СМРТ ГЛОБАЛИЗМУ- СЛОБОДА НАРОДИМА

Како је страшно бити Србин у Србији. Још ако је тај Србин и православни хришћанин, лакше би му било живети и у Пакистану него у Србији под влашћу лажова и лицемера који се генерално зову демонократама.

Пре неколико дана забранили су навијачима да носе заставе. Може фудбал да се игра, али само без навијача. Има људи који не прате фудбал па им то није тако страшно, а питање је да ли су приметили да је по том закону забрањен национализам на стадионима?! Забрањено је јавно испољавање љубави према свом народу и својој земљи! Само у Србији! То је страшно, то је окупација душе на мала врата. Одузимају нам се и «орвеловски» центиметри кубни унутар сопствене лобање.

Да је ико од законопотписивача икада видео безличну масу по спортским аренама Западног света приметио би да до јединог узбуђења долази када се пева химна и када се шире националне заставе- када се јавља национализам! Како се ту не морамо угледати на претрули и гњили Запад, макар површно како и они то схватају?

Нешто пре тог колонијалног декрета, повереник америчког губернатора на Балкану, Борис Тадић, патетисао је откривајући споменик Душану Јовановићу кога су пре десет година на улицама србске престонице до смрти претукли хитлеровци. Какво лицемерје, неки тамо Иштван Фендрик је у сред Београда убио Душана Јовановића (као да се радило о 1917. а не 1997.) и Тадић то користи за позив на обрачун са србским националистима. Да ли је Тадић на страни Душана Јовановића и Србије или Иштвана Фендрика, Мађарске и Хортијеваца? Сећамо се да је слично реаговао и пред прошле изборе када је тражио обрачун са србским националистима након што је неки израелски мужеложник добио по њушци због опипавања мушких дупета у некој београдској кафани. Тадић је дакле осетљив на права оних којима је већ испричао да у Србију могу без гаћа, да се Србија цела нагнула преко плота и забијајући нос у дупе Запада не хаје ко се мува око њеног.

Па шта Иштван Фендрик има са србским национализмом? Читава Србија је у духовном јединству са малим Душком, а нама се подмеће некакав Иштван. Родитељи су Душану Јовановићу поставили спомен плочу, сада је и Тадић прилепио једну како би се пред изборе усликао под њом. Пошто је породица Јовановић поставила плочу на ћирилици, Тадић је ставио једну на латиници, ваљда да и Иштван уме да прочита шта тамо пише.

Трагичну смрт Душана Јовановића користе и други Сорошевци за кампању о наводном расизму и сегрегацији у Србији. Преписују из уџбеника САД и желе њихову расистичку и ционистичку прошлост да накаче и Србији и другим слободољубивим земљама и народима.

Па у време када су газде Б92 и сличних сервиса колонијалне власти бомбардовали србску престоницу (како 1944. када ни једном нису ударили на Загреб, тако и 1995. и 1999.) ми смо по којекаквим јамама скапавали заједно са Циганима. Ближи су нам православни Цигани од свих белих пагана, хитлероваца и сорошеваца. Тиме не оправдавамо ни поједине циганске банде које не дискриминишу у свом терору, али тако нећемо оправдавати ни било које друго антисоцијално удруживање на које данас позивају Сорошеви легионари у окупираној Србији.

У Новом Саду стиже предлог да се негдашњој «Великој Србској Православној Гимназији» врати њено оригинално име. Сорошевци су одмах кренули са сатанизацијом и медијском пропагандом у коме Србију представљају као какву џамахирију. Не признају да на Западу више од половине образовних установа у свом имену име религијску одредницу. На страну што је ову Гимназију и подигла Србска Православна Црква, односно њени верници који су је управо тако и "крстили". Нико дакле не тражи повраћај имовине, само признање историјских чињеница, но «деца револуције» мисле да време почиње од њих и да се завршава са њима. Близу се истине, завршава се њима, али не и са њима.

То је онај Нови Сад у коме се пре неколико дан одиграла «Мала драма човечанства». У њој смо препознали глумце, статисте и публику, али нико се није упитао ко је режисер и продуцент. Исти онај који је режирао и «Велику драму човечаснства». А ми опет звиждимо и/ли тапшемо уместо да разјуримо све те паразите и хијене. Да питамо мало Чанка, «је ли дебељко, где су новци од дроге коју ти је кум, под твојом влашћу, растурао србској омладини? Јеси ли надокнадио штету националној телевизији за лупање њеног инвентара, јеси ли се покајао и тражио опрост од србског народа што си лупао национална обележја и газио по србској тробојци?»

Да упитамо и Чеду, је ли балави наркоманчино, шта ти тражиш у србској Атини? О каквом ти фашизму говориш кад је под твојом чизмом Србија била у горој диктатури него под сто Милошевића!? Ти који си полицију државе Србије користио како би шверцовао хероин!!! Знамо да образа немаш, али како немаш страха од праведног гнева србског народа у окупираној Србији?

Србија је изгубила своју аутентичну десницу. Нема никога да поведе отпор Систему. Радикали су део тог демонократског система, ДСС је килав и безутицајан. Аутентични покрети не постоје или се огромним страним донацијама заводе на странпутице космополитизма или неонацизма. Долазимо у ситуацију да нам се србска младост, сита лажи и љигавости демонократског система, сврстава са србомрзитељима попут дотичног Иштвана јер нема другу алтернативу.

Нама треба народно преображење, немамо више на кога да чекамо. Овакви какви смо, недостојни наших предака са Солунског фронта, ми морамо да потегнемо колико је у нашој моћи. Ко данас није спреман да живи за Отаџбину тај ни сутра неће бити спреман да за њу умре!

Давимо се, до гуше смо у избљувцима Сорошевих подрепака. Дошло је време за активни отпор, време да их се подсети: «Е господо, мало сте се зајебали, ко на нас крене- из места је најебо!»

О ЛАЖНОМ СОЦИЈАЛНОМ ФРОНТУ

После недавног "антифашистичког" скупа у Новом Саду, медији су се (иако стидљиво) поново осврнули и на деловање такозваних екстремно левичарских групица у Србији, окупљених у такозваном "Социјалном фронту". Поменути самопрокламовани и лажни борци за социјалну правду, у улози правих правцатих керова Ненада Чанка и Чедомира Јовановића, били су главни изазивачи нереда на поменутом скупу, што су антисрбски медији сасвим заташкали.

Пошто рекосмо да су у питању лажни борци за идеал социјалне правде, ваљало би образложити такву тврдњу.

Лажни су зато што су на поменутом скупу у Новом Саду показали спремност за заједничко политичко деловање са владајућим капиталистичким партијама. Поставља се питање, какви су то борци за социјалну правду који шетају раме уз раме са члановима ЛДП-а, ЛСВ-а, ДС-а и осталих капиталистичких партија које предводе челници владајуће класе?

Такође, дотични "антифашисти" и "борци против капитализма" из "Социјалног фронта" уживају заштиту једног дела експлоататорског режима у Србији. Наиме, иако су "антифашисти" на новосадским демонстрацијама организовано каменицама, моткама и бакљама напали жандармерију, она је добила наређење да не интервенише против "антифашистичког" настраног олоша већ против оних који су заједно са жандарима били мета каменица. У самоодбрани, жандари ипак приводе и двојицу "антифашиста", али убрзо добијају наређење да их пусте, што ови невољно и чине. Према томе, какви су то борци против експлоататора који у експлоататорском капиталистичком режиму уживају статус заштићених белих медведа?

