Вреди ли гласати?

"У време националних избора, многи поклоници су долазили код старца Пајсија да би га упитали за ког кандидата да гласају.

Он би им обично одговарао:

«Гласајте за онога, за кога верујете да је најбољи, за онога ко воли Бога и отаџбину».

Они су му увек одговарали истим речима:

«Сви су они исти, оче.»

Тада би Старац додао:

«Видите, и све маслине су исте, све их погађа иста болест која се зове 'дакос'. Неке, међутим, бивају погођене 100%, неке 80%, а неке 50%. Будући да су нам маслине неопходне, морамо да обратимо пажњу на оне које су најмање оболеле»" (из књиге "Сузе за свет").

Оним националистима који су свесни деструктивности парламентарне демократије и њеног изборног система, намеће се горе наведено питање управо у оваквим ситуацијама у каквој се Србија ових дана налази. Да ли бирати мање лошу варијанту или безусловно бојкотовати изборни процес?

Без обзира на уобичајену свеопшту демагогију коју као и по обичају врше изборни штабови и њихови кандидати чини се да је актуелна ситуација ипак овога пута далеко од класичног изборног шаблона у којем се бирачима намећу партије и њихови кандидати између којих нема никаве суштинске разлике. Сада је више него икада раније упадљива једна груба поларизација између два типа људи у данашњој Србији, која се јасно исказује у изборном процесу.

На једној страни су материјалисти међу данашњим Србима, којима су евроатлантске интеграције у срцу много више него Косово и Метохија, којима су идеали укидање визног режима, пун стомак и пун џеп (за које верују да ће остварити у ЕУ), а којима су придружени и бројни припадници оних мањинских група код којих постоји ако не антисрбски онда макар врло јак сепаратни потенцијал. Сви они ће гласати за актуелног председника и америчког полтрона Бориса Тадића. На другој страни су они Срби којима су Србство, Косово и Православље углавном пречи о пара и уживања. Којима је милија Русија него Запад и који се макар политички противе глобализацији. Овај део народа, гласаће углавном за Томислава Николића, победника првог изборног круга.

Како запажа руски православни философ Иван Иљин, увек је у тешким ситуацијама једног народа, здравији део нације реаговао сопственим концентрисањем у круг одбрамбености од растуће антинационалне стихије, углавном окупљајући се око неке групе или личности. Оно што би било заиста здраво, јесте масовно окупљање национално свесног дела данашњег србског народа око светосавског идеала, што би резултовало и стварањем снажног националног друштвено-политичког покрета који би за разлику од демократских партија са националним предзнаком, пружио адекватан одговор духовном културном и политичком тоталитаризму антихришћанске глобализације. Ипак, данашња реалност је таква каква јесте, и нажалост далеко је од тог идеала, а онај бољи или мање искварени део србског народа окупио се данас макар својим изборним гласовима око Српске радикалне странке и њеног председничког кандидата. Такво стање се не може оценити једнозначно већ ваља сагледати обе стране медаље.

С једне стране, јасно је да је партија дотичног кандидата још од свог оснивања, активан саучесник у овдашњој партијашкој политичкој каљуги, као и то да је идеологија ове странке далеко од аутентичне Србске идеје. Уосталом и сам Николић је једном приликом јавно признао да он и његови саборци и нису нарочито добри колико су заправо њихови противници лоши односно колико су штетни и деструктивни по Србију. Такав закључак није далеко од истине.

Није искључено ни да ће се Томислав Николић уколико ипак победи, мање или више прилагодити доминирајућем мондијалистичком и антисрбском систему зла који је диктиран споља и који прожима све сфере друштвеног живота у Србији, како је то учинила партијски дисидент СРС-а Маја Гојковић поставши градоначелник Новог Сада.

Али ипак за Николића макар постоји реална шанса да није и да неће постати послушник светске закулисе чије су лутке управо актуелни председник Србије и његови сарадници. Дакле, постоји велика шанса да би избор Николића макар успорио утапање Србије у евроунијатско живо блато.Зар нам то не говори и ова хистерична пропаганда антисрбског блока и њихово испирање мозгова и плашење народа ратовима и санкцијама?

