгови.

Њихове девојке су оне које поручују «Европа нема алтернативу» јер одавно нису задовољене па своје фрустрације покашавају да истресу на Србима и србском Космету. Оне носају кучад под рукама јер у својим партнерима не препознају мушкарца, не осећају се сигурно. Немају корен и не могу да се развијају, како у духовном тако и у физичком смислу.

Уосталом, навикли смо на њихов менталитет хијена па, иако нам их је тешко разумети, бар нисмо изненађени. Зар смо од њих могли очекивати било шта друго него да искористе прилику да док су Срби у цркви на молитви поразбијају излоге и почасте се најмодернијим крпицама и пудерима. Није ли то оно што их највише и привлачи Западу?!

Ми Срби од демонократа разликујемо се и духом и телом. Код нас је мушкарац још увек мушкарац а жена је жена. Зна се ко носи панталоне а ко сукњу. Србски младић је јак, духом и телом, одлучан, стамен, уредан и поштен. Европејац је трулог духа и килавог тела. Србска жена је лепа, уредна, улепшана али скромна. Њена лепота није нападна али је ипак очигледна. Европејска жена личи на свог избледелог мушкарца. Она свако јутро намазује друго лице на дупе које носи на глави, иза тог лица зјапи тама и празнина. Из србских очију избија топлина словеснке душе.

Косово за патике

17. фебруара, србски народ је још једном поражен. У последњих 60-ак година, после свих издајстава националних интереса, доживели смо да нам буде буквално отето, оно за шта су се наши преци борили од 1804. до 1912. САД су са својим савезницима(читати: полтронима) поклониле државу. Прелиставањем историјске литературе, може се доћи до закључка да је једина држава која је овако настала Израел,а истом импликацијом се може доћи до закључка да рецимо једна Корзика неће у скорије време добити независност.

Широм Србије се пробудио патриотизам, премда настао помало прекасно, лепо је било видети хиљаде младих људи који носе србске заставе и кличу кнезу Лазару. Али колико год била лепа слика мирних протеста, пре свега средњошколаца и студената, неко или нешто је то морало да поквари. Огорчени, демонстранти у Београду су кренули каменицама на амбасаде творевина нове плаво-жуте државе белих звездица(сличност између твораца БиХ и ''републике Косова'' пронађите сами). Иако су неке од зграда које су страдале у немирима наше зграде у којима су радили Срби, треба схватити гнев још једном огорчених људи. Међутим, оно што забрињава је чињеница да су протести изнедрили и хулигане који су под дејством алкохола почели да руинирају град. Ако разумемо зашто су каменице летеле у прозоре амбасаде Албаније, како разумети поломљене собраћајне знакове или преврнуте контејнере? 5. октобар није толико давна прошлост, али ни сличан сценаријо уништавања сопственог града. Једина разлика је што је то био праведан чин ''демократизације'' а последњи догађаји су ''слике повампиреног национализма и ксенофобије''.

Четири дана по самопроглашењу независности, србска Влада је решила да организује велики протест у престоници. Иако у актуленој коалицији има много више интереса него што се обично мисли, званично су сви прихватили протест. Међутим, истог дана је председник Тадић отпутовао у званичну посету Румунији, те се, ''случајно'' није могао појавити на протесту. И таман кад је неко добронамеран помислио како се Србија ујединила око важног националног питања, како су се Милорад Додик и Томислав Николић, после мноштва увреда помирили због Косова, десило се нешто што је толико сензационално да је једноставно морало да преокупира Си-Ен-Ен.

''Авет деведесетих'' је спалио америчку и друге амбасаде држава које су признале независност србске покрајине. Под још увек неразјашњењним околностима, страдао је један двадесетогодишњи младић, избеглица из околине Приштине, Зоран Вујовић. Покојног Зорана су те исте САД протерале са његовог огњишта 1999, са његових 11 година. У колико је неко и гајио наде да ће се једног дана стотине хиљада Срба попут Зорана вратити на Косово, проглашењем независности, та мала нада је била уништена и НАТО је показао своје право лице.

