Дуле Савић- ЗА СРБИЈУ!

«Активни центар» покренуо је кампању «Косово је Србија» у којој су ангажовали неколико десетина јавних личности који су преко билборда и кратких спотова народу пренели поруку да се Косово губи индеферентношћу, летаргијом и дефетизмом а брани већ и самом националном свесношћу.

Наравно, као и свака друга позитивна акција србских родољуба, ова кампања одмах је изазвала негативну контраакцију «оних других». Исти сценарио видели смо и за време кампања «За живот», «Рађајмо децу», «Ово је наш грб», итд. По неписаном правилу напад је дошао са сорошевских медија, конкретно са Б92, чији су блогери покушали поново да одцвркутају своју папагајску причу о геноцидности, Слободану Милошевићу, Карађорђу, Краљу Милутину, Светом Сави и другим «великосрбима».

У јеку кампање и антикамапање, једна од најлошијих новинарки, и то у јакој конкуренцији када се говори о "србским" медијима, Наташа Миљковић, позвала је у своју ауторску емисију која се емитује на «јавном сервису» људе који су учествовали у овој кампањи и оне који су ваљда против те кампање и поруке коју она шаље.

Као представници оних који су учествовали у самој кампањи као гости у студију појавили су се новинар Вања Булић и спортска звезда Дуле Савић. Први је прилику да говори добио Вања Булић, који је скоро нудио извињење «другој Србији» јер је стао иза слогана «Косово је Србија», децидно говорећи да «Косово је у Србији али није Србија». Овакав почетак очигледно је обрадовао Миљковићеву која је реч пребацила Миљенку Дерети и Надежди Миленковић који су нас «просветлили» изјавама о хладњачама, о де факто независном Косову (да би Дерета пред крај емисије рекао «Косово је де факто део Србије») о интелектуалној елити на блогу Б92 и осталим отрцаним фразама које се уче у сорошевим «радионицама».

Затим је по први пут након дужег времена на РТС-у пружена прилика и једном србском родољубу да изнесе и аргументовано брани своје ставове. Господин Душан Савић успео је да се избори за реч и да каже све оно што је народу данас потребно рећи. Истина, покушали су да га ућуткају својим простачким и примитивним методама али нису успели.

Дуле Савић верује у одбрану србског Косова и Метохије. Дуле Савић верује у идеју слободољубивости и светосавског србства. Дуле Савић верује да је то идеал за који се увек вреди борити. На питање да ли сматра да је одрицање од Косова одрицање од Србства, одговара са: «То је одрицање од елементарног људског ума». На констатацију да је основа косовског проблема у дискриминације Шиптарске мањине одговара реченицом: «Основа свега што се дешава није у дискриминацији Шиптара као националне мањине јер је то била најпривилегованија мањина на свету!»

Он јасно види да «Треба бити упоран, да међународна заједница види да нама није свеједно. Мени није свеједно». Напокон је неко Биљану Србљановић јавно назвао Биљаном Смрдљановић. Напокон је неко Шиптаре назвао Шиптарима и одбацио ту лажну политичку коректност називања Шиптара Албанцима, иако се сами зову Шиптарима. То зна читав Балкан али изгледа нико не сме да каже. Лепо је описао Смрдљановићку «и такве као она» као «радиоактивни отпад који је убачен у Србију». Отворено је рекао «сврставам у антисрбе све који кажу да Косово није наше»! Констатовао је угроженост свих оних који се осмеле да се у Србији изјасне као Срби.

Његова «кључна реч» за Косово била је «вечни проблем нас и великих сила». Управо тако. Увек ће бити ту и док нас има «ћераћемо се још». Они који седе и затварају очи, они који ћуте, гори су и од сорошеваца који су отворени антисрби. Они којих се не дотиче кампања «Активног центра» латентни су антисрби!

“Или, Или, лама савахтани” (Мт 27;46)

Србима никад не недостаје катаклизмичних, дефетистичких и песимистичких тема и инспирација. Тако су нам и последњих недеља сви медији пуни којекаквих сензационалистичких наслова, од независног Косова, преко уништене војске до раскола у Цркви.

Ако се озбиљно позабавимо анализом порекла ових тмурних предвиђања увек ћемо доћи до истог источника- недостатка вере. Не само оног људског падања и посустајања, које је сасвим нормално и које нам је кроз Свето Писмо највљено речима: «Верујем, Господе, помози моме неверју»; не, код нас се ради о срамном неверовању Богу!