Зар на тако нешто не указује и сам Борис Тадић који у јавним наступима све више одаје утисак не психолога већ правог психопате, вероватно услед преплашености због све већег броја Срба који нису довољно уподобљени вредностима НСП-а, те њега и његову булументу не желе више да виде на челу Србије. Антисрбски медији и готово цео систем ових дана вриште попут аларма који треба да спречи "повратак у мрачну прошлост" то јест могуће скретање Србије са ЕУ колосека. Стога је разумљиво што ће и готово сваки православни националиста у Србији имати потребу да у недељу буде део оне "руралне" и "необразоване" (читај мање искварене), али патриотске и русофилске Србије, која ће изаћи на изборе и гласати за Николића.

Заиста, не може нам бити свеједно да ли ће на челу државе и даље бити неко ко нас убеђује да су западни отимачи Косова и Метохије наши пријатељи, који подржава антисрбски мит о наводном србском геноциду у Сребреници или који се извињава Стипе Месићу и тврди да је злочиначка "Олуја" била легитимна војна акција. Све наведено, одлике су актуелног председника Србије.

Стога, изађимо на друди круг и гласајмо против Бориса Тадића, и задајмо ударац овој издајничкој и паразитској булументи!

ВОЛИ ЛИ НАС ШЕРОН СТОУН?

Да ли је Холивудом напрасно завладао вирус србофилије, или је Кустендорф убо баш тамо где (не)треба?

У сенци изборне пропаганде, прострујала је Србијом ових дана изненађујућа вест о јавном противљењу неколико познатих холивудских глумаца, покушају отимања Косова и Метохије од Србије. Најпре се огласио познати амерички глумац Џорџ Клуни како у своје име тако и у име колегинице Шерон Стоун, а затим и донедавни шиптарски симпатизер Ричард Гир као и најпознатији "Џејмс Бонд" - Шон Конери. Не може се наравно искључити могућност искрености намере ове скупине холивудских глумаца, али ипак цела ствар је превише чудна. Откуда сад одједном нагла подршка србским интересима из оваквих кругова, после скоро две деценије ћутања или чак одобравања и учествовања у антисрбској пропаганди од стране тог типа људи? Злостављање србског народа од стране западних моћника није ни од данас нити од јуче, већ траје континуирано скоро две деценије. Од поменутих глумаца, једино се став Шона Конерија може рационално објаснити, с обзиром да је он члан антиглобалистичке Шкотске националне партије која је осудила НАТО агресију на Србију 1999. године. Такође, могла би се разумети подршка србском народу уколико би дошла на пример од Мела Гибсона, као аутора неколико филмова који промовишу традиционалне и хришћанске вредности. Међутим, подршка од глумаца попут Шерон Стоун или Џорџа Клунија, у најмању руку веома зачуђава. Стога се с правом намеће питање, да се не крије можда иза свега нешто крупније?

Познато је у националистичким круговима широм света да Холивуд контролише јеврејски лоби у циљу јачања и ширења америчке културне хегемоније у свету. Ма колико некоме звучало параноично, врло је могуће да су поменуте "звезде" добиле инструкције од стране својих холивудских јеврејских газда да дају овакве изјаве, како би се неутралисала антихоливудска пропаганда коју су недавно у Србији демонстрирали Емир Кустурица и Никита Михалков "сахрањивањем" холивудских филмова. Позната је тенденција поменутог и знаменитог руског уметника, да америчком културном смећу супротстави филмско стваралаштво на сасвим другачијим основама од оних које пропагира Холивуд.

А присетимо се и речи Збигњева Бжежинског, саветника неколико америчких председника и једног од главних идеолога глобализације који истиче како је америчка културна доминација темељ америчке политичке, војне и економске доминацији у свету.

