Вреди ли гласати?

"У време националних избора, многи поклоници су долазили код старца Пајсија да би га упитали за ког кандидата да гласају.

Он би им обично одговарао:

«Гласајте за онога, за кога верујете да је најбољи, за онога ко воли Бога и отаџбину».

Они су му увек одговарали истим речима:

«Сви су они исти, оче.»

Тада би Старац додао:

«Видите, и све маслине су исте, све их погађа иста болест која се зове 'дакос'. Неке, међутим, бивају погођене 100%, неке 80%, а неке 50%. Будући да су нам маслине неопходне, морамо да обратимо пажњу на оне које су најмање оболеле»" (из књиге "Сузе за свет").

Оним националистима који су свесни деструктивности парламентарне демократије и њеног изборног система, намеће се горе наведено питање управо у оваквим ситуацијама у каквој се Србија ових дана налази. Да ли бирати мање лошу варијанту или безусловно бојкотовати изборни процес?

Без обзира на уобичајену свеопшту демагогију коју као и по обичају врше изборни штабови и њихови кандидати чини се да је актуелна ситуација ипак овога пута далеко од класичног изборног шаблона у којем се бирачима намећу партије и њихови кандидати између којих нема никаве суштинске разлике. Сада је више него икада раније упадљива једна груба поларизација између два типа људи у данашњој Србији, која се јасно исказује у изборном процесу.

На једној страни су материјалисти међу данашњим Србима, којима су евроатлантске интеграције у срцу много више него Косово и Метохија, којима су идеали укидање визног режима, пун стомак и пун џеп (за које верују да ће остварити у ЕУ), а којима су придружени и бројни припадници оних мањинских група код којих постоји ако не антисрбски онда макар врло јак сепаратни потенцијал. Сви они ће гласати за актуелног председника и америчког полтрона Бориса Тадића. На другој страни су они Срби којима су Србство, Косово и Православље углавном пречи о пара и уживања. Којима је милија Русија него Запад и који се макар политички противе глобализацији. Овај део народа, гласаће углавном за Томислава Николића, победника првог изборног круга.

Како запажа руски православни философ Иван Иљин, увек је у тешким ситуацијама једног народа, здравији део нације реаговао сопственим концентрисањем у круг одбрамбености од растуће антинационалне стихије, углавном окупљајући се око неке групе или личности. Оно што би било заиста здраво, јесте масовно окупљање национално свесног дела данашњег србског народа око светосавског идеала, што би резултовало и стварањем снажног националног друштвено-политичког покрета који би за разлику од демократских партија са националним предзнаком, пружио адекватан одговор духовном културном и политичком тоталитаризму антихришћанске глобализације. Ипак, данашња реалност је таква каква јесте, и нажалост далеко је од тог идеала, а онај бољи или мање искварени део србског народа окупио се данас макар својим изборним гласовима око Српске радикалне странке и њеног председничког кандидата. Такво стање се не може оценити једнозначно већ ваља сагледати обе стране медаље.

С једне стране, јасно је да је партија дотичног кандидата још од свог оснивања, активан саучесник у овдашњој партијашкој политичкој каљуги, као и то да је идеологија ове странке далеко од аутентичне Србске идеје. Уосталом и сам Николић је једном приликом јавно признао да он и његови саборци и нису нарочито добри колико су заправо њихови противници лоши односно колико су штетни и деструктивни по Србију. Такав закључак није далеко од истине.

Није искључено ни да ће се Томислав Николић уколико ипак победи, мање или више прилагодити доминирајућем мондијалистичком и антисрбском систему зла који је диктиран споља и који прожима све сфере друштвеног живота у Србији, како је то учинила партијски дисидент СРС-а Маја Гојковић поставши градоначелник Новог Сада.

Али ипак за Николића макар постоји реална шанса да није и да неће постати послушник светске закулисе чије су лутке управо актуелни председник Србије и његови сарадници. Дакле, постоји велика шанса да би избор Николића макар успорио утапање Србије у евроунијатско живо блато.Зар нам то не говори и ова хистерична пропаганда антисрбског блока и њихово испирање мозгова и плашење народа ратовима и санкцијама?

Зар на тако нешто не указује и сам Борис Тадић који у јавним наступима све више одаје утисак не психолога већ правог психопате, вероватно услед преплашености због све већег броја Срба који нису довољно уподобљени вредностима НСП-а, те њега и његову булументу не желе више да виде на челу Србије. Антисрбски медији и готово цео систем ових дана вриште попут аларма који треба да спречи "повратак у мрачну прошлост" то јест могуће скретање Србије са ЕУ колосека. Стога је разумљиво што ће и готово сваки православни националиста у Србији имати потребу да у недељу буде део оне "руралне" и "необразоване" (читај мање искварене), али патриотске и русофилске Србије, која ће изаћи на изборе и гласати за Николића.

Заиста, не може нам бити свеједно да ли ће на челу државе и даље бити неко ко нас убеђује да су западни отимачи Косова и Метохије наши пријатељи, који подржава антисрбски мит о наводном србском геноциду у Сребреници или који се извињава Стипе Месићу и тврди да је злочиначка "Олуја" била легитимна војна акција. Све наведено, одлике су актуелног председника Србије.

Стога, изађимо на друди круг и гласајмо против Бориса Тадића, и задајмо ударац овој издајничкој и паразитској булументи!

ВОЛИ ЛИ НАС ШЕРОН СТОУН?

Да ли је Холивудом напрасно завладао вирус србофилије, или је Кустендорф убо баш тамо где (не)треба?

У сенци изборне пропаганде, прострујала је Србијом ових дана изненађујућа вест о јавном противљењу неколико познатих холивудских глумаца, покушају отимања Косова и Метохије од Србије. Најпре се огласио познати амерички глумац Џорџ Клуни како у своје име тако и у име колегинице Шерон Стоун, а затим и донедавни шиптарски симпатизер Ричард Гир као и најпознатији "Џејмс Бонд" - Шон Конери. Не може се наравно искључити могућност искрености намере ове скупине холивудских глумаца, али ипак цела ствар је превише чудна. Откуда сад одједном нагла подршка србским интересима из оваквих кругова, после скоро две деценије ћутања или чак одобравања и учествовања у антисрбској пропаганди од стране тог типа људи? Злостављање србског народа од стране западних моћника није ни од данас нити од јуче, већ траје континуирано скоро две деценије. Од поменутих глумаца, једино се став Шона Конерија може рационално објаснити, с обзиром да је он члан антиглобалистичке Шкотске националне партије која је осудила НАТО агресију на Србију 1999. године. Такође, могла би се разумети подршка србском народу уколико би дошла на пример од Мела Гибсона, као аутора неколико филмова који промовишу традиционалне и хришћанске вредности. Међутим, подршка од глумаца попут Шерон Стоун или Џорџа Клунија, у најмању руку веома зачуђава. Стога се с правом намеће питање, да се не крије можда иза свега нешто крупније?

Познато је у националистичким круговима широм света да Холивуд контролише јеврејски лоби у циљу јачања и ширења америчке културне хегемоније у свету. Ма колико некоме звучало параноично, врло је могуће да су поменуте "звезде" добиле инструкције од стране својих холивудских јеврејских газда да дају овакве изјаве, како би се неутралисала антихоливудска пропаганда коју су недавно у Србији демонстрирали Емир Кустурица и Никита Михалков "сахрањивањем" холивудских филмова. Позната је тенденција поменутог и знаменитог руског уметника, да америчком културном смећу супротстави филмско стваралаштво на сасвим другачијим основама од оних које пропагира Холивуд.

А присетимо се и речи Збигњева Бжежинског, саветника неколико америчких председника и једног од главних идеолога глобализације који истиче како је америчка културна доминација темељ америчке политичке, војне и економске доминацији у свету.

