ДА ЛИ СУ СРБИ КУЛТУРАН НАРОД?

"Пристојност људи без вере у Бога је исти онај леш, само обучен у другу одећу; ако у њиховом срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и унутрашњих разочарења. "

Архимандрит Рафаил Карељин

Мало је таквих појмова попут "културе" поводом чијих исправности и пожељности, постоји несумњива, макар формална сагласност у сваком друштву. Додуше, православни Срби знају (или би макар требали да знају) да је највећи учитељ Србске Идеје из протеклог столећа Свети Николај Србски, предлагао молитву против културе, у циљу разобличавања духа обезбожене Европе која се почела хвалити културом уместо Христом, кога је претходно одбацила. Али ту се пре свега има у виду погубност идолопоклонства према култури, односно замене Творца за творевину, као и штетан утицај обездуховљене културе на човека. Дакле, оно о чему може бити спора, јесте питање шта се заправо подразумева под појмом културе?

Једна од познатих тековина комунистичке србофобије, често испољавана током постојања некадашње СФРЈ, јесте и наметнута друштвена константа по којој су Срби означени као некултуран и полупримитиван народ, а Хрвати и Словенци као културни и просвећени. Овом хрватско-комунистичком тезом, служе се и данашњи мондијалисти који са сличних позиција србском народу утерују комплекс ниже културне вредности. При таквим настојањима, неизоставно се указује и на историјску подлогу такве тврдње односно на чињеницу да су Срби (односно већина њих) вековима били под турским ропством а Хрвати и Словенци под вековном влашћу западних држава: Аустрије (односно Аустро-Угарске) монархије и Млетачке републике.

Како би смо могли правилно оценити изнету тезу, нужно је најпре позабавити се самим појмом културе једног народа, са посебним освртом на њену вишеслојност. Наиме, под таквом културом често се подразумева само њен површни и најтањи слој, оличен у људској етикецији - као сплету научених гестова, манира и речи које при сталној употреби често дефинишемо као пристојност. У тесној вези са овом појмом, јесте и однос према личној хигијени и животној средини.

Заиста, по питању овог површног елемета културе, просечан данашњи Србин заостаје за просечним припадницима поменутих "братских" народа из некадашње заједничке државе. Тај средњеевропско-римокатолички менталитет који је породила аустријска империја, подразумева и једну стандардну етикецију, каква не постоји у србским земљама које су биле под турским ропством. Пребивајући у сталној неизвесности, оскудици, страдањима, борбама и сеоском животу, и гледајући полудивље манире окупатора, наши преци из епохе турског ропства и нису имали предуслове за васпостављање овог површног и споредног елемента културе. Међутим, они који на основу изреченог, изводе тезу о србској култуној инфериорности, занемарују чињеницу да култура има свој дубински и претежнији елемент оличен у националном културном стваралаштву као што су: књижевност, поезија, архитектура, народне игре, ношње....

Србски народ као што је познато има богату ризницу националног културног стваралаштва, за разлику од политичке и вештачке хрватске псеудонације и државотворно импотентних Словенаца, који скоро ничег аутентично националног немају, услед чега културу: немачког, мађарског, италијанског и србског народа, приказују као сопствену националну културу. Хрвати то ваљда чине и како би сакрили "под тепих" свој геноцодни потенцијал који би требао да буде једина препознатљива одлика ове вештачке и некултурне лажне нације.

Поредећи наше и њихове претке, сагледајмо да ли је културнији један бечки коњушар или пак Србин који чувајући Завет предака, води борбу непрестану против поробљивача свог народа и својих Светиња, војујући за Крст часни и слободу златну? Свакако је културнији овај други, утолико више, што води борбу инспирисану чежњом са слободом и сећањем на културну колевку свог народа. Сећањем које се преноси са колена на колено уз епску поезију и древни народни инструмент, рађајући борбу која борца челичи и кали, и изграђује га по образцу витешког идеала.

Ту долазимо до етике, као кључног садржинског елемета сваке узвишене културе. Елемента који је заправо мост између културе на једној страни и религиозне интуиције и савести, на другој. То је чинилац који на културу гледа кроз призму правичности и истинитости, и који јој даје коначну оцену.

До истог закључка, долазимо и када одговоримо на питање, да ли је боље имати за пријатеља човека који је искрен, милосрдан и храбар иако мало припрост, или пак човека који има лепе манире, али је подмукао или је кукавица? Одговор који би дао сваки иоле нормалан човек је јасан.

Осим тога, углађено друштвено опхођење, када постаје само себи циљ, лако се да изопачити у извештаченост. Још је знаменити руски словенофил Алексеј Хомјаков, укоравао војвођанску србску господу из XIX века, услед њеног усвајања "немачке извештачености" и проглашавања словенске једноставности, примитивизмом.

Дакле, ако сагледамо суштину појма народне културе, неминивно увиђамо бесмисленост и неистинитост тезе о србској културној инфериорности. Међутим Срби у XX веку постепено одступајћи од идеала својих предака, губе у све већој мери и ону освештану етику, која је красила њихове старе. А човек лишен и етикеције и етике, постаје подложан губљењу естетских критеријума, немарности према животној средини и својеврсном сенилном варваризму.

