"Пристојност људи без вере у Бога је исти онај леш, само обучен у другу одећу; ако у њиховом срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и унутрашњих разочарења. "
Архимандрит Рафаил Карељин
Мало је таквих појмова попут "културе" поводом чијих исправности и пожељности, постоји несумњива, макар формална сагласност у сваком друштву. Додуше, православни Срби знају (или би макар требали да знају) да је највећи учитељ Србске Идеје из протеклог столећа Свети Николај Србски, предлагао молитву против културе, у циљу разобличавања духа обезбожене Европе која се почела хвалити културом уместо Христом, кога је претходно одбацила. Али ту се пре свега има у виду погубност идолопоклонства према култури, односно замене Творца за творевину, као и штетан утицај обездуховљене културе на човека. Дакле, оно о чему може бити спора, јесте питање шта се заправо подразумева под појмом културе?Једна од познатих тековина комунистичке србофобије, често испољавана током постојања некадашње СФРЈ, јесте и наметнута друштвена константа по којој су Срби означени као некултуран и полупримитиван народ, а Хрвати и Словенци као културни и просвећени. Овом хрватско-комунистичком тезом, служе се и данашњи мондијалисти који са сличних позиција србском народу утерују комплекс ниже културне вредности. При таквим настојањима, неизоставно се указује и на историјску подлогу такве тврдње односно на чињеницу да су Срби (односно већина њих) вековима били под турским ропством а Хрвати и Словенци под вековном влашћу западних држава: Аустрије (односно Аустро-Угарске) монархије и Млетачке републике.
Како би смо могли правилно оценити изнету тезу, нужно је најпре позабавити се самим појмом културе једног народа, са посебним освртом на њену вишеслојност. Наиме, под таквом културом често се подразумева само њен површни и најтањи слој, оличен у људској етикецији - као сплету научених гестова, манира и речи које при сталној употреби често дефинишемо као пристојност. У тесној вези са овом појмом, јесте и однос према личној хигијени и животној средини.
Заиста, по питању овог површног елемета културе, просечан данашњи Србин заостаје за просечним припадницима поменутих "братских" народа из некадашње заједничке државе. Тај средњеевропско-римокатолички менталитет који је породила аустријска империја, подразумева и једну стандардну етикецију, каква не постоји у србским земљама које су биле под турским ропством. Пребивајући у сталној неизвесности, оскудици, страдањима, борбама и сеоском животу, и гледајући полудивље манире окупатора, наши преци из епохе турског ропства и нису имали предуслове за васпостављање овог површног и споредног елемента културе. Међутим, они који на основу изреченог, изводе тезу о србској култуној инфериорности, занемарују чињеницу да култура има свој дубински и претежнији елемент оличен у националном културном стваралаштву као што су: књижевност, поезија, архитектура, народне игре, ношње....
Србски народ као што је познато има богату ризницу националног културног стваралаштва, за разлику од политичке и вештачке хрватске псеудонације и државотворно импотентних Словенаца, који скоро ничег аутентично националног немају, услед чега културу: немачког, мађарског, италијанског и србског народа, приказују као сопствену националну културу. Хрвати то ваљда чине и како би сакрили "под тепих" свој геноцодни потенцијал који би требао да буде једина препознатљива одлика ове вештачке и некултурне лажне нације.
Поредећи наше и њихове претке, сагледајмо да ли је културнији један бечки коњушар или пак Србин који чувајући Завет предака, води борбу непрестану против поробљивача свог народа и својих Светиња, војујући за Крст часни и слободу златну? Свакако је културнији овај други, утолико више, што води борбу инспирисану чежњом са слободом и сећањем на културну колевку свог народа. Сећањем које се преноси са колена на колено уз епску поезију и древни народни инструмент, рађајући борбу која борца челичи и кали, и изграђује га по образцу витешког идеала. Ту долазимо до етике, као кључног садржинског елемета сваке узвишене културе. Елемента који је заправо мост између културе на једној страни и религиозне интуиције и савести, на другој. То је чинилац који на културу гледа кроз призму правичности и истинитости, и који јој даје коначну оцену.
До истог закључка, долазимо и када одговоримо на питање, да ли је боље имати за пријатеља човека који је искрен, милосрдан и храбар иако мало припрост, или пак човека који има лепе манире, али је подмукао или је кукавица? Одговор који би дао сваки иоле нормалан човек је јасан.
Осим тога, углађено друштвено опхођење, када постаје само себи циљ, лако се да изопачити у извештаченост. Још је знаменити руски словенофил Алексеј Хомјаков, укоравао војвођанску србску господу из XIX века, услед њеног усвајања "немачке извештачености" и проглашавања словенске једноставности, примитивизмом.
Дакле, ако сагледамо суштину појма народне културе, неминивно увиђамо бесмисленост и неистинитост тезе о србској културној инфериорности. Међутим Срби у XX веку постепено одступајћи од идеала својих предака, губе у све већој мери и ону освештану етику, која је красила њихове старе. А човек лишен и етикеције и етике, постаје подложан губљењу естетских критеријума, немарности према животној средини и својеврсном сенилном варваризму.
Поменусмо већ данашње мондијалисте и њихва перфидна антисрбска настојања. Наиме, ове духовно ретоградне снаге које Србију гурају у чељусти Европске Уније, проповедају данашњем србском народу како мора да се култивише и саобрази са "европским стандардима". Заиста, србском народу данас јесте потребно подизање постојећег културног нивоа у сваком погледу. Потребне су нам и чистије улице, и бољи манири у опхођењу, и побољшање радне дисциплине и још доста тога, али не по цену духовног и етичког сакаћења, које са собом носе поменуте "европске вредности" и европске интеграције. Претворити се у потрошача испраног мозга, духовно атрофираног без националне свести, који толерише педерастију а у будућности би требало да толерише и педофилију и да конзумира измет, није нимало културно, већ баш напротив. А што се спољашње углађености тиче, увек треба имати на уму следеће мудре речи архимандрита Рафаила Карељина:
"Пристојност људи без вере у Бога је исти онај леш, само обучен у другу одећу; ако у њиховом срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и унутрашњих разочарења. "
Оно што нама Србима данашњице заиста насушно треба, јесте повратак Христу, односно духовни препород који би нужно довео и до успоставе једне узвишене етике у друштву, која јесте осовина и срж сваке узвишене културе. А таква етика, свој спољашњи изражај неминивно би остварила кроз обнову исконске србске господствености, која је красила и наше претке из времена Светородне династије Немањића.










