Наравно, речено стоји као истинито, само уз предпоставку да је хришћански Бог заиста Бог Живи и Истинити, да је Нови Завет заиста реч Божја, то јест да је истина оно што Црква Христова проповеда. Истинитост такве предпоставке не можемо доказати разумом како су то покушавали римокатолички схоластици, пошто је богопознање ствар личног духовног опита.
Али запитајмо се, зар би прости рибари попут Светих апстола жртвовали свој живот да нису видели Васкрслога Христа, Његова чудесна исцељења, његово Преображење и Вазнесење? Зар би трпели страшне муке ни због чега? Зар би Свети апостол Павле ни због чега напустио висок положај који је имао у јеврејској заједници, зар би се од суровог прогонитеља Хришћана преобразио у апостола који страда због вере, да се није уверио у њену истинитост? Здрав разум каже да не би. Колико је само наших савременика који су сведоци чудесних исцељења пред моштима Светога Василија Острошког, и другим хришћанским светињама. А да ли су можда некога исцелили Перун, Дажбог, Один, Аполон или неко други од немуштих «богова»?
Упоредимо тим поводом, Хришћанство са предхришћанском вером наших предака. Најпре се да запазити да стари словенски паганизам, пре свега није константан. Он се мењао, тачније еволуирао кроз време, а одлика истините вере мора бити непромењивост. Дакле, оно што је Истина, то је увек исто, и не мења се.
Такође, сама садржина ове вере, прилично је магловита. Тешко да постоје и два истраживача која ће се међусобно потпуно сложити у погледу тачне садржине и структуре словенског пантеона, а ни карактер моралних судова и система вредности ове вере, уопште није јасан, с обзиром да је по многима, постојао својеврсни дуализам у погледу истовременог поштовања и доброг (Белобога) и злог (Чрнобога) божанства. Све то, данашње поклонике паганства код словенских народа, чини веома неозбиљним.
Неозбиљна је и теза по којој се треба држати старе предхишћанске вере због тога што је она како се често истиче - «
наша србска, словенска и индоевропска вера, за разику од јеврејског хришћанства». О томе да ли је и колико је хришћанство јеврејска вера, било је речи у претходним текстовима. Напоменусмо и на чињеницу да је хришћанска култура плод индоевропских народа и да је хришћанство истим народима донело контуре здравог друштва, лишивши европско тло хомосексуалних изопачености, приношења људи на жртву и сличних морбидности из паганског периода.
А саму веру, бесмислено је бирати по таквом критеријуму на основу кога се гледа да ли дотична вера настала у нашем или или неком другом народу. Вера се бира по томе колико је истинита и смислена. А како рекосмо, ако је хришћански Бог заиста истинити Бог, онда је Он Творац свих народа, па тако и нашег србског народа. У таквом случају Хришћанство је заиста наша вера јер њиме прослављамо свога Творца.
С друге стране, нашим прецима из предхришћанског периода не можемо ништа замерити због незнабоштва. Њима
Истина једноставно још увек није била откривена. Шта више услед постојања извесних сличности са неким елементима Хришћанства у виду поштовања бога са три лица (Троглав), или иницијациског процеса очишћења (које подсећа на неке Свете Тајне Хришћанства), могли би смо закључити да је Бог наше претке и кроз незнабоштво на неки начин припремао за прихватање праве вере. У прилог такве тезе могла би сведочити и семантичка сличност између речи
Христ и речи
храст (којом се назива најпоштованије дрво код Срба).
Такође, у паганско време постојало је много дивних обичаја код наших предака, који су продужили постојање и по христијанизацији, с тим што је из њих одстрањена паганска верска заблуда, на чије место долази прослављање Истинитог Бога, Његове пречисте Матере и Светаца и угодника Божјих. Дакле, Хришћанство није дошло да укине и поништи, неко да преобрази и охристови. Сви наши дивни обичаји попут крсне славе или Божићних и других празничних обичаја, добијају виши духовни смисао од када се путем њих прославља Бог Живи и Истинити.