Поменусмо већ данашње мондијалисте и њихва перфидна антисрбска настојања. Наиме, ове духовно ретоградне снаге које Србију гурају у чељусти Европске Уније, проповедају данашњем србском народу како мора да се култивише и саобрази са "европским стандардима". Заиста, србском народу данас јесте потребно подизање постојећег културног нивоа у сваком погледу. Потребне су нам и чистије улице, и бољи манири у опхођењу, и побољшање радне дисциплине и још доста тога, али не по цену духовног и етичког сакаћења, које са собом носе поменуте "европске вредности" и европске интеграције. Претворити се у потрошача испраног мозга, духовно атрофираног без националне свести, који толерише педерастију а у будућности би требало да толерише и педофилију и да конзумира измет, није нимало културно, већ баш напротив. А што се спољашње углађености тиче, увек треба имати на уму следеће мудре речи архимандрита Рафаила Карељина:

"Пристојност људи без вере у Бога је исти онај леш, само обучен у другу одећу; ако у њиховом срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и унутрашњих разочарења. "

Оно што нама Србима данашњице заиста насушно треба, јесте повратак Христу, односно духовни препород који би нужно довео и до успоставе једне узвишене етике у друштву, која јесте осовина и срж сваке узвишене културе. А таква етика, свој спољашњи изражај неминивно би остварила кроз обнову исконске србске господствености, која је красила и наше претке из времена Светородне династије Немањића.

Kо то каже ко то лаже, да се не може?

Једном Србину у Аустралији није се допала идеја да, у Хрватској мега популарни, нео-усташки певач Марко Перковић «Томпсон» шири свој усташлук и расизам и по Аустралији. Није се сложио ни са закључком пријатеља да се ту ништа не може урадити, издвојио је двадесетак минута свог времена и покренуо лавину. Из разумљивих разлога тражио је да остане неименован, али је пристао да нам каже нешто више о свом «подвигу».

«Нема ту много шта да се прича. Један дан сео сам у кафић са неколико пријатеља и један од њих поменуо је како «Томпсон» долази у Аустралију и певаће у Сиднеју за нову годину. Питао сам их шта мисле како то да спречимо а моји пријатељи одговорили су ми да ми ту не можемо ништа да урадимо. Ситне смо ми рибе, кажу моји пријатељи, ко зна колико су они новца уложили у то а шта ми можемо без пребијене паре, и коме да се жалимо.

Отишао сам до новинарнице, узео неке хрватске новине у којима се рекламирао концерт, дошао кући и сео за компјутер. Читава акција трајала је неких двадесетак минута и то само због тога што имам спору конекцију за Интернет, иначе би то ишло и брже.

У то веме у Аустралији је трајала предизборна кампања, знао сам да ми не вреди да пишем политичарима јер они неће пред изборе никоме да се замерају. Изабрао сам две телевизијске емисије које се баве сензационализмом и ово им је одличан материјал. Они су ме игнорисали, али има ко није. Трећи мејл послао сам Јеврејској организацији «Б'ринаи Б'ритх» која се бави заштитом људских права и борбом против клевета. Они имају своје подружнице у целом свету и било је довољно да њихово име укуцам у Гугл и да добијем њихову имејл адресу у Аустралији.

У Гугл сам укуцао и реч «Томпсон» и за пар секудни добио сам снимак са јутјуба где пева о Јасеновцу, и то преведен на енглески. Преко Гугла сам добио и још који чланак о организовању неонацистичких концерата у хрватским клубовима у Аустралији. Све сам то лепо запаковао, потписао, и послао људима. Даље је остало на томе колико је Јеврејска заједница утицајна у Аустралији. О томе смо могли читати пре неки дан у високотиражним новинама «The Age» где су пренели протест Јеврејске заједнице.

Ефекат би сигурно био и далеко јачи да нисам само ја писао, зато и желим својим примером да покажем свима да ако свако од нас уради колико може, заједно ћемо урадити велико дело.»

Заиста, овај наш сународник је без много одрицања успео да покаже читавој србској заједници у Аустралији, а вероватно и целој дијаспори па чак и матици, како свако од нас треба најпре да се пита шта сам ја до сада урадио за Отаџбину, а не шта је Отаџбина урадила за мене.

Можда није успео да забрани концерт, мада и то остаје да се види, али је успео да макар мало подигне степен свесности шире светске јавности о позадини балканског сукоба. Уосталом, не може се сваки дан у светској штампи прочитати реченица «Хрвaтске усташе су у сарадњи са нацистима побиле стотине хиљада Јевреја, Срба и Цигана» као што је 9.12. објављено у мелбурншком Ејџу.

Све то без и једног јединог динара, за само двадесетак минута свог слободног времена.

P.S. Оригинални чланци могу се видети овде и овде.

ПЕДЕРСКА ДИЛЕМА- У Скупштину или у Хрватску!?

Један од педера са блога "Б92", П. Аздејковић, недавно је свој прилог почео речима: «Javno priznajem da sam ljubomoran na Hrvate.»

Добро, да видимо зашто је један педер из Србије љубоморан на Хрвате. Аздејковић почиње своју жалопојку: «Ljubomoru osećam i svake godine kada se u Zagrebu organizuje gej parada, dok je u Beogradu parada još uvek misaona imenica.»

"хрватски понос"

Да, заиста, педери већ годинама марширају Загребом. Осећају се сигурнима и заштићенима, што би се рекло «свој на своме». Истина, било је инцидената на првој паради када су се хрватски десничари (нео-усташки покрет) побунили против парадирања мужеложника, али у даљем тексту видећемо колико се променио став нео-усташа према овом, за Хрватску врло значајном, годишњем окупљању. Пар година касније, на паради педера у Загребу догодио се и један «међународни инцидент» када је једна од учесника параде, лезбејка из Београда, подигла три прста те одмах била приведена због «нарушавања јавног реда и мира».