Један други догађај је, међутим, бацио сенку на трагичну погибију србског младића. Ради се о снимку који је као гром из ведрог (интернет) неба обасјао познати сајт ''Ју тјуб'', а у коме две ''урбане'' београђанке, у време молебана у храму Св. Саве без имало стида узимају све што могу из обијених продавница. Снимак под називом ''Косово за патике'' је брзо постао један од најгледанијих на овом интернет сервису, а убрзо се нашао и у информативној емисији ''телевизије'' Б92. Наравно, за овакво нешто криви су сви, а највише они који су изашли те вечери на протест, јер ''да није било протеста – не би било ни полупаних излога''. Оно што додатно ''зачињава'' целу ову причу је и касније јављање актерки снимка редакцији Б92 и то у веома бестидној и дрској изјави. По њима је 300.000 људи крало, а оне су дошле примарно због љубави према Косову, па су из ''огорчености'' почеле и саме да скупљају гомиле одеће. Као врх цинизма, једна од њих две је прокоментарисала како је ''ова држава расуло''!

Према последњим информацијама, ''ратнице за Косово'' су ухапшене, а шта ће бити са њима, али и са осталим јунацима разбијених излога, видећемо. Неки извори говоре да су обе младе даме чланице једне од проевропских странака, што би требало проверити. Прави патриота није лопов, а прави косовски заветник не износи патике из београдских продавница.

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА

Остаће наше!

Као и што је најављено, шиптарски злочинци су са благословом западних центара моћи током протеклог дана "прогласили" жељно ишчекивану "независност" Косова и Метохије, уз бурно славље шиптарског живља на србском Косову али и широм света, по местима које насељава ово етничко ругло. Међутим, ни градови Србије нису остали без реакције. Многи се чуде а неки се и згражавају над оним што се збивало током поподнева и синоћ на улицама Београда.
Згражавању над нападом на америчку и демолирањем словеначке амбасаде, заиста нема места. Само нека горе заставе Европске Уније, нека се демолирају амбасаде непријатељских влада и седишта антисрбских партија. И нека се демолирају и Мекдоналдс ресторани као симболи глобализације и америчке хегемоније... Свакако, хулиганске скупине које су чиниле главнину агресивних демонстраната протеклог дана, имају махом врло плитке побуде и неартикулисаност. Стога су у маниру свог сенилног варваризма, поред позитивних ствари, чинили и масовну и беспотребну штету, крађе и нереде на београдским улицама у протеклој ноћи. Можда неко мисли да је срамота да таква слика из Београда оде у свет.

Да, било је и срамних сцена и срамних дела, али највећа срамота би била да се ништа у србском престоном граду протеклог дана није дешавало.

И престанимо већ једном да говоримо и размишљамо онако како нас свесно или несвесно усмеравају овдашњи медији. Косово и Метохија нису постали независни. Зависни су већ девет година од НАТО окупатора и биће то и у наредном периоду. А гледано формално-правно, света србска земља остаје део Србије, јер та скупштина шиптарског терористичког шљама, нема никава овлашћења за доношење такве одлуке о одвајању од Србије. Оно што је новина, јесте чињеница да САД и ЕУ више неће признавати целовитост Србије, а то нас апсолутно удаљава од евро-атланских интеграција и слаби позиције овдашњих мондијалиста. Стога, нема места очајању, већ нам се ваља научити да и у оваквим несрећама налазимо и позитивне стране и из њих црпимо снагу.
Многи аналитичари по обичају нуде преко ТВ-а своја објашњења за актуелни догађај. Међутим, сваком православном Хришћанину јасно је да Бог допушта овакве ствари, не би ли нас призвао на покајање и повратак на заветну стазу наших Светих предака. Када се удостојимо Светога Косова, и заслужимо помоћ Божију, нико нам неће моћи ништа и тада ћемо тријумфално повратити суверенитет на нашој Светој земљи. Велики успех суботњег протестног скупа у Београду у организацији православно-родољубивих организација, можда најављује стварање озбиљније друштвено-политичке снаге која ће се пре свега трудити да увиди и искорени духовне узроке сваког проблема, па тако и косовско-метохијског. Можда Бог покушава да нас оваквим развијањем ситуације по питању косовског проблема, одврати од безбожног западног пута којим као народ већ дуго идемо. Стога, сведочимо јасно и гласно свима, истину о неспојивости борбе за целовитост наше земље са евроунијатским путем. Та противречност је сада јаснија него икада пре. Па сад, којем се царству приволимо, нека нам тако и буде. И поручујмо стално малодушнима из нашег рода, да ће Косово и Метохија остати наше све док га се ми Срби не одрекнемо. Имајмо на уму да све силе које Бога не моле, временом пропадају, а само правда и истина Божија бивају вечне. Стога, молимо се Богу, и чинимо све што је у нашој моћи да наша држава оздрави не би ли била способна да у повољној ситуацији поврати Свету србску земљу под своју фактичку власт.

