ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЕ

О Пресветој Богородици као заступници христољубивог војинства код Словена

Када су 866. године по Рождеству Христовом, словенска племена опседала престони град моћне византијске империје, чинило се да ће Други Рим који је представљао хришћанско, цивилизацијско и културно средиште ондашњег света, коначно допасти у руке незнабожаца и иноплеменика, који су вековима настојали да освоје престоницу источног дела некадашње римске државе. Услед исцрпљености и преоптерећености византијске војске због вековне борбе на више фронтова са разним непријатељима, Цариград није имао реалних изгледа да и овај пут одоли до тада најсиловитијем словенском нападу. Житељима Цариграда није преостало ништа друго до потпуног уздања у најдрагоценије благо овога града - православну веру. Читав град на челу са Патријархом и клиром, завапио је ка Христу и Пресветој Богородици прионувши на усрдну молитву, која је и услишена. Наиме, дошло је до невероватног преокрета у борби пред градом и уништења свих словенских лађа, чиме је неуспешно окончана опсада града.

Црква и народ Цариграда, у знак захвалности Пресветој Богородици на Њеном молитвеном заступништву пред Богом за град, испевали су похвалну песму Возбраној Војеводе (Узратујућој Војвоткињи), која је постала химном византијске империје.

Чудесним избављењем Цариграда, словенски нападачи иако лишени облиног плена, неочекивано су добили онај много драгоценији - духовни плен. Услед богоданог словенског дара духовне интуиције и жудње за религиозном истином, словенски кнезови Дир и Асколд као предводници напада на Цариград, увиђају да је њихов противник успео да одоли на чудесан начин услед помоћи невидљивих сила. Услед тога, словенски кнезови постају уверени у истинистост вере њихових противника Византинаца и у постојање хришћанског Бога и Божије Матере чијим је молитвеним заступништвом град одолео нападима. Коначан исход опсаде Цариграда јесте крштење ових словенских кнезова, које заправо представља најаву каснијег саборног крштења великог руског народа који је својевремено створио огромну хришћанску империју - Трећи Рим као подножје престола Божијег.

Као спомен на овај догађај, у Руској Цркви је песма Возбраној Војеводе уведена у типик, и у оквиру богослужбеног циклуса смештена је на крај Првог часа, који се служи после Јутрења. На тај начин је симболички овај историјски догађај, тачније његова духовна димензија, представљен као јутро односно зора руског Хришћанства. Из Руске Цркве, овај додатак богослужбеном типику, прихваћен је временом и код других словенских православних Цркава - Србске и Бугарске.

И заиста, хришћанске словенске војске, много пута су добијале чудесну помоћ Богомајке, која их је избављала од погибије, ропства и пораза, дајући им снагу или страшећи њихове непријатеље. Неки од таквих примера забележени су у месецослову (календару) Православне Цркве, као што је одолевање Москве татарском нападу из XIV века (дан празновања Владимирске иконе Пресвете Богородице), или пак устанак Мињина и Пожарског уз окончање Велике смутње са почетка XVII века (дан празновања Казанске иконе).

Уопште, победе свих православних војски извојеване под покровом Богородице, дароване су народима неби ли их земаљска слобода и благообразно уређење народно-државног дома, подсећало на Царство Небеско чије задобијање јесте главни циљ сваког православног Хришћанина.