Следећих пет година Србију ће, са позиције председника државе, у свету представљати Борис Тадић. То је воља већине грађана и око тога нема расправе. А што се тиче мале разлике у победи; социјалног и националног састава оних који су гласали за Тадића и Николића; мобилисања изборних «спавача» путем прљаве кампање... боже мој. И то је саставни део онога што се зове демократија и према чему моја маленкост, да простите, има наглашено гађење. Међутим, мене овог пута голица нешто што смо уз све остало имали прилику да гледамо и слушамо и у овој изборној кампањи; ради се о «политичким аналитичарима».Ко су ти људи и шта им даје легитимацију да коментаришу политичка догађања у земљи Србији? Шарено друштво; од новинара, преко социолога, универзитетских професора, историчара до самозваних стручњака за ово и оно. Шта им је посао? Па сама реч каже- да анализирају. А те анализе обављају се искључиво или углавном пред ТВ камерама што, видећемо касније, није случајно.
По логици ствари споменута чељад требало би да делују хладне главе, без навијања, у циљу разјашњавања могућих недоумица, јер иначе слуђеном народу неко мора да објасни зашто Дунав тече низводно. Међутим, српски политички аналитичари, ови који нам се већ седам година пењу на главу, нису појава пројектована да допринесе неутралности и разјашњењу. Не, по правилу то су особе које долазе из једне школе мишљења, које подржавају и пропагирају једну политичку опцију и боре се да Србија случајно не залута «у године изолације и беде». Речју, све су то (осим двојице) људи чији је вербални труд усмерен на заустављање повратка «поражених снага» на српску политичку сцену а те снаге су, јасно, радикали и социјалисти.
Када се оно Србија борила да свргне Милошевића и његов режим, медији, нарочито државна телевизија, били су на линији главног удара и најжешћих критика. Спочитавано им је што игноришу деловање опозиције и што пуштају коментаре у којима се та иста опозиција критикује до изнемоглости. Тачно или није? У великој мери јесте.
Могу да сведочим, пошто сам две године, од октобра 1991. до децембра 1993. (пре доласка Драгољуба Милановића) радио на РТС-у управо као коментатор, али никада, на жалост оних који би и то као отежавајућу околност волели да виде у мојој биографији, нисам коментарисао међустраначке односе у Србији. Ни један једини пут. Други јесу и то су често радили на бруталан и крајње примитиван начин. Далеко од принципа заната званог новинарство.
У октобарским догађајима 2000. године, када је «демократска Србија» победила «тоталитарну и једноумну Србију» нови властодршци преузели су све медије, основали нове и ево данас у Београду имамо осам телевизија са националном фреквенцијом. Све су различите, све су далеко од едукације и све се своде на циркус и кревељење. По њиховом мишљењу грађани Србије знају шта се догађа у Србији али не знају зашто се догађа то што се догађа. Има међу овим каналима и извесних разлика, али све их веже једно правило – нема коментара. Вести су дозвољене, коментар није. Јесте, шипак, што би рекао српски сељак.
Коментаторе су заменили аналитичари; Жарковић, Бакић, Орловић, Николић, Гаће, Анастасијевић, Антић, Стоиљковић, Гоати, Зец, Луковић, Стојановић... то је братија која шета по београдским ТВ каналима и објашњава народу зашто је важно да власт у Београду стално држе «проевропске снаге».
Ако је ситуација сложена, као што је било између два изборна круга трке Тадић – Николић, онда се аналитичари узбуде па вређају, као неко вече Надежда Гаће, председница Независног удружења новинара Србије. Она је, као независна и слободоумна, позвала грађане Србије да гласају за Тадића додајући да је за њу ненормалан свако ко поступи другачије. Извесни Јово Бакић је у изборној ноћи предлагао да демократе «притисну» Коштуницу (шта год то значило) и да га истерају на чистац. И тако у недоглед.
Има ли разлике између коментатора Драгољуба Милановића и политичких аналитичара «демократске Србије»? Има. Они су на располагању имали једну, а ови осам телевизија.
објављено у франкфуртским Вестима 07.02.2008.
0 коментара:
Објави коментар