Јер ово никако не сме бити крај, већ почетак борбе за истински препород!

Или како песник каза: "Није пропало ништа, кад пропало све је".

Уништен и на слици!

Када је србска полиција крајем протекле деценије ликвидирала шиптарског крволока Адема Јашарија, вероватно нико није могао ни да предпостави да ће иста та полиција кроз десет година имати задатак да штити слике овог злочинца изложене у центру Београда, од србских патриота који су ипак успели да спрече још једно понижење за србски престони град. Такав драстичан обрт по питању употребе србске полиције, најбоље говори о ситуацији у данашњој Србији и нарочито о издајничким структурама њених власти. Ипак, неуспех ове манифестације (чији званичан назив вероватно нису запамтили ни сами организатори) свакако улива наду сваком србском патриоти по питању даље борбе за опстанак Србства. Организатори и домаћини те провокационе манифестације, ипак су сувише потценили Београд, уколико су мислили да ће тек тако спровести у дело своју погану замисао. Њихово кукање за исцепаном сликом свог љубимца, нама србским патриотама даје снагу и подстицај да и у будуће сузбијамо сличне покушаје, који вероватно представљају својеврсно опипавање србског народног пулса пред битне догађаје који се најављују у скорој будућности.

О "уметности" изругивања над србским жртвама

Но осврнимо се мало на форму ове антисрбске провокације, кроз коју се изругивање над србским жртвама врши под плаштом уметности.
Без обзира на изговоре и објашњења организатора "изложбе" и аутора "радова" у питању је очигледна провокација под плаштом модерне псеудоуметности. Уопште та савремена псеудоуметност служи за перфидно промовисање политичких и аморалних порука у циљу релативизације и ублажавање негативног односа према очигледном злу. Циљ је био постављање слика шиптарског крволока у сред Београда. Не би било спорно да је злочинац приказан у негативном контексту, али овде о томе нема ни говора. Уопште, прича о уметности и "поп-арту" служи како би организатор могао да "врда" и филозофира како то што је изложено уствари није оно што заправо јесте.

Нема ни говора о томе да је у питању некаква критика "косовског друштва", како би неки хтели да прикажу.Та "изложба" и њени аутори, ништа не говоре о злочинима над Србима, који су нажалост главна карактеристика шиптарске популације на Косову. А чак и та прича аутора о поређењу популарности Адема Јашарија међу Шиптарима са популарношћу Елвиса Прислија у Америци, то није никакав негативан контекст, бар не са становишта излагача, организатора и уопште гледишта савременог света који у том певачу (нажалост) не види ништа лоше, баш напротив.

Но, можда је и добро што се организују овакве манифестације, јер такве очигледне провокације, увек ће изиритирати сваког иоле нормалног човека. Надамо се да ће свако слично гурање прста у око Србству, имати ефекат бумеранга и да ће пренути данашњи успавани и већ превише понижавани србски народ.

Аналитичари из једног сокака

Следећих пет година Србију ће, са позиције председника државе, у свету представљати Борис Тадић. То је воља већине грађана и око тога нема расправе. А што се тиче мале разлике у победи; социјалног и националног састава оних који су гласали за Тадића и Николића; мобилисања изборних «спавача» путем прљаве кампање... боже мој. И то је саставни део онога што се зове демократија и према чему моја маленкост, да простите, има наглашено гађење. Међутим, мене овог пута голица нешто што смо уз све остало имали прилику да гледамо и слушамо и у овој изборној кампањи; ради се о «политичким аналитичарима».

Ко су ти људи и шта им даје легитимацију да коментаришу политичка догађања у земљи Србији? Шарено друштво; од новинара, преко социолога, универзитетских професора, историчара до самозваних стручњака за ово и оно. Шта им је посао? Па сама реч каже- да анализирају. А те анализе обављају се искључиво или углавном пред ТВ камерама што, видећемо касније, није случајно.

По логици ствари споменута чељад требало би да делују хладне главе, без навијања, у циљу разјашњавања могућих недоумица, јер иначе слуђеном народу неко мора да објасни зашто Дунав тече низводно. Међутим, српски политички аналитичари, ови који нам се већ седам година пењу на главу, нису појава пројектована да допринесе неутралности и разјашњењу. Не, по правилу то су особе које долазе из једне школе мишљења, које подржавају и пропагирају једну политичку опцију и боре се да Србија случајно не залута «у године изолације и беде». Речју, све су то (осим двојице) људи чији је вербални труд усмерен на заустављање повратка «поражених снага» на српску политичку сцену а те снаге су, јасно, радикали и социјалисти.

