SKINHEADS: ОБЈЕКТИВАН ПОГЛЕД НА ЈЕДНУ ПОДКУЛТУРУ

Подкултура је скуп норми, вредности и образаца понашања који разликује једну групу од културе шире заједнице којој она припада. Говорећи о подкултури најчешеће се говори о подкултури младих. Једна од основних карактеристика омладине је бунт, природна склоност ка побуни на породичном и друштвеном нивоу. Музика има велику улогу у настајању подкултурних група, и омладинске подкултуре се обично дефинишу у односу на музику. Интересанто да је још музика Лудвига ван Бетовена за његово време сматрана изузетно бунтовничком. Са појавом рокенрола и његових многих музичких праваца, долази до свеопштег раслојавања омладине и експанзије подкултура. Током процеса изградње личности, код младих људи се природно јавља јака жеља за потврђивањем личног идентитета и утицањем на свет који их окружује. Стога партије, различити политички покрети али и верске секте настоје да за своје идеје придобију младе, а то чине, између осталог, приближавањем одговарајућим подкултурама.

Забрањени Марш за јединство Србије, који се требао одржати 7. октобра у Новом Саду али је у јавности означен као скуп нео-нациста, још једном је скренуо пажњу на скинхед подкултуру, чији се припадници код нас, као и у свету, спомињу најчешће у контексту ширења расне нетрпељивости и физичких напада на припаднике мањина. Од убиства циганског дечака Душана Јовановића у Београду 1997. године, скинхеди привлаче велику пажњу домаћих медија али се о њима идаље релативно мало зна и ретко кад објективно говори и пише. Надамо се да ће овај текст, кроз историјат и идеолошку анализу, читаоцима пружити објективан поглед на скинхед подкултуру која, мада у свету има све мање припадника, опстаје упркос лошој репутацији и негативном имиџу у јавности.

СКИНХЕДИ – БУНТОВНА ОМЛАДИНА РАДНИЧКЕ КЛАСЕ

Скинхеди су изворно британска подкултура настала крајем 60-их година прошлог века у специфичним политичким, економским и друштвеним околностима, од којих су најважније биле тежак положај радничке класе и масован прилив имиграната из Африке и Азије. Подкултурну претечу скинхеда представљали су модси (скраћено од “модернисти”), младићи беле радничке класе који су слушали нову “модерну” музику (соул, ска и реге), носили цокуле, елегантна и беспрекорно уредна одела и возили скутере (веспе и ламбрете). Социолози су их сматрали “типичним помодарима ниже класе”. Међутим, мод подкултура се распала средином 60-их на низ различитих група, међу којима су били и тзв. хард (енг. тврди) модси. Код њих је израженији био раднички имиџ, што је подразумевало и веома кратку косу, а такође су одбијали да прихвате и либералне идеје хипи покрета (“слободан” секс, наркоманија, окултизам), којима су тада подлегли многи млади људи. До 1969. године, хард модси су, због својих фризура, стекли ново име – skinheads (“ошишани”, у пренесеном значењу) и тиме прерасли у нову подкултуру, чијем ће ширењу допринети и популарне новеле Џејмса Мофета (алиас Ричард Ален).

Први скинхеди су наследили музички укус модса, па су вечери често проводили у халама за плес, плешући уз најновије ска и реге хитове. Реге ће, међутим, ускоро успорити свој темпо и окренути се црначким темама и растафаријанизму, чиме ће постати незанимљив већини белих слушалаца, укључујући скинхеде. У ово доба, скинхеди се нису декларисали као симпатизери неке одређене партије или идеологије нити су били нарочито заинтересовани за политику. Због тога је данас аполитичност скинхеда и опредељеност за реге и ска музику позната као Spirit of ‘69 илити “дух 69-е”. Њихов живот се тада углавном састојао од школе или посла, вечерњих излазака, фудбала и – туча. Скинхеди су још у самом почетку у енглеској јавности постали синоним за насиље на фудбалским стадионима и уличне нереде.