Да није то можда "сахрана америчког филма", убола баш тамо где (не)треба, па су холивудске "звезде" добиле задатак да оваквим политичким подилажењем србском народу, одбране западњачки културни утицај у Србији? Овај културни утицај је свакако доминантан, али услед западне антисрбске политике која би кулминирала евентуалним "проглашењем" независности Косова, овај утицај би свакако био добрано уздрман уколико би против себе имао планску пропаганду уз понуду одговарајуће алтернативе.
Како год, уколико желимо да се ослободимо из канџи Запада, није довољно супротсавити се глобализацији само у политичкој сфери како то настоји да чини између осталих и првопласирани са управо окончаног првог круга председничке изборне трке у Србији, већ је неопходан свеобухватан отпор, како на политичком, тако и на духовном, културном и идеолошком плану, иначе ће наша могућа политичка слобода (чији би наговештај могао уследити победом поменутог кандидата на изборима) бити само кула од карата која ће се веома брзо срушити.

Заборављено четништво

Заборављено четништво

Први део

Поводом 160 година ''Правила о четничкој војни''

Четништво се као вид герилског ратовања јавља много раније него што се обично мисли. Дубоко утемељено хајдучким и ускочким искуством, четништво представља свакако један од најјачих и најраспрострањенијих облика гериле у Европи 19. века

Герила

Герилско ратовање настаје у најранијим периодима ратовања, а самим тим и људске историје. Први догађај који би се могао везати за герилу јесте јеврејско војевање против Римљана у Галилеји, којима су одолевали пуне 3 године. Сама герила подразумева брзе,кратке и ефикасне нападе, лако наоружане борце спремне за брз покрет и диверзије и нападе на одређене тачке противничке војске. Дакле, оно што је пракса фронтовског ратовања, герила је супротност томе. Развојем људске историје и ратовања, развија се и герила. Сам термин је, шпанског порекла и значи ''мали рат''(guerra – рат). Присуство гериле у разним формама је неоспорно кроз многе ратове у историји, од Картагине до Другог светског рата, па и до данашњих дана. Треба нарочито истаћи Кубанску револуцију и Ернеста Гевару који је овој теми посветио књигу. Данас се герила често поистовећује са исламским тероризмом, тј. начином деловања Ал-каиде и сличних групација.

Герилско ратовање код Срба има дугу традицију, стару неколико векова, чија је круна, свакако, четништво или четовање, вид организованог отпора српског народа широм српских земаља.

Хајдуци

Падом Смедерева 1459. године, Србија се потпуно гаси и нестаје као држава. Српски народ се налази у неколико различитих држава тог доба, без своје државе, обезглављен и изложен сталним репресијама са свих страна, од Стамбола до Ватикана. Међутим, ратнички дух српски не јењава, свест о слободи доводи до појаве првих видова отпора. Како регуларне српске војске нестаје, јавља се потреба за новим облицима ратовања. У таквим приликама, сасвим спонтано се јавља герила која ће вековима бити позната као хајдучија.

Први документи који говоре о одметању Хришћана(пре свих Срба) од званичне отоманске власти, датирају из 16. века. Само име хајдук је турског порекла и има значење одметника,отпадника од власти. У хајдуке се одлазило из револта и освете, а мета хајдучких напада су трговци и зулумћари. Временом су настала неписана правила: хајдуци се организују у чете од по највише 20-ак храбрих и одважних мушкараца одређене старости; вођа чете се зове харамбаша; сиротиња,жене и деца се не нападају; у случају хватања неког хајдука, дужан је да не ода јатаке(људе који га током зиме прихватају); издаја се кажњава смрћу. У зависности од прилика у Отоманском царству, у одређеном периоду је било мање или више хајдучких чета, против којих су вођене потере, тзв. ''тефтиши''. Народ би био изложен великим репресијама уколико не би открио јатаке или помогао у хватању хајдука.

Подизањем Првог српског устанка, 1804. многе харамбаше са својим хајдуцима постају истакнути устаници. Титулу хајдучког харамбаше замењује титула устаничког војводе. Најпознатији из тог периода су свакако Хајдук Вељко Петровић и Станоје Главаш, док народне песме описују многе историјске и неисторијске харамбаше: Мали Радојица(историји непознат), Стари Вујадин(такође непознат), Старина Новак(романијски хадјук из 18. века), као и многе друге.

Стварањем аутономне Србије, назив ''хајдук'' се преноси на разбојнике и одметнике од регуларне српске власти, и као такав се задржава готово до Другог светског рата. Приказ хајдучије после слома турске власти најбоље су описали Светолик Ранковић(''Горски цар'') и Пера Тодоровић.

Ускоци

Ускоцима се називају Срби који су званично били у служби Млетачке Републике и Аустрије у борби против Турака. Први ускоци се јављају нешто после хајдука, а најчешће су то и бивши хајдуци у Отоманској империји. Ускочке акције се заснивају на ''ускакање'' на турске територије, брзе и хитре акције задавања ударца непријатељу и повлачење у регуларно утврђење Аустрије односно Млетачке(Сињ,Клис,Омиш и др.). Многе народне песме опевају подвиге и јунаштво ускока: Ива Сенковића, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, као и многе друге.

Први помен имена ''четник''

Реч ''четник'' је пољског порекла и означава герилског ратника. Традиција четовања је преношена са колена на колено у српском народу, преузимајући елементе како хајдучије тако и ускочког начина ратовања. Именицу ''четник'' је сковао дубровачки Србин, Матија Бан, за потребе бораца Грбаљског устанка. Грбаљски устанак је вођен 1848. у залеђу Боке, и трајао је свега неколико месеци. Био је усмерен против аустријске круне, и водио се типично герилски. Своје интересе у овом устанку су виделе и кнежевина Србија и Његошева Црна Гора, па је тако Матија Бан превео са пољског постојеће књиге о герилском ратовању, а и самостално је, у складу са традицијом нешто унео. Тако су настала ''Правила о четничкој војни'' 1848. године. То је први српски уџбеник гериле, у коме се налазе бројне информације које ће, касније, свакако наћи своју примену. Тако се у књизи наводи да четник треба да је ''трезвен, отресит и смео", да четник треба да носи народно одело са капом и обележјем на њој, користи пушку,пиштољ,нож, те каква дисциплина треба да влада у чети. Утицај хајдуковања овде је очигледан, јер срећемо сличне кодексе понашања и облачења, као и начине нападања.

Тако четништво,тј. четовање постаје синоним за сваку герилску акцију усмерену на ослобађање српског живља од Херцеговине, па до Македоније. Убиство Смаил-аге Ченгића(1840.), које је опевао Иван Мажуранић, многи историографи сматрају четничком акцијом, због начина на који је извршено(изненадни напад).

Доказ да четништво све више узима маха је и рад капетана Љубомира Ивановића ''Четовање или четничко ратовање'' из 1868. године. Капетан Ивановић је проширио и продубио Банова ''Правила о четничкој војни'', али, што је још важније четништво се прихвата од стране званичне војске, и то много пре данашњих војних сила.

Четништво у ратовима 1876-1878

Као што смо већ напоменули, српска војска међу првима схвата предности герилских акција у одређеним моментима и околностима. Стога 1876, пред објављивање рата Турској настају прва званична правила која ће се примењивати на четничке одреде, као неку врсту специјалних јединица. Спремајући се за рат, Србија је у неослобођене крајеве слала обучене герилце, како би касније напредовање војске било лакше. Овде наилазимо на сличност са ускоцима, који су имали сличне задатке и циљеве. Први четнички војвода(турцизам ''харамбаша'' бива замењен словенском речју ''војвода'' насталом од глагола ''војевати'') био је нишки трговац Никола Коле Рашић. Он је руководио четама између Ниша и Лесковца, а сам је образовао чету од око 300 људи. Његов задатак је био да пробије пут војсци и олакша даље продирање на југ. Војвода Коле је, у Другом српско-турском рату први ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. Тодор Станковић Нишлија је међу првима организовао чету која касније улази у састав Добричког одреда(под командом Милоша С. Милојевића). Тоша Станковић ће касније бити један од преговарача у нишкој тврђави о предаји турске војске. Танасије Таско Узуновић је трећи истакнути четник, који успева да побегне из нишке тврђаве и приђе Колету Рашићу, чији је био нераздвојни пријатељ.