Да није то можда "сахрана америчког филма", убола баш тамо где (не)треба, па су холивудске "звезде" добиле задатак да оваквим политичким подилажењем србском народу, одбране западњачки културни утицај у Србији? Овај културни утицај је свакако доминантан, али услед западне антисрбске политике која би кулминирала евентуалним "проглашењем" независности Косова, овај утицај би свакако био добрано уздрман уколико би против себе имао планску пропаганду уз понуду одговарајуће алтернативе.
Како год, уколико желимо да се ослободимо из канџи Запада, није довољно супротсавити се глобализацији само у политичкој сфери како то настоји да чини између осталих и првопласирани са управо окончаног првог круга председничке изборне трке у Србији, већ је неопходан свеобухватан отпор, како на политичком, тако и на духовном, културном и идеолошком плану, иначе ће наша могућа политичка слобода (чији би наговештај могао уследити победом поменутог кандидата на изборима) бити само кула од карата која ће се веома брзо срушити.

Заборављено четништво

Заборављено четништво

Први део

Поводом 160 година ''Правила о четничкој војни''

Четништво се као вид герилског ратовања јавља много раније него што се обично мисли. Дубоко утемељено хајдучким и ускочким искуством, четништво представља свакако један од најјачих и најраспрострањенијих облика гериле у Европи 19. века

Герила

Герилско ратовање настаје у најранијим периодима ратовања, а самим тим и људске историје. Први догађај који би се могао везати за герилу јесте јеврејско војевање против Римљана у Галилеји, којима су одолевали пуне 3 године. Сама герила подразумева брзе,кратке и ефикасне нападе, лако наоружане борце спремне за брз покрет и диверзије и нападе на одређене тачке противничке војске. Дакле, оно што је пракса фронтовског ратовања, герила је супротност томе. Развојем људске историје и ратовања, развија се и герила. Сам термин је, шпанског порекла и значи ''мали рат''(guerra – рат). Присуство гериле у разним формама је неоспорно кроз многе ратове у историји, од Картагине до Другог светског рата, па и до данашњих дана. Треба нарочито истаћи Кубанску револуцију и Ернеста Гевару који је овој теми посветио књигу. Данас се герила често поистовећује са исламским тероризмом, тј. начином деловања Ал-каиде и сличних групација.

Герилско ратовање код Срба има дугу традицију, стару неколико векова, чија је круна, свакако, четништво или четовање, вид организованог отпора српског народа широм српских земаља.

Хајдуци

Падом Смедерева 1459. године, Србија се потпуно гаси и нестаје као држава. Српски народ се налази у неколико различитих држава тог доба, без своје државе, обезглављен и изложен сталним репресијама са свих страна, од Стамбола до Ватикана. Међутим, ратнички дух српски не јењава, свест о слободи доводи до појаве првих видова отпора. Како регуларне српске војске нестаје, јавља се потреба за новим облицима ратовања. У таквим приликама, сасвим спонтано се јавља герила која ће вековима бити позната као хајдучија.

Први документи који говоре о одметању Хришћана(пре свих Срба) од званичне отоманске власти, датирају из 16. века. Само име хајдук је турског порекла и има значење одметника,отпадника од власти. У хајдуке се одлазило из револта и освете, а мета хајдучких напада су трговци и зулумћари. Временом су настала неписана правила: хајдуци се организују у чете од по највише 20-ак храбрих и одважних мушкараца одређене старости; вођа чете се зове харамбаша; сиротиња,жене и деца се не нападају; у случају хватања неког хајдука, дужан је да не ода јатаке(људе који га током зиме прихватају); издаја се кажњава смрћу. У зависности од прилика у Отоманском царству, у одређеном периоду је било мање или више хајдучких чета, против којих су вођене потере, тзв. ''тефтиши''. Народ би био изложен великим репресијама уколико не би открио јатаке или помогао у хватању хајдука.

Подизањем Првог српског устанка, 1804. многе харамбаше са својим хајдуцима постају истакнути устаници. Титулу хајдучког харамбаше замењује титула устаничког војводе. Најпознатији из тог периода су свакако Хајдук Вељко Петровић и Станоје Главаш, док народне песме описују многе историјске и неисторијске харамбаше: Мали Радојица(историји непознат), Стари Вујадин(такође непознат), Старина Новак(романијски хадјук из 18. века), као и многе друге.