Данашња генерација уверена је да историја, не само Срба него целог света, почиње и завршава њима. Верују да нам никад теже није било и да нам спаса нема. За све пропусте и за све грешке имају спремне кривце, увек су сви други криви само да не гледамо сами у себе.

Ако узмемо пример тренутне ситуације у Србији и свету приметићемо да најозбљније вести долазе из области угрожености животне околине, исцрпљивања природних ресурса, климатских промена и природних катастрофа. Оно, истина, у Србији се та тема помиње тек посредно- кроз причу о одложеној уткамици против Казахстана и полуминутни прилог о преко две хиљаде страдалих у Бангладешу.

То нама није довољно песимистично јер се не тиче директно нашег материјалног благостања, те тиме не желимо да се бавимо. Ми настављамо приче како ће нам узети Косово, како ће укинути Републику Србску, како смо потписали унију са Ватиканом, бринемо ко ће бити следећи патријарх,...

Нико се не упита; чекај, ако нам заиста могу узети Косово кад пожеле, зашто га већ нису узели? Нико се не запита; чекај мало, да то можда неко не улаже труд да сачува то Косово, како да ја помогнем? Пита ли се неко ко је створио ту Републику Србску и хоће ли се онај ко ју је стварао питати нешто и око гашења, отцепљивања или шта је већ чека? Пита ли се који србски песимиста ко је то и шта потписао са Ватиканом у Равени? Помисли ли икада на Флорентинску унију и њен епилог? Кад Србин брине ко ће бити следећи патријарх, упита ли се имало а шта је са данашњим? Сети ли се ико воље Божије и око данашњег и око сутрашњег патријарха?

Но има и другачијих Срба. Има и другачијих вести. Срби никада нису имали неки силан број, ал су вазда имали прави сој. Увек смо имали неколико милиона кметова и потурица, али и шаку правих Срба који су нам име кроз векове одржали. Тако је и сада.

Кад су Лазар и Милош отишли на Косово поље знали су да ће на њему оставити Завет. Завет који ће преживети колико год векова се буде чекало до ослобођења, не бринући више за своје животе. Кад је Гаврило извадио револвер знао је да ће пуцањ одјекивати вековима а не секундама. Знао је да се бори и за претке и за потомке а не само за себе.

Тако и данас, уз дефетистичке поруке о општој пропасти, на нашу адресу стижу и поруке о новим бебама, о завршеним факултетима, о новим рукоположењима, о положеним заклетвама.

Стиже порука из рова на србско-србској граници, нема у њој песимизма- одише радошћу, вером и оптимизмом. Јунак који је шаље прави је хришћанин и прави Србин. Стиже још једна из Канаде, крајишки избеглица који је пре десет година као тинејџер емигрирао на други крај света враћа се у Србију са женом и двоје деце. Недуго затим долази вест о трећем детету за две године које чека једна нова србска породица у сред Београда; не кукају о неимаштини, кажу- текући рачун увек им је у минусу али им је кућа пуна љубави. Јављају и за рукоположење новог презвитера цркве Христове у Мелбурну, где је новорукоположени и рођен. Рођен и одрастао у Аустралији а ево га- србски свештеник.

Важније су нам те вести од стотину прилога о јаловим трућањима политичара, од философирања доконих аналитичара, од исфорсираних колумни и медијских кампања. Наш фронт је у нашим срцима и главама, ту се боримо и ту се огледа ко је вјера а ко невјера.

На телевизији која је до сада јављала само о наводним србским ратним злочинима прате се вести у којима се прича о пропасти шиптарске идеје о независном Косову. Евроаталански ментор Велике Албаније пени и бесни на своје штићенике што су им пропали избори. Немци на «Дојче веле» каналу пуштају полусатни документарац о напорима које њихове трупе улажу да обуздају «шиптарске руље које пале србске православне цркве и линчују србске повратнике».

Има наде за Србе, као стене стамени издвајају се у мору бескичмених бабетина које се називају Србима а које свесно и несвесно саплићу идеју слободног богољубивог и родољубивог србства. Иако нам се понекад са крста и отме узвик «Боже, Боже, зашто си нас оставио» он помаже нашем неверју и чврстој вери да што нас пре разапну пре ћемо и васкрснути!