Или како назвати оне који се попут јудео-масонских лихвара и њихових лихварских слугу декларишу против хришћанске вере, родољубља, идеала здраве породице и моралног друштва? Циљ јудео-масонске глобализације јесте разбијање свих здравих заједница којима човек припада а које му чине природну и органску заштиту од спољних тежњи. Стога они и настоје уништити патриотизам и национализам као темеље одбране државе и нације и сломити остатке хришћанског морала, не би ли савремени човек сасвим постао обезличени грађанин и потрошач испраног мозга који ће бити подложан свакој врсти експлоатације. Ти глобални жидовски лихвари, желе да дрво националног идентитета државотворних европских народа, сасвим одвоје од матичног корена, не би ли га тако сасеченог, гурнули у ватру. Када је човек отуђен од хришћанске етике, неминовно постаје роб својих необузадних нагона а преко њих робује и бездушној рекламаторској капиталистичкој култури.
Стога се да закључити да екстремно левичарске групице којима сметају исте оне вредности које сметају и јудеомасонским лихварима, имају улогу корисних идиота у експлоататорским тежњама савремених капиталистичких центара моћи.

Уопште, лажни борци за социјалну правду су и сви они који не признају народну заједницу за један од фактора производње. Фактори производње нису само рад и капитал како тврде левичарски идеолози, нити само рад, капитал и предузимач, како тврде либерал-капиталистички идеолози. Чиниоци производње свакако јесу и рад и капитал и предузимач али уз њих неизоставно и народна заједница, која на одређеном ступњу свога развитка ствара државу као свој правно-политички израз. Национална држава са својим поретком обезбеђује стабилност, ред и остале услове за нормално и успешно функционисање производње.
Сходно томе, сваки прави борац за социјалну правду врло добро зна да су национална и социјална компонента нераздвојиве.

Такође, ови лажни борци за социјалну правду, позивају се на левичарску политичку традицију у свету и код нас, као и на борбу овдашњих партизана током Другог светског рата. Они очигледно нису пажљиво читали ни ауторе на које се позивају. Својим наказним изливима мржње према нацији којој макар по крви, имену и презимену припадају, и ширењем антисрбске пропаганде која долази из западних капиталистичких центара моћи, као и педерофилским ставовима и перверзњачким активностима, показаују да имају знатно више везе са капиталистима попут Сороша, капиталистичким филозофима попут Карла Попера и њиховом огавном идејом "Отвореног друштва", него ли са Прудоном, Бакуњином, Марксом и другим левичарским идеолозима чије идеје свакако јесу наказне, али нису толико отворено ишле под руку са тадашњим капиталистичким идејама.
Стога, ови несрећни "анархисти", "антифашисти", "комунисти", нису чак ни то што тврде да јесу. Они су заправо само један мали испљувак западне либерал-капиталистичке културе. И поред тога што се позивају на активизам, те групице из својих пацовских рупа излазе само онда када им је обезбеђена заштита режима као недавно у Новом саду, јер поучени искуством од раније, добро знају да од србског народа могу добити једино оно што су добили на неуспелом покушају организовања геј параде у Београду пре више од шест година.

А што се тиче, овдашњих партизана из Другог светског рата, то су махом били обични и обманути Срби који у суштини и нису знали шта је то комунизам, већ су мислили да се боре за националну слободу. Ови данашњи лажни антифашисти, по својим ставовима и животним идеалима далеко су ближи члановима ЛДП-а, него ли просечном партизану из Другог светског рата. Шта више, када би партизани сусрели овакав настрани нераднички олош који носи геј заставе и лицемерно пропагира пацифизам (и то онда када треба бранити земљу), засигурно би их стрељали по кратком поступку.

Заиста, можда стрељање и може бити ОК?

"АМЕРИЧКИ РАСКОЛ" У СПЦ

«...сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.» (Мт, 16, 18)

Већина верника у Србији ни дан данас не зна зашто је, како је и када настао тзв. «амерички раскол» у СПЦ, те им нису јасне ни данашње поделе србске емиграције о којима се, захваљујући развоју технологије, све чешће говори. Тај несрећни раскол избио је 1963. године и раширио се србском емиграцијом попут шумског пожара, поделио националну емиграцију, поделио и Србе који су касније излазили из Југославије и прикључивали се бројној дијаспори и својим пламеном само појачавао жеђ усахлих душа, жедних воде «са извора».

Почетком деведесетих година раскол је превазиђен, Црква је залечила ту рану, али је остало много расколника којима не одговара светосавска саборност. Шумски пожар је угашен али је и даље остао густи облак дима који многи злонамерници користе као прилику за лов у мутном.

«Амерички раскол» у СПЦ десио се када је тадашњи Владика америчко-канадски Дионисије, због недоличног понашања, суспендован одлуком Светог Синода, у мају 1963, након чега је део националне емиграције стао уз њега, огласио Њ.С. Патријарха Германа комунистом (sic.) и сарадником Титовог режима, те се неколико месеци касније отцепио од Цркве и отишао у раскол прогласивши се за тзв. Слободну Србску Православну Цркву. Треба знати да је Владика Дионисије и послан у Америку у неку врсту казне, односно да би се смањио његов негативни утицај на «богомољачки покрет» у Србији.

За време Другог светског рата Владика Дионисије је активно подржавао Југословенску Војску у Отаџбини и после рата његова расколничка екипа углавном се и састојала од бивших четника. Међу расколнике нису пристали Војвода Момчило Ђујић и његови следбеници, као ни бивши борци Србског Добровољачког Корпуса. Истина, као што је међу бившим четницима било изузетака који су остали верни Цркви, тако је и међу овим другима било оних који су отишли у раскол. Један од најпознатијих «љотићеваца» у расколу је и покојни Марисав Петровић који је неколико година након раскола у Немачкој страдао од УДБЕ (умро у болници од последица напада удбиног агента месарском сатаром на улици). Раскол се дакле није ограничио само на Америку и Канаду, врло брзо се раширио на Аустралију, Европу и друге делове света где је било верника СПЦ.

ПРОКЛЕТСТВО РАСКОЛА ДО УЈЕДИЊЕЊА

Како је тај несрећни раскол деловао на психу обичних људи, верника СПЦ видљиво је и дан данас. Ни једни ни други нису били «златни», а многи су у раскол одлазили и из сасвим профаних разлога попут «Ако комшија Милисав иде код федералаца (расколници су СПЦ звали «федералистичком или комунистичком црквом») ја ћу код слободњака».

Они који су се сврставали уз једне или друге учени су да не треба да воле супротну страну, чак шта више- учени су да мрзе другу страну. Истини за вољу, то их нису учили свештеници ни на једној страни, јер су они сами имали најмањи утицај у својим парохијама, већ тзв. "Националне вође".

О коликој подели се ради говори и чињеница да скоро у свим већим центрима наше емиграције, где у једном месту постоји више србских православних храмова, мање више сви носе иста имена. Изгледа да нико од утемељивача ових парохија није веровао да ће до јединства икада доћи. Један од најбољих примера је град Бризбејн у Аустралији који има само две србске парохије, обе посвећене Светоме Николи Чудотворцу. Неретко су ти храмови на смешно малим раздаљинама један од другога.

ПОЛОЖАЈ СВЕШТЕНСТВА

Расколничкој страни недостајало је и свештенства, тако да су ускоро почели попуњавати своје редове разним распопима, ожењеним калуђерима, сумњивим лицима и сличним људима «без прошлости» који су се ниоткуда појављивали у већим националним центрима. Било је довољно да каже да зна да поје и да би најрадије служио у храму «Светог Чича Драже» па да се «рукоположи». Истини за вољу, потребно је нагласити да нису баш сви били такви.