ДА ЛИ СУ СРБИ НАСИЛНО ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО?Од неопагана се може и чути као су Срби насилно христијанизовани. Та теза у својој суштини тешко да је одржива. Народ са територије србских земаља крштаван је још у апостолско доба. То је опште позната историјска чињеница о којој сведоче не само хришћански списи већ и бројни други историјски извори, као и многобронји овдашњи хришћански споменици у виду гробова и темеља храмова из првих векова. По званичној историјографији бечко - берлинске школе, у то време Срба још није било на овим просторима.
Ипак, историјска наука је веома подложна манипулацијама. Озбиљна историјска истраживања не само припадника такозване србске аутохтонистичке школе већ и значајних страних аутора попут Јосифа Шафарика, као и новија истраживања у области антропологије и генетике, сведоче да су Срби староседеоци на овим просторима. А то значи да су и хришћани из првих векова са ових наших простора, били махом србске народности. Дакле, један део Срба и то не мали део (судећи по броју и карактеру епископија из првих векова као и броју хришћанских споменика из тог периода) примио је Хришћанство. У то време Римска држава није била хришћанска а Апостоли нису имали никакву моћ принуде. Стога је искључена могућност насилне христијанизације Срба у овом периоду.
Међутим, каснијих векова долази до значајног померања србског становништва са севера на југ. Међу тим сеобама су и оне које бечко-берлинска историјска школа третира као први долазак Словена на Балкан. Те сеобе представљају велики прилив новог паганског живља тако да се хришћанска мањина међу Србима временом сасвим губи у паганској већини.

Нови талас крштавања Срба почиње у време византијског цара Ираклија када мисионари долазе из Рима. Ипак овај покушај хриситијанизације успео је само делимично, јер је већина Срба остала верна паганству. Разлог томе је чињеница да је Србија била у лошим односима са Византијом те је већина народа као и ондашња србска власт, у мисионарима видела представнике византијске власти, с обзиром да су они ширили "византијска веру". Па стога, када се Срби почетком IX. века дижу под кнезом Властимиром на устанак против Византије у области Таре, Пиве, Лима и Ибра, проповедници хришћанства бивају протеривани из тих области.
Међутим Властимиров наследник кнез Мутимир, одлучује да постане савезник Византије и да прими Хришћанство услед чега се покорава цару Василију I Македонцу. У том периоду долазе на србско тло нови проповедници нове вере, али овога пута из Византије. То је било око 880. године и тада маса нашег народа прихвата Хришћанство. Дакле, када је србска власт примила веру Христву, брзо ју је примио и народ. Нема озбиљних историјских извора који говоре о значајном србском отпору христијанизацији у том периоду, осим делимично код Срба Неретљана.
Уосталом, увек треба имати на уму да је вера ипак вера и да се увек мора поставити питање да ли се заиста неко може на силу натерати да у нешто верује? А и такве тезе о насилној христијанизацији Срба јесу својеврсна увреда за србски народ и његову традицију одупирања наметању. Наиме, србски отпор турској исламизацији сведочи о духовној чврстини србског «материјала» коме се напросто не може насилно наметнути вера (макар код већине Срба је било тако), чак ни после вишевековних жестоких притисака и угњетавања.
Ако нису могли Турци за толике векове да у већој мери наметну веру Србима, како би у томе могла успети једна провизантијска србска власт у неупоредиво краћем року? А и зар би заиста васколико народно стваралаштво као и целокупно народно памћење, могло бити толико прожето Хришћанством, да Срби нису искрено прихватили Христа и у њему препознали све оно ка чему су тежили?
ДА ЛИ СУ СРБИ САМО ФОРМАЛНО И ПОВРШНО ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО?Ту долазимо до још једне неопаганске тезе по којој је србски народ наводно прихватио хришћанство само формално, а суштински је (по таквој тези), остао привржен старој вери. Још у периоду између два светска рата, неколико овдашњих етнолога предвођених Веселином Чајкановићем, трудила се
из петних жила да докаже поменуту тезу. Они у својим списима углавном тачно наводе и приказују народне обичаје, али им често потпуно произвољно или чак сасвим бесмислено, приписују смисао какав они немају.
