Боб Марли - Како смо негирали саме себе

Пре извесног времена, у нашој јавности се појавила вест о постављању споменика Бобу Марлију у малом војвођанском месту званом Банатски Соколац. Вест није наишла на нека посебна реаговања нити на посебну медијску пажњу, штавише, стиче се утисак као да је неко и желео да све то прође са што мање публицитета. Дан постављања споменика на коме је овај јамајкански музичар је дошао и прошао и живот иде даље. Али одакле идеја за споменик човеку који нема апсолутно никакве везе са Банатским Соколцем, Војводином(Србијом) и Србима уопште?

Простим издвајањем неколико минута на интернету, може се доћи до многих података о овом музичару. Знамо да је конзумирао ,,лаке'' дроге, да је био Растафаријанац, да је са Јамајке, али ни један податак га не повезује са Балканом. Његова музика није чак ни европска, а камоли балканска и србска. Био је Боб Марли и расиста, таква му је религија коју је практиковао. Да, постоји и црни расизам, није само резервисан за ,,злочиначке Србе''. Растафаријанство проповеда мржњу према белим људима у целини, белачком систему (познатијем као Вавилон), црнце проглашава за ,,изабрани народ'' а намеће и повратак у Африку, која је по њима ,,света земља''. Када ова религијска и расистичка убеђења помешамо са конзумирањем опојних средстава, начином облачења својственом за јамајканске црнце и музиком која је само стицајем околности добила епитет исте, добијамо Боба Марлија, представника свега горе наведеног. Но, ипак, ми смо развијена демократија, па би лепо било да се нека од НВО која се тако често бави говором мржње, ксенофобијом огласила поводом догађаја са спомеником. Наравно, то није учињено, јер је цео тај ,,перформанс'' врло ,,ин'', ,,баш кул'', ,,екстра'', ,,фенси'' и низ других израза који су нам неразумни. Сада се поставља кључно питање: Ко има право да троши паре од пореских обвезника(читај:нас) на овакве накарадне споменике који вређају наша верска и расна, а богами и национална осећања?

Да бисмо одговорили на ово питање целу ствар треба поставити овако: Да ли су Срби заиста народ који је толико назадан, да немају коме да подигну споменик, па морају да траже уточиште на другим континентима? Зар се овде нико није родио у последњих две стотине година, а да је притом оставио нешто иза себе? Одговор на оба питања је једно велико НЕ. Имају Срби и своје музичаре у односу на које је Марли обичан улични свирач, и своје војсковође чији подвизи и данас стоје у војним уџбеницима, и научнике, без којих ни објављивање овог текста не би било могуће, и сликаре који су пунили европске галерије и књижевнике и песнике и владаре и светитеље и спортисте па и морепловце и авантуристе и шпијуне. За сваку од ових категорија можемо навести по макар три имена и презимена што када помножимо са бројем категорија и није тако мала цифра. Па добро, када је већ тако зашто њима не подигнемо споменик? И питање по питање, дошли смо до кључа.

Значе ли некоме нешто имена Исајиа Србин, Јосиф Руњанин, Јосиф Маринковић па и Корнелије Станковић? Осим што су били Срби, овој земљи и народу су оставили музичка дела за сва времена. Нико од ,,икона поп-културе'' неће моћи да превазиђе ни једно дело ове четворице. Да ли је неко чуо за Анђелка Крстића, Србина, родом из Струге, чија проза никада није нашла право место у нашој књижевности? Или за Милосава Јелића, песника наших најславнијих времена, који је на необичан начин успео да споји народну традицију са поетиком 20. века? Да не спомињемо прелепу Катарину Ивановић, прву србску сликарку, Луку Ћеловића, највећег добротвора Београдског универзитета, или пак Огњеслава Костовића, који је оставио иза себе мотор са унутрашњим сагоревањем пре Дајмлера и Мајбаха. Ови и још стотине других људи, које је аутор заборавио да спомене немају свој споменик. И биста је ствар луксуза, а улица више него реткост. На Новом Београду постоји улица Гоце Делчева, оснивача организације ВМРО која је однела животе великог броја Срба на територији данашње БЈРМ, али не постоји улица војводе Јована Стојковића Бабунског кога је у ствари опевала песма ,,Спрем'те се, спрем'те'', у његово време названа ,,Србска ми труба затруби''. Улицу нема ни мајор Михајло Катанић, највећи јунак Србско-бугарског рата, који је остао још по негде упамћен само по томе што је његова сахрана послужила Нушићу као инспирација за песму ,,Два раба''. А и што би да се чини џева, кад је пратња(хвала) србскога јунака?

Огњеслав Костовић Степановић, заборављени србски научник

,,Спознај самога себе'' је било основно гесло античке философије. Срби, склони разним пан- покретима, су полако али сигурно упознавали све боље него саме себе. Имали смо ,,панславизам'', па ,,југославизам'', па ,,братство-јединство'' и најпосле ,,толеранцију''. Стално смо се упознајали и градили мостове који су били право зидање Скадра. Ни Цер, ни Колубара, ни Кајмакчалан ни Солун ни Мишар ни Велбужд нас нису ништа научили. Најгоре је када човек није свестан сопства, сопствене моћи, знања и снаге. Још горе је када се од врлина праве мане. Ми смо отишли најдаље, па смо све изврнули наопачке. Не постоји бадава реченица светог Николаја Србског: Ако хоћеш да промениш свет, промени прво себе. То знају и они који су нас мењали и који су довели до тога да нам се Боб Марли смеши у Банатском Соколцу.