Владика Дионисије, Војвода Ђујић и Краљ Петар II у Лондону 1957.

Сами Епископи, као ни свештеници, нису се много питали око «рукополагања», постављања на парохију и скидања са парохије. Нажалост, то није био случај само код расколника већ и на страни Патријаршије. Свака парохија имала је, и још увек има, свој Управни Одбор Црквено Школске Општине. Сам феномен ЦШО је протестантски систем уређења парохије, или конгрегације код протестаната, који је СПЦ донела у емиграцију из Аустроугарске где јој је тај облик "контроле" био наметнут од стране државе.

Чланови ЦШО одбора уз сваки храм су дизали парохијски дом у којем је најважнија ставка била и остала добити дозволу за точење алкохола. Како дозвола стигне тако парохија постаје «Сала са црквом». Свештенику се саопштава да се његове ингеренције завршавају на амвону храма «а даље се попе не мешај». Ако би се који и умешао у нека збивања која немају директне везе са Литургијом, Управни Одбор би му уручивао отказ и расписивао конкурс за новог свештеника. Не би прошло дуго од некуд би се појавио «неки тип» који је био «прави четник» и као створен за пароха.

Убрзо су и «надлежне службе» у Југославији схватиле да им је далеко адекватнији начин деловања постављање својих људи у Одборе а не у олтаре, па више нису слали агенте у мантијама већ «националне борце». Довољно је, не само у време раскола већ и данас, да човек окачи на себе 3-4 кокарде, да опсује мајку «Титу и црвенима» и да обећа «ослобођење поробљене отаџбине» па да га поставе за члана Управног Одбора. Одатле су му сви путеви отворени. Могао би и Тита прогласити за светца, само ако то пропрати каквом равногорском песмом.

УТИЦАЈ РАСКОЛА НАКОН ПОМИРЕЊА

Помирење две стране СПЦ дошло је синхрнизовано са привидним распадом комунизма у матици. Пошто је један део КПЈ узео за себе име демонократске опције, а црвену боју заменио жутом, резултати рада УДБЕ постали су сасвим видљиви.

Бивша Слободна Србска Православна Црква признала је Патријарха СПЦ за свога поглавара али је задржала паралелне институције унутар административне поделе СПЦ. Реторика њених «првобораца» до данас се није променила, па тако «четници» по салама «Слободне СПЦ» и дан данас говоре о својој «борби» из «слободног света» (sic.) за ослобођење отаџбине, а у тој борби за свог првоборца виде несрећног Вука Драшковића или Милослава Самарџића, а за главног непријатеља «крвожедног Тита».

Чак и након општег разобличавања либералне демонократије као тоталитарне плутократије а САД као главног тлачитеља слободољубивих народа, «четничка» емиграција говори о САД и Западу као «слободном свету» а Србији као земљи којој треба више баш те демонократије.

Читава генерација која је стасала у дијаспори тражи већу «демократизацију» СПЦ, а ако им се не попусти прете новим расколом, отцепљењем своје парохије (попут случаја у Канади, на Нијагари; Блектауну у Сиднеју у Аустралији, Минхену у Немачкој,...). Новој генерацији свештенства и мирјана, скорије дошлима из србских земаља, говоре о томе како су они у «комунизму» научени диктатури али «овде је демократија, и ми који смо подигли овај храм имамо право и да га продамо, да отпустимо попа и запослимо новог, а ако се Владици не свиђа, ми и не морамо бити под његовом влашћу».

Из оваквог васпитања у току, а и после, раскола СПЦ у дијаспори (обе стране) потрошила је милијарде долара на међусобне тужбе, суђења, сукобе (било је чак и физичких обрачуна) а свест верника у великом броју случајева испрана је профанизацијом Цркве.

Комунисти и њихови наследници у Србији знали су да им од Драже Михаиловића више не прети никаква опасност, тако да су његове следбенике који су се окренули Цркви и даље заводили странпутицама србских подела не дозвољавајући им светосавску саборност.

Трагичан пример ове заслепљености је посета Њ.С. Патријарха Павла Аустралији од пре неколико година, када је један од четничких првобораца историјски улазак србског Патријарха у порту највеће србске парохије у Сиднеју и Аустралији (Свети Георгије- Кабрамата), који је био и саборни храм тзв. Слободне СПЦ, дочекао речима «стиг`о комуниста».

На другој страни имамо пример сукоба бивших расколника у Канади са својим Владиком Георгијем (Ђокићем). Канадске расколнике данас предводе СНО (Србска Народна Одбрана) на челу са (почасним председником) Бором Драгашевићем (Драгашевић је бивши припадник Србског Добровољачког Корпуса Димитрија Љотића који крије своје ратно опредељење и декларише се као «равногорац») и Покрет Србских Четника «Равна Гора» почившег Војводе Ђујића који је до пред крај живота био један од најоданијих пријатеља Владике Георгија.

Када је недавно СНО позвала Владику Артемија да буде њен гост у Канади, Владика Георгије био је приморан да за тај долазак не дадне свој благослов, како се сукоб не би распламсавао, али се инцидент само проширио и «обио Епископу о главу».

У Европи највећи проблеми стижу из Немачке где је на удару Владика Константин (рођени брат Владике Георгија канадског). Пошто су Срби у Европи више «гастербајтери» а мање национална емиграција, тако се и методи борбе против СПЦ разликују. Мањи је интензитет инсистирања да је Владика «агент УДБЕ» или «ЦИА» а већи на питањима финансија, као и на (опет по узору на протестанте) произвољном тумачењу канона.

МЕТОДИ БОРБЕ

Развојем информационе технологије, развила су се и оружја напада на СПЦ и светосавце у дијаспори. Главни метод непријатеља светосавске саборности је Интернет, а предводници у тим нападима су: за Канаду: http://www.djokicinfo.com/, за Аустралију: http://www.srbinfo.com.au/ и www.milored.com, док је за Европу задужен веб сајт www.novinar.de.

Ове адресе користе се добро опробаним методама протестантских секти, пакујући гомилу неистина у једну полуистину како би се лакше прогутало, а затим цитирајући једни друге као изворе. Често симулирају међусобне сукобе како би се прикрио њихов заједнички рад и вероватно заједнички извор финансирања, а и како би лакше користили различите методе пропаганде. Тако се један посвети пљувању Цркве врло простачким и примитивним речником док се други умотава у заставу тобожње бриге за Црквом или четничким покретом.

С времена на време поскидају све антицрквене текстове са своје странице, на десетина пута објаве затварање сајта (неке је и Црква угасила путем суда, међутим тај вид борбе са клеветницима није исплатив), или се преорјентишу на друге теме, да би се након неког времена поново вратили својој основној намени.

Иза свих ових портала углавном стоје сумњиви ликови који генерално немају везе са СПЦ. Тако канадске сајтове рекосмо воде «четници», док Новинар.де води извесни Срђан Марјановић, «верник» «Минхенске Православне Цркве». О њему је бечка "Истина" извештавала као о мегаломану ожењеном Хрватицом. Сам мешовити брак није од неког значаја за Цркву, али је симптоматично да већина данашњих бораца «за раскол» одржава посредну или непосредну везу са западним (и још по неким) суседима србског народа.