Стварањем аутономне Србије, назив ''хајдук'' се преноси на разбојнике и одметнике од регуларне српске власти, и као такав се задржава готово до Другог светског рата. Приказ хајдучије после слома турске власти најбоље су описали Светолик Ранковић(''Горски цар'') и Пера Тодоровић.

Ускоци

Ускоцима се називају Срби који су званично били у служби Млетачке Републике и Аустрије у борби против Турака. Први ускоци се јављају нешто после хајдука, а најчешће су то и бивши хајдуци у Отоманској империји. Ускочке акције се заснивају на ''ускакање'' на турске територије, брзе и хитре акције задавања ударца непријатељу и повлачење у регуларно утврђење Аустрије односно Млетачке(Сињ,Клис,Омиш и др.). Многе народне песме опевају подвиге и јунаштво ускока: Ива Сенковића, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, као и многе друге.

Први помен имена ''четник''

Реч ''четник'' је пољског порекла и означава герилског ратника. Традиција четовања је преношена са колена на колено у српском народу, преузимајући елементе како хајдучије тако и ускочког начина ратовања. Именицу ''четник'' је сковао дубровачки Србин, Матија Бан, за потребе бораца Грбаљског устанка. Грбаљски устанак је вођен 1848. у залеђу Боке, и трајао је свега неколико месеци. Био је усмерен против аустријске круне, и водио се типично герилски. Своје интересе у овом устанку су виделе и кнежевина Србија и Његошева Црна Гора, па је тако Матија Бан превео са пољског постојеће књиге о герилском ратовању, а и самостално је, у складу са традицијом нешто унео. Тако су настала ''Правила о четничкој војни'' 1848. године. То је први српски уџбеник гериле, у коме се налазе бројне информације које ће, касније, свакако наћи своју примену. Тако се у књизи наводи да четник треба да је ''трезвен, отресит и смео", да четник треба да носи народно одело са капом и обележјем на њој, користи пушку,пиштољ,нож, те каква дисциплина треба да влада у чети. Утицај хајдуковања овде је очигледан, јер срећемо сличне кодексе понашања и облачења, као и начине нападања.

Тако четништво,тј. четовање постаје синоним за сваку герилску акцију усмерену на ослобађање српског живља од Херцеговине, па до Македоније. Убиство Смаил-аге Ченгића(1840.), које је опевао Иван Мажуранић, многи историографи сматрају четничком акцијом, због начина на који је извршено(изненадни напад).

Доказ да четништво све више узима маха је и рад капетана Љубомира Ивановића ''Четовање или четничко ратовање'' из 1868. године. Капетан Ивановић је проширио и продубио Банова ''Правила о четничкој војни'', али, што је још важније четништво се прихвата од стране званичне војске, и то много пре данашњих војних сила.

Четништво у ратовима 1876-1878

Као што смо већ напоменули, српска војска међу првима схвата предности герилских акција у одређеним моментима и околностима. Стога 1876, пред објављивање рата Турској настају прва званична правила која ће се примењивати на четничке одреде, као неку врсту специјалних јединица. Спремајући се за рат, Србија је у неослобођене крајеве слала обучене герилце, како би касније напредовање војске било лакше. Овде наилазимо на сличност са ускоцима, који су имали сличне задатке и циљеве. Први четнички војвода(турцизам ''харамбаша'' бива замењен словенском речју ''војвода'' насталом од глагола ''војевати'') био је нишки трговац Никола Коле Рашић. Он је руководио четама између Ниша и Лесковца, а сам је образовао чету од око 300 људи. Његов задатак је био да пробије пут војсци и олакша даље продирање на југ. Војвода Коле је, у Другом српско-турском рату први ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. Тодор Станковић Нишлија је међу првима организовао чету која касније улази у састав Добричког одреда(под командом Милоша С. Милојевића). Тоша Станковић ће касније бити један од преговарача у нишкој тврђави о предаји турске војске. Танасије Таско Узуновић је трећи истакнути четник, који успева да побегне из нишке тврђаве и приђе Колету Рашићу, чији је био нераздвојни пријатељ.