Дакле, парада педера у Србији је и даље мисаона именица и то страшно мучи педере са Б92. Толико их мучи да је Аздеjковић «пукао од љубоморе». Ево зашто: «Pukao sam od ljubomore kada su Hrvati dobili prvog otvoreno gej učesnika „Velikog brata“, dok naši, i kad im na čelu piše, neće da saopšte tu „strašnu“ činjenicu.»

"србски националисти разбијају једини покушај параде педера у Београду (2001.)"

Љубоморан је што се педери у циркуском програму «Великог брата» (преузетог из културе «Џери Спрингер нације») не декларишу јавно као педери. Без бриге Аздејковићу, сав нормалан свет то смеће од програма назива «педерским програмом». Неке од Западних држава, као например Аустралија, имали су чак иницијативе Владе да се програм забрани због нарушавања јавног морала.

Но ни то није најгора вест за педере на Б92, Аздејковић иде даље и каже: «Ali, kap koja je prelila čašu jeste vest da su Hrvati dobili i prvog gej kandidata na izborima za Sabor. dotični ne dolazi iz neke leve ili liberalne partije, koje podržavaju prava seksualnih manjina, već iz jedne novoosnovane desničarske, konzervativne partije.»

Заиста су ти Хрвати, и Хрватска у целости, барем за два копља изнад нас када се ради о педерима и сличним изопаченицима. Сећамо се да је пре неку годину један хрватски судија (такође нео-усташке провенијенције) покушај силовања тамнопуте америчке кошаркашице у Сплиту и забијања прста у анални отвор изједначио са руковањем, те оптуженог манијака ослободио одговорности. Ово је такође «мисаона именица» у Србији и остатку света. Сада су се ево нео-усташки политичари реорганизовали, регистровали странку «Хрватски Збор» која је усвојила програм базиран на Мусолинијевој «доктрини фашизма» и за Сабор као носиоца листе кандидовали Винка Калинића, декларисаног педера.

"Винко Калинић и познати нео-усташки активиста Марко Перковић "Томпсон". Само саборци или и нешто више?"

Како онда да не схватимо Аздеjковићеву озлојеђеност на своје окружење? Хрватски фашисти кандидују педера за Сабор, сексуално злостављају припаднике других раса и то законски изједначавају са руковањем, сваке године педери свих земаља слију се у Загреб да прославе «загребачки понос»,... а он јадан заглавио ни мање ни више него у Србију.

Педер са Б92 се толико одушевио овом вешћу о изборима у Хрватској и толико позавидео Хрватима да је дошао до генијалног закључка: «Imam dve mogućnosti: ili da poslušam poruku grafita sa zida zgrade SKC „Pederi u Hrvatsku“, ili da stvar uzmem u svoje ruke i kandidujem se za Skupštinu.»

Како год учинио неће погрешити. Прва опција усрећила би све. Био би то еквивалент пуштања орангутана рођеног у зоо врту да живи слободно у свом природном окружењу. Обрадовао би се он сам, а уз њега како Хрватска тако и Србија. О овој иницијативи треба хитно обавестити бројне НВО активисте и Хрватску амбасаду у Београду како би се све реализовало што брже и ефикасније. Друга опција је такође већ опробана јер и на прошлим изборима у србски Парламент ушло је неколико педера, наркомана, нерадника, петоколонаша,... дакле ни ту не би био усамљен.

"Није све тако црно за несрећног Аздеjковића"

P.S.
Верујемо да би чак остварио и далеко бољи резултат него његов хрватски брат, колега (шта ли су једни другима) који је на изборима освојио цела 24 (словима: двадесетчетири) гласа.

Аранђеловац одбио и другу офанзиву непријатеља

Срби Аранђеловца јуначки су одбили и други напад Сорошеве Б92 и њихове «црне легије» познатије као «Пешчаник». Како јавља пропагандно одељење Фонда за отворено друштво, а на своме блогу преноси Б. Србљановић, антисрбски циркус најурен је из Аранђеловца и као разбијена банда бежи према Београду.

Као што знамо, Сорошевци су напали Аранђеловац пре неколико недеља али су Срби окупљени око удрежења «НАШИ» успели да одбију први напад. Понижени и осрамоћени пред јавношћу, а у паници да би ова победа могла подићи морал клонулом србском народу, Сорошевци су за следећи напад припремили најјачу могућу екипу коју су могли саставити.

Колону је предводила Светлана Лукић, а за њом су на Аранђеловац марширали Мирко Ђорђевић, Весна Ракић Воденилић, Теофил Панчић, Миљенко Дерета и Петар Луковић. За логистичку подршку била је задужена Биљана Србљановић, а потребну инфраструктуру обезбедила је Б92.

На другој страни, на позив удружења «НАШИ» одазвало се око пет стотина србских патриота који су пробили кордон жандармерије, доведен да штити антисрбске агитаторе, и прекинули ову срамну тираду. Светлана Лукић јавља и да је неколико десетина заинтересованих који су дошли да посете трибину успело да добије «мале батине», док се главна екипа, под заштитом жандармерије извукла из Аранђеловца и подвијеног репа побегла према Београду.

Очевидци преносе да су поједини политичари покушали да злоупотребе окупљени народ и да поново не ураде ништа конкретно али то једноставно није било могуће. Србија се, барем у једном граду, пробудила и одлучно стала у самоодбрану.