Већ почетком 70-их скинхед подкултура је запала у прву кризу и почела да се раслојава у различите групе, а оно што је у почетку било познато као “скинхед” почело је да нестаје. У том периоду се појавио филм “Паклена поморанџа”, у коме су скинхеди наводно нашли посебну инспирацију. Филм је узбуркао јавност шокантним сценама уличног насиља, али и акцентирањем последица негативног деловања државе на младе. Оно што је, међутим, покренуло нови скинхед талас била је панк музика. Иако је панк на крају постао само још један модни тренд у друштву против кога се наводно борио, скинхеди су прихватили панк рок и основали своје бендове да би политичком естаблишменту и целом свету послали поруку из својих радничких четврти. Тако су скинхеди постали “глас улице”, глас бунтовне радничке омладине.

Два лондонска бенда која су крајем 70-их посебно дали правац овом таласу били су Sham 69 и Cock Sparrer. Теме њихових песама биле су теме из свакодневног живота клинаца који су одрастали у сиромашним радничким квартовима и чије су породице једва састављале крај са крајем. Али поред социјалних и забавних текстова, неке су песме носиле и озбиљне политичке поруке. Cock Sparrer су снажно истицали свој патриотизам (песма England Belongs To Me је и данас врло популарна међу енглеским скинхедима и фудбалским навијачима) али и свој презир према политичким партијама и лицемерним партијским политичарима (песме I Got Your Number и Watch Your Back).

За разлику од Cock Sparrer, Sham 69 су постигли комерцијални успех али су такође и удахнули живот сцени која ће постати музичка основа скинхед подкултуре. Џими Парси, певач и фронтмен Sham 69, помогао је новим бендовима, Angelic Upstarts и Cockney Rejects, да “пробију лед”. Музика ових бендова је првобитно називана “улични” и “реални” панк, али је на крају прихваћен назив Oi (што на на лондонском кокни сленгу значи “хеј”) који је употребио музички новинар Гери Бушел, вероватно инициран песмом Oi! Oi! Oi! бенда Cockney Rejects. Одједном је настало много нових Oi бендова, од којих ћемо овде споменути само неке, вероватно најзначајније: The 4-Skins, The Business, The Last Resort, Combat 84, Condemned 84. Од ових бендова је настао музички покрет који се декларисао као покрет радничке омладине против хипика али и против студената уметности и осталих позера средње класе који су превладали старом панк сценом. У својим песмама они су се бавили проблемима незапослености, положаја радничке класе, полицијске репресије, али су покривали и неполитичке теме, као што су фудбал, уличне туче, секс и алкохол. Скинхеди су у то време постали главни протагонисти дотад невиђеног хулиганизма, о чему ће остати да сведоче и песме бендова Cockney Rejects и The Last Resort. Истовремено је дошло до музичке фузије ска, регеа, поп-а и панк рока у правац који је назван 2 Tone (по истоименој дискографској кући), а чији је најпознатији представник група Madness.

Било је то време највеће експанзије скинхед подкултуре. Скинхед начин облачења постао је улична мода, а бити у скинхед “екипи” било је пожељно јер се међу скинхедима високо вредновало другарство и принцип “сви за једног, један за све”. Никада пре, а ни после, није било толико скинхеда на улицама британских градова као у првој половини 80-их година. О позерима који су из чистог помодарства постајали скинхеди, али такође врло брзо мењали свој имиџ пратећи трендове, певали су многи Oi бендови. Вероватно најпознатија песма на ову тему је Clockwork Skinhead групе The 4-Skins. Међутим, Combat 84 су у својој песми Skinhead поручили да “скинхед није мода, то је начин живота”, што је постало лозинком скинхед подкултуре. О популарности коју су стекли Oi правац и скинхед подкултура, говори и чињеница да су се неке Oi компилације могле наћи у готово свим продавницама плоча као издања комерцијалних дискографских кућа.