Кумановски устанак

У ишчекивању српске војске, почетком 1878 . народ кумановског и пчињског краја се, тежећи за ослобођењем, почео одметати на планине Козјак и Ђерман. Међутим, Албанци су, чувши такође српске топове, почели да пљачкају српска села и тероришу српско становништво. Тако је група од 17 Арнаута упала у кућу Србина Арсе Стојковића из села Ослара. Арса је погинуо убијајући вођу банде, а цело село се убрзо узбунило, тако да ни један Арбанас није изашао из њега. Истовремено, друга арнаутска банда је напала кућу бујановачког кмета Ташка. 40 Арнаута је силовало Ташкове снаје и ћерке, док је он са синовима везан гледао срамоту. Када су се ослободили, Ташко и његови синови су узбунили Бујановац и образовали потеру. Код Челопека, Арнаути су пресренути и срамота је опрана крвљу свих 40 разбојника. То више није био обичан сукоб, постао је то прави устанак, буна.

На збору у Куманову, народ је за вође изабрао попа Димитрија из Старог Нагоричана и Вељана Цветковића из Стрновца. Истог дана, устаници-четници су се спојили са српском војском под командом генерала Белимарковића. Читава Пчиња је устала у нади да ће се спојити са Србијом, али услед потписивања примирја између Русије и Турске, српска војска је била принуђена да стане код Ристовца. Услед успостављања границе, турски бегови,хоџе и војници су почели да се враћају, заједно са аскерима који су успоставили турску власт. Муслимански прваци су се састали на кумановском гробљу и одлучили да убију све што је српско у целом граду. Срби су, дознавши ово, одлучили да организују отпор, на састанку у кући проте Димитрија. На састанку је написана молба кнезу Милану да се овај крај припоји Србији и да им се пошаље оружије за даљу борбу. Управо је тада скована парола ''Уједињење или смрт'' која ће касније бити водиља многим четницима, али и постати име једне организације. Молба је пренета генералу Белимарковићу који је обећао две хиљаде пушака за устанике.

Преплашени, аскери нису ни смели да изађу из тврђаве. Али, од пошиљке оружија није било ништа, а како су Срби на збору у Куманову одбили понуђену амнестију, Порта је успела да, преко великих сила спречи Србију да помогне устанак. Паралелно са Турцима, и Бугари су радили на сламању устанка. Бугари, добивши од Руса обећање да ће имати државу од Црног до Јадранског мора, слали су своје агенте како би обесхрабрили четнике, али и поколебали њихову националну свест. Рад им је био олакшан путем аутономне цркве, Егзархије, чији су свештеници и монаси говорили становништву ''да они нису Срби него Бугари'', да ће ''сви њихови крајеви ући у састав Велике Бугарске'' итд. Срби, непоколебани, шаљу молбе кнезу Милану. Молбе су слали Срби из Охрида,Гњилана,Скопља, па и сами четници са Ђермана.

Но, Турска ипак одлучује, да угуши устанак у крви. Хафус-паша креће из Приштине ка Куманову са пет табора низама и са топовима. Како су устаници били типични герилци, тј. четници, доста их је изгинуло на Челопеку, а преостали су пребегли у Србију. Турци су спровели незапамћену одмазду, мушкарце су набијали на коље, жене силовали, а села палили. Велики број Српкиња је продат као робље, тог кобног 20. маја 1878.

Иако је устанак пропао, организоване су праве чете за даљи отпор. Огласили су се својим јунаштвом нове четовође: Илија Черкез из Црвеног града, Спиро Црневић из околине Прилепа, Младен Стојковић са Козјака(звани Чакр-паша), као и легендарни Мицко Крстић из Латова код Пореча. Уз Вељана капетана и Јаћима Челопечког, сви су, осим младог Мицка Крстића, страдали пре 1882, задајући у међувремену велике муке турским властима. Када је поп Димитрије умро у озлголашеној Канли кули у Солуну, то је био потпун крај првог четничког устанка.

Брсјачка буна

После великог краха Кумановског устанка, зулум турских власти је постао још јачи. Добровољци, четници, незадовољни успостављањем границе су решили да сами преузму одговорност ослобађања јужних крајева. На дан Светог Саве, 1881. устаници су се скупили код топличког манастира Светог Николе и позвали народ да им се придружи. Као вође су се истакли Илија Делија и Анђел, који су успели чак и да створе краткотрајну Брсјачку државу. Прво је букнуо Демир Хисар, затим Пореч, Кичево, и на крају Прилеп. Ту се уздигао Мицко Крстић, легендарни маћедонски војвода. Слободна територија је направљена за јако кратко време, Брсјачка држава, добила име по крају у коме је настала.

Бугарски егзархски владика, је дознао, да устаници желе да се повежу са Србијом и о томе обавестио руског конзула у Скопљу. Како је Русија тада подржавала бугарску политику на Балакну, дала је подршку Турској да угуши устанак. Ту је Брсјачки устанак био осуђен на пропаст.

На Ускрс исте године битољски валија је кренуо одрешеним рукама да угуши буну. Анђел није прихватио предају и на Врбенској планини сакупио је своје четнике и организвао борбу. Изгинуло је доста четника, али и Турака. Турци су одсекли Анђелову главу и послали у Битољ.

Илија Делија се предао, добивши бесу да ће сачувати живот. Пребачен је у Битољ, одакле је после недељу дана спроведен у Канли кулу(исту ону где је умро поп Димитрије).

Прилепска чета четовође Ђорђа је трагично изгорела у кући коју су Турци запалили после дуге и крваве борбе. Сам, остављен на милост и немилост Турцима, на Бабуни, Стефан Петревић, је попут Илије Делије одлучио да се преда. Званично је био помилован, али је после само неколико дана издахнуо.

Овако се завршила друга четничка буна у Македонији, створивши слободну територију две деценије пре ВМРО-вског Илинданског устанка.

Четништво у Босанско-херцеговачком устанку

Поред убиства Смаил-аге Ченгића, и овај догађај се везује за четништво. Устанак је почео Невесињском пушком у источној Херцеговини(1875.), а касније се проширио на целу Босну и Херцеговину. Тежња је и овде била уједињење са Србијом(Босне), а Херцеговине са Црном Гором. Вође устанка су називане војводама(као и четничке вође у Македонији), а устанак се завршио окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Споменућемо само неке од војвода: Богдан Зимоњић, Пеко Павловић, Голуб Бабић, Лука Вукаловић и др.

Четнички символи

Четници су били одевени у народну ношњу краја у коме су пребивали. То је била пракса још из Грбаљске буне и остала је и пренела се на касније догађаје. Ово треба схватити као израз народног отпора, али и као олакшицу у прерушавању и лакоћи маневрисања. Четничка капа је првобитно била херцеговачка капа, затим шубара, па и црногорска капа. На њој се налазила кокарда, крст, а често се носила и без обележја. Од оружија, користиле су се пушке, револвери, ножеви, а касније и бомбе, па чак и отрови(у акцијама с почетка 20. века). Оригинално четничко гесло ''Уједињење или смрт'' је настало у Кумановском устанку. Касније, почетком бугарског деловања, долази до размене тековина, па настаје парола ''Слобода или смрт''. Касније је овим двома натписима додавано ''С вером у Бога'', а дешавало се да се нађе и све заједно. После 1903. долази до нових слогана четничке борбе. Што се тиче лобање и две прекрштене бутне кости, њихово порекло је неизвесно, мада се најизвеснијим чини тумачење према коме је то чест символ смрти који се налази на иконама Христовог распећа. Хришћански дух четника је несумљив, јер су многи свештеници и монаси били подршка, а неретко и сами четовали.

Српско четништво у 19. веку, нарочито у другој половини, је дало доста јунака и доприноса ослобођењу српских крајева. Међутим, наша историографија није посветила довољно пажње овом славном периоду и великим јунацима који су са поносом умирали са српским именом на уснама.

СЛОВЕНИ И ХИТЛЕР

Може ли словенски родољуб бити национал-социјалиста?