Добре вести из Аранђеловца не дају нам много времена за предах. Не треба сумњати да ће Сорошевци, док год их има, кидисати на сваки центиметар Србије као и да им је Аранђеловац, због повређене сујете, сада мета број један. Цела Србија мора устати у одбрану сопствене слободе. Данас сви треба будно да пазимо на Аранђеловац као прву стопу слободне отаџбине, а затим на Косово и Метохију и све остале србске крајеве.

Коначно показана одлучност улива нам наду и поверење али зове и на опрез. Непријатељ још није уништен и сигурно ће се вратити у још већем и јачем броју, дочекајмо га спремно и заједно.

НЕБОЈША М. КРСТИЋ и Отачаствени покрет Образ

Поводом шесте годишњице мученичког пострадања

Из мора посткомунистичког моралног слома са почетка деведесетих година прошлог века и срозавања неких преосталих позитивних друштвено-вредносних тековина које су преживеле и вишедеценијски безбожни тоталитаризам, изрониле су и извесне, иако малобројне, ипак веома значајне повољности за србски народ. Вашарска вишепартијска демократија и бездушна капиталистичка рекламаторска култура, само додатно смућују србски народ, надовезујући се на полувековно комунистичко антисрбско злодело.

Ипак, тадашња новонастала могућност слободног деловања Србске Православне Цркве, слободног православног мисионарења, као и могућност политичког и културног деловања са србског националног становишта, спадају у ретке позитивне промене које је донело то смутно време. Оне и јесу три основне предпоставке за могућност потоњег васпостављања православно-националне политичко-идеолошке опције, као својеврсног израза Светосавља (као православног Хришћанства србског стила и искуства) у савременој политици.

Људи који су се прихватили улоге поновног васпостављања овакве идеолошко-политичке позиције у Срба, имали су задатак да укажу народу (политички сасвим наивном и неискусном) да између неокомунистичких режимских квазипатриота на једној страни и опозиционих прозападних квазимонархиста на другој, нема суштинске разлике, јер сви они заправо представљају природан континуитет комунистичког безбожништва и растакања Србства.

Православни националисти, ослоњени на светопредањску духовну баштину, као и на светоотачке али и нововековне политичко-философске идеје о хришћанском погледу на друштво и политику, покушавају да укажу својим сународницима на чињеницу да промене у србском друштву нису могуће уколико не дође до свеобухватне православне духовне и моралне обнове и уопште промене односа према основма на којима заједница почива. Такав наступ је сасвим супротан од пропаганде подилажења и нереалних обећања демократских партијаша којима они прибегавају при борби за власт.


НАСТАНАК И УСПОН ОБРАЗА

Православно-национална сцена која настаје у Србији почетком деведесетих година прошлог века, имала је два источника. Први је часопис Нова Искра, који је настао са циљем рехабилитације личности Димитрија Љотића, као и његове политичке мисли оличене у идеологији предратног покрета Збор, са акцентом на могућности примене тих идеја у савременим условима.
Други источник поновног васпостављања православно-националне сцене у Срба јесте Православно-мисионарска школа при храму Светога Александра Невског у Београду, из које је проистекао и Отачаствени покрет Образ.

Ова мисионарска школа, имала је свеобухватни православно-мисионарски каратер са просветном, апологетском, антисекташком, милосрдном и издавачком делатношћу. Године 1995. у склопу издавачке делатности школе, покренута је библиотка “Политика и Образ” као и православно-патриотски часопис Образ. То су заправо прве конкретне делатности истоимене организације чији се оснивачки Сабор одржао на дан празновања Светога Апостола Јована Богослова 1994. године. Поменути издавачки подухвати идеолошко-политичког карактера, имају за циљ промовисање православног погледа на политичку и државно-правну сферу друштва у виду сведочења могућности обнављања србског државно-народног Дома на православним темељима по контурама заветне србске духовне вертикале: Бог – Краљ – Домаћин.

На челу овог православно-патриотског подухвата били су млади православни публицисти и делатници мисионарске школе: Небојша Крстић (старешина новооснованог Образа), Владимир Димитријевић и Матеј Арсенијевић, а велику подршку овај подухват је имао у епископу будимском Данилу Крстићу, оцу Митрофану Хиландарцу (предратном члану покрета Збор и припаднику Србског добровољачког корпуса, а потом истакнутом хиландарском монаху) као и др. Марку С. Марковићу, нашем најплоднијем емигранстском писцу и идеолигу србског православног национализма.

Током 1999. године, Небојша Крстић са већином сарадника (али без Владимира Димитријевића и Матеја Арсенијевића) започиње активно политичко деловање на темељу идејних начела часописа Образ. Заправо, те године фактички и настаје Отачаствени порет Образ као политичка организација, с тим што је формално регистрован тек 2002. године, и то као удружење грађана.

Идеја је била да се уз молитвено покровитељство Светога краља Милутина и свих светих Срба и Србкиња, србском народу кроз конкретну организацију понуди могућност борбе за државотворну обнову Србства на аутентичним хришћанским и србским темљима. Такво деловање црпело је идејну снагу из србске традиције и православне предањске светоотачке баштине, тачније оног њеног дела који се бави односом према државно политичким питањима, уз све њене многобројне али усклађене контуре, од теоријских и практичних утемељења начела симфоније Цркве и Државе (из кодификације Светог цара Јустинијана или сличне делатности Светог Фотија Цариградског), па до Светога Саве Србског и његовог Законоправила, као и његовог оца и србског државотворца Светога Симеона Мироточивог. Посебно место у томе имао је и највећи учитељ Србске идеје у новом добу – Свети Николај Србски, затим идеали испевани у нашој јуначкој поезији, као и дела наших савременика попут тадашњег епископа будимског Данила Крстића под чијим благословом је и деловао Образ.