Сајтове у Асутралији воде два човека из Мелбурна, које нико годинама није видео у било ком храму СПЦ. Један је Предраг Вучинић, човек који се наводно бори за ред у србској заједници а сопствена породица му је у распаду, па је тако и осуђиван за злостављање сопствене деце. Други је Милорад Тркуља који ни сам не зна са колико се људи судио а који се у усташкој емигрантској штампи рекламира као «пророк и надприродни исцелитељ». Често сви они раде и уз помоћ и/или подршку појединих свештеника или распопа. Једни их користе да би се обрачунавали са својим личним противницима (синдром «Ћира и Спира») док други по инерцији настављају свој антицрквени и антисрбски активизам.

РАСПЛЕТ

Њихови методи су познати, извори финансирања сумњиви (али се и о њима већ шушка, што озбиљно брине Службу републике Хрватске и финансијере Милогорског режима) а циљеви очигледни. Када је непријатељ идентификован било би за очекивати и јединствен фронт према њему, али авај, СПЦ није спремна за ту борбу.

Епископи као што је Иринеј Аустралијско-новозеландски не могу се посветити одбрани Цркве јер су презаузети зашивањем поцепаних шавова у свеже уједињеним епархијама. Многим свештеницима одговара хаос и расуло у Епархијама како би задржали своје положаје. Тренутно стање одговара и «моћницима» по разним Управним Одборима, и генерално свима онима који би «леба без мотике», што је велики проблем како за Владике и велику већину свештенства, тако и за верни народ.

SKINHEADS: ОБЈЕКТИВАН ПОГЛЕД НА ЈЕДНУ ПОДКУЛТУРУ (3)

[ Први део ] [ Други део ]

Успех који је постизао Skrewdriver охрабрио је многе скинхеде националисте да оснују своје бендове. Тако се под кровом White Noise клуба појавило мноштво нових група, које су почеле да наступају на RAC концертима. Септембра 1984, на приватном имању у Суфолку, одржан је дотад највећи RAC концерт на коме је поред Skrewdriver-а свирало још шест бендова, укључујући Public Enemy, Indecent Exposure, Brutal Attack и Die-Hards. Концерт је обезбеђивало добро организовано Skrewdriver обезбеђење, чији је шеф био скинхед по имену Ник Крејн. Крејн је био декларисани нациста, члан Британског покрета, али добро познат и на “аполитичној” Oi сцени (његова фотографија налази се на омоту једне од најпознатијих Oi компилација - Strength Thru Oi). Он ће дуго времена бити један од најближих сарадника Skrewdriver-а, све док 1992. није разоткривен као хомосексуалац. Тада се сам дистанцирао од бенда и покрета, да би већ наредне године умро од сиде.

Децембра 1985. немачка Rock-o-Rama ће објавити албум Skrewdriver-а под насловом Blood & Honour, већи део 1986. Иан Стјуарт је провео у затвору, а 1987. ће изаћи нови албум - The White Rider. Како се музика бенда померала од Oi звука ка сложенијој рок свирци, тако су и родољубиви текстови Стјуартових песама бивали све озбиљнији али и идеолошки одређенији. Он је очигледно све више био инспирисан Другим светским ратом, Трећим рајхом и идеологијом национал-социјализма (нацизма).

Године 1962. Колин Џордан, оснивач Британског покрета, и Џорџ Линколн Роквел, вођа Америчке наци партије, објавили су тзв. Котсволдску декларацију, “фундаментални проглас савременог национал-социјалистичког погледа на свет”. Овим актом основана је Светска унија национал-социјалиста (World Union of National Socialists, скраћено W.U.N.S.), чиме су ударени темељи новом нацистичком покрету за чији ће опстанак најзаслужнији бити управо Иан Стјуарт Доналдсон. Skrewdriver је крајем 80-их и почетком 90-их продавао више плоча но многи енглески бендови на комерцијалним топ-листама, бенд је почео да свира европске турнеје, White Noise сцена је расла, а Стјуарт је постао неприкосновени ауторитет међу британским скинхедима националистима. Све је, дакле, било спремно за мобилизацију скинхеда у један нови музички покрет који ће постати главни носилац идеологије национал-социјализма у свету.

BLOOD & HONOUR - КРВ И ЧАСТ

Људима из врха Националног фронта није се допало то што је Skrewdriver све више нагињао нацизму и Стјуарт је био критикован због текстова песама у којима је величан Трећи рајх. Такође, тражено је да на RAC концертима не буде расистичких парола и нацистичког салутирања. Због свега тога, али и због новчаних дуговања White Noise клуба према бендовима и немачком издавачу, дошло је до сукоба између Иана Стјуарта и водећих људи Националног фронта. Читав случај је завршен тако што је Стјуарт поднео оставку на место уредника White Noise магазина и напустио странку.

Основана је нова организација, независна од политичких партија - Blood & Honour (“Крв и Част”), којој ће на чело стати Иан Стјуарт. Уједно је покренут и истоимени музички часопис. За идеолошки правац Крв и Част покрета нескривено је узет нацизам, са посебним акцентом на “белој солидарности”, што је омогућило његово интернационално ширење. У оснивачком прогласу покрета речено је да су циљеви Крв и Част: 1) да уједини белу омладину, 2) да промовише “белу снагу” кроз позитивне идеале и позитивну поруку, 3) да промовише “нашу” културу и традицију (вероватно се мислило на културу и традицију белих европских народа - прим. аут.), 4) да оформи своје јединице у сваком граду, у свакој земљи, 5) да политичким организацијама “вредним поверења” помаже финансијски или људством на улици, и 6) да ослободи беле нације једном и заувек.

Оснивање Крв и Част покрета било је обележено концертом у месту Морден (периферија Лондона), 5. септембра 1987, на коме су поред Skrewdriver-а свирали бендови Brutal Attack, Sudden Impact и No Remorse. Поред Британаца, у публици је било и мноштво људи из Немачке, Шведске, Италије и Француске, и управо су то земље у којима ће најпре бити основане нове Крв и Част “дивизије”. Огранци Крв и Част покрета данас формално или реално постоје у око 20 земаља, укључујући западну и источну Европу, северну и јужну Америку и Аустралију. Ради се о међусобно независним али сарадњом повезаним организацијама, које се у својим земљама углавном баве организацијом концерата, штампањем часописа и идеолошке литературе, а број њихових активних чланова се обично креће од 10 до 50 (иако у скоро свим земљама Крв и Част концертима најчешће присуствује стотинак, а понегде и неколико стотина људи). И мада је као један од својих циљева одредио промовисање националних кулутура и традиције, Крв и Част покрет ће од почетка до данас остати готово искључиво сконцентрисан на скинхед подкултуру. Још изразитији у истицању скинхед подкултуре биће амерички пандан Крв и Част покрету, организација Hammerskin Nation.

До 1993. године Иан Стјуарт је објавио више од 30 плоча, Skrewdriver синглова и албума али и различитих соло пројеката. Крв и Част концерти у Енглеској почели су да се одржавају скоро сваког месеца, а број људи “умешаних” у покрет значајно је порастао. Међутим, 24. септембра 1993, само дан пре заказаног великог Skrewdriver концерта негде у централној Енглеској, Иан Стјуарт је доживео саобраћајну несрећу и одмах био пребачен у Краљичину болницу у Нотингему где је убрзо подлегао повредама. Био је то најтежи могући ударац за Крв и Част: покрет је изгубио вођу а сцена у Енглеској свог главног организатора. Његов наследник Пол Барнли, певач групе No Remorse, убрзо се показао као неспособан да замени Стјуарта, те се после низа сукоба и размене оптужби са водећим људима покрета повукао. То је, међутим, био само почетак распада оне организације коју је основао Иан Стјуарт.