Кумановски устанак

У ишчекивању српске војске, почетком 1878 . народ кумановског и пчињског краја се, тежећи за ослобођењем, почео одметати на планине Козјак и Ђерман. Међутим, Албанци су, чувши такође српске топове, почели да пљачкају српска села и тероришу српско становништво. Тако је група од 17 Арнаута упала у кућу Србина Арсе Стојковића из села Ослара. Арса је погинуо убијајући вођу банде, а цело село се убрзо узбунило, тако да ни један Арбанас није изашао из њега. Истовремено, друга арнаутска банда је напала кућу бујановачког кмета Ташка. 40 Арнаута је силовало Ташкове снаје и ћерке, док је он са синовима везан гледао срамоту. Када су се ослободили, Ташко и његови синови су узбунили Бујановац и образовали потеру. Код Челопека, Арнаути су пресренути и срамота је опрана крвљу свих 40 разбојника. То више није био обичан сукоб, постао је то прави устанак, буна.

На збору у Куманову, народ је за вође изабрао попа Димитрија из Старог Нагоричана и Вељана Цветковића из Стрновца. Истог дана, устаници-четници су се спојили са српском војском под командом генерала Белимарковића. Читава Пчиња је устала у нади да ће се спојити са Србијом, али услед потписивања примирја између Русије и Турске, српска војска је била принуђена да стане код Ристовца. Услед успостављања границе, турски бегови,хоџе и војници су почели да се враћају, заједно са аскерима који су успоставили турску власт. Муслимански прваци су се састали на кумановском гробљу и одлучили да убију све што је српско у целом граду. Срби су, дознавши ово, одлучили да организују отпор, на састанку у кући проте Димитрија. На састанку је написана молба кнезу Милану да се овај крај припоји Србији и да им се пошаље оружије за даљу борбу. Управо је тада скована парола ''Уједињење или смрт'' која ће касније бити водиља многим четницима, али и постати име једне организације. Молба је пренета генералу Белимарковићу који је обећао две хиљаде пушака за устанике.

Преплашени, аскери нису ни смели да изађу из тврђаве. Али, од пошиљке оружија није било ништа, а како су Срби на збору у Куманову одбили понуђену амнестију, Порта је успела да, преко великих сила спречи Србију да помогне устанак. Паралелно са Турцима, и Бугари су радили на сламању устанка. Бугари, добивши од Руса обећање да ће имати државу од Црног до Јадранског мора, слали су своје агенте како би обесхрабрили четнике, али и поколебали њихову националну свест. Рад им је био олакшан путем аутономне цркве, Егзархије, чији су свештеници и монаси говорили становништву ''да они нису Срби него Бугари'', да ће ''сви њихови крајеви ући у састав Велике Бугарске'' итд. Срби, непоколебани, шаљу молбе кнезу Милану. Молбе су слали Срби из Охрида,Гњилана,Скопља, па и сами четници са Ђермана.

Но, Турска ипак одлучује, да угуши устанак у крви. Хафус-паша креће из Приштине ка Куманову са пет табора низама и са топовима. Како су устаници били типични герилци, тј. четници, доста их је изгинуло на Челопеку, а преостали су пребегли у Србију. Турци су спровели незапамћену одмазду, мушкарце су набијали на коље, жене силовали, а села палили. Велики број Српкиња је продат као робље, тог кобног 20. маја 1878.

Иако је устанак пропао, организоване су праве чете за даљи отпор. Огласили су се својим јунаштвом нове четовође: Илија Черкез из Црвеног града, Спиро Црневић из околине Прилепа, Младен Стојковић са Козјака(звани Чакр-паша), као и легендарни Мицко Крстић из Латова код Пореча. Уз Вељана капетана и Јаћима Челопечког, сви су, осим младог Мицка Крстића, страдали пре 1882, задајући у међувремену велике муке турским властима. Када је поп Димитрије умро у озлголашеној Канли кули у Солуну, то је био потпун крај првог четничког устанка.