Такође, на основу издавачког и уређивачког рада Небојше Крстића, јасно је да је он неизоставним делом православне политичко-теоријске баштине сматрао и детаљније образлагање наведених питања, које срећемо у делима православних политичких мислилаца и идеолога попут Ивана Иљина или Константина Леонтјева у Русији, или код нас: Димитрија Љотића, Марка С. Марковића, и других.

По узору на Светог владику Николаја, и Небојша Крстић се издигао изнад поделе србских родољуба из Другог светског рата, изражавајући поштовање према свим националним снагама из тих несрећних, страдалних времена, а прихватајући све оно што је код њих добро. Истицао је да пред сваким нараштајем стоји непоновива историјска околност, и да се покрети из прошлости не могу пресликавати у садашњост. Ипак, Небојша је услед залагања за сталешку монархију и националну државу, добро знао да хришћански политички покрети из повести попут Љотићевог Збора, Савеза руског народа или Кодреануове Легије Светог архангела Михајла, у многоме морају бити неминован узор свима који у данашњем времену имају призив ревновања на плану хришћанског државотворства. А као човек са таквим призивом, Небојша је испуњавао своју дужност разобличавања демократије као једне од кључних догми Новог светског поретка, указујући на истинско и суштинско значење старогрчке именице “демос”, које се јасно исказује уколико се наведена реч сагледа кроз призму Новога Завета:

“Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обезцрковљен и разцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен светотајинске заједнице са Богом. Веома је важио знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19,23-40).”

Осим наведеног разобличавања демократије у формално-терминолошком смислу, Небојша је указивао и на њену антихришћанску и антинационалну суштину:

“По свом унутрашњем устројству демократија подразумева плуралистичку визију света и плуралистичко друштво, а то је друштво које не трпи ништа што је у онтолошком смислу сабирајуће. Таквом демократском друштву Православна Црква као Једна, Света, Саборна и Апостолска није ни због чега потребна нити пожељна. Оно ће Цркву третирати на исти начин и истим средствима као било коју од безбројних такозваних «верских заједница»...
...И заиста, као пре две хиљаде година, тако и данас, демос и демократија имају исти предзнак, циљ и учинак. То је бесомучна борба против Христа и свега што је хришћанско. То је, такође, глобална манипулација обезбоженим масама које робски извршавају оно што желе јудеомасонски лихварски сатанисти. Другим речима, демократија је по преимућству антихришћанска политичка идеологија којом се поништавају духовни и државотворни идентитети суверених хришћанских нација.”

У складу са стваралачком природом Хришћанства, Небојша је осим пуке негације квалитета демократије и указивања на безнађе вашарског и антисаборног партијашења, заступао и одговарајућу алтернативу засновану на православним схватањима:

“У Православљу носилац сваке одговорне политичке делотворности није некаква безлична и анонимна индивидуа, нити пак скуп индивидуа груписаних у облику партије, странке или класе. У Православљу носилац политичке и јавне делотворности јесте конкретна и непоновива личност, а пошто је личност могућа само у слободној заједници, онда је заједница личности најаутентичнији носилац политичке делотворности, у лику сталежа који једини омогућавају најнепосредније, најорганскије и најсаборније политичко функционисање једне државе.”

Светониколајевско-светојустиновска критика србског народног пада, какву је практиковао и Образ још од свога оснивања, јесте добронамерна и праћена је позивом на покајање и повратак на пут наших Светих и славних предака, чиме се суштински разликује од злонамерне антисрбске пропагандне критике. Чак шта више, Образ је разобличавао антисрбску пропаганду, уз позивање народа на отрежњење, препознавање свих србских непријатеља и ступање у борбу против њих.

Уз тежњу за ослобођењем и уједињењем свих крајева Србског Отачаства, као и неизоставну русофилску црту у концепту спољне политике праћену залагањем за савез православних народа, Образ је указивао на зло савремене јудаизоване и американизоване Европе, залагајући се за самосвојну европску Европу државотворних европских нација на којој се налази балкански Балкан и србска Србија, која би заједно са Русијом и осталим православним народима требала да пружи руку и свим другим народима европског и евроазијског тла који желе да ослободе своју културу и одбране слободу од ционистичко-америчке окупације или претње.

У контексту наведеног, Небојша је често истицао светониколајевску дефиницију србског идентитета, која нас подсећа да смо по крви Аријевци, по презимену Словени, по имену Срби а по срцу и духу Хришћани.

Практичну примену Србске идеје, препознао је као пут успињања на заветној вертикали православног Србства. Стога је и говорио да је Србска идеја без православне побожности, обична празна љуштура, али је указивао и на велику недоследност оних православних Срба који национални активизам не препознају као своју хришћанску дужност. Дакле, истицао је насушну потребу синтезе литургијског живота и националног активизма.

У вези са наведеним, говорио је о битности ратничког идеала у виду стратократског елемента у традицији србске државности, који је у симбиози са хришћанским милосрђем, чинилац витештва – особине која се нарочито захтева од православних Срба, јер њих је Бог сместио у такве просторно-временске околности у којима је насушно потребно бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати.