Почетком 90-их организовани физички напади припадника радикалне левице на скупове и истакнуте чланове енглеских патриотских организација постали су веома чести, па су се на њиховој заштити најчешће ангажовали активисти Крв и Част покрета. Британска национална партија (БНП) се у то време издвојила као најјача странка британских националиста, а од групе која је радила на њеној физичкој заштити настаће једна нова организација под називом Combat Group 18 (“Борбена група 18”) или краће Combat 18 (при чему број 18 нумерички представља иницијале Адолфа Хитлера). Ова организација, састављена од најборбенијих скинхеда из Крв и Част и фудбалских хулигана (првенствено Chelsea Headhunters-а али и припадника других навијачких група), наводно је оформљена искључиво ради уличне борбе са левим екстремистима. Међутим, када се на њеном челу нашао човек по имену Пол Дејвид Сарџент, познатији као Чарли Сарџент, Combat 18 ће почети да гради имиџ терористичке организације.

Чарли Сарџент је био криминалац којег је полиција користила као доушника због његових веза са БНП и лојалистичким паравојним формацијама у Северној Ирској. Преко њега су власти контролисале и Combat 18, и то све до 1997. када ће Сарџент бити избачен из организације. Почетком 1997. Мартин Крос, бивши гитариста Skrewdriver, уз саучесништво Чарлија Сарџента, извршиће убиство једног припадника Combat 18, због чега ће 1998. обојица бити осуђени на доживотну робију. У међувремену, многи бендови, укључујући неке од најстаријих и најпознатијих, дистанцираће се од Combat 18 као од “хулиганске групе која рекетира Крв и Част сцену”. Те поделе ће довести до коначног распада британске Крв и Част организације, мада ће Combat 18 због своје “терористичке” репутације постати узор многим Крв и Част скинхедима у другим земљама.

За нас је посебно интересантно то да је Иан Стјуарт приликом распада СФРЈ и на почетку рата подржавао Хрвате, о чему сведочи и једна његова песма на албуму Patriotic Ballads. Као и већина националиста западноевропских земаља, највише захваљујући медијској пропаганди, Стјуарт је о Србима имао представу као о “комунистима” на чијој је страни “комунистичка ЈНА која Хрватима ускраћује право на самоопредељење”. Нешто касније, са избијањем рата у Босни и Херцеговини, симпатије прелазе на србску страну, па тако и Иан Стјуарт одриче своју једнострану подршку Хрватима. Међутим, преовлађујући став Крв и Част покрета и сродних организација на Западу био је да су Срби и Хрвати “бела браћа” која не треба да ратују већ да сарађују (што наравно звучи крајње идиотски, имајући у виду усташки геноцид у бившој НДХ и чињеницу да су се Срби и у последњем рату борили за голе животе и своја вековна огњишта), док је за време последњег рата на Косову и Метохији већина ових група ипак улагала велики напор да својим сународницима предочи истину о шиптарском тероризму и агресији НАТО пакта.

У жељи да одбаце све што је у њиховим западним друштвима труло и анти-национално, скинхеди и уопште национал-социјалисти дистанцирају се од западних хришћанских деноминација. Због разочарења у Ватикан (који се “слизао са Јеврејима”) и у протестантске “цркве” (које, на пример, венчавају хомосексуалне парове), скинхеди нацисти се, следствено вођама Трећег рајха, окрећу одинизму - паганској религији нордијских народа. То ће желети да искористе различити верски покрети и секте. У Америци је почетком 90-их порастао утицај покрета Christian Identity, као и сатанистичке секте Church of the Creator. Christian Identity (“Хришћански идентитет”) је покрет који се на начин својствен протестантским сектама бави сопственим тумачењем Старог и Новог Завета и противи свим “организованим црквама” јер их наводно контролишу ционисти. Док, са друге стране, секта Church of the Creator (“Црква Ствараоца”) свој суштински сатанизам покушава да прикрије небулозним идејама о “природном” и “креативном” расизму.

Крајем 90-их, многи нацисти у Скандинавији, Немачкој и Америци су се “у име одинизма” солидарисали са Кристијаном “Варг” Викернесом, норвешким сатанистом осуђеним због убиства и ритуалног спаљивања цркава. Викернес, иначе веома познат на норвешкој блек-метал сцени (а black metal је радикално сатанистичка подврста хеви-метала), знао је да ће придобити наклоност једног броја нациста ако своје анти-хришћанско деловање повеже са одинизмом, па је у том циљу основао чак и политичку организацију - Norsk Hedensk Front (Норвешки пагански фронт). То ће привући многе сатанисте широм света да се под маском паганизма увуку у редове нациста. Са друге стране, под истим утицајем, неки скинхеди ће почети да слушају или чак оснивају сопствене блек-метал бендове, што је наравно у потпуној супротности са изворном подкултуром скинхеда.

На крају треба рећи и то да је, упркос разноврсним променама током година и деценија, и данас врло очит утицај панк подкултуре на самим скинхедима. То се пре свега огледа у чињеници да и поред позивања на ред, дисциплину и национализам, минимум трећина скинхеда оставља утисак пијаних нерадника и хулигана.

СРБСТВО И(ЛИ) ХИТЛЕРИЗАМ?

Да ли је насиље према појединцима, најчешће оним незаштићенијим, препознатљив модел понашања скинхеда? Јавност у Србији је стекла такав утисак. И, нажалост, не без разлога. Убиство циганског дечака Душана Јовановића, 1997. у Београду, било је прва таква “промоцијa” скинхеда у Србији. Злочин који се средином јуна ове године догодио у Црвенки још једном је скинхеде обележио као безумне силеџије. Наиме, полиција је ухапсила деветорицу младића, наводних скинхеда, осумњичених да су на смрт претукли Далибора Бороту, избеглицу из Баније и бившег борца војске РСК. Чињеница да су за овакве и сличне инциденте одговорни најчешће болесни појединци, а не групе, не може поправити имиџ који су скинхеди одавно већ стекли у светској, а сада и у нашој јавности.

Супротно предрасудама које у нашој јавности постоје, скинхед подкултура, иако настала на Западу, није у Србију “убачена” већ се као и већина других омладинских подкултура јавила у нашем друштву спонтано, повезана са музиком. Јер као и свуда, и код нас су скинхед музика и стил облачења они подкултурни елементи најпривлачнији младима који траже начин да искажу свој бунт. Идеолошка “надградња” следи касније, са евентуалним приступањем организацијама као што је Крв и Част. И ту долазимо до важног питања: може ли се идеолошки спојити Србство и хитлеризам?

Чак и ако пренебрегнемо чињеницу да је немачки окупатор за време Другог светског рата у Србији починио бројне злочине и да је Хитлер посредно одговоран за усташки геноцид над србским народом, (мада би само србски изрод или неко луд могао да свесно пренебрегне тако нешто), идаље стоји питање: да ли је нацизам као идеологија спојив са србском традицијом и да ли одговара духу србског народа? Ево како је на то питање одговорио Димитрије Љотић, наш највећи политички мислилац у новије доба, кога је Свети владика Николај сматрао “политичарем са крстом”, а кога неки данас (као и комунисти пре 50 година), најчешће злонамерно, називају “нацистом”:

“И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам је деификација - обожење државе. Фашисти кажу: ‘Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна’. А ми кажемо: ‘Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора служити’. Хитлеризам је деификација - обожавање расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко - нехришћанско схватање света.
Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже тај не зна за моралне законе.
Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо. Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса - по нашем схватању - вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају...” (Ни фашизам, ни хитлеризам - него Збор).