Брсјачка буна

После великог краха Кумановског устанка, зулум турских власти је постао још јачи. Добровољци, четници, незадовољни успостављањем границе су решили да сами преузму одговорност ослобађања јужних крајева. На дан Светог Саве, 1881. устаници су се скупили код топличког манастира Светог Николе и позвали народ да им се придружи. Као вође су се истакли Илија Делија и Анђел, који су успели чак и да створе краткотрајну Брсјачку државу. Прво је букнуо Демир Хисар, затим Пореч, Кичево, и на крају Прилеп. Ту се уздигао Мицко Крстић, легендарни маћедонски војвода. Слободна територија је направљена за јако кратко време, Брсјачка држава, добила име по крају у коме је настала.

Бугарски егзархски владика, је дознао, да устаници желе да се повежу са Србијом и о томе обавестио руског конзула у Скопљу. Како је Русија тада подржавала бугарску политику на Балакну, дала је подршку Турској да угуши устанак. Ту је Брсјачки устанак био осуђен на пропаст.

На Ускрс исте године битољски валија је кренуо одрешеним рукама да угуши буну. Анђел није прихватио предају и на Врбенској планини сакупио је своје четнике и организвао борбу. Изгинуло је доста четника, али и Турака. Турци су одсекли Анђелову главу и послали у Битољ.

Илија Делија се предао, добивши бесу да ће сачувати живот. Пребачен је у Битољ, одакле је после недељу дана спроведен у Канли кулу(исту ону где је умро поп Димитрије).

Прилепска чета четовође Ђорђа је трагично изгорела у кући коју су Турци запалили после дуге и крваве борбе. Сам, остављен на милост и немилост Турцима, на Бабуни, Стефан Петревић, је попут Илије Делије одлучио да се преда. Званично је био помилован, али је после само неколико дана издахнуо.

Овако се завршила друга четничка буна у Македонији, створивши слободну територију две деценије пре ВМРО-вског Илинданског устанка.

Четништво у Босанско-херцеговачком устанку

Поред убиства Смаил-аге Ченгића, и овај догађај се везује за четништво. Устанак је почео Невесињском пушком у источној Херцеговини(1875.), а касније се проширио на целу Босну и Херцеговину. Тежња је и овде била уједињење са Србијом(Босне), а Херцеговине са Црном Гором. Вође устанка су називане војводама(као и четничке вође у Македонији), а устанак се завршио окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Споменућемо само неке од војвода: Богдан Зимоњић, Пеко Павловић, Голуб Бабић, Лука Вукаловић и др.

Четнички символи

Четници су били одевени у народну ношњу краја у коме су пребивали. То је била пракса још из Грбаљске буне и остала је и пренела се на касније догађаје. Ово треба схватити као израз народног отпора, али и као олакшицу у прерушавању и лакоћи маневрисања. Четничка капа је првобитно била херцеговачка капа, затим шубара, па и црногорска капа. На њој се налазила кокарда, крст, а често се носила и без обележја. Од оружија, користиле су се пушке, револвери, ножеви, а касније и бомбе, па чак и отрови(у акцијама с почетка 20. века). Оригинално четничко гесло ''Уједињење или смрт'' је настало у Кумановском устанку. Касније, почетком бугарског деловања, долази до размене тековина, па настаје парола ''Слобода или смрт''. Касније је овим двома натписима додавано ''С вером у Бога'', а дешавало се да се нађе и све заједно. После 1903. долази до нових слогана четничке борбе. Што се тиче лобање и две прекрштене бутне кости, њихово порекло је неизвесно, мада се најизвеснијим чини тумачење према коме је то чест символ смрти који се налази на иконама Христовог распећа. Хришћански дух четника је несумљив, јер су многи свештеници и монаси били подршка, а неретко и сами четовали.