На пример, празновање хришћанских светитеља, Чајкановић третира као посредно поштовање старих словенских богова. Па тако по Чајкановићу, србски народ у Светом Илији види заправо Перуна, јер старозаветном пророку додаје епитет «громовника». Међутим, Свети Илија је заиста, како пише у старозаветној
Књизи о царевима, издејствовао силазак огња с неба у више наврата, што је очигледно утицало на његово велико поштовање у србском народу с обзиром да је код старих Срба раније постојало поштовање идола (Перуна) за кога се веровало да поседује слична својства.
Ипак, непобитна је чињеница да је србски народ у Светом Илији доживљавао истоименог светитеља, иначе га не би тако називао. Исти закључак може се извести и из следеће чињенице. Наиме, пошто увек у сваком народу постоји и слабији људски материјал који је особито склон дубоком сујевреју и духовној конфузији, тако је и у немањићкој Србији било људи који су формално били православни Хришћани али су упоредо са православним обредима упражњавали и неке чисто паганске обичаје попут приношења жртви старим «боговима», па међу њима и Перуну.
Наравно, овакве појаве нису биле масовне јер историјски извори не бележе примену казни које су за такве случајеве биле предвиђене ондашњим законодавством, што и сведочи о немасовности ових гнусних обичаја. Али из наведених појава, намеће се закључак, да је народ добро разликовао хришћанске светитеље од старих паганских «богова».

Најштетнија и најбесмисленија теза Веселина Чајкановића, вероватно је тврдња да се иза лика Светог Саве заправо крије стари србски бог доњег света - Чрнобог. Прва премиса тог Чајкановићевог закључка јесте детаљ из народног предања по коме вукови прате Светога Саву, попут његових хртова.
Друга премиса наведеног закључка јесте митолошко веровање да се хтонична божанства и демони јављају често у вучјем облику. На тим премисама, Чајкановић темељи тезу да је божанство вукова заправо божанство мртвих, а да је сагласно томе, Свети Сава као "
заштитиник вукова" заправо стари србски бог доњег света.
Свакако, вук јесте од искона најпоштованија животиња код Срба, што је остао и по примању Хришћанства. Међутим, од тада задржава само улогу симболичког представника србског народа. У том контексту, Свети Сава као
пастир вукова само је симболички представљен као духовни вожд србског народа.
Уосталом, Свети Сава се у народном предању, за разлику од старих паганских божанстава и демона никада не јавља у вучјем облику већ га народ описује као ч
овека са златним оделом, са златним крстом у руци који се сјаји као суце жарко. Шта више, у реалном животу србског народа, Свети Сава није апсолутно никакав заштитиник вукова (животиња) већ управо
заштитиник од вукова.
Наиме, чак и Чајкановић признаје да је србски народ недељу дана пред Савиндан, строго постио да вукови не би клали овце. Сасвим у складу са таквим народним схватањем, јесте и прича о Светом Сави и вуку, у којој је на захтев чобанина, калуђер покушао да крсти вука. Но вук то никако није хтео па је уместо "
одрекох си" изговарао "
овце кољ си", услед чега је Свети Сава рекао чобанима да убију вука. Јасно је да неко ко је "
заштитино божанство вукова" не може тако убијати вукове, како је то у народном предању чинио Свети Сава не би ли заштитио народно добро. Дакле, Чајкановићева конструкција је апсолутно бесмислена, па чак би могла бити и смешна да није у питању изругивање светињи.