Иако је у фашизму и национал-социјализму видео позитивне реакције италијанског, односно немачког народа на јудео-масонска мешетарења, капитализам, либералну демократију и комунизам, Љотић их је са правом сматрао изразима искључиво италијанског, односно германског духа. Са друге стране, оштро је критиковао њихову паганску природу и препознавао духовну изопаченост њихових идеолога. О Адолфу Хитлеру, на пример, Љотић је записао:

“Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се воља Божија и закон његов откирва кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божију већ кроз глас крви. (...) Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићког свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христос Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину (...) Он хоће само да оствари своју мисао: за своју ‘најбољу и највишу расу људску’ - аријевско-германску - животног простора, много простора, - не само за данашњи број, ‘већ и за онај кроз триста година’” (Казна Европи).

Високо изнад италијанског фашизма и германског нацизма, и њихових паганских странпутица, стоји пут хришћанског национализма који се у својини православних Срба зове - светосавски национализам. И нема ничег позитивног у фашизму или национал-социјализму што светосавски национализам не поседује још од средњег века. Чак и свест о расном идентитету, која је уместо мржњом прожета хришћанском одговорношћу. О томе сведоче и речи Светог Николаја Жичког, највећег проповедника светосавског национализма: “Ми [Срби] смо деца Божија и људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове будно чувала стражу на капијама Европе, да племена слабије расе и ниже вере не би узнемиравала Европу у њеном мирном развијању и напредовању. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу хришћани” (Чији си ти, малени народе србски?).

С ВЕРОМ У БОГА...!
Србски добровољци (1941-45) полажу заклетву

Србин, дакле, не може бити фашиста нити следбеник идеологије Адолфа Хитлера ако се доследно и непоколебљиво држи православне вере у Христа Спаситеља, која је основни елемент србског националног идентитета. Другим речима, ко се одриче Христа одриче се Светог Саве и свих светих Срба и Србкиња, а то значи да се одриче Србства, јер Србство без Православља је празна љуштура. Нека то схвате овдашњи тзв. национал-социјалисти, у чији патриотизам писац ових редова не сумња. За скинхеде и нацисте на Западу можда треба имати разумевања, будући да је Запад “већ хиљаду година (од 1054. и одвајања Рима од Православне Цркве) лишен Светла Истине и нема развијену традицију јеванђелског национализма”. Али зато не постоји ни један ваљан разлог због којег би Србин који жели да буде националиста припадао ма којој подкултурној групи или прихватао идеологију која је израз туђег националног духа.

Крај

КО ЈЕ ТО ФАШИСТА А КО АНТИФАШИСТА?

Лицемерни парадокси нису ни мало ретка појава у данашњем србском друштву. На манипулативне акте у виду претварања злочинаца у жртве и жртава у злочинце, и сличне замене теза, сви они којима је стало до Србије, одавно су навикли. Стога и не чуди оно што се десило јуче на улицама Србске Атине.

Наиме, у склопу управо одржаног наводног антифашистичког скупа, извршено је и наводно одавње поште жртвама новосадске рације из Другог светског рата. Дакле, антисрбска багра предвођена Чанком, Чедом, активистима неких партија из власти као и неким омладинским неокомунистичким олошем, покушава да србске жртве које су мађарски хортијевски србомрзци бацали под лед, претвори у неке безличне антифашисте који су страдали од фашиста.

Међутим, ти србски мученици страдали су управо од оних који су попут Чанка и остале данашње србомрзачке багре, желели Србску Војводину отргнуту од Србије! Ти лажни антифашисти који деле "пасоше" независне Војводине, уздижу антисрбски барјак мађарских хортијеваца залажући се за њихове тековине. Дакле они су тај шљам који примарно и безусловно треба сузбити свим могућим средствима. Отуда се сваком родољубивом Србину могу учинити симпатичним каменице које су јуче летеле ка овој багри.

Али (ех, само кад не би било тог "али"...) чини се да је антисрбски шљам управо желео такав развој ситуације. Мора се признати да су момци који су гађали каменицама антисрбски марш, поступили храбро јер су спровели акцију за коју не гине хапшење. Олакшавајућа околност јесте чињеница да се Давидовић, "Крв и част" и остатак екипе бацача каменица, нису у целој овој причи која траје већ око месец дана, позивали на нацизам и Хитлера, већ само на Србство. Ипак, превише је индиректних показатеља који јасно и недвосмислно јавности откривају целину идеолошке позиције поменутих.

Стога, њихову акцију као и сам марш који су хтели спровести, немогуће је оценити позитивно са становишта србских националних интереса. Шта више, управо у интересу антисрба јесте друштвено-политичко деловање оних који покушавају да немогућом идеолошком конструкцијом, споје Србство и Хитлера. У интересу Чанка и осталог антисрбског шљама јесте стварање такве представе по којој наводно нацизам буја у Србији на све стране. Они настоје своју борбу проглсити антифашистичком а све србске националисте који им се супростстављају, прогласити за фашисте и нацисте, ослањајући се притом на наметнуте предрасуде о нацизму као највећем злу и антинацизму као безусловном добру. Стога их овакви непријатељи, веома радују.

Срећом, оних који желе идеолошки спојити Србство и хитлеризам, има у Србији веома мало, али и то мало веома добро користи антисрбима како би од комарца направили магарца и србски народ оклеветали као фашисоидан. Но ипак, верујемо да ће лицемерје србомрзаца и лажних антифашиста, србски народ прозрети. Очигледни су пристрасност и двоструки аршини, како од стране екстремних антисрба так и од оних умеренијих попут актуелних властодржаца који хапсе само србске "нацисте" а дозвољавају скупове оних који се боре за хитлеровско-павелићевско-хортијевску тековину одвајања Србске Војводине од Србије.

Србијо, докле ћеш трпети понижење и испирање мозга?

Надамо се не још дуго.

SKINHEADS: ОБЈЕКТИВАН ПОГЛЕД НА ЈЕДНУ ПОДКУЛТУРУ (2)

[ Први део ]

Као што смо на почетку објаснили, скинхед подкултура је настала у крилу енглеске радничке класе, делимично и као реакција на хипи покрет. Либералне хипи идеје, које су крајем 60-их и 70-их година олако прихватали млади средње класе, нарочито студенти, биле су углавном одбојне конзервативној радничкој омладини. Контраст у односу на “лажне бунтовнике” (хипике), изражавала је и визуелна препознатљивост скинхеда која се, за разлику од “цветних аранжмана”, заснивала на стилској скромности - фармеркама, трегерима и цокулама. Са друге стране, скинхеди су као битан елемент свог имиџа истицали чистоћу и уредност, насупрот истрошености и неуредности панкера. Скинхед подкултура ће се до средине 80-их раширити по западној Европи, а недуго затим појавиће се и у неким источноевропским земљама, али ће центар њеног развоја остати Енглеска у којој ће свака промена унутар “покрета” снажно утицати на скинхеде широм света.

Већ смо рекли да су скинхеди и њихови бендови у почетку представљали покрет са искључиво социјално-класним предзнаком. Oi сцена је била глас незадовољства британске радничке омладине, која је била махом идеолошки и партијски неопредељена. Међутим, доласком све већег броја имиграната из земаља тзв. Трећег света, који су користили повластице британске владе и као јефтина радна снага одузимали послове Британцима, ствари ће се променити. Неки скинхеди ће прићи странкама леве оријентације, неки чак организацијама радикалне левице, али ће убедљиво највећи број скинхеда подржати националне партије, које су у медијима називане “крајњом десницом” (far-right). Од ових партија, крајем 70-их и почетком 80-их година, најјачи је био Национални фронт који је, рецимо, на локалним изборима 1977. године у Лондону добио више гласова од Либерала - треће по снази странке у Енглеској. Новембра исте године, 6.000 чланова Националног фронта, углавном младих људи, маршираће улицама Лондона поводом Дана сећања на Британце пострадале у два светска рата.