Ипак, период највеће експанзије био је истовремено и период првих расцепа и међусобних сукоба међу скинхедима, најпре по навијачкој а затим и по идеолошкој линији. Пионири Oi сцене, бендови Angelic Upstarts и Cockney Rejects, најбољи су пример за то. У једном тренутку Cockney Rejects више нису могли свирати уживо. Бенд није скривао своју везаност за фудбалски клуб Вестхем јунајтед, па су њихови концерти најчешће отказивани или прекидани због туча између супротстављених навијачких група. Са друге стране, Angelic Upstarts су почели идеолошки да скрећу улево, док се најзад нису нашли на насловној страници часописа Rebel, званичног гласила екстремистичке Социјалистичке радничке партије. Скинхеди су, међутим, у великом броју, као чланови или симпатизери, приступали националистичким странкама – Британском покрету, Националном фронту и Британској националној партији, и отада су у медијима постали оличење зла. Иако аполитичан, етикете да су “нацисти” неће бити поштеђен ни бенд Madness, и то само због своје скинхед публике.

Истовремено су концерте Oi бендова почели да прате улични нереди, који су избијали услед сукоба скинхеда са азијатским имигрантима, који су најчешће, нахушкани од медија, покушавали да спрече одржавање тих концерата. То је Социјалистичкој радничкој партији послужило као повод да организује серију својих концертних промоција под називом Rock Against Racism (“Рок против расизма”), на којима, осим Angelic Upstarts и групе Infa-Riot, ниједан од важнијих Oi бендова није учествовао. The 4-Skins, на пример, су одбили позив организатора (мада су чланови бенда за један ТВ документарац изјавили да су против расизма, али и комунизма), The Business су се већ били декларисали као анти-комунисти, а Крис Хендерсен, певач Combat 84 и оснивач озлоглашене навијачке групе Chelsea Headhunters, већ је нашироко био познат као ватрени националиста. Отада ће међусобни сукоби скинхеда на идеолошкој основи бити све чешћи, а на удару ће се наћи и панкери-анархисти које скинхеди националисти више неће толерисати на својим концертима. Роди Морено, певач бенда The Oppressed, ће основати покрет Skinheads Against Racial Prejudice (“Скинхеди против расних предрасуда”, скраћено SHARP), a отприлике у исто време на сцену ступа и Иан Стјуарт Доналдсон, певач старе панк групе Skrewdriver, који ће реформисати свој бенд и променити скинхед подкултуру заувек.

[ Наставак ]

ТРОЈКЕ

Ових дана србском јавношћу доминирају три тројке. Тај број три је заиста мистичном везом усидрен у дубину србске душе. Три су лица Божија, «с три се прста крсти», она Србкињица је «у три боје венац вила»; три, три, три,... где год се Србин окрене, као у неком вицу, чека га нека тројка.

«А тројке су, Ђуро, шта?»


Нашом свешћу данас доминира Тројка која одлучује о Косову (а да са Косовом и остатком Србије никакве везе нема), затим тзв. «Вуковарска тројка» и на крају «Лапушничка тројка».

Ова Тројка која ће наводно пресудити о томе колико је Косово србско, колико шиптарско, колико Америчко или «евроатланстко», није још осуђена. Уосталом, Тројка и јесте суд, и то не обични суд, то је суд без обавеза и одговорности. Када је Ниче говорио о друштву као сурогату личности које се јавља из чистог страха и слабости појединца да сноси последице својих поступака, није ни слутио да ће и друштво тражити сурогате себи.

Наиме, «Велики Брат» или Светски Полицајац или како ли се већ данас називају Сједињене Америчке Државе и њихова јудео-масонска испостава на тлу Европе схватили су да више нису једина супер-сила у свету. Како је западно схватање државе, ако је за веровати Ничеу, управо колективизирање «егезекуције» и избегавање одговорности, они сигурно нису мислили да беже од одговорности пред Богом. Таман посла, на том плану су се они давно декларисали и своје ровове дубоко укопали. Они су првенствено бежали од одговорности пред светом. А како сада поново постоји још једна велика сила, и та одговорност не делује више тако далеко.