Такође, Чајкановић покушава да лику Светога Саве из народног предања, припише особине паганских богова, па тако у приповетци "Свети Сава и кос" Чајкановић види
повест о божанској (паганској) зависти пошто је Свети Сава казнио коса који је
подигао нос. Међутим "подизање носа" је народни синоним за гордост, те је потпуно упадљив хришћански смисао приповетке, поготово ако се узме у обзир да је Светитељ
повратио лепо време пошто се кос покајао и
спустио нос.
Исти, и једнако бесмислени закључак, Чајкановић изводи из понашања Светог Саве у приповетци "Свети Сава праведник", где светитељ кажњава духовном смрћу човека који није хтео да се исповеди. Свети Сава се јавља у сну човеку где му казује казује да је редовно исповедање
нужно поред осталих богоугодних дела како би нам Бог дао рајско насеље. Такође, опомиње га на значај причешћивања "
с пречистом Крви и Тијелом Христовијем". Међутим, човек и поред својих врлина, кажњен је због своје непослушности према Цркви.
Дакле, јасно је да Чајкановићево богомрско празнословље нема никакву основу у реалности. Шта више, примери које он наводи, осветљавају дубоко хрићански карактер србске народне душе. Свети Сава је и у другим приповеткама представљен потпуно хришћански, у духу оного што је заиста и био као историјска личност. Па тако, он брани веру од јеретика, изгони зле духове, истерује ђавола, учи да се посте среда и петак, и сва чуда која чини "
приписује Богу ко што и треба" (Свети Сава спасава породицу).

Поменусмо већ обичај слављења крсне славе. Чак и да је тачна теорија да је њена претеча, предхришћанско прослављање кућног паганског «божанства», то ни најмање не руши хришћански карактер ове светковине. На место тих мртвих «богова», дошли су живи светитељи Божји. Као што се Богу приноси на Светој Литургији хлеб и вино, тако се исто чини и на Слави. У њој се приноси Богу на дар славски колач, вино, жито и свеће.
Као што је Литургија ломљење Хлеба ради причешћа верних, тако се ломи и славски колач, који се најпре прелива вином па се онда целива и ломи, баш као што се на Литургији врши ломљење Хлеба ради причешћа верних. При целивању свештеник изговара речи:
Христос посреди нас! (Христос међу нама) а свечари одговарају:
Јест и будет (Јесте и биће). На тај начин нас славски колач подсећа на вечно Христово присуство међу нама и на Свето Причешће.
Исто тако по питању Божића, ватра наложеног бадњака више не симболизује пагански култ ватре или култ предака, већ ватру којом је огрејан мали Христос у Витлејемској пећини. Дакле од старих обичаја одстањује се паганска верска заблуда, чиме се они охристовљују.
У средњем веку, главно обележје србског народа јесте у томе што су сви -
од владара до ратара и од радника до ратника, били православно побожни. Или како би рекао Константин Бугарин у свом летопису,
живот у читавој тој земљи (Србији) ј
есте као Црква Божја, у којој се
по Христу закон савршава. У време Светога деспота Стефана, забележено је да србске породице на челу са домаћином, редовно, два пута дневно савршавају молитвено правило пред домашњим зидом са иконама.
Срж образовања србске властеле састоји се у изучавању и созерцавању Светога Писма, а Његошеви Црногорци неколико векова касније, ударају
за Крст и образ јуначки. Народ је све до наступања моралне кварежи у двадесетом веку редовно и строго држао постове, а Хаљине србских жена и девојака, дуге до чланака, као и покривала за главу, одржале су се сасвим као део народне ношње све до краја деветнестог века. Све то сведочи да србски народ није формално прихватио хришћанство, већ дубоко и суштински.
Ипак под Турским ропством, долази до нових момената који имају последица по народну религиозност. У условима ропства, Србска Црква као институција, услед прогона и угњетавања бива онемогућена да обавља улогу какву је имала у средњем веку када је прожимала читаву земљу. Губи се њен мрежни систем и онемогућава се њена просветна и духовно-руководитељна улога каква је постојала раније. У каснијем периоду окупације, Турци додељују србске земље јурисдикцији цариградске патријаршије али народ природно нема поверења у грчко свештенство, које не само да је из другог народа већ је и крајње лојално Турцима.