Као вид идејне опозиције владајућој и неприкосновеној либералној демократији, појављују се на европском Западу и у САД, неколико деценија по окончању Другог светског рата, политичке групације такозваног Трећег пута (или Треће позиције), које изражавају супротстављеност, како догми демократије тако и комунизму, нудећи притом алтернативу како на плану система вредности тако и у сфери државног устројства. Једна од идеологија из овог иначе нимало хомогеног трећепуташког идеолошког спектра, јесте и модификовани, или боље рећи кривотворени национал-социјализам. Наиме, 1962. године, Колин Џордан, оснивач организације Британски покрет, и Џорџ Линколн Роквел, вођа Америчке наци партије, објављују тзв. Котсволдску декларацију, коју су назвали “фундаменталним прогласом савременог национал-социјалистичког погледа на свет”. Овим актом основана је Светска унија национал-социјалиста (World Union of National Socialists), чиме су ударени темељи овом међународном покрету, за чији ће успон током осамдесетих година протеклог века, најзаслужнији бити енглески рок музичар Иан Стјуарт Доналдсон, под чијим се утицајем ова идеја кривотвореног хитлеризма шири по читавом Западу. Кажемо кривотвореном, јер следбеници ове нове идеологије потпуно неосновано покушавају да Хитлеровом национал-социјализму негирају уско германски карактер и да сходно томе Хитлера представе као борца за Европу нација. Слична ситуација идеолошког фалсификата настаје са покретом тзв. «левих патриота» који покушавају наказну комунистичку идеологију објаснити и представити као про-патриотску.

На словенски Исток Европе, поменута идеја кривотвореног хитлеризма, продире крајем осамдесетих и почетком деведесетих година протеклог века, најчешће заједно у пакету са skinhead подкултуром којој је управо музичар Иан Стујарт дао печат хитлеризма. Реч је о времену када на Истоку почиње да трули комунистички одбрамбени механизам, који се више није могао одупрети културним и подкултурним упливима са капиталистичког Запада.

Иако на друштеној маргини, ова идеја кривотвореног национал-социјализма и данас је присутна у свим словенским земљама. Међутим, и сама присутност такве идеје унутар свих или бар већине ових народа, а пре свега код руског, србског, чешког и пољског, крајње је морбидна. Има доста разлога који подупиру овакав закључак. Најпре ваља истаћи да је деификација расе која има утемељења у германском искону, сасвим туђа изворном словенском духу који на прво место поставља: духовне вредности, жећ за религиозном истином и тежњу ка универзалним принципима правичности, како су то доказали руски словенофили још у претпрошлом веку, изводећи тај закључак из бројних историјских чињеница. Заправо, православно Хришћанство као срж руске и србске националне идеје, сасвим је неспојиво са паганском концепцијом Хитлерове идеологије.

Ипак, због опширности теме, у овој анализи посветићемо се углавном конкретном односу немачког национал-социјализма према Словенству. Нећемо овом приликом улазити у питање исправности и смислености самих идејних начела ове данашње кривотворене «национал-социјалистичке» идеологије, већ ћемо само образложити због чега је немогуће спојити Адолфа Хитлера и његов национал-социјализам, са борбом за свеаријевски интерес за који кажу да се боре данашњи љубитељи Хитлера. Конкретно, фокусираћемо се на документе који сведоче о Хитлеровом делатном односу према руском народу, јер је тај однос најбољи показатељ његовог антисловенског приступа, а самим тим и чињенице да његов идеал никако и никада није био панаријевски концепт Европе нација, већ искључиво борба за Немачку истину. У вези са тим познато је и да се у Трећем рајху уместо термина “индоевропски”, користио термин “индогермански”, што указује да су се под појмом Аријеваца у национал-социјализму подразумевали искључиво Германи као “најчистији” припадници беле расе.

Али осврнимо се најпре укратко на Хитлеров однос према србском и руском народу у области теорије. Наиме, још у спису Мајн кампф, Хитлер описује Србе као лукаве провокаторе (у вези са поводом за избијање Првог светског рата), и без обзира на свој негативан однос према Аустро-Угарској монархији, апсолутно оправдава и безрезервно подржава њену агресију на Србију:

“Неправда се чини бечкој влади што је данас засипају прекорима због форме и садржине ултиматума који је она поставила... Аустрија је на својој јужној граници имала једног огорченог и смртног непријатеља који је у све краћим периодима провоцирао монархију.”

(Адолф Хитлер, «Моја борба», при почетку поглавља «Светски рат»)

У истом поглављу, Хитлер пише и како је подржавао Јапан против Русије у рату из 1905. године, и то управо из антисловенских побуда:

“Руско-јапански рат затекао ме је већ битно зрелијим, али и пажљивијим. Тамо сам већ из више националних разлога заступао једну страну и сместа се ставио, при изношењу нашега мишљења, на страну Јапанаца. У поразу Руса, видео сам и пораз аустријског Словенства.”

Такође, у овом спису, Хитлер у расистичком маниру омаловажава руски народ, приписујући му државотворну неспособност, истичући како је Русија пропала услед “изједања расно супериорног германског језгра своје елите”:

“Организација руске државне творевине није била резултат државно-политичких способности Словенства у Русији, већ пре само чудесан пример државно-стваралачке ефикасности германских елемената у мање вредној раси. Тако су створени многи моћни рајхови на земљи. Нижи народи са германским организаторима и господарима, као вођама истих, су чешће него једном набујали до силовитих државних творевина и настављали да постоје, док год се одржавало расно језгро образујуће државне расе. Вековима је Русија изједала то германско језгро својих виших водећих слојева.”

(Адолф Хитлер, Моја борба, том II, поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»)

Нећемо овде говорити о бесмислености и неутемељености ових расистичких теза, већ ћемо само констатовати њихово присуство у идеологији немачког национал-социјализма.
Уопште, у «Мојој борби», Хитлер колонијалној интерконтиненталној политици супротставља принцип ширења државне територије унутар континента, у правцу Истока, што ће се касније током Другог светског рата и пробати остварити у пракси немачке државне и војне политике. По долску национал-социјалиста на власт у Немачкој, Германски институт званично износи тезу о инфериорности Словена у односу на Германе и западноевропске народе уопште.

Истина, свој антисловенски потенцијал Хитлер није намеравао безусловно да испољи над србским народом. Шта више, из разлога тактичке природе, настојао је да Краљевину Југославију придобије за савезника, не би ли је отргао од утицаја својих ратних непријатеља, нудећи притом веома повољне услове за потписивање споразума са Тројним пактом. Ипак, Херман Нојбахер, главни Хитлеров дипломата за Балкан, у својим мемоарима сведочи да Хитлер, иако је признавао ратничку способност Срба, никада није био искрено пријатељски настројен према србском народу већ је подозревао од могућности евентуалног стварања јаке србске државе. Хитлер је сматрао да се “не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге” («Срби у мемоарима Хермана Нојбахера», Јасен, Београд 2007, стр. 74).

Извор Хитлеровог антисрбства, према Нојбахеру, везан је за догађаје око Првог светског рата:
“Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца, који полако изумиру, а који је од 1914. године у себи носио антисрбски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата. Срби су за њега: бомбаши, убице краљева, завереници, пучисти и кривци за светске пожаре и европске ратове.” (Исто, стр. 84.)

И познати ревизионистички историчар Дејвид Ирвинг, у предговору књиге “Хитлеров рат” истиче да је код Хитлера постојала штетна и емоционална мржња према Србима. (Види: David Irving, Hitler’s War – free download)

Истина, током немачке окупације Србије у Другом светском рату, велики број немачких војника понашао се коректно, па чак и пријатељски према србском народу. Било је међу њима свакако пуно обичних људи који нису идеолошки индоктринирани у антисловенском смеру, утолико више што су најборбенији и идеолошки најпосвећенији елементи Вермахта упућени на Источни фронт. Мада и није никакав нарочити подвиг сажалити се на окупирани беспомоћни србски народ који жестоко страда. Витешки подвиг је, на пример, то што су србски заробљеници у Немачкој по оконачању рата, према сведочењу немачког пастора Фридриха Грисендорфа, делили бомбоне немачкој деци иако су знали за злочине нациста према свом народу. Све у свему, ни ти светли детаљи са немачке стране, не могу опрати црнило у које је окупатор завио србски народ. Хитлерова Немачка је свакако одговорна за стравични геноцид и зверства над Србима у такозваној НДХ и другим њеним сателитским антисрбским творевинама. Срби су у потпуности стављени ван закона и могао их је зверски убијати и мучити ко је год желео. На Нојбахерову молбу Хитлеру да забрани усташка зверства над Србима, овај је лаконски прокоментарисао: “И ја сам поглавнику казао да није могуће тек тако искоренити једну такву мањину, јер је она једноставно превелика!” («Срби у мемоарима Хермана Нојбахера», стр. 84).