Да не би неко случајно био одговоран ни пред светом, створена је Тројка. Створен је прокси који ће у име ових сила да одлучи о неком тамо Косову и некој тамо Србији, а када неко не буде задовољан пресудом свој бес неће имати ка коме да упути јер Тројка више неће ни постојати. Кога казнити ако егзекутора више нема!?


«Вуковарска тројка»


Ако оне тројке више неће бити, ту је врло реална «Вуковарска тројка». Вуковарску тројку чине три србска официра која су предводила тада још једину легитимну војну силу на простору тада легитимне СФРЈ, у ослобађању Вуковара од усташких терориста.

Један од њих добио је двадесет година робије, други пет а трећи је пуштен. Њихова имена нису битна, иако их сви знамо. Њихова имена нису била битна ни судијама ни публици; битна је само њихова националност- они су Срби!

Чињеница да су оптужени били Срби свима је улила дозу сигурности да се у пресуду не треба сумњати и да се зна како они више на слободу неће изаћи. То што је један пуштен а други добио «само пет година», изазвало је најпре шок и разочарење а затим и бес у широко демократским круговима Хрватске и Београда.

За учествовање у «антихашком лобију» оптужен је и сам Хашки Трибунал. Срам их било, да тек тако пусте човека а опште је познато да је Србин. Када се само сете демонократе како су се морали тући са народом за једног од ових оптужених. Гумени метци људима у главе, омладина голим грудима на колонијалну полицију, полиција по наредби ментора пендрецима и кундацима по србској омладини. Повуци-потегни... и отеше га, изручише га, ма фотеље погубише да их што више напакују, а ови га сада пуштају.

Покушао је додуше и Трибунал мало да се извади за ову пресуду. Истог дана спочитао је и оштру пресуду још једној тројци, «Лапушничкој». Та пресуда је додуше више лекција и упутство за понашање него казна или санкција.


«Лапушничка тројка»


«Лапушничку тројку» чине три припадника терористичке мреже тзв. ОВК која је у последњој деценији починила бројне злочине на територији Србије над неалбанским и неисламским живљем. Ова тројица били су главни егзекутори у логору у селу Лапушник у току 1998. године.

Како је суд нашао да су двојица од њих у том логору убијали србске цивиле они су пуштени на слободу; а трећи, за кога се утврдило да је одговоран за смрт деветоро Албанских цивила који нису били лојални терористима, осуђен је на 13 година затвора. Годину и нешто по глави.

Ако се родитељима, браћи и сестрама побијених Албанаца учини да је то мало, нека захвале Богу што се пресуда није рачуна према квоти за србски живот. Када се сетимо Насера Орића видимо да се за убијеног Србина у најгорем случају у просеку лежи по неколико сати.

О ПРАВОЈ СРБСКОЈ ВЕРИ

Наши крштени преци веровали су да је Бог кога проповеда хришћанска Црква, створио све народе, па међу њима и србски народ. Како православна хришћанска Црква учи, сваки човек а самим тим и сваки Србин, саздан је по образу и подобју Божјем. Стога је познање хришћанског Бога и служење Њему, најдубље понирање у сопствени идентитет, како национални тако и индивидуални.

Наравно, речено стоји као истинито, само уз предпоставку да је хришћански Бог заиста Бог Живи и Истинити, да је Нови Завет заиста реч Божја, то јест да је истина оно што Црква Христова проповеда. Истинитост такве предпоставке не можемо доказати разумом како су то покушавали римокатолички схоластици, пошто је богопознање ствар личног духовног опита.

Али запитајмо се, зар би прости рибари попут Светих апстола жртвовали свој живот да нису видели Васкрслога Христа, Његова чудесна исцељења, његово Преображење и Вазнесење? Зар би трпели страшне муке ни због чега? Зар би Свети апостол Павле ни због чега напустио висок положај који је имао у јеврејској заједници, зар би се од суровог прогонитеља Хришћана преобразио у апостола који страда због вере, да се није уверио у њену истинитост? Здрав разум каже да не би. Колико је само наших савременика који су сведоци чудесних исцељења пред моштима Светога Василија Острошког, и другим хришћанским светињама. А да ли су можда некога исцелили Перун, Дажбог, Один, Аполон или неко други од немуштих «богова»?