Национални фронт је, дакле, почео да придобија све већу подршку, нарочито међу младима - и то не само међу скинхедима! Да би то искористио, Фронт је основао организацију свог подмлатка, Young NF. Убрзо је уследио одговор радикалне левице. Под окриљем Социјалистичке радничке партије формирана је Анти-нацистичка лига (ANaL), која ће широм Енглеске организовати концерте под називом “Рок против расизма” (иако Национални фронт није пропагирао расизам, већ се залагао за смањење прилива имиграната и тражио већа права за домаће раднике). Као што смо рекли, већина Oi бендова одбиће да учествује на овим концертима али не и покретачи Oi сцене - Sham 69, који ће ову грешку платити неславним завршетком своје каријере. Sham, који су у то време постизали комерцијални успех и почели да наступају у најгледанијим музичким ТВ емисијама, нису озбиљно схватили чињеницу да су скинхеди у највећем броју национално опредељени и да су на страни Националног фронта. Џими Парси ће чак изјавити да сваки концерт Sham 69 сматра “концертом против расизма”. Ово самосврставање бенда уз радикалну левицу изазваће велики револт његове скинхед публике. Концерти Sham 69 биће отада насилно прекидани, укључујући чак и опроштајни концерт (1978), када се бенд у паници повукао са бине пошто се на њу попела велика група скинхеда.

РОК ПРОТИВ КОМУНИЗМА

Национални фронт је убрзо дошао на идеју да одговори сопственим музичким пројектом, па је тако настао Rock Against Communism (“Рок против комунизма”, скраћено RAC). Први концерт под овим слоганом одржан је у Лидсу 1978. године, али као и други годину дана касније, није постигао нарочити успех. Међутим, 1981. ствари ће кренути набоље за RAC пројекат. У Лондон ће се преселити Иан Стјуарт Доналдсон, певач панк групе Skrewdriver која је 1977. издала албум All Skrewed Up. О плочи су углавном писане позитивне рецензије и Skrewdriver је наступао чак и као предгурпа Стинговом бенду The Police. Међутим, Стјуартов бенд је недуго затим прихватио скинхед имиџ и због тога стекао етикету “симпатизера Националног фронта”. Притисак музичких медија порастао је до те мере да су концертни клубови и радио станице бојкотовали Skrewdriver, па се бенд на крају распао.

Иан Стјуарт, као стари фан група The Who, Rolling Stones, Lynyrd Skynyrd и Led Zeppelin, покушао је 1979. да оживи Skrewdriver, приближивши музички стил бенда класичном року. Skrewdriver је те године објавио мини албум Built Up, Knocked Down, 1980. је наступио у Блекбурну као предгрупа на концерту Motorhead, али се већ крајем године поново распао. За то време, бенд Стјуартовог старог друга Грејема “Сагзија” Мекферсона - Madness, постизао је у Лондону велики комерцијални успех. Интересантно да се, на Сагзијев позив, Иан Стјуарт појавио у филму Take It or Leave It, посвећеном почецима групе Madness. Био је то пример два пријатеља и два талентована музичара који су пошли различитим путевима: Сагзи се у јавности одрекао својих политичких ставова и изградио успешну музичку каријеру, док је Стјуарт као националиста остао доследан али као музичар спутан од стране медија. Међутим, преко Сагзија, он ће упознати Џоа Пирса, вођу подмлатка Националног фронта, који ће му предложити да поново окупи Skrewdriver.

Иан Стјуарт се у Лондону активирао као члан Националног фронта, али ће одлуку о поновном покретању бенда донети тек након што му је подршку за то пружио Марк Френч, власник музичке продавнице The Last Resort, која је низ година скинхедима била омиљено место окупљања. Нова постава бенда снимила је 1982. године сингл Back With A Bang, који је објављен као издање Last Resort Sounds. Временом Skrewdriver је стицао све већу подршку скинхеда, али је уједно све јасније заузимао своју идеолошку позицију. Једне вечери, на концерту у лондонском клубу 100, Иан Стјуарт је испружио десну руку у препознатљив “римски” поздрав и најавио песму Tomorrow Belongs To Me. Тиме ће на симболичан начин отпочети нова фаза у развоју скинхед подкултуре, у чему ће Иан Стјуарт одиграти најзначајнију улогу.

Са Skrewdriver-ом као главним бендом, Национални фронт је поново организовао RAC концерте, овог пута по читавој Енглеској. Посећеност концерата је била изванредна па је следећи корак био покретање музичке куће White Noise (“Бела бука”) и истоименог часописа. Skrewdriver ће 1983. године за White Noise Records објавити два мини албума, White Power и Voice of Britain, који ће осим у Енглеској значајан успех постићи и у западној Европи. Захваљујући том успеху, Иан Стјуарт ће потписати уговор са немачком издавачком кућом Rock-o-Rama, која ће у лето 1984. објавити наредни Skrewdriver албум - Hail The New Dawn. Само неколико месеци раније, Rock-o-Rama је објавила албум Send In The Marines утицајног енглеског Oi бенда Combat 84. Сарадња са немачком издавачком кућом допринеће успостављању чврсте везе између Енглеза и растуће скинхед сцене у Немачкој.

Иначе, песма White Power (“Бела снага”), коју је Skrewdriver објавио на истоименом мини албуму, имала је као политички проглас скинхеда националиста исти значај који је за панкере-анархисте имала Anarchy In The UK од Sex Pistols-а. White Power говори о неконтролисаном приливу имиграната у Велику Британију, нередима и криминалу које су имигранти донели, оптужује власти за издају земље и позива на акцију “пре него буде прекасно”.

У ово време све чешћи бивају улични сукоби британских националиста са припадницима радикалне левице. Из Социјалистичке радничке партије се почетком 80-их издвојила милитантна група под именом Red Action (Црвена акција) која је са припадницима анархистичке организације Анти-фашистичка акција често нападала концерте и политичке скупове патриотских странака. Године 1983. у Лондону је убијен Алберт Маринер, пензионер и ратни ветеран, који се враћао са митинга Националног фронта. Руља анархиста и имиграната гађала је несретног старца и усмртила га циглом којом је погођен у главу. Полиција је одбила да о догађају спроведе озбиљнију истрагу, па је Иан Стјуарт о томе написао песму Sick Society (“Болесно друштво”).

Радикалнији политички и идеолошки приступ донеће и извесне промене у изгледу скинхеда. Идаље су цокуле, кратка коса или чак обријана глава најважнији елементи визуелне препознатљивости скинхеда, али раднички стил облачења полако уступа место милитантнијем имиџу: војничким панталонама, пилотским јакнама (“спитфајеркама”) и класичним војним јакнама (“вијетнамкама”). Штампају се и мајице са логоима бендова, идеолошким симболима и грбовима странака.

[ Наставак ]

Црква или партија - Бог или вођа

«Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.» (Мт, 5, 11)

Србска Православна Црква навикла је на прогоне, тлачења и тамничења. На то и треба да је навикнута јер својим апостолским и мученичким сведочењем Истине Христове отклања сваку сумњу "неверних Тома". У доба демо(но)кратије прогон Цркве и хришћана долази до свог врхунца. Нападани и клеветани од стране острашћених политиканата, демо(но)крата, на модеран начин преобучених комуниста, нациЈоналиста (са Ј), пагана и плутократа, хришћани су попљувани од стране света.