Сходно томе, Небојша је био препознатљив и по разобличавању хипи-“православних” идеја о несупротстављању злу силом. Јеванђелски пример изгона трговаца из храма као и чувену мисао Светога Филарета Московског у контексту апологије става да се светиња и заједница морају бранити и физичком силом, (при чему су само против личних непријатеља, једина пожељна средства борбе молитва и пост), Небојша је истицао онима који свој кукавичлук правдају позивањем на хришћанско смирење:

“Ако Бога знамо и вере православне имамо, онда не можемо и не смемо да у име тобожње љубави према личним непријатељима будемо равнодушии према богохулним секташима, усташким крволоцима, шиптарским србоубицама, војвођанским аутономашима, јудеомасонским хуљама и свима онима који желе да нас злодуховно, политички, војно, економски и на било који други начин раслабе, окупирају и пониште претварајући нас у робље Новог светског поретка.Своје личне непријатеље побеђујемо кроз молитву и пост, плодовима истинског смирења задобијеног благодаћу Божијом. Али, непријатеље Божије и непријатеље нашег Отачаства можемо побеђивати само праведном силом. Усташе, потурице, шиптари, НАТО окупатори и остали србомрзци не маре нити хају за било какве споразуме, уговоре, преговоре или договоре. Они узмичу само када се на њихову демонску силу одговори Богом-благословеном праведном силом. Праведном силом мора се одлучно ударати и на све овдашње проклете хомосексуалце, педофиле, наркодилере, безскрупулозне пљачкаше народне и државне имовине...”

Као организација која ће се (у вези са Образом) бавити теоријско-идеолошким питањима, основан је 2001. године (а регистрован годину дана касније) Центар за истраживање православног монархизма, који ће и по каснијем срозавању, узурпацији и постепеној идеолошкој дезорјентацији Образа, наставити самостално да делује и то веома успешно.

Наслоњен на поменуте идејне узоре, истакавши начела богољубља, родољубља, домаћинског поретка и борбе за витешке оружане снаге, Образ је предвођен Небојшом ступио у србску политичку арену, сву искаљану од свеопштег политичког безобразја. Одело које је Покрет навукао на себе, (симболички казано) било је сувише чисто и морало се стога особено водити рачуна да се оно не искаља у дневнополитичкој каљузи позиционо-опозиционог хаоса и безнађа.

Таквом задатку Небојша Крстић био је сасвим дорастао. Био је духовно и иделошки изграђена личност, зрачио је ауторитетом окупљајући око себе родољубиве Србе од интелектуалаца до средњошколаца. Објашњавао је своје идеје на начин који су могли да разумеју и неуки и високо школовани.
Све то је и било јемство успешног деловања Покрета. Од мноштва акција, трибина и разних догађаја везаних за првих пар година политичког деловања Отачаственог покрета Образ, треба издвојити трибине у СКЦ-у и Кући Ђуре Јакшића (у београдској Скадарлији) током НАТО агресије, као и плакате и графите са знамењем Образа који су после Божића 2001. године, украсили центар Београда. Христов монограм какав су носили војници Светог Цара Константина, на црвено-плавој подлози која означава древни србски знамен, као и заветне лозинке србског хришћанског идентитета које су испуњавале плакате, указивали су да је реч о нечему сасвим другачијем а не само о још једној у низу организација из мноштва свакојаких и компромитованих “патриотских” скупина које не поимају христоцентрични карактер аутентичне Србске идеје.

Такође треба истаћи разноврсну борбу образоваца против деловања секти, одбрану Удружења књижевника Србије од петооктобарских антисрбских револуционара, као и кључну улогу Образа у организовању онемогућавања параде хомосексуалних изопачењака током лета 2001. у србском престоном граду, при чему је управо Образ имао улогу каналисања антимужеложничког потенцијала србских патриота. Са преко пет стотина активних сабораца и на хиљаде присталица, са разгранатом организационом инфраструктуром широм србских земаља, као и са мноштвом успешних и веома посећених трибина широм Србије током те 2001. године, Образ је направио значајан успех у релативно кратком периоду.

Организује се и удружење Свети Јустин Философ као незванични студентски огранак Образа на београдском Философком факултету а потом и на Шумарском, са планом ширења и на остале факултете. Националистичке трибине и акције образоваца на факултетима изазивају велику пажњу јавности, нарочито Први сабор србске омладине после 1944. године на Београдском универзитету који је заједнички организован са тадашњим удружењем студената Филолошког факултета окупљним око часописа Двери Српске.

Антисрбске снаге упорно воде прљаву пропаганду против Образа, али такви очекивани удари само додатно јачају Покрет. Стога, долазе на ред и подмуклија средства, попут забране од стране антисрбских власти да се организују редовна предавања Образа која су се сваке суботе после Бдења одржавала у препуној сали парохијског дома при београдском храму Светог Архангела Гаврила.

Трибине на којима наступају старешине Образа као и ретке прилике у којима се Небојши отварају врата медија, бивају максимално добро искоришћене услед чега србски непријатељи увиђају да имају противника каквог нису очекивали и коме не могу пронаћи било какву мрљу. Добили су противника који наступа са другачијих позиција у односу на дотадашње класичне “ТВ патриоте”.

Због свега тога, очигледно је и донета одлука да се Небојша Крстић ликвидира. У навечерје празника Ваведења Пресвете Богородице 2001. године, зликовци су остварили свој крвави план и обезглавили тада најперспективнију политичку организацију у Србији, чији успон је изгледа могла да заустави само оваква трагедија. Као што је познато, убиство је заташкано и цео случај је званично представљен као саобраћајна несрећа. Стога је било потребно пар месеци да би се на основу свих доказа као и понашања надлежних, дефинитивно закључило да је реч о убиству. Такав закључак се можда могао и наговестити јер су медији прећуткивали вест о самој погибији, а указујућа чињеница могла је бити и захтев Хенрика Лундена, специјалног изасланика Хавијера Солане за Србију, да разговара са Небојшом. Тај разговор обављен је неколико месеци пред убиство.