Међу свирепим злочинцима над Србством тих несрећних дана, било је и доста овдашњих муслимана од којих су неки сачињавали и СС дивизије (“Ханџар” и “Скендербег”). Занимљиво је тим поводом, сагледати и Хитлеров однос (по Нојбахеровом казивању) према овдашњим муслиманима и исламској вери уопште:

“За ислам Хитлер је имао веома много симпатија: «То је мушка религија! Да су Немци муслимани, у историји би тада постигли много више!», казао је једном приликом. За једног неверника као што је Хитлер, то представља знатно признање за вредности једне постојеће религије... У сваком случају, у односу на Балкан, Хитлер је заступао позитивну политику према муслиманима. Тиме је наставио традиционалну политику Беча...” (Исто, стр. 84).

Овде се види још једна велика противречност код данашњих љубитеља Хитлера, који себе представљају као борце за одбрану европске културе од муслиманске најезде, а узор им је особа која велича ислам.

Но, вратимо се анализи стања у окупираној Србији. Скоро сви немачки високи официри смештени на њеној територији, били су изразито антисрбски настројени. Предњачили су генерал Нојхаузен и СС генерал Мајснер, који је отворено говорио како је сваки убијени Србин, успех за немачки Рајх. Комунистички и равногорски напади на Немце током 1941. године, јесу били бесмислени и штетни са становишта србског националног интереса, али они нису и не могу бити оправдање за сурове одмазде окупатора чије се размере не могу упоредити са немачким мерама против устаника у другим окупираним крајевима Европе, изузев у Русији и Пољској. Од словенских народа, једино су Бугари имали несумњиве, дугорочне и постојане Хитлерове симпатије, услед добрих трговинских односа њихове државе са Немачком, затим чињенице да су они савезници Немаца из претходног рата, као и услед немачког порекла бугарске владајуће династије. Што се Срба тиче, чињенице које указују на антисрбство хитлеризма, ипак не подразумевају безусловне Хитлерове претензије на србску територију. Иако је на идеолошком антисловенском плану био антисрбски оријентисан, нудио је како већ рекосмо, пријатељство Краљевини Југославији на политичко-дипломатском нивоу из разлога војно-тактичке природе. Такође, Хитлер Србе није омаловажаво као Русе. Може се заправо рећи да је он по питању признавања вредности србског народа имао противречан став. С једне стране, Словене (а Срби су Словени) сматрао је генерално нижом расом, али с друге стране сматрао је да су Срби најспособнији народ на Балкану.
Међутим онај ко на такав начин презире и омаловажава руски народ, не може, дугорочно гледано, ни Србима користити.

ОД ТЕОРИЈЕ КА ПРАКСИ

А управо је Русија односно руски народ тај према којем је Хитлер испољавао безусловно и крајње негативан однос. Они који данас кривотворе Хитлерову мисао и Хитлерово дело, покушавајући, како већ рекосмо, идеологију дотичног да прикажу као панаријевску а не као само пангерманску, настоје и да Хитлеров поход на руско тло оправдају његовим антикомунистичким и антијеврејским побудама. Нико не може оспорити Хитлеров антикомунизам, али дефинитивно Хитлер није СССР напао само због борбе против комунизма, већ и због обрачуна са руским народом, коме је настојао одузети широка пространства у циљу ширења животног простора за свој немачки народ.

Као доказ за наведену тврдњу, можемо навести доста релевантних историјских извора.
Пре свега, у «Мојој борби», Хитлер јасно каже следеће: “Крај јеврејске владавине у Русији ће бити и крај Русије као државе” (поглавље «Државне границе стварају људи и мењају људи»).

Веома детаљно, сликовито и исцрпно, о односу Немаца према руском народу на Источном фронту писао је Димитриjе Љотић - истакнути антикомуниста, али и русофил коме тешко падају немачка злодела према братском руском народу. Ево шта Љотић пише у свом меморандуму Немцима са почетка 1944. године:

“У исто време када Немачка у Европи сматра то као успех ако добије као савезника икакав мајушни народ, она тера на Истоку руски народ међу своје најкрвавије непријатеље... У Немачкој се знало да руски народ није прихватио бољшевизам, да је стајао у оштрој опозицији против њега, да је чак, уколико је то било могуће показати, показивао своје непријатељство према њему. Знало се, кад дође рат, да ће се ово непријатељство показати на овај или онај начин... Знало се да је у Врховном Совјету... на 77% руског становништва, по слову конституције он имао само 17,6% представника.
На почетку рата, видело се да се руски народ не бори. До децембра те године је немачка војска имала велике и лаке успехе... Тек од децембра 1941. године наступа промена. Руски народ почиње да се бори и бори се још данас упркос огромних губитака и страшне исцрпљености... У почетку рата руски народ није био непријатељ Немачке и зато је Немачка у 1941. години била сасвим близу победе. Руски народ са ове стране фронта даје пребогату помоћ Немцима, иако је под невероватно тешким условима.
Руски народ с оне стране фронта стао је уз бољшевике, јер су они спретно искористили немачки став.
А немачки став по руском питању је следећи:
Нема Русије, руског народа. Место Русије постоји Остланд, а место руског народа – Украјинци, Белоруси, Великоруси, Козаци итд.
Најодлучнији противници бољшевизма, највећи пријатељи Немачке – руска емиграција, не смеју да иду на освојене територије и не смеју да дођу у додир ни са руским народом, ни са руским заробљеницима.
Када је генерал Власов почео своју активност и када су се стотине хиљада руских заробљеника почеле да пријављују код РОА, била му је изненада забрањена свака политичка акција и сваки додир са руским народом.
До скора је била службена теза да на Истоку живи један «Untermensh» и под овим именом постоји чак и један часопис. Још 1943. године тврдило се у званичним говорима да «степа излива своје хорде на Европу».
Са руским заробљеницима није се поступало као са осталима. Они су у огромном броју поумирали од глади.
Депортације руског становништва за различите сврхе као и остали поступци према њему не могу се упоредити са немачким поступцима према осталим окупираним народима.
Радници су морали да носе унижавајуће «Ост», чак и када су добровољно дошли из Русије живели су под најтежим условима, са мало слободе, лошије плаћени, слабије храњени него остали радници.
Они су били и остали најбољи радници, при чему је свештеницима било забрањено да овим људима и женама указује духовну помоћ.
На овај начин се поступало и поступа према једном огромном народу од 150 милиона људи, који су иначе способни, жилави, неустрашиви пред патњом и смрти.
И поред свега, преко један ипо милион Руса сада хоће да се бори на страни Немачке. У међувремену се њиховом народу не само не признаје ранг савезника, него чак ни елементарна права на живот и име, нити им се признаје ранг честитих сабораца са свим правима.
1941. године се на таква излагања добијао одговор: «Ми се не боримо за друге»... У 1942. је одговорено: «Нема руског народа», у исто време када су прављени покушаји да се код делова руског народа пробуди воља да иступају као самостални.”

(Димитрије Љотић, Сабрана дела, књига IX, Нова Искра, стр. 106, 107, 108.)