Српско четништво у 19. веку, нарочито у другој половини, је дало доста јунака и доприноса ослобођењу српских крајева. Међутим, наша историографија није посветила довољно пажње овом славном периоду и великим јунацима који су са поносом умирали са српским именом на уснама.

БОЖИЋНА РАЗМИШЉАЊА

Овогодишња Божићна посланица Његове Светости и Светог архијерејског Сабора, све нас православне Србе данашњице, подстакла је на преиспитивање свог односа према празнику Рождества Христовог, и односу према нашој вери уопште. С правом и преком потребом скренута је пажња на чињеницу да већина нас данашњих Срба, доживљава Божић крајње површно, нешто као породичну реликвију или пуки фолклорни привезак. Мало нас се вратило оном суштинском и дубинском Православљу, у коме се на првом месту налазе прослављање Бога и брига за своју душу и свог ближњег. Шта више, православни празници код нас постали су данас често пуки поводи за конзумирање јела и пића у великим количинама.

Намеће се стога питање, да ли ће се србско празновање Рождества Христовог ускоро претворити у савремено западњачко поимање Божића, које је крајње секуларизовано и обездуховљено. Заправо, Божић на Западу за огромну већину тамошњих људи и нема више ни најмање везе са Христом. То је један зимски празник чији су синоними: потрошња, преждеравање и нерадни дани. Утолико су и бесмисленије и штетније тежње овдашњих "православних" модерниста ка одбацивању предањског православног календара у Србској Цркви а за прихватање гегоријанског. Нама и не треба духовно јединство са актуелним западним безбожништвом већ јединство са Христом и Божјим Светитељима. Најбољи начин да помогнемо народима Запада јесте да сачувамо чистоту вере, и тиме и њима омогућимо да је препознају као Истину и да јој приступе, што све више духовно жедних западњака и чини.
Као оличење секуларизације прослављања Божића на Западу, стоји такозвани Деда Мраз, као карикатура Светог Николе, једног од најпоштованијих светитеља како у Срба тако и у васцелом Хришћанству. У вези са тим, било би заиста лепо и корисно да се покрене уз иницијативу или благослов црквене јерархије, једна свеправославна делатна иницијатива за повратак Светог Николе на место дечијег Божићног дародавца, а за протеривање Деда Мраза као симбола трговачког менталитета и атлантистичког течног смећа званог Кока- Кола. А не треба заборавити ни чињеницу да су код нас управо комунистички безбожници устоличили дотичног имагинарног "Деду" на место на којем се до данас налази, и то као синоним празновања Нове године по римокатоличком календару, што представља колективан грех готово читаве нације, која уместо духовне припреме кроз молитву и пост за долазећи празник Рождества, упада у еуфоричну слављеничку грозницу која кулминира баханалијама у најлуђој ноћи. Уосталом, није ли тај однос Светога Николе и богомрске измишљотине зване Деда Мраз, одличан повод за почетак једне свеобухватне православне културне револуције која је преко потребна? Њене искре већ постоје, а њен метод наравно не треба и не може бити насиље и пуко пропагирање забрана, већ пре свега нуђење одговарајућих алтернатива владајућем културном смећу. А све то у службу духовне и моралне обнове у Срба и других традиционално православних народа.

Оно што даје наду да се ипак нећемо срозати на ниво савремених западњака, јесу оне нити које нас вежу за искон, а којих ми услед све те рутине која данас прожима наше животе, најчешће и нисмо довољно свесни.