Упоредимо тим поводом, Хришћанство са предхришћанском вером наших предака. Најпре се да запазити да стари словенски паганизам, пре свега није константан. Он се мењао, тачније еволуирао кроз време, а одлика истините вере мора бити непромењивост. Дакле, оно што је Истина, то је увек исто, и не мења се.

Такође, сама садржина ове вере, прилично је магловита. Тешко да постоје и два истраживача која ће се међусобно потпуно сложити у погледу тачне садржине и структуре словенског пантеона, а ни карактер моралних судова и система вредности ове вере, уопште није јасан, с обзиром да је по многима, постојао својеврсни дуализам у погледу истовременог поштовања и доброг (Белобога) и злог (Чрнобога) божанства. Све то, данашње поклонике паганства код словенских народа, чини веома неозбиљним.

Неозбиљна је и теза по којој се треба држати старе предхишћанске вере због тога што је она како се често истиче - «наша србска, словенска и индоевропска вера, за разику од јеврејског хришћанства». О томе да ли је и колико је хришћанство јеврејска вера, било је речи у претходним текстовима. Напоменусмо и на чињеницу да је хришћанска култура плод индоевропских народа и да је хришћанство истим народима донело контуре здравог друштва, лишивши европско тло хомосексуалних изопачености, приношења људи на жртву и сличних морбидности из паганског периода.

А саму веру, бесмислено је бирати по таквом критеријуму на основу кога се гледа да ли дотична вера настала у нашем или или неком другом народу. Вера се бира по томе колико је истинита и смислена. А како рекосмо, ако је хришћански Бог заиста истинити Бог, онда је Он Творац свих народа, па тако и нашег србског народа. У таквом случају Хришћанство је заиста наша вера јер њиме прослављамо свога Творца.

С друге стране, нашим прецима из предхришћанског периода не можемо ништа замерити због незнабоштва. Њима Истина једноставно још увек није била откривена. Шта више услед постојања извесних сличности са неким елементима Хришћанства у виду поштовања бога са три лица (Троглав), или иницијациског процеса очишћења (које подсећа на неке Свете Тајне Хришћанства), могли би смо закључити да је Бог наше претке и кроз незнабоштво на неки начин припремао за прихватање праве вере. У прилог такве тезе могла би сведочити и семантичка сличност између речи Христ и речи храст (којом се назива најпоштованије дрво код Срба).

Такође, у паганско време постојало је много дивних обичаја код наших предака, који су продужили постојање и по христијанизацији, с тим што је из њих одстрањена паганска верска заблуда, на чије место долази прослављање Истинитог Бога, Његове пречисте Матере и Светаца и угодника Божјих. Дакле, Хришћанство није дошло да укине и поништи, неко да преобрази и охристови. Сви наши дивни обичаји попут крсне славе или Божићних и других празничних обичаја, добијају виши духовни смисао од када се путем њих прославља Бог Живи и Истинити.


ДА ЛИ СУ СРБИ НАСИЛНО ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО?


Од неопагана се може и чути као су Срби насилно христијанизовани. Та теза у својој суштини тешко да је одржива. Народ са територије србских земаља крштаван је још у апостолско доба. То је опште позната историјска чињеница о којој сведоче не само хришћански списи већ и бројни други историјски извори, као и многобронји овдашњи хришћански споменици у виду гробова и темеља храмова из првих векова. По званичној историјографији бечко - берлинске школе, у то време Срба још није било на овим просторима.

Ипак, историјска наука је веома подложна манипулацијама. Озбиљна историјска истраживања не само припадника такозване србске аутохтонистичке школе већ и значајних страних аутора попут Јосифа Шафарика, као и новија истраживања у области антропологије и генетике, сведоче да су Срби староседеоци на овим просторима. А то значи да су и хришћани из првих векова са ових наших простора, били махом србске народности. Дакле, један део Срба и то не мали део (судећи по броју и карактеру епископија из првих векова као и броју хришћанских споменика из тог периода) примио је Хришћанство. У то време Римска држава није била хришћанска а Апостоли нису имали никакву моћ принуде. Стога је искључена могућност насилне христијанизације Срба у овом периоду.