Упечатљива сведочанства о русофобној позицији Немаца на Источном фронту, налазе се и у историјском роману «Капут» италијанског писца и немачког савезника Курциа Малапартеа:

“У њиховим (немачким) очима ширила се она тајанствена бела мрља, и они су почели да убијају заробљенике рањаваних ногу, непокретне, почели су да пале села која нису могла да дају четама што су ишле у реквизицију одређене количине жита и брашна, одређене количине кукуруза и јечма, одређени број коња, одређени број грла стоке. А када су се Јевреји проредили, почели су да вешају сељаке. Обесили би их за врат или ноге о дрвеће које је расло по сеоским трговима... Вешали су их поред тела Јевреја која је прала киша и која су се данима њихала под суморним небом, поред јеврејских паса што су висили на истој грани с господарима.”

(Курцио Малапарте, Кaputt, издање Вечерњих Новости, стр. 308, 309.)

А ево шта у послератном Писму немачком читаоцу пише бивши белгијски припадник Waffen SS-а Жан Тиријар, који се иначе не одриче и не каје због свог учешћа у рату али недвосмислно изражава неслагање са Хитлеровом антисловенском политиком, о којој јасно сведочи:

“Ако је Немачка 1945. године и била згромљена, томе је и сама допринела. Хитлер је желео да створи немачку Европу. Идеја «европске» Европе је превазилазила његово поимање. Човек у много чему изузетан, испољио је потпуну кратковидост по том питању... није се могао уздићи до помисли да и други народи могу имати завидне квалитете. Његов презир према Русу, Словену, био је разлог што је потценио одважност руског војника. Гебелсова пропаганда је Русе приказивала као сумњиве мешанце Татара, Монгола и Калмика. Фото-службе Одељења пропаганде и сниматељи «РК» фронта трудили су се да у томе један другог надмаше.
Претплаћен сам на часопис «Revue militare sovietique» (Совјетски војни преглед). Насупрот публикацијама гебелсовске пропаганде, у њему су совјетски војници приказани са пријатним лицима сасвим као наши момци, високи, са светлом кратко подшишаном косом и веселим погледом”.

(Жан Тиријар, «Писмо немачком читаоцу», из књиге А. Дугина «Основи геополитике II», стр. 253.)

На исти начин о Хитлеровој антируској политици сведочи и Тиријаров сународник, чувени пуковник Waffen SS-а и предратни вођа белгијских рексиста Леон Дегрел, који се током рата борио на Источном фронту. Овај одани Хитлеров следбеник, ипак није подржавао антируску политику свога вође:

“Продирући у Русију, Немци који су били подвргнути доиста претерано припростој нацистичкој индоктринацији, замишљали су да су једина вредна бића у универзуму Арија... Може се замислити изненађење Немаца када су, силазећи кроз Русију, сретали само плаве с азурним очима... И плавуше! И то какве плавуше! Високе девојке с поља, блиставе, снажне, с јасним плавим очима, природније и здравије од свега што је окупљала Хитлер-Јунгенд. Није било могуће замислити аријевску расу, ако би се држало светих канона хитлеризма”.

(Леон Дегрел, «Hitler pre mile anni. Monfalcone», према: Драгош Калајић, «Европска идеологија», стр. 230, 231.)

Исте утиске Дегрел износи и у свом последњем интервјуу, датом руском часопису “Елементи”:

“Руси су велики народ. Када смо ми дошли на вашу земљу, били смо уверени да ћемо се срести са марксистичким подљудима азијатског типа и варварске културе. Тако нас је учила наша пропаганда. Но веома брзо смо схватили да је то била лаж. Руси и Украјинци, то су велики народи, индоевропски народи: мужествени, благородни и великодушни... Брзо сам схватио да је идеја колонизације Русије опасна и ненужна илузија. Ја сам одмах покушао објаснити такав свој став Химлеру и Хитлеру. Али ви знате како су снажне биле пангерманске предрасуде. Колико је само труда мени било потребно да убедим Химлера да промени однос према Валонцима и Французима, а такође и другим Европљанима негерманског рода... али било је јако мало времена а после је почео рат.” (Преузето и преведено са интернет странице сајта Arcto.Ru.)

Треба напоменути и да је у оквиру немачког национал-социјалистичког покрета, било и другачијих ставова у односу на доминирајућу позицију у складу са којом је вођена спољна политика и пропаганда. Наиме, окултистичка организација “Anenerbe” (Наслеђе предака) као научни одсек SS-а, уместо усконационалног германизма као обележја спољне политике и пропаганде Трећег рајха, залагала се за јединствену Европу, подељену на етничке регионе са неофеудалним центрима, при чему се немачком народу није давао никакав надређени положај. Иначе ни Waffen SS се не може представити као панаријевска организација, јер су у њен састав временом ступили и бројни представници неаријевских народа – Арапи, Шиптари, индијски Дравиди, Татари, Турци, азијски и блискоисточни муслимани итд. Циљ је био сакупити што више људи који ће се борити за Трећи рајх.

Истина, у току рата дошло је до делимичног еволуирања у тактици у виду промене званичне политичке стратегије Трећег рајха, у правцу паневропских стремљења. То је била последица губитка илузије у преокрет британске политике, затим ступања Америке у рат, као и нежељеног преокрета на Источном фронту. Међутим, на основу горе наведених извора, јасно је да је однос према руском народу остао непромењен.

Према писању Елен Карер д’ Анкос, истакнуте «француске» русофобкиње, у немачком војно-политичком врху су постојале три тенденције односно три предлога по питању тактике пред напад на СССР - Хитлеров, Розенбергов и предлог генерала Јодла:

“Алфред Розенберг је у Берлину замислио један фантастичан план распарчавања Совјетског Савеза. Свестан експлозивног потенцијала једне многонационалне државе, уз то једине државе те врсте у Европи, Розенберг је предложио Немачкој да игра на карту национализма да би убила Совјетски Савез, свела Русију на државу залеђа окренуту према Истоку, враћену својој азијској мисији; да је опколи мрежом националних држава које би Немачка створила и ставила под своју зависност... Али Розенбергове идеје су биле нападнуте са две стране. Од једног дела војне команде, који је предводио генерал Јодл: по његовом мишљењу, подршка конгломерата мањих нација би изазвала опозицију главне нације, руске, док би разуман циљ био придобити руску нацију и одвојити је од њених вођа, да би се совјетска држава срушила изнутра.
Другу крајност је представљао Хитлеров пројекат који није био мање негативан. Са Хитлерове тачке гледишта, требало је да Немачка колонизира сав совјетски простор без разлике. Стварање националних влада стављало је хипотеку на будућност и компликовала подухват сутрашњих колонизатора. Било да су Украјинци или Руси, сви грађани Совјетског Савеза били су за Хитлера «Untermenshen» - подљуди. Зашто их онда разликовати?
Ти отпори су паралисали политику ослонца на народе СССР-а, коју је предлагао Розенберг, и на крају су их разочаране и престрашене немачким насиљем на Истоку, гурнули у наручје федерације”.

(Елен Карер д’ Анкос, L’ Empire eclate, Paris, Flamarion, 1978, стр. 29, 30. Преузето из књиге: Марко С. Марковић, Српска апологија Русије I, стр. 232, 233.)

Елен Карер у овом тексту из 1978. године, настоји да препоручи западним челницима примену Розенбергове тактичке замисли у борби против руског народа, што је у великој мери и спроведено у дело почевши од рушења Берлинског зида па до данас. Није ли то симптоматично, што евроатлантисти и ционисти прећутно а понекад и јавно рехабилитују национал-социјалистички антирусизам, примењујући његове тактичке методе? Поготово ако узмемо у обзир да једна данашња улица у западном проамеричком делу Украјне носи назив по СС дивизији “Галиција” (види: Галиция против Украины), и да градски споменици припадницима СС јединица широм Естоније ничу последњих година као печурке после кише и то уз пуну подршку прозападних власти ове НАТО државе (погледати текст на сајту Лента.Ру).

Стога је јасно да иза рушења споменика црвеноармејцима у балтичким НАТО државама, не стоје антикомунистичке већ чисто антируске побуде. А посебно конфузна ситуација, као последица нацистичког антирусизма из Другог светског рата, постоји у данашњој Белорусији, где су Лукашенкова совјетска знамења (иначе званични државни симболи од 1994. године) постала симбол патриотизма, антизападњаштва и борбе за јединство руског народа а националистичка знамења која данас користи проамеричка белоруска опозиција (а која су у Другом светском рату користили припадници белоруских СС јединица), постала су симбол љубави према Америци, ЕУ, Сорошу и његовим парама.

О РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА ИЗ НЕМАЧКИХ РЕДОВА

Познат је податак о великом броју Руса који су се на Источном фронту добровољно борили на немачкој страни па се може поставити питање, због чега су они то чинили, ако је Хитлерова политика према Русима била заиста онаква како то указују наведени извори? Да ли су ти добровољци онда све сами издајници или пак родољуби који услед разумљиво огромне мржње према комунизму, нису могли или нису желели да уоче и неке друге врсте претњи за руски народ. Уверени смо да је у питању ово друго, утолико више што се и на основу исказа или поступања самих руских добровољаца, може доћи до истих оних закључака које нам саопштавају горе изнети извори.

Ево тим поводом, исказа једног од браће Сахновски, истакнутих добровољаца који су основали руски православно-монархистички батаљон под окриљем Дегрелове СС дивизије Валонија:

“У немачкој војсци налазио се значајан број руских добровољаца, који су долазили како из редова заробљеника (црвеноармејаца), тако и од локалног становништва, па када се формирала Власовска армија (РОА), тај број је знатно превазилазио капацитет, и износио је укупно више од 2 000 000 људи... и то без обзира на све грешке немачког командовања и злочиначку «источну политику» Розенберга.” (Преведени цитат је преузет из текста Н.И. Сахновский. Из воспоминаний.)

У истом тексту се говори и како немачки помоћници-преводиоци, испољавају мржњу према народу и подстичу дерусизацију Малорусије (Украјне) форсирајући некакав хибридни језик очишћен од свих обичних руских речи и израза. Сахановски каже да су Немци упорно спроводили овакву «тупаву политку», без обзира на катастрофалне резултате које је доносила.

Дакле, јасно је да су руски добровољци у немачким редовима Хитлера доживљавали углавном као мање зло, а не као позитивну личност, изузев можда у самом почетку рата, када су немачки војници у многим крајевима руске земље дочекивани хлебом и сољу од стране народа који је мислио да ће му Хитлер донети слободу. Мада, како и Дегрел сведочи, доста немачких војника је током рата одбацило презир према руском народу, упркос државној антируској политици и пропаганди, што је код једног дела добровољаца (Козака из СС јединица са југа Русије) који нису били сведоци немачких злодела и Хитлерове антируске пропаганде, створило искрене симпатије према Трећем рајху.


Што се тиче генерала Александра Власова и Руске ослободилачке армије, њихову позицију сликовито описује следећи цитат из текста о историјату ове армије:

“Само је део прогресивно мислећих немачких официра и чиновника, покушао да искористи супротстављеност између руског народа и бољшевичког режима, али је такве покушаје у потпуности упропастила Хитлерова «источна политика» која је створена да би уништила Русију. А с друге стране вође РОА покушали су искористити у свом интересу Немачку, но будући да су пуно зависили у својим дејствима од воље немачког руководства, остварили су безначајне резултате. Њима није дозвољено да постану «Трећа сила» између хитлеровске Немачке и стаљиновског Совјетског савеза, и они су били раздављени од стране два тоталитарна режима.” (Са интернет странице Roa.Ru.)

Иначе, треба рећи и да је прва дивизија РОА под командом генерала Буњаченка, ступила крајем рата у борбу против Немаца у Чешкој, где их је и поразила и протерала из Прага. Генерал Власов истина није био одушевљен таквим поступањем дела своје војске, али није ни забранио да се то учини, нити је казнио ову јединицу која је до краја свог постојања остала у сасатаву Руске ослободилачке армије. Шта више, Власов се управо после победе Буњаченкове Прве дивизије РОА над Немцима у Прагу, саветовао са Буњаченком после чега је и сам решио да лично ступи у контакт са Американцима не би ли спасио што више својих бораца, како је то изложено у Историји Власовске армије.

Таквом понашању челника РОА узрок је чињеница да су Немци претходно одлучили да ову армију практично гурну у амбис. Наиме, када је Власов на позив Димитрија Љотића кренуо са својом армијом ка Словенији не би ли помогао тамо сконцентрисаним србским националистима, Немци им то нису дозвоили, већ су их скренули ка Чехословачкој у “сендвич” између Американаца и црвеноармејаца где је РОА, као најбројнија антикомунистичка армија у свету, доживела жалостан завршетак (прочитати о томе у књизи Боривоја Карапанџића “Грађански рат у Србији”, на страни 430).

Дакле, јасно је да РОА није ратовала за Немце, а поготово није тачно да је “остала уз њих до краја” како су то покушавали да представе некада Совјети, а данас љубитељи Хитлера међу младим руским националистима. Када је пропала нада Власова и бораца РОА, да се може срушити комунизам у Русији, и када им је онемогућено да дођу у Словенију, нису имали мотива за борбу и гледали су искључиво да спашавају своје животе. Није их занимла борба Немаца против Англо-Американаца. Уосталом, припадници Прве дивизије ове војске, не би вероватно ни у сну пуцали на Немце, да су ови према руском народу и Руској ослободилачкој армији били током рата коректни.

Дакле, руски добровољци из немачких редова, махом јесу били несумњиви родољуби, али се део њих без икаквих основа надао да ће Немци допустити обнову православне и националне Русије. Кажемо «без икаквих основа», с обзиром да су углавном и сами били сведоци немачке антируске политике.

Како год, да су Немци по питању односа према руском народу били на идеолошкој позицији Леона Дегрела, сви руски родољуби стали би на страну Немачке, а само окорели комунисти били би уз Црвену армију и Стаљина. Рат би у том случају трајао веома кратко, а православна и националана Русија била би обновљена. Међутим, Хитлер је остао веран русофобији, чак и када су му кола сасвим кренула низбрдо.


У складу са наведеним, сасвим је разумљив следећи став Драгоша Калајића, који је засигурно један од најбољих овдашњих познавалаца идеолошких и историјских прилика из протеклог века на европском тлу:

“Велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак, од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, «национал-социјалистичка», кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа, што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе.” (Драгош Калајић, “Ка словенској империји”, у књизи Русија устаје, стр. 170.)

Исту поруку садржи и следећи закључак Димитрија Љотића:

“Он (Хитлер) хоће само да оствари своју мисао: за своју «најбољу и највишу расу људску» - аријевско-германску - животног простора, много простора, - не само за данашњи број, «већ и за онај кроз триста година». Он се служи у том смислу свим средствима. Нема тог средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.” (Димитрије Љотић, Казна Европи, Наш пут, бр. 25, 1939.)

ТРЕБА ЛИ НЕМАЧКИ НАРОД ПОИСТОВЕЋИВАТИ СА ХИТЛЕРИЗМОМ?

Свакако, негативан карактер хитлеризма, не може се пресликати на читав немачки народ. Ова традиционално културна, патриотска, интелегентна и радна нација, у свим епохама свог постојања (па и у епохи национал-социјализма), имала је и нормалних родољуба који нису желели нити чинили никакво зло према руском, србском нити било којем другом народу. Ипак, на основу горе изнетих чињеница, јасно је због чега не може бити здраво нити нормално одушевљавање Хитлеровом идеологијом и његовом личношћу уопште, поготово код припадника руског и србског народа. Стога, уместо закључка ове идеолошко-историјске анализе, одговорићемо на њено поднасловно питање, које гласи: “Може ли словенски родољуб бити поштовалац Адолфа Хитлера?”. Као што је глупост неуништива, тако и пракса намеће позитиван одговор на постављено питање. Али они припадници словенске групе народа, који воле свој народ и своје Словенство, или макар мисле да га воле, а одушевљавају се истовремено Хитлеровим ликом и делом, истрајавају у вулканској противречности. Они веома подсећају на данашње «патриотске комунисте» (као на пример НКПЈ Бранка Китановића) који кривотворе комунизам, покушавајући да представе како Маркс или Лењин наводно нису уопште били против патриотизма. Уколико су србским и руским «национал-социјалистима» познате наведене чињенице које доказују антисловенство Хитлерове политике, онда се може закључити да је реч о особама које болују од својеврсног вида национал-мазохизма, а било какав вид мазохизма, неминовно уноси конфузију, смутњу и контрапродуктивност у поље борбе за национални интерес и опстанак, и зато га ваља одстранити.