Када се оно Србија борила да свргне Милошевића и његов режим, медији, нарочито државна телевизија, били су на линији главног удара и најжешћих критика. Спочитавано им је што игноришу деловање опозиције и што пуштају коментаре у којима се та иста опозиција критикује до изнемоглости. Тачно или није? У великој мери јесте.

Могу да сведочим, пошто сам две године, од октобра 1991. до децембра 1993. (пре доласка Драгољуба Милановића) радио на РТС-у управо као коментатор, али никада, на жалост оних који би и то као отежавајућу околност волели да виде у мојој биографији, нисам коментарисао међустраначке односе у Србији. Ни један једини пут. Други јесу и то су често радили на бруталан и крајње примитиван начин. Далеко од принципа заната званог новинарство.

У октобарским догађајима 2000. године, када је «демократска Србија» победила «тоталитарну и једноумну Србију» нови властодршци преузели су све медије, основали нове и ево данас у Београду имамо осам телевизија са националном фреквенцијом. Све су различите, све су далеко од едукације и све се своде на циркус и кревељење. По њиховом мишљењу грађани Србије знају шта се догађа у Србији али не знају зашто се догађа то што се догађа. Има међу овим каналима и извесних разлика, али све их веже једно правило – нема коментара. Вести су дозвољене, коментар није. Јесте, шипак, што би рекао српски сељак.

Коментаторе су заменили аналитичари; Жарковић, Бакић, Орловић, Николић, Гаће, Анастасијевић, Антић, Стоиљковић, Гоати, Зец, Луковић, Стојановић... то је братија која шета по београдским ТВ каналима и објашњава народу зашто је важно да власт у Београду стално држе «проевропске снаге».

Ако је ситуација сложена, као што је било између два изборна круга трке Тадић – Николић, онда се аналитичари узбуде па вређају, као неко вече Надежда Гаће, председница Независног удружења новинара Србије. Она је, као независна и слободоумна, позвала грађане Србије да гласају за Тадића додајући да је за њу ненормалан свако ко поступи другачије. Извесни Јово Бакић је у изборној ноћи предлагао да демократе «притисну» Коштуницу (шта год то значило) и да га истерају на чистац. И тако у недоглед.

Има ли разлике између коментатора Драгољуба Милановића и политичких аналитичара «демократске Србије»? Има. Они су на располагању имали једну, а ови осам телевизија.

објављено у франкфуртским Вестима 07.02.2008.

О другој страни изборне медаље

Нажалост, изненађење се није догодило. Борис Тадић остао је председник Србије. Ипак је примитивна пропаганда о "враћању у деведесете" уродила плодом и омогућила нови мандат овом послушнику наших непријатеља.

Чини се да постоје три кумулативна фактора Тадићеве победе. Осим припадника мањинских групација (муслимана, Мађара и Хрвата), кључну улогу су одиграли и бројни србски гласачи из Београда и Војводине. У суштини та грађанска опција је у наведеним подручјима увек и имала далеко већи потенцијал од било какве национане опције, с обзиром на менталитет који преовлађује у овим срединама. Било је само неопходно нешто што ће мотивисати ту гомилу однарођених грађана да изађу на изборе и управо је ту одиграла кључну улогу прича о деведесетим. Ипак, треба рећи и да су се и радикали тим поводом несхватљиво понашали јер углавном и нису покушавали да одговоре на ту пропаганду о њиховој одговорности за несреће из протекле деценије, већ су углавном скретали тему. Зар је тешко било напоменути да СРС улази у власт тек 1998. године и то као мањински партнер? Пре тога су били опозиција режиму, далеко више него Тадић.

Зар је тешко било рећи да опција Бориса Тадића има далеко више везе са злоделима 90-тих него што има Николић? Идеолошко-политичка опција Бориса Тадића јесте евроатлантизам а политичко отелотворење евроатлантизма јесте НАТО пакт, који је изазавао рат и који нас је бомбардовао и наоружавао наше непријатеље и увео нам санкције. Дакле, Борис Тадић је представник те злочиначке опције која нас је разарала деведесетих година. Свакако треба рећи и да су тадашње штеточинске и антисрбске власти у Србији криве за многе ствари, али ова Тадићева опција тачније његови ментори, имали су и имају далеко већу моћ од било које власти у Србији. Такође требало је указивати на непоновљивост историјских оконости из протекле деценије (не може се СФРЈ поново распасти) и на битну промену односа снага у свету, у односу на тај период.