Међутим, каснијих векова долази до значајног померања србског становништва са севера на југ. Међу тим сеобама су и оне које бечко-берлинска историјска школа третира као први долазак Словена на Балкан. Те сеобе представљају велики прилив новог паганског живља тако да се хришћанска мањина међу Србима временом сасвим губи у паганској већини.

Нови талас крштавања Срба почиње у време византијског цара Ираклија када мисионари долазе из Рима. Ипак овај покушај хриситијанизације успео је само делимично, јер је већина Срба остала верна паганству. Разлог томе је чињеница да је Србија била у лошим односима са Византијом те је већина народа као и ондашња србска власт, у мисионарима видела представнике византијске власти, с обзиром да су они ширили "византијска веру". Па стога, када се Срби почетком IX. века дижу под кнезом Властимиром на устанак против Византије у области Таре, Пиве, Лима и Ибра, проповедници хришћанства бивају протеривани из тих области.

Међутим Властимиров наследник кнез Мутимир, одлучује да постане савезник Византије и да прими Хришћанство услед чега се покорава цару Василију I Македонцу. У том периоду долазе на србско тло нови проповедници нове вере, али овога пута из Византије. То је било око 880. године и тада маса нашег народа прихвата Хришћанство. Дакле, када је србска власт примила веру Христву, брзо ју је примио и народ. Нема озбиљних историјских извора који говоре о значајном србском отпору христијанизацији у том периоду, осим делимично код Срба Неретљана.

Уосталом, увек треба имати на уму да је вера ипак вера и да се увек мора поставити питање да ли се заиста неко може на силу натерати да у нешто верује? А и такве тезе о насилној христијанизацији Срба јесу својеврсна увреда за србски народ и његову традицију одупирања наметању. Наиме, србски отпор турској исламизацији сведочи о духовној чврстини србског «материјала» коме се напросто не може насилно наметнути вера (макар код већине Срба је било тако), чак ни после вишевековних жестоких притисака и угњетавања.

Ако нису могли Турци за толике векове да у већој мери наметну веру Србима, како би у томе могла успети једна провизантијска србска власт у неупоредиво краћем року? А и зар би заиста васколико народно стваралаштво као и целокупно народно памћење, могло бити толико прожето Хришћанством, да Срби нису искрено прихватили Христа и у њему препознали све оно ка чему су тежили?


ДА ЛИ СУ СРБИ САМО ФОРМАЛНО И ПОВРШНО ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО?


Ту долазимо до још једне неопаганске тезе по којој је србски народ наводно прихватио хришћанство само формално, а суштински је (по таквој тези), остао привржен старој вери. Још у периоду између два светска рата, неколико овдашњих етнолога предвођених Веселином Чајкановићем, трудила се из петних жила да докаже поменуту тезу. Они у својим списима углавном тачно наводе и приказују народне обичаје, али им често потпуно произвољно или чак сасвим бесмислено, приписују смисао какав они немају.

На пример, празновање хришћанских светитеља, Чајкановић третира као посредно поштовање старих словенских богова. Па тако по Чајкановићу, србски народ у Светом Илији види заправо Перуна, јер старозаветном пророку додаје епитет «громовника». Међутим, Свети Илија је заиста, како пише у старозаветној Књизи о царевима, издејствовао силазак огња с неба у више наврата, што је очигледно утицало на његово велико поштовање у србском народу с обзиром да је код старих Срба раније постојало поштовање идола (Перуна) за кога се веровало да поседује слична својства.

Ипак, непобитна је чињеница да је србски народ у Светом Илији доживљавао истоименог светитеља, иначе га не би тако називао. Исти закључак може се извести и из следеће чињенице. Наиме, пошто увек у сваком народу постоји и слабији људски материјал који је особито склон дубоком сујевреју и духовној конфузији, тако је и у немањићкој Србији било људи који су формално били православни Хришћани али су упоредо са православним обредима упражњавали и неке чисто паганске обичаје попут приношења жртви старим «боговима», па међу њима и Перуну.