Ипак, Образ је макар неко време издржао последице овог тешког ударца, консолидовао је редове и наредних година извео низ веома успешних акција међу којима треба истаћи кампању подршке србском јунаку Радовану Караџићу, као и устајање у одбрану ћирилице и србских традиционалних знамења. По питању локалног организовања, треба рећи да је у банатском, ужичком, бачком, сремском и неким другим одборима дошло до импресивног пораста чланства и до спровођења бројних и врло успелих акција. Формирају се бројни обласни, градски и месни одбори. У некима од њих оснива се Школа националног васпитања са циљем интерне идеолошко-просветне делатности. Било је и гостовања у електронским и штампаним медијима, као и организовања моба у србским манастирима.

Ипак, само неколико месеци након Небојшиног пострадања, почиње да се јавља и обрнута тенденција (која се одвијала паралелно са овом првом) у виду постепеног осипања старог чланства. Најпре група старих чланова окупљених око новобеоградског одбора и удружења Свети Јустин Философ (предвођених Андрејем Протићем) услед неслагања са објављивањем истине о убиству Небојше, и замеркама на низ других ствари везаних углавном за управљање Покретом и питање дисциплине, напушта Образ током 2002. године.

Годину дана касније, долази до нових трвења унутар Покрета. Наиме, два старија члана из Ниша, ђакон Бобан Миловановић и Александар Мицић, који су били и високи функционери Образа, имали су суштинске замерке на функционисање Покрета и самовољу председника Главног одбора Младена Обрадовића, али су на Сабору Образа у мају 2003. године (вољом апсолутне већине учесника) и сами искључени из чланства због нарушавања дисциплине.

Поменуто удружење студената Свети Јустин Философ, по изласку из Образа наставља да делује, али са дистанцирањем од Покрета као и постепеним али све већим удаљавањем од идеје изворног Образа.


РАСПАД ПОКРЕТА И НАСТАНАК ЛАЖНОГ ОБРАЗА

Све наведено указује да је убиством Небојше, непријатељ успео да елиминише носећи стуб Образа, и тиме уздрма целу његову грађевину која се временом почела распадати. Главни узрок томе јесте недостатак правог ауторитета какав је био Небојша, после чијег убиства и почиње лагано осипање старог чланства а испољава се и тенденција идејних лутања од првобитних принципа, како код бивших тако и код актуелних чланова. Али постоје и споредни узроци који су кумулативно са овим главним довели до нежељеног исхода.

Ту пре свега имамо у виду случај већ поменутог Младена Обрадовића, Главног секретара Образа из времена Небојше Крстића. Од свог приступања Образу, Младен иако веома млад, издвајао се великим залагањем, организационом и пропагандном способношћу услед чега је задобио велико поверење Небојше и старијих чланова Покрета. А био је и међу неколико функционера који су без роптања и веома храбро понели терет руковођења организацијом после Небојшиног убиства.

Међутим, Младенова пожртвованост и огромна посвећеност Покрету и Идеји због које је још давно задобио велико поштовање сабораца, почела је временом да се изопачује у фанатични егоизам. Био је исувише млад када је почео да стиче медијски публицитет. Једноставно, све му се то пребрзо десило. Почео је да ужива у “везивању кравате” и ТВ гостовањима, што је код њега распламсало страховиту гордост. Помислио је да има мисију, односно да је богомдан да предводи национални покрет. Временом се сасвим поистоветио са Покретом и потпуно запоставио приватне обавезе (студирање, на пример). Себе није могао да замисли другачије осим на челу Образа, па макар се тај Покрет свео и на занемарљив број чланова.

Стога се почео понашати као да му је готово све дозвољено у борби за место првог човека Образа. Током 2003. године, почео је да исказује самовољу, ничији савет није желео да прими, одбијао је идеје о било каквој акцији уколико оне нису потекле из његове главе. Последица тога огледала се у низу великих пропуста и брљотина у раду Покрета, услед чега већина функционера Образа и Младенових најближих сарадника доноси одлуку да на челу организације он мора бити замењен.

Међутим, Младен израђује фалсификат Статута Образа у коме себи намењује већа овлашћења него што их по стварном Статуту има, и противстатутарно и самовољно повећева број чланова Главног одбора, како би у њему имао већинску подршку. Председник београдског одбора и члан Главног одбора Образа, Ненад Јовановић, упућује тужбу Суду Части (судском органу Покрета којим је руководила адвокат Мирјана Кузмановић) поводом Младеновог фалсификовања Статута, при чему овај орган Покрета пресудом потврђује истинитост чињенице о Младновој злоупотреби, односно фалсификовању Статута.

Такође, постојала је основана сумња да је Младен својевољно злоупотребљавао новац Покрета користећи га за личне потребе. Она се темељила на чињеници да нико (па ни надлежни секретар Иван Вељовић) није могао да добије увид у рачун и да књижи прилоге и приходе, који су повремено били и прилично високи.

