О другој страни изборне медаље

Нажалост, изненађење се није догодило. Борис Тадић остао је председник Србије. Ипак је примитивна пропаганда о "враћању у деведесете" уродила плодом и омогућила нови мандат овом послушнику наших непријатеља.

Чини се да постоје три кумулативна фактора Тадићеве победе. Осим припадника мањинских групација (муслимана, Мађара и Хрвата), кључну улогу су одиграли и бројни србски гласачи из Београда и Војводине. У суштини та грађанска опција је у наведеним подручјима увек и имала далеко већи потенцијал од било какве национане опције, с обзиром на менталитет који преовлађује у овим срединама. Било је само неопходно нешто што ће мотивисати ту гомилу однарођених грађана да изађу на изборе и управо је ту одиграла кључну улогу прича о деведесетим. Ипак, треба рећи и да су се и радикали тим поводом несхватљиво понашали јер углавном и нису покушавали да одговоре на ту пропаганду о њиховој одговорности за несреће из протекле деценије, већ су углавном скретали тему. Зар је тешко било напоменути да СРС улази у власт тек 1998. године и то као мањински партнер? Пре тога су били опозиција режиму, далеко више него Тадић.

Зар је тешко било рећи да опција Бориса Тадића има далеко више везе са злоделима 90-тих него што има Николић? Идеолошко-политичка опција Бориса Тадића јесте евроатлантизам а политичко отелотворење евроатлантизма јесте НАТО пакт, који је изазавао рат и који нас је бомбардовао и наоружавао наше непријатеље и увео нам санкције. Дакле, Борис Тадић је представник те злочиначке опције која нас је разарала деведесетих година. Свакако треба рећи и да су тадашње штеточинске и антисрбске власти у Србији криве за многе ствари, али ова Тадићева опција тачније његови ментори, имали су и имају далеко већу моћ од било које власти у Србији. Такође требало је указивати на непоновљивост историјских оконости из протекле деценије (не може се СФРЈ поново распасти) и на битну промену односа снага у свету, у односу на тај период.

Чини се да је ипак постојала реална шансa да Тадић јуче изгуби и да антисрбске снаге буду уздрмане, али шта је ту је. Ваља уочити и неке позитивне чињенице, које происходе из протеклих предизборно-изборних дешавања, које се могу оценити као друга страна ове изборне медаље.

Најпре, очигледно је да је већина Срба коју су изашли на јучерашње изборе, гласала за Николића. Дакле, и поред страховите пропаганде, Срби су гласали махом за опцију која је представљена као националистичка, антизападна и русофилска. То је свакако добар знак. Дакле, опција која се на Западу карактерише као "екстремно-десничарска", освојила је на протеклим изборима у Србији близу 2 200 000 гласова што је скоро 50% изашлих бирача, док политичке групације са истом "екстремном" етикетом у другим европским државама освајају од 1 до 10% гласова.

Затим, Тадић је ради остварења победе морао антисрбску суштину своје идеологије оденути у патриотску и русофилску форму. Тај тактички компромис антисрбске владајуће врхушке, сведочи да национална свест у данашњих Срба ипак није срозана у оној мери у којој би то наши непријатељи желели.

Уз то, неприхваћена предизборна уцена Војислава Коштунице, наговештава могућност дефинитивног краха евроунијатских стремљења у Србији. Уколико ће и ДСС попут СРС-а дефинитивно бити противник уласка Србије у ЕУ у случају да ова призна "независност" Косова и Метохије, онда идеја ЕУ интеграције у Србији и нема нарочиту перспективу.

Такође, уколико западне државе у скоријем периоду признају "независност" Косова и Метохије, мондијалистичка елита у Србији неће моћи кривицу за тако нешто приписати Николићу и СРС-у.

Истина, можда ће код неких Николићевих гласача наступити разочарење у услед другог узастопног пораза њиховог кандидата од актуелног антисрбског председника државе. Међутим, такво разочарење и не мора да буде штетно уколико пробуди жеђ за трагањем ка истинској Србској идеји. Јер ипак Николић и његова политичка опција, само су мање лоша варијанта а не некаква препородилачка снага.