Они знају! А ви?

Дошла је још једна годишњица геноцида над Србима из Републике Србске Крајине и не може се рећи да је остало било шта неразјашњено нити скривено. Све се већ зна, све што се имало рећи о овом злочину већ је речено, проблем је што нема ко да чује, или што се погрешнима прича.

Да ли је заиста потребно објашњавати Западу шта се десило са Крајином, када је тај исти Запад координисао, помагао и на крају крајева и извршио читаву ствар, а Хрватима оставио само да одиграју своју вековну улогу „хијена“? Наравно да није. Запад зна, Исток зна, Север зна, Југ зна. Зна земља, још натопљена крвљу и прошарана костима; а зна и Небо, преплављено колонама оних који су вероватно имали више среће од јадника који су седели у колони на аутопуту „Братство-јединство“!

Једини којима се треба понављати су изгледа Срби. Данас, сасвим случајно, чух у пролазу како се једна млада жена жали својој другарици на избеглице које раде у тржном центру њеног града.

- Не смета ми, вели, што су само избеглице тамо, већ што су само они успели а нико од наших није успео да одржи ни једну тезгу. -Е, па они се држе заједно, одговара другарица, нису они као ми.

Да није тужно било би смешно. Драга госпођо, не држе се заједно. Да су се имало држали заједно сада не би продавали кинеске кишобране у вашем тржном центру већ би обрађивали своје њиве по Славонији, купили шљиве по Банији, пили вино на Книнској тврђави и продавали Вам крофне на плажама србског Јадрана у Карину.

Не могу да се љутим на ову жену, одрасла је у вечито окупираној Србији која није видела слободе од последње праве окупације. Тек кад неки културни европљанин дође у Србију да по њој исписује нове Крваве Бајке, тек тада ће се пробудити та самосвест. И не, неће бити касно. До тада, ијекавичари ће продавати кинеске кишобране по пијацама, екавичари ће продавати кајмак и пршут, и једни и други држаће се „својих“, као да су ови други нешто туђи. А кад уштеде нешто од тих кишобрана и кајмака, отићи ће у Дубровник, или Ријеку на одмор, па кад их тамо Хрвати дочекају као инквизитори вештице, жалиће се на „балкански менталитет“ и неће им пасти на памет да су ти исти људи пре само неколико година организовано и систематски извршили геноцид над Србима. Неће им упасти око постери "хрватских хероја" који су пре неколико година клали србске баке у паничном страху и безумној мржњи према свему "од источне вјере".

О злочину и злочинцима, рекосмо, не треба трошити речи. Обраћамо се сами себи. Нама треба пробудити свест, ми сами себи морамо да понављамо зашто је данас тужан и трагичан дан. Данашњи дан треба да нас подсети да смо и данас окупирани, и то духом и изнутра, што је далеко горе од оне окупације коју трпи напаћена, али још увек жива, Крајина.

Данас треба да подигнемо главе небу, Богу да се изјадамо, да се пожалимо и посрамимо што заборављамо. Да нас данашњи дан подсети да смо криви што се сваки дан не сетимо оних који су пали за Крајину. Да се помолимо за здравље оних који су и дан данас у усташким казаматима.

Данас треба да угасимо телевизоре на којима се кревеље голе турске џилитаљке, да погасимо светла па да се не гледамо у очи од срамоте, јер нема Србина који није крив за два најстрашнија злочина из те несрећне „Олује“, а то су заборав и опрост.

Треба заборавити издајнике и продане душе, да им се име затре, али издаја се не сме заборавити. Треба да опростимо једни другима што смо били немарни према самима себи и преобразити се, али овај злочин се не сме ни опростити. Нема опроста за непокајане, за њих има само казне и праведног гнева светлог србског оружја. Божија правда може бити спора, али је увек достижна. А Божија правда биће са нама онда када се ми вратимо Богу.