НОВО ДОБА

Након што је у „Петооктобарској револуцији“ у Београду срушен трули лоповски режим Слободана Милошевића и на његово место инсталирана „Атлантска губернаторска управа“, исти систем примењен је и у Грузији. Наиме, активисти „Отпора“ путовали су у Грузију, предвођени Александром Марићем из Сечња, да би тамо организовали грузијску верзију „Отпора“ који се на њиховом језику звао „Кмара“.

Марић и његови другови путовали су у Грузију под параваном трговачких путника и рачунарских специјалиста, а прави разлог њихових честих посета постао је видљив 2003. године када се одиграла „Револуција ружа“ у којој је Грузија добила „Атлантску губернаторску управу“.

Марић је након Грузије, под истим параваном продавца и сервисера компјутерске опреме, предводио активисте „Отпора“ и у Украјину где су организовали „Пору“, украјинску верзију „Отпора“ која је касније учествовала у „Наранџастој револуцији“ и инсталирању „Атлантске губернаторске управе“. Марић је чак, непосредно пред саме немире у Кијеву, враћен са украјинске границе и протеран у Србију, да би та одлука била преиначена након победе наранџастих.

Наравно, ни „наши отпораши“ нису се родили научени. Они су обуку прошли још 1998. у камповима по Словачкој и Мађарској које је организовала НВО „Фридом Хаус“ из Њујорка, а финансирао „Фонд за отворено друштво“ који се налазе под истим „кишобраном“ Ђерђа Сороша.
Управо је „Фридом Хаус“ био тај који је координисао рад „отпораша“ и у другим земљама, и једина организација која је стала у Марићеву заштиту кад је протеран из Украјине, где је у посету „Пори“ допутовао заједно са својим колегом Станком Лазендићем.

Слични пројекти су касније покушани и у Киргистану, Белорусији и Молдавији, али са далеко мање успеха. Тамошње становништво имало је већ сасвим довољно времена да види погубне последице „губернаторске управе“, тако да су Атлатисти тамо остали без власти али не и без утицаја.

Сада видимо следећу етапу развоја која се у истом таласу пресликава са Србије на Грузију, а касније и на Украјину. Ради се наравно о провинцијама над којима власти поменутих земаља немају формалну власт (не заборавимо да суштинску власт у овим земљама држе Атлантисти) а које захтевају потпуну независност.

Шта се десило са Косовом већ смо видели, а сада је почео и рат у Грузији око Јужне Осетије. Мада, мора се признати да је Јужна Осетија данас у ситуацији која је ипак сличнија ситуацији у којој се пре тринаест година нашла Република Србска Крајина него оној у којој се нашла јужна србска покрајина пре девет година.

Ипак, осим тога што власт у Москви никако не личи на ондашњу власт у Београду, а и што је сама Русија далеко јача данас него у време када је Запад разбијао Србију, Украјину и наравно Грузију, постоји још неколико значајних разлика које се овде пренебегавају.

Наиме, Јужна Осетија жели независност и форсира, од Атлантиста до јуче брањено, „право на самосталност“, док Русија сад више не брани „неповредивост територијалног суверенитета“ већ га гази тенковима. Грузија и Србија теоретски остају у позицији да стоје при својим ставовима и трпе чизму немерљиво јачег нападача. Украјина ће им се врло брзо прикључити када исти сценарио крене да се развија и у Криму, Севастопољу…

Овакав развој ситуације највише одговара Атлантистима где се све одвија управо како су и желели. Марионетске власти у православним земљама ратују са својим јединим природним савезником, док се граница Атлантског и Евроазијског цивилизацијског поретка полако смешта у предграђа Москве. Ово је нарочито очигледно из вокабулара локалних „губернаторских чиновника“ који провоцирају патриотске снаге у Србији тражећи да осуде руску интервенцију и подрже Грузијску власт и „принцип неповредивости територијалног суверенитета“. Њихово памћење очигледно не иде тако далеко да се сете „Олује“ када је, понављамо, Београд морао да реагује као данас Москва.

Једино добро што може проистећи из ове ситуације јесте буђење „Медведа са севера“, јачање и демонстрација силе руског оружја. Када руски тенкови уђу у Тбилиси биће то повод за славље не само Русима и Србима, већ и свим Грузијским патриотама који ће тада имати јединствену прилику да се ослободе „губернаторске окупације“. Русија са друге стране морала би да прегази целу Грузију и потпуно је војно порази, али исто тако и да се одмах повуче из ње и задржи контролу само над Осетијом.

Хаос који се тренутно ствара у сфери међународног права доводи до тога да се мора увести и принцип спровођења међународног права који до сада није постојао. Наиме, досадашње међународно право и све међународне правне норме биле су само морално обавезујуће и није постојао нико ко би могао да присили некога да те норме поштује. Са друге стране, принцип спровођења права је ништа друго него оно што се у комунизму звало „монопол над насиљем“. Слушаће се дакле право онога ко је у стању да присили друге да га слушају. Изазивање и буђење Русије доводи до тога да ће то у будућности бити и Русија.

Овиме је завршен циклус разбијања Евроазијског цивилизацијског контекста који је био на врхунцу у току последње деценије ХХ и почетком ХI века а почео је нови циклус у коме у следећих десет година можемо очекивати стално јачање Русије и њених утицаја, као и поновно успостављање јаког источног блока на челу са Русијом, коју ће подржавати Кина, јужноамерички континент као и добар део културолошки најстаријих европских држава.