"Држ`те фашисту, можда је у Петровграду"

У највећем банатском граду, Петровграду, пре неколико дана одржана је групна антисрбска сеанса под називом: „Зрењанински Антифашистички Фестивал“ (ЗАФ). Тај ЗАФ остао је апсолутно незапажен догађај што је колико добра толико и лоша вест. Добра је са оне стране са које су Петровграђани показали свој став према оваквим јавним увредама, достојанствено је игноришући а лоша јер показује да су одрећене НВО у Србији не само спремне на свакаква понижења зарад шаке долара већ и уцењени од својих газда тако да се морају по сваку цену бламирати „и у родном сокаку“.

Озлојеђеност организатора показује и изјава једног од њих дата медијској кући Б92 у којој се каже „…ovde (је) 90 odsto ljudi došlo sa strane. Zrenjaninci nisu došli zbog pretnji neonacista... Ovde su ljudi iz Gruzije, iz Kanade i nije im problem bio da dođu, a Zrenjanincima jeste“(извор).

Наравно да никаквих претњи нити неонациста није било. Град је те две вечери био препун омладине која се забављала по околним дискотекама, клубовима, кафанама, а чак је и „Културни центар“ у коме се одржавао и ЗАФ био препун али у другом делу комплекса у коме није било самозваних „антифашиста“.

Фестивал је прошао са два мања инцидента, првим у коме је група разуларених и вероватно дрогираних „Грузијаца“, „Канађана“ и ко зна кога све још напала двојицу случајних пролазника за које су тврдили да су нацисти (што сведочи и кривична пријава против једног од „антифашиста“) и други када је полиција добила лажну дојаву о постављеној бомби и читав КЦ је испражњен, па тако и онај део у коме су се дружили антифашисти.

Можемо слободно рећи да су ова два инцидента једини који у себи садрже помене фашизма и антифашизма који су се у овом граду десили још од 1945. Чија је одговорност што се Петровграду намеће некакав имагинарни фашизам није тешко растумачити.

Да би ситуација била још јаснија, сведочи и изјава једног од очевидаца догађаја. Младић који је у овај град доселио пре нешто више од десет година као избеглица из Хрватске тих дана је по први пут после рата ишао у своје родно место.

По уласку у родни град, некада претежно насељен Србима, налетео је на групу матураната који су на градском тргу прослављали крај школске године. Призор не би био ни мало чудан да та група момака и девојака није у сред бела дана у самом центру града певала усташке песме, наздрављала „поглавнику“ подизала руке у поздрав Хитлеру и Трећем рајху. поред њих су пролазници пролазили толико опуштено да би неко ко не разуме србски помислио да певају о љубичицама и висибабама.

На дан његовог повратка у Србију у Загребу се одржавао концерт чувеног усташког активисте Марка Перковића „Томпсона“ на коме су се виле заставе злогласне Црне легије, скандирало „Убиј Србина“, „За дом спремни“,.. итд. о чему још увек бруји хрватска јавност.

Неколико дана после повратка случајно се у једном локалу затекао са члановима некакве музичке групе која је из Загреба дошла да свира на ЗАФ-у. Осим њих на овом неуспелом фестивалу учествовало је још неколико бендова из Румуније, Мађарске, Србије, Хрватске,…

Ова група младића листајући новине наишла је на слику Боре Ђорђевића на коме се види његова тетоважа (грб Србије) што су окарактерисали као „екстремни фашизам“, а друштво у Србији „које допушта такву срамоту“ као „дебело огризло у фашизам и крајњу десницу“ (sic.).

На питање својих другова зашто их није у том моменту позвао да се обрачунају са незахвалним гостима, или им сам одредио по неколико васпитно-поправних шамара, млади Крајишник рекао је да није желео да им „прави рекламу“ и да се сутрадан на Б92 по цео дан прича само о томе као о „ескалацији фашизма у србском друштву“. Своју сатисфакцију, вели, пронашао је у кукњави организатора како Срби нису насели на провокацију.

Са друге стране, јако је увредљиво за сваког грађанина Србије, а не само за бројне избеглице у овом граду, околини, па и целој Србији, што се те наше комшије осећају толико сигурно да могу не само да шире фашизам по повампиреној НДХ већ и да га пребацују у наше двориште и да се тако дрско понашају чак и у присуству жртава које су преживеле буђење фашизма у Хрватској крајем ХХ века. Ако смо и знали да Хрвати и локалне НВО немају образа, за нас је поражавајуће да они могу и помислити да своје тоталитаристичке ставове јавно шире Србијом. Где је наша национална свест?