Наиме, у навечерје празновања Рождества Христовог као и на сам дан празника, и ми данас ложимо храстово дрво - Бадњак, што су чинили и наши преци још од праисторије, а посебно од периода охристовљења, када овај древни обичај добија хришћански смисао. И што је још битније, како за Васкрс тако и за Божић, сви данашњи србски свечари поздрављајући се и честитајући празник, враћају се макар на трен, оном чудесном, древном и освештаном језику, на коме се никада није псовало нити празнословило. Тако се макар и несвесно прочишћавамо и удаљавамо макар за трен, од свеопште вулгарности и других смрадних болести духа времена којима обилује данашња цивилизација и којима смо оковани. Ове нити традиције којима смо упркос свему везани за наше Свете претке, везују нас чвршће и за њихове идеале, од којих је главни и основни идеал - уподобљавање Христу Богу. Нека нам Богомладенац Христос подари свако добро и нека нам да памети, снаге и понајвише смирења, како би смогли снаге за преумљење и покајање од свеопштих наших преступљенија, не би ли чвршће пригрили и узљубили пут који нам је утабао још Светитељ Сава као највећи и најсветији из нашега рода. Нека нам да снаге да на многаја љета и са све више љубави и жара, из године у годину кличемо:

Христос се роди!

Ваистину се роди!

И као Избори

Демократија је кад некопетентна већина изабере корумпирану мањину.

Џорџ Бернард Шо

Демократска Србија 20. јануара бира свог другог демократског председника. За оне који су заборавили, први је, актуелни Борис Тадић, јер су пре њега сви били председници скупштине са функцијом вршиоца дужности председника или полтрони Милошевићевог ''Србистана''. Полако улазимо, по ко зна који пут, у све могуће апсурде и парадоксе демократије који су набројани до сада, а неке ћемо и сами издвојити. Бићемо позивани да ''Узмемо судбину у своје руке'', гласамо ''ради наше деце и њихове перспективе'', те ''да раскрстимо са мрачном прошћошћу деведесетих''. Трагедија србског националног бића, доживљава, још једну перипетију.


Поред поменутих позива, бићемо преплављени огромним рекламним материјалом, од плаката преко новина све до телевизије. Са зидова одавно недовршених зграда ће нам се смејати стари знанци, у оделима од ''тричавих'' пет просечних плата. И најокорелијим мангупима је досадило да исцртавају ђавоље рогове по плакатима, премда ти рогови представљају праву слику и прилику Србије 2008. Ако и промашите плакат, билборд нећете моћи, јер се ипак за њега платило прилично. На страну то што је тим новцем могла да се помогне србска породица која месечно преживљава(не живи,него преживљава) са 4000 динара. Ако не излазите из куће и ово некако преживите, ТВ бомбардовања нећете никако. Политички маркетинг на телевизији је још скупљи од ''хартијеног'', али исто толико и делотворнији. На свакој телевизији ће нас угостити изнајмљени термини, џинглови са слоганима који ни трогодишњем детету нису занимљиви(''Јул је кул.''), па и по неки концерт који је кандидат организовао(стари добри ''Хлеба и игара''). Махаће се заставама, држати лекције из патриотизма, причати о тужној стварности у којој се налазимо, уз поменуте позиве о будућности и деци. Они смелији ће пак, позивати на егзекуције официра, ампутацију територије, полне,расне,верске,сексуалне и ко зна које више равноправности.

Од свих облика препуцавања, најтрагичнији је отворени студио. Два или више кандидата, крв и нож, оптужбе за крађе и преваре, прозивке о издаји, претње... А ако су случајно два кандидата у коалицији, или недај Боже кумови(што смо виђали), то неће умањити жар борбе. Ипак су ''идеје демократије и људска права'' изнад тих ''малограђанштина''. А кад прођу избори, дође други круг, један врло лако може подржати ''убицу/плаћеника/лопова'' који му је претходно био супарник у, нажалост типичном, препуцавању.

Слободном рачуницом се може предвидети сума од пар стотина милиона динара која ће бити утрошена из државне касе(читај: од нашег новца) на овавкво подсмевање разуму, хијерархији, а посебно староотачким заоставштинама, неретко и самом Православљу, на које ће се многи позивати током кампање.

Ова прича нема слика, довољно је мрачна и без њих. Последице југославизма, комунизма, па лажног национализма узимају данак у транзиционој демократији. Демократији, којој је ''фашиста'' Димитрије Љотић, с правом додао епитет ''јадна'' у безбожној Европи, коју је свети Николај раскринкао.

Срби, читајте књиге својих предака, па ћете знати који пут треба изабрати и како њиме ходити.