ЕВРОСМЕЋЕ

Из овдашњих традиционалистичких кругова, често се чују гласови који указују на болест савремене Европе и на погубан утицај њеног духа. Сликовиту представу таквог духа даје веома прецизно једна популарна манифестација која има већ полувековну традицију а чији се овогодишњи чин управо одиграо, и то баш у Београду. Наравно, реч је о популарном "Евросонгу", односно избору за песму Евровизије, који је ових дана једна од главних овдашњи тема.

Пре него што се упустимо у анализу ове манифестације, најпре да кажемо да представница Србије на овогодишњем такмичењу, неспорно јесте уметница, и њена песма (па чак и ако су њени етно мотиви можда више оријентални него што су србски) као и њен наступ, сасвим се издвајају од песама и наступа скоро свих других учесника. А када већ она није победила, многима овде прија то што је баш у србском престоном граду, на (како кажу) најспектакуларнијем и најгламурознијем Евросонгу до сада, победу однео руски представник. На први мах, мора се признати да такав податак о руској победи на тлу Србије звучи веома пријатно сваком овдашњем русофилу. Међутим, када под руском заставом видимо некаквог младића са имиџом метросексуалца како у раскопчаној кошуљи клечи и пренемаже се на енглеском језику, док око њега као балерина облеће уметнички клизач, не можемо а да не осетимо гађење, уколико поменуту сцену и сподобе у њој упоредимо са архетипом руског човека (мужика) и архетипом руске културе и музике.

Како рекосмо, Евросонг је савршен одраз изопачености савремене глобалистичке Европе и ЕУ као њеног политичког отелотворења. Спољашњи гламур, ексклузивитет, скупа етикета и "лепо паковање" ове манифестације, стварају еуфорију и привлаче пажњу мноштва људи, навикнутих на заслепљеност бљеском таквог вештачког сјаја. А о чему се заправо ради? О музичком такмичењу у којем данас апсолутно доминирају америчка популарна музика (некада је узор била италијанска) и енглески језик! О такмичењу у којем је адут што већа разголићеност и заводљивост певачице, као и ласцивност песмице и сценографије, или пак кловновско измотавање певача или чак потпуна морбидност (победа финских представника 2006. године) и промоција хомосексуалне изопачености (победа израелског трансвесита 1998. године и уопште страндардно висок пласман свих трансвесита или особа са хомосексуалним или лезбијских имиџом), с обзиром да је јавна тајна, чињеница да је лоби хомосексуалних изопачењака врло битан фактор у евровизијској организацији. Неизоставан њен део је и педерско-лезбијска евровизијска публика из разних европских земаља која сваке године прати овај путујући циркус, услед чега се званичне евровизијске журке претварају у праве промоције: перверзије, кича и пијанчења, како то пише у извештајима овдашњих дневних новина са неколико таквих "забава" у београдском Сава центру.

А сваки иоле нормалан човек, морао се згрозити отварањем завршене вечери овогодишњег такмичења, у коме прошлогодишња победница која је у складу са својим имиџом активне лезбијке (који је сасвим сигурно допринео њеној победи), обучена у црно мушко одело, стоји уз девојку која је обучена у венчаницу! Јасно је да је тај перформанс очигледна промоција настраности.

Неко ће можда рећи, при анализирању евровизијског надметања са традиционалистичког становишта: па добро, ипак је у питању такмичење држава, што је супротност глобалистичкој тенденцији гашења националних државних идентитета. Да, али какво је то такмичење националних држава? То је такмичење у националној обезличености, у позападњачености, глупирању и разврату, где је једини вид националне особености заставица која на ТВ екрану стоји покрај имена извођача. А уколико нека држава жели да на Евросонгу промовише и хомосексуализам или сатанизам, онда њен представник има и додатне поене! Дакле у питању је изразито антинационално такмичење, које је усмерено против свих светлих и хришћанских традиција европских народа, и несумњиво представља вишеструку негацију традиционалне европске музике и културе.

А можда је неозбиљно ову манифестацију назвати такмичењем, с обзиром да систем одабира "најбоље" песме, дозвољава неограничене могућности манипулације. У том контексту, приметно је да Евросонг има улогу сервиса којим се по потреби "купују" народи источне Европе. Па тако, Летонија и Естонија, побеђивале су у време својих пријема у НАТО пакт, Украјина пред "наранџасту револуцију" а Србија у години пред "проглашење независности" Косова, не би ли управо у тој години била домаћин манифестације. Такође, по питању односа политике и Евросонга, ваља се сетити ситуације када је прошлогодишња победница, из сасвим неидеолошких разлога на јануарским председничким изборима у Србији, подржала кандидата који је западним моћницима непожељан, како су одмах стигле претње из средишта евровизијске организације, да ће јој одузети победу!

Ипак, антисрбска политичка позадина ове манифестације, најјасније се видела у једном од највећих самопонижења које је Србију задесило на њеним улицама. Наиме, на евровизијском суботњем скупу испред градске скупштине, са кога су вршена повремена укључивања у главни програм у Арени, групи србских и руских младића и девојака, забрањено је да носе мајице са натписом: Косово је Србија! Наравно, мора се бити сасвим "политички коректан" и подобан, када нас гледају западњаци којима мора да се допаднемо по сваку цену. Чак и по цену негације сопства.

А шта обични људи, Срби кажу на све то? Иако се гнушају неких упадљиво лоших ствари, скоро сви су задовољни, испуњени и поносни, због тога што је све испало како треба и што је све врхунски организовано и стога јер смо Европи показали како смо способни, лепи, гостољубиви... А управо зато, да се закључити да су сва та евровизијска дешавања у Србији имала улогу анестезије, којом се (сликовито речено) успављује пацијент, не би ли му се у организам убризгали разни отрови и ампутирали (здрави) делови тела. Али надамо се ипак да ће се пацијент пробудити на време, прозрети непријатеља и спречити перфидан злочин.