Режим који је 1945. и Бога и Православље убројао у жртве грађанског рата, и то оне који су пали на страни «народних непријатеља», оставио је велику пустош на пољу духовног живота у Србији. Срби, као и сви словенски народи, имају богољубиву и боготраживу душу. Тај део личности нико никоме не може отети, па је тако и људска душа у Србији за све време комунизма постојала, иако осакаћена и празна.

Истеривање Христа и Цркве из србског народа значило је и стварање вакуума који је по свим законима овога света морао бити попуњен. У почетку је тај вакуум био попуњаван материјалним задовољствима, по узору на Запад. Међутим, словенска душа је далеко мистичнија од западњачке, далеко ближа Индији него Њујорку, да би се задовољила само «јелом и оделом».

Ускоро је дошло до, од власти толерисане, експанзије сујеверја. Почеле су масовне продаје "хороскопа", "сановника", "тарабићевих" и "нострадамусових" "пророчанстава". Масовно су се тражили "’оџини записи", комшинице које ће у шољи кафе решити наше финансијске проблеме а ми ћемо "тачку на и" ставити кад средњим прстом "убодемо жељу". Мистицизам и спиритизам били су саставни део живота југословенске омладине.

Сујеверје је нарочито букнуло након, условно речено, распада комунистичког система. Листови попут "Трећег ока" и "Зоне сумрака" продавали су се у огромним тиражима. Разни "пророци" и "пророчице" гмизали су са свих ТВ екрана а зидови њихових "јазбина" одједном су из неког разлога постали украшени и православним иконама. Шта их је то натерало да се представљају православцима?

Распад СФРЈ довео је до коначног распада заблуде југословенства код Срба. Распад мита о југословенском "братству и јединству" био је праћен буђењем, између осталих, и србског национализма. Тај национализам је избио као бујица и био је прилично неартикулисан. Све што је «наше» а уједно није «и њихово» сматрало се за светињу. Ту се, у сасвим погрешном контексту и не њеном кривицом, нашла и СПЦ. Дивизије «новорођених четника» похрлиле су у Цркву.

Када су новопридошли почели пристизати у Цркву, њиховом одушевљењу није било краја. У тој СПЦ, коју су до јуче многи од њих презирали и пљували, нашли су свештенике, исте оне због којих су се до јуче хватали за дугме када их сретну на улици, који се никада нису стидели свог србског порекла и своје хришћанске вере. Осим тога, Црква је имала префикс Србска, што је за нове «Србенде» било од пресудне важности.

Након неколико година ситуација се мало рашчистила. «Фолклорни православци» разочарали су се у Цркву и напустили је. Видели су да то није оно што су они очекивали. Свештеници су им проповедали Христа и Јеванђеље а они су чекали упутства за гласање. Почеле су и прве партијске поделе ново-православаца: «Ти попови само о Христу и неким светцима, нашег вођу никад не помињу.»

Пошто су почетком деведесетих разочарани комунисти похрлили у Цркву, где су се многи заиста препородили и остали у њој као примерни хришћани, било је и оних који су због тога омрзли саму Цркву. Наравно не ради се о хришћанима већ о оном делу КПЈ који је и даље веровао у своју првобитну идеју, а који се данас, у истом саставу као и онда, назива другим, политички коректнијим, именом. Та новоформирана левица укопала се на један оштар фронт против Цркве и Православља и та борба траје и данас. Све грађанске и левичарске групе у Србији презиру СПЦ и њене вернике.

Ситуацију почетком деведесетих искористиле су и бројне секте са Запада које су «ловиле у мутном» и привукле невелик али значајан број збуњених и изгубљених душа. Левичарске групе виделе су у почетку одличну алтернативу у овој иницијативи, међутим касније су схватили да им је на изборима исплативије да се не мешају у теологију већ да се држе маргинализације СПЦ опет понајвише само због оног «С».

Ова велика «заврзлама» збунила је оне који су, и са леве и са десне стране, у речима «Србска Православна Црква» највећи значај, било позитивни или негативни, придавали придеву «Србска». Већина левичара остала је супротстављена Цркви док је један део десничара стао у став условног ненападања а други се вратио безверју.

Они који су се вратили безверју били су, као што и сада јесу, огромна мањина. Да би своје ставове наметнули другим политичким истомишљеницима, који су кренули ка Богу и Цркви, почели су протурати приче о паганизму као «изворној србској вери». Сама чињеница да неко данас може говорити о боговима кише, ватре, ветра, поља или стоке,... упућује или на «фолклором зачињено безверје» и/или на перфидни сатанизам. У Сваком случају на празну и обогаљену душу.

Они који често падају у њихову сферу утицаја су острашћени партијаши који опет сматрају да је у Србској Православној Цркви далеко најважније то што је србска. Ако је став њихове партије по неком питању сличан или исти као и учење Цркве, онда се Црква штити као «наша највећа светиња» и њоме се кити као «најважнијом институцијом». Ако се којим случајем став њихове партије разликује од учења Цркве, онда се Црква претвара у «попове лопове», «затуцане мантијаше, одвојене од државе и XXI века».

Ово смо могли видети на примерима смрти неколико политичара у последњих неколико година. Најпре је убијен Зоран Ђинђић а његови политички противници напали су Цркву што Ђинђићу, који је градио каријеру нападајући ту исту Цркву, није ускратила опело и хришћанску сахрану. Затим је и друга страна искористила прилику да нападне Цркву што ни у време сахране није одступила од својих учења и што су свештенослужитељи у опелу уместо "евроатланских" интеграција подсетили на злочине евроатланских србомрзаца.

Неколико година касније умро је други велики богоборац, Слободан Милошевић. Сахрањен је у ноћ, уз музичку пратњу руских шансона а на гроб му је уместо крста пободена једна тараба. Највећа десничарска партија, СРС, у то време је већ прихватла Милошевића као великог савезника тако да је огроман број присталица СРС замерио Цркви што Милошевића није испратила «србскије» него Ђинђића- иако је «организациони одбор сахране» инсистирао на атеизму.

Пре неки дан умро је градоначелник Београда, Ненад Богдановић. Демократе које остају за њим више се плаше да овај не добије какво «не-евроатланско» опело него Божијег суда. Радикали на другој страни огорчени су што је још један демократа добио хришћанско опело, што су свештеници целивали крст, што су се Богу молили за душу умрлога.

Оволика острашћеност јасан је показатељ колико партијашима значе Бог и вера а колико власт и партијски вођа. У оном есхатолошком избору између Царства Небеског и царства земаљског партијаши се одлучују за земаљско а они којима је драже небеско одричу се и ограђују од сваког партијашења. По томе данас препознајемо и праве србске патриоте и светосавске националисте. Таквих нема ни у једној партији.

Сваком Демократи у Србији Зоран Ђинђић је немерљиво важнији од Исуса Христа. Сваком Радикалу изнад свега је «непогрешиви» Воја Шешељ. Они који су још увек верни СПО-у сликају Вука Драшковића на иконама (sic.) док се Социјалисти клањају пред Слобиним сликама као пред образом Пантократора. О «Чедистима» не треба ништа више рећи осим самог имена, а слично је и са ДСС-овцима којима је читава странка оличена у Војиславу Коштуници. За Воју ће гласати и неки народњаци, али само ако тако каже «народни човек» Веља.

Сви партијаши уместо молитве Господње у себи понављају партијашку мантру: «вођа, вођа, вођа, вођа,...» која се, нажалост, врло лако претвара у механичко понављање речи «ђаво, ђаво, ђаво, ђаво,...»