Чини се да је ипак постојала реална шансa да Тадић јуче изгуби и да антисрбске снаге буду уздрмане, али шта је ту је. Ваља уочити и неке позитивне чињенице, које происходе из протеклих предизборно-изборних дешавања, које се могу оценити као друга страна ове изборне медаље.

Најпре, очигледно је да је већина Срба коју су изашли на јучерашње изборе, гласала за Николића. Дакле, и поред страховите пропаганде, Срби су гласали махом за опцију која је представљена као националистичка, антизападна и русофилска. То је свакако добар знак. Дакле, опција која се на Западу карактерише као "екстремно-десничарска", освојила је на протеклим изборима у Србији близу 2 200 000 гласова што је скоро 50% изашлих бирача, док политичке групације са истом "екстремном" етикетом у другим европским државама освајају од 1 до 10% гласова.

Затим, Тадић је ради остварења победе морао антисрбску суштину своје идеологије оденути у патриотску и русофилску форму. Тај тактички компромис антисрбске владајуће врхушке, сведочи да национална свест у данашњих Срба ипак није срозана у оној мери у којој би то наши непријатељи желели.

Уз то, неприхваћена предизборна уцена Војислава Коштунице, наговештава могућност дефинитивног краха евроунијатских стремљења у Србији. Уколико ће и ДСС попут СРС-а дефинитивно бити противник уласка Србије у ЕУ у случају да ова призна "независност" Косова и Метохије, онда идеја ЕУ интеграције у Србији и нема нарочиту перспективу.

Такође, уколико западне државе у скоријем периоду признају "независност" Косова и Метохије, мондијалистичка елита у Србији неће моћи кривицу за тако нешто приписати Николићу и СРС-у.

Истина, можда ће код неких Николићевих гласача наступити разочарење у услед другог узастопног пораза њиховог кандидата од актуелног антисрбског председника државе. Међутим, такво разочарење и не мора да буде штетно уколико пробуди жеђ за трагањем ка истинској Србској идеји. Јер ипак Николић и његова политичка опција, само су мање лоша варијанта а не некаква препородилачка снага.

Упокојио се Георгије Хабаш, палестински херој

Већина људи на помен “палестинског отпора” најпре помисли на бомбаше-самоубице и исламски Хамас. То је, међутим, стереотип створен од медија који теже да у очима светске јавности све Палестинце прикажу као муслиманске фанатике.

Прошле суботе, 26. јануара, у болници у Аману (Јордан) упокојио се Георгије Хабаш - по професији лекар, иначе вођа милитантне организације Народни фронт за ослобођење Палестине. Хабаш је био православни хришћанин, који је потицао из знамените православне палестинске породице у Лиди. Средином 60-их година прошлог века, Хабаш је основао своју организацију која је већ 70-их година постала позната по жестоким герилским нападима на јеврејске окупационе снаге и по отмицама авиона, ради привлачења пажње светских медија на палестински отпор злочиначкој политици Израела. Такође је био оснивач политичке организације Арапски националистички покрет, која је уместо исламизма заступала пан-арапску националистичку идеологију Гамала Абдела Насера.

Хабаш се налазио на списку државе Израел као један од “тактичара палестинског тероризма”, али је такође био и политички такмац, с једне стране, Јасеру Арафату, а са друге - исламистима. Из активне борбе се повукао 2000. године када је међу палестинским организацијама примат преузео Хамас.

Умро је од последица срчаног удара, у својој 81. години.

Слава му и вечни покој!

Вреди ли гласати?

"У време националних избора, многи поклоници су долазили код старца Пајсија да би га упитали за ког кандидата да гласају.

Он би им обично одговарао:

«Гласајте за онога, за кога верујете да је најбољи, за онога ко воли Бога и отаџбину».

Они су му увек одговарали истим речима:

«Сви су они исти, оче.»

Тада би Старац додао:

«Видите, и све маслине су исте, све их погађа иста болест која се зове 'дакос'. Неке, међутим, бивају погођене 100%, неке 80%, а неке 50%. Будући да су нам маслине неопходне, морамо да обратимо пажњу на оне које су најмање оболеле»" (из књиге "Сузе за свет").

Оним националистима који су свесни деструктивности парламентарне демократије и њеног изборног система, намеће се горе наведено питање управо у оваквим ситуацијама у каквој се Србија ових дана налази. Да ли бирати мање лошу варијанту или безусловно бојкотовати изборни процес?