Након свега тога, уз учешће већине функционера Образа, организован је Састанак Главног и Извршног одбора Покрета у проширеном саставу, на коме је Младен Обрадовић смењен. Он се, међутим, оглушује о ту одлуку и на скупу себи наклоњеног дела функционера и чланова, а уз помоћ чињенице да су регистрација Покрета, печат и контрола над сајтом били у његовим рукама, присваја и узурпира Покрет. Већина одбора и чланова окупљених око Ненада Јовановића, Николе Марића, Бошка Маринкова и Предрага Цветиновића, који су се успротивили Младеновој самовољи и злоупотребама, деловаће организовано још неколико месеци.

У том периоду спроводе се акције лепљења плаката против НАТО пакта и против абортуса, а организује се и низ трибина широм Србије као и једна веома успешна трибина у Аустралији. У том периоду било је и неколико гостовања у медијима.

Међутим, ови одбори који су се супротставили Младеновој узурпацији, убрзо одустају од деловања под именом Образ јер увиђају бесмисленост и штетност паралелизма у деловању. Наиме, Младен је као што је поменуто, поседовао регистрацију, печат и сајт Покрета, а уживао је и подршку неколико одбора и мањег дела чланства, што му је ипак омогућило да делује.

Нажалост, захваљујући поверењу који је стекао својом вишегодишњом пожртвованом делатношћу, Младен је успео да превари и два веома значајна одбора у унутрашњости – нишки на челу са Гвозденом Ђокићем и Бојаном Митићем и новосадски на челу са Велибором Штулом, задобивши њихову подршку у сукобу са београдским и другим значајнијим одборима који нису могли да пређу преко Младенових злоупотреба. Ова два поменута одбора задржала су дух старог Образа, тако да је организација која настаје као плод Младенове узурпације, захваљјући нишком и новосадском одбору ипак делимично задржала привид истинског Образа и поред чињенице да се, одласком већине функционера и чланова, гаси фактички континуитет са старим Образом као и организационо-правни континуитет (фалсификовањем Статута и оглушавањем о одлуку Суда Части).

Ипак, ни такво стање није дуго трајало. Као што светлост не може имати заједницу са тамом, тако и нишки и новосадски одбор постепено увиђају право лице Младена Обрадовића. Настављајући са самовољом, запостављајући православну духовност као суштински битну компоненту истинског Образа, експанзијом кича и увођењем у организацију неких сумњивих типова, који више подсећају на криминалце са потерница него на православне патриоте, Младен постепено одбија од себе и оно мало чланства које му је остало верно.

Идеологија старог Образа, код Младена данас постоји само на папиру јер је он временом, у духовном и идеолошком погледу, сасвим закржљао. Услед страховите гордости и самоузношења, помислио је Младен да зна довољно, при чему је сасвим запоставио лично духовно и идеолошко изграђивање. Услед тога, његови јавни наступи своде се махом на неукусно непрестано понављање крилатица и цитата без улажења у било какву идејну суштину и дубину, што га чини смешним у сукобу са идеолошки утемељеним антисрбским противником и тиме његову интелигенцију и несумњив дар за беседништво чини сасвим јаловим.

Јуна 2006. године, услед Младеновог учесталог кршења Статута, прикривања стања на централном жиро-рачуну, ширења лажи међу члановима, самовоље и разбијања саборности организације, нишки одбор доноси одлуку о замрзавању својих активности а новосадски одбор се самоукида. Поменута два одбора, заједно са повереништвима у Аустралији и Канади и одбором у Сомбору (који се накнадно формира) као и председником некадашњег петровградског одбора Витомиром Малешевом (који се прикључио организацији проистеклој из Младенове узурпације), најпре су покушала да иницирају сазивање Сабора организације на коме би Младен био позван на одговорност, али овај се наравно на то оглушује чиме исказује врхунац своје узурпације, али и потврду чињенице да егоизам често кулминира глупошћу. Наиме, Младен је на тај начин посекао две преостале гране на којима је седео.

После раскида са нишким и новосадским одбором (као и доцније основаним сомборским одбором и наведеним повереништвима у емиграцији), Младен остаје практично усамљен, без икакве инфраструктуре и са занемарљивим бројем обманутих и углавном веома младих чланова, који му наизменично долазе и напуштају га увидевши с ким имају посла.


БУДУЋНОСТ ИДЕЈЕ ИЗВОРНОГ ОБРАЗА

Што се тиче бивших чланова некадашњег Образа, односно њихове позиције данас, уочљива су четири исходишта. Један део старих образоваца се услед онога што се збило, разочарао и сасвим изгубио вољу за деловањем; други део се сасвим посветио личним обавезама, трећи део је активан у другим националним организацијама, а четврти делује у оквиру мањих организација и неформалних група широм Србије које су проистекле из некадашњег Образа.

Небојша Крстић је својим делом утабао стазу савременог православно-патриотског политичког деловања у Србском Отачаству, на стотине људи је привео или макар приближио литургијском животу Цркве, својим текстовима и беседама обогатио је савремену православну апологетику и философију, као и идеју православног србског национализма и монархизма. Такође, својом појавом и наступом у духу аутентичне србске господствености, показао је како треба да изгледа и наступа србски политичар са Крстом и колико он као такав штрчи у односу на сивило демократске партијашке каљуге кафанског псеудонационализма. На крају, својом мученичком погибијом, на делу је посведочио витешке идеале за које се залагао и дао пример свим својим следбеницима и поштоваоцима у садашњости и будућности.

Путем организације коју је основао, Небојша је повезао мноштво људи међу којима до данас постоје чврста пријатељства као и неугасива жеља за државотворном обновом Србства на светосавским темељима.

Уверени смо да Небојшина жртва није узалудна и да ће дати праве плодове у своје време.

Група сабораца некадашњег Образа