БОЖИЋНА РАЗМИШЉАЊА

Овогодишња Божићна посланица Његове Светости и Светог архијерејског Сабора, све нас православне Србе данашњице, подстакла је на преиспитивање свог односа према празнику Рождества Христовог, и односу према нашој вери уопште. С правом и преком потребом скренута је пажња на чињеницу да већина нас данашњих Срба, доживљава Божић крајње површно, нешто као породичну реликвију или пуки фолклорни привезак. Мало нас се вратило оном суштинском и дубинском Православљу, у коме се на првом месту налазе прослављање Бога и брига за своју душу и свог ближњег. Шта више, православни празници код нас постали су данас често пуки поводи за конзумирање јела и пића у великим количинама.

Намеће се стога питање, да ли ће се србско празновање Рождества Христовог ускоро претворити у савремено западњачко поимање Божића, које је крајње секуларизовано и обездуховљено. Заправо, Божић на Западу за огромну већину тамошњих људи и нема више ни најмање везе са Христом. То је један зимски празник чији су синоними: потрошња, преждеравање и нерадни дани. Утолико су и бесмисленије и штетније тежње овдашњих "православних" модерниста ка одбацивању предањског православног календара у Србској Цркви а за прихватање гегоријанског. Нама и не треба духовно јединство са актуелним западним безбожништвом већ јединство са Христом и Божјим Светитељима. Најбољи начин да помогнемо народима Запада јесте да сачувамо чистоту вере, и тиме и њима омогућимо да је препознају као Истину и да јој приступе, што све више духовно жедних западњака и чини.
Као оличење секуларизације прослављања Божића на Западу, стоји такозвани Деда Мраз, као карикатура Светог Николе, једног од најпоштованијих светитеља како у Срба тако и у васцелом Хришћанству. У вези са тим, било би заиста лепо и корисно да се покрене уз иницијативу или благослов црквене јерархије, једна свеправославна делатна иницијатива за повратак Светог Николе на место дечијег Божићног дародавца, а за протеривање Деда Мраза као симбола трговачког менталитета и атлантистичког течног смећа званог Кока- Кола. А не треба заборавити ни чињеницу да су код нас управо комунистички безбожници устоличили дотичног имагинарног "Деду" на место на којем се до данас налази, и то као синоним празновања Нове године по римокатоличком календару, што представља колективан грех готово читаве нације, која уместо духовне припреме кроз молитву и пост за долазећи празник Рождества, упада у еуфоричну слављеничку грозницу која кулминира баханалијама у најлуђој ноћи. Уосталом, није ли тај однос Светога Николе и богомрске измишљотине зване Деда Мраз, одличан повод за почетак једне свеобухватне православне културне револуције која је преко потребна? Њене искре већ постоје, а њен метод наравно не треба и не може бити насиље и пуко пропагирање забрана, већ пре свега нуђење одговарајућих алтернатива владајућем културном смећу. А све то у службу духовне и моралне обнове у Срба и других традиционално православних народа.

Оно што даје наду да се ипак нећемо срозати на ниво савремених западњака, јесу оне нити које нас вежу за искон, а којих ми услед све те рутине која данас прожима наше животе, најчешће и нисмо довољно свесни.

Наиме, у навечерје празновања Рождества Христовог као и на сам дан празника, и ми данас ложимо храстово дрво - Бадњак, што су чинили и наши преци још од праисторије, а посебно од периода охристовљења, када овај древни обичај добија хришћански смисао. И што је још битније, како за Васкрс тако и за Божић, сви данашњи србски свечари поздрављајући се и честитајући празник, враћају се макар на трен, оном чудесном, древном и освештаном језику, на коме се никада није псовало нити празнословило. Тако се макар и несвесно прочишћавамо и удаљавамо макар за трен, од свеопште вулгарности и других смрадних болести духа времена којима обилује данашња цивилизација и којима смо оковани. Ове нити традиције којима смо упркос свему везани за наше Свете претке, везују нас чвршће и за њихове идеале, од којих је главни и основни идеал - уподобљавање Христу Богу. Нека нам Богомладенац Христос подари свако добро и нека нам да памети, снаге и понајвише смирења, како би смогли снаге за преумљење и покајање од свеопштих наших преступљенија, не би ли чвршће пригрили и узљубили пут који нам је утабао још Светитељ Сава као највећи и најсветији из нашега рода. Нека нам да снаге да на многаја љета и са све више љубави и жара, из године у годину кличемо:

Христос се роди!

Ваистину се роди!

И као Избори

Демократија је кад некопетентна већина изабере корумпирану мањину.

Џорџ Бернард Шо

Демократска Србија 20. јануара бира свог другог демократског председника. За оне који су заборавили, први је, актуелни Борис Тадић, јер су пре њега сви били председници скупштине са функцијом вршиоца дужности председника или полтрони Милошевићевог ''Србистана''. Полако улазимо, по ко зна који пут, у све могуће апсурде и парадоксе демократије који су набројани до сада, а неке ћемо и сами издвојити. Бићемо позивани да ''Узмемо судбину у своје руке'', гласамо ''ради наше деце и њихове перспективе'', те ''да раскрстимо са мрачном прошћошћу деведесетих''. Трагедија србског националног бића, доживљава, још једну перипетију.


Поред поменутих позива, бићемо преплављени огромним рекламним материјалом, од плаката преко новина све до телевизије. Са зидова одавно недовршених зграда ће нам се смејати стари знанци, у оделима од ''тричавих'' пет просечних плата. И најокорелијим мангупима је досадило да исцртавају ђавоље рогове по плакатима, премда ти рогови представљају праву слику и прилику Србије 2008. Ако и промашите плакат, билборд нећете моћи, јер се ипак за њега платило прилично. На страну то што је тим новцем могла да се помогне србска породица која месечно преживљава(не живи,него преживљава) са 4000 динара. Ако не излазите из куће и ово некако преживите, ТВ бомбардовања нећете никако. Политички маркетинг на телевизији је још скупљи од ''хартијеног'', али исто толико и делотворнији. На свакој телевизији ће нас угостити изнајмљени термини, џинглови са слоганима који ни трогодишњем детету нису занимљиви(''Јул је кул.''), па и по неки концерт који је кандидат организовао(стари добри ''Хлеба и игара''). Махаће се заставама, држати лекције из патриотизма, причати о тужној стварности у којој се налазимо, уз поменуте позиве о будућности и деци. Они смелији ће пак, позивати на егзекуције официра, ампутацију територије, полне,расне,верске,сексуалне и ко зна које више равноправности.

Од свих облика препуцавања, најтрагичнији је отворени студио. Два или више кандидата, крв и нож, оптужбе за крађе и преваре, прозивке о издаји, претње... А ако су случајно два кандидата у коалицији, или недај Боже кумови(што смо виђали), то неће умањити жар борбе. Ипак су ''идеје демократије и људска права'' изнад тих ''малограђанштина''. А кад прођу избори, дође други круг, један врло лако може подржати ''убицу/плаћеника/лопова'' који му је претходно био супарник у, нажалост типичном, препуцавању.

Слободном рачуницом се може предвидети сума од пар стотина милиона динара која ће бити утрошена из државне касе(читај: од нашег новца) на овавкво подсмевање разуму, хијерархији, а посебно староотачким заоставштинама, неретко и самом Православљу, на које ће се многи позивати током кампање.

Ова прича нема слика, довољно је мрачна и без њих. Последице југославизма, комунизма, па лажног национализма узимају данак у транзиционој демократији. Демократији, којој је ''фашиста'' Димитрије Љотић, с правом додао епитет ''јадна'' у безбожној Европи, коју је свети Николај раскринкао.

Срби, читајте књиге својих предака, па ћете знати који пут треба изабрати и како њиме ходити.