Без обзира на уобичајену свеопшту демагогију коју као и по обичају врше изборни штабови и њихови кандидати чини се да је актуелна ситуација ипак овога пута далеко од класичног изборног шаблона у којем се бирачима намећу партије и њихови кандидати између којих нема никаве суштинске разлике. Сада је више него икада раније упадљива једна груба поларизација између два типа људи у данашњој Србији, која се јасно исказује у изборном процесу.

На једној страни су материјалисти међу данашњим Србима, којима су евроатлантске интеграције у срцу много више него Косово и Метохија, којима су идеали укидање визног режима, пун стомак и пун џеп (за које верују да ће остварити у ЕУ), а којима су придружени и бројни припадници оних мањинских група код којих постоји ако не антисрбски онда макар врло јак сепаратни потенцијал. Сви они ће гласати за актуелног председника и америчког полтрона Бориса Тадића. На другој страни су они Срби којима су Србство, Косово и Православље углавном пречи о пара и уживања. Којима је милија Русија него Запад и који се макар политички противе глобализацији. Овај део народа, гласаће углавном за Томислава Николића, победника првог изборног круга.

Како запажа руски православни философ Иван Иљин, увек је у тешким ситуацијама једног народа, здравији део нације реаговао сопственим концентрисањем у круг одбрамбености од растуће антинационалне стихије, углавном окупљајући се око неке групе или личности. Оно што би било заиста здраво, јесте масовно окупљање национално свесног дела данашњег србског народа око светосавског идеала, што би резултовало и стварањем снажног националног друштвено-политичког покрета који би за разлику од демократских партија са националним предзнаком, пружио адекватан одговор духовном културном и политичком тоталитаризму антихришћанске глобализације. Ипак, данашња реалност је таква каква јесте, и нажалост далеко је од тог идеала, а онај бољи или мање искварени део србског народа окупио се данас макар својим изборним гласовима око Српске радикалне странке и њеног председничког кандидата. Такво стање се не може оценити једнозначно већ ваља сагледати обе стране медаље.

С једне стране, јасно је да је партија дотичног кандидата још од свог оснивања, активан саучесник у овдашњој партијашкој политичкој каљуги, као и то да је идеологија ове странке далеко од аутентичне Србске идеје. Уосталом и сам Николић је једном приликом јавно признао да он и његови саборци и нису нарочито добри колико су заправо њихови противници лоши односно колико су штетни и деструктивни по Србију. Такав закључак није далеко од истине.

Није искључено ни да ће се Томислав Николић уколико ипак победи, мање или више прилагодити доминирајућем мондијалистичком и антисрбском систему зла који је диктиран споља и који прожима све сфере друштвеног живота у Србији, како је то учинила партијски дисидент СРС-а Маја Гојковић поставши градоначелник Новог Сада.

Али ипак за Николића макар постоји реална шанса да није и да неће постати послушник светске закулисе чије су лутке управо актуелни председник Србије и његови сарадници. Дакле, постоји велика шанса да би избор Николића макар успорио утапање Србије у евроунијатско живо блато.Зар нам то не говори и ова хистерична пропаганда антисрбског блока и њихово испирање мозгова и плашење народа ратовима и санкцијама?

Зар на тако нешто не указује и сам Борис Тадић који у јавним наступима све више одаје утисак не психолога већ правог психопате, вероватно услед преплашености због све већег броја Срба који нису довољно уподобљени вредностима НСП-а, те њега и његову булументу не желе више да виде на челу Србије. Антисрбски медији и готово цео систем ових дана вриште попут аларма који треба да спречи "повратак у мрачну прошлост" то јест могуће скретање Србије са ЕУ колосека. Стога је разумљиво што ће и готово сваки православни националиста у Србији имати потребу да у недељу буде део оне "руралне" и "необразоване" (читај мање искварене), али патриотске и русофилске Србије, која ће изаћи на изборе и гласати за Николића.

Заиста, не може нам бити свеједно да ли ће на челу државе и даље бити неко ко нас убеђује да су западни отимачи Косова и Метохије наши пријатељи, који подржава антисрбски мит о наводном србском геноциду у Сребреници или који се извињава Стипе Месићу и тврди да је злочиначка "Олуја" била легитимна војна акција. Све наведено, одлике су актуелног председника Србије.

Стога, изађимо на друди круг и гласајмо против Бориса Тадића, и задајмо ударац овој издајничкој и паразитској булументи!