Због свега тога, у периоду ропства, јављају се код једног дела народа дивљи духовни леторасти у виду којекаквих магија или у јужним крајевима, оживљавања прича о митолошким бићима попут вукодлака или караконџула. Долази и до приписивања појединим хришћанским светитељима особина које они немају, али ипак и поред свега тога, огромна већина србског народа поседовала је представу о једноме и хришћанскоме Богу у кога је снажно веровала, као и јасну представу о хришћанској етици, погледу на свет и циљу хришћанског живота оличеном у стремљењу ка Царству Небеском.
И епска поезија као бисер нашег народног стваралаштва сведочи о томе јер она јасно одражава хришћански поглед на свет. Митолошке представе у њој, користе се само као средство уметничког изражавања, а уз то, у њиховој примени постоји јасна селекција у којој доминира хришћански критеријум. Наиме, у песмама се појављују племенита бића попут вила и змајева док нема оних рогобатних бића попут вампира.
Међутим паганствјушћи етнолози попут несрећног Чајкановића, настојали су да и србску епику прикажу као одраз предхишћанских схватања. Па тако, у мајци девет Југовића којој Бог даје
бјела крила лабудова како би дошла на бојно поље, покушавају да виде нешто налик на германске Валкире. Истина, мајка Југовића у поезији има извесне особине виле, али то није суштина онога што народни песник жели исказати, него једна чисто уметничка подлога. Мајка Југовића није никаква Валикра која погинуле ратнике уводи у подземну Валхалу, већ мајка која исказује љубав и жал за погинулим синовима, као и једно јуначко држање.
Шта рећи о опредељењу Светога кнеза Лазара за Царство Небеско описаном у песми
Пропаст царства србскога. Ту је сликовитим путем, на префињен начин одражен хришћански карактер србске народне душе која је спремна да жртвује земаљско ради небескога царства. Стога и Јевросима мајка поручује своме сину краљевићу Марку да је
боље изгубити главу него своју огрешити душу.

Сагледајмо и понашање Милоша Обилића на кнежевој вечери у истоименој народној песми. На жестоку увреду Вука Бранковића који га оптужује за издају, Милош реагује сасвим смирено и трпељиво (баш као по оној народној:
стрпљен – спасен). Он не насрће на свога клеветника нити га позива на двобој, већ само устаје и казује како ће се на бојном пољу показати
ко је вјера а ко невјера. Дакле, брани се превасходно - смирењем, ћутањем и делима, а не галамом и насртањем на клеветника.
Наша епика као и традиција уопште, јесте у многоме континуитет старе аријевске традиције, али се не завршава на њој као би хтели да представе паганопоклонички етнолози. Она је нешто више и дубље. Она је охристовљена. Хришћанство је у оно старо (у чему свакако има доста тога племенитог) унело компоненте смирења, покајања, богопознања и јасне визије духовне разине постојања, а одстарнило је оно наказно и сурово.
Симболички речено, на аријевском и словенском стаблу, налази се и наша србска грана. На њу је својевремено накалемљена Христова гранчица, из чега су проистекли прелепи србски цветови и плодови од којих се као најдивнији издвајају светосавски и косовски Завет. Без ова два елемента, Србство је празна љуштура.
Хришћанство је немогуће одстранити из Србске идеје као што је немогуће кичму одстранити из живога човека. Оно напросто прожима читаву Србску идеју, и србског човека упућује на његовог Творца по чијем је образу и подобју створен. Стога и служење Њему и Његово прослављање од стране србског народа, представља како рекосмо, најдубље понирање у сопствени идентитет и сопствено национално биће. Све што је узвишено и свето у народној традицји и народном схвтању, то је Хришћанско, а оно што народ србски сматра нечистим и безобразним то је народски речено –
погано. Па стога је и православно Хришћанство, једино право србско родоверје.