Наравно, овакве појаве нису биле масовне јер историјски извори не бележе примену казни које су за такве случајеве биле предвиђене ондашњим законодавством, што и сведочи о немасовности ових гнусних обичаја. Али из наведених појава, намеће се закључак, да је народ добро разликовао хришћанске светитеље од старих паганских «богова».

Најштетнија и најбесмисленија теза Веселина Чајкановића, вероватно је тврдња да се иза лика Светог Саве заправо крије стари србски бог доњег света - Чрнобог. Прва премиса тог Чајкановићевог закључка јесте детаљ из народног предања по коме вукови прате Светога Саву, попут његових хртова.

Друга премиса наведеног закључка јесте митолошко веровање да се хтонична божанства и демони јављају често у вучјем облику. На тим премисама, Чајкановић темељи тезу да је божанство вукова заправо божанство мртвих, а да је сагласно томе, Свети Сава као "заштитиник вукова" заправо стари србски бог доњег света.

Свакако, вук јесте од искона најпоштованија животиња код Срба, што је остао и по примању Хришћанства. Међутим, од тада задржава само улогу симболичког представника србског народа. У том контексту, Свети Сава као пастир вукова само је симболички представљен као духовни вожд србског народа.

Уосталом, Свети Сава се у народном предању, за разлику од старих паганских божанстава и демона никада не јавља у вучјем облику већ га народ описује као човека са златним оделом, са златним крстом у руци који се сјаји као суце жарко. Шта више, у реалном животу србског народа, Свети Сава није апсолутно никакав заштитиник вукова (животиња) већ управо заштитиник од вукова.

Наиме, чак и Чајкановић признаје да је србски народ недељу дана пред Савиндан, строго постио да вукови не би клали овце. Сасвим у складу са таквим народним схватањем, јесте и прича о Светом Сави и вуку, у којој је на захтев чобанина, калуђер покушао да крсти вука. Но вук то никако није хтео па је уместо "одрекох си" изговарао "овце кољ си", услед чега је Свети Сава рекао чобанима да убију вука. Јасно је да неко ко је "заштитино божанство вукова" не може тако убијати вукове, како је то у народном предању чинио Свети Сава не би ли заштитио народно добро. Дакле, Чајкановићева конструкција је апсолутно бесмислена, па чак би могла бити и смешна да није у питању изругивање светињи.

Такође, Чајкановић покушава да лику Светога Саве из народног предања, припише особине паганских богова, па тако у приповетци "Свети Сава и кос" Чајкановић види повест о божанској (паганској) зависти пошто је Свети Сава казнио коса који је подигао нос. Међутим "подизање носа" је народни синоним за гордост, те је потпуно упадљив хришћански смисао приповетке, поготово ако се узме у обзир да је Светитељ повратио лепо време пошто се кос покајао и спустио нос.

Исти, и једнако бесмислени закључак, Чајкановић изводи из понашања Светог Саве у приповетци "Свети Сава праведник", где светитељ кажњава духовном смрћу човека који није хтео да се исповеди. Свети Сава се јавља у сну човеку где му казује казује да је редовно исповедање нужно поред осталих богоугодних дела како би нам Бог дао рајско насеље. Такође, опомиње га на значај причешћивања "с пречистом Крви и Тијелом Христовијем". Међутим, човек и поред својих врлина, кажњен је због своје непослушности према Цркви.

Дакле, јасно је да Чајкановићево богомрско празнословље нема никакву основу у реалности. Шта више, примери које он наводи, осветљавају дубоко хрићански карактер србске народне душе. Свети Сава је и у другим приповеткама представљен потпуно хришћански, у духу оного што је заиста и био као историјска личност. Па тако, он брани веру од јеретика, изгони зле духове, истерује ђавола, учи да се посте среда и петак, и сва чуда која чини "приписује Богу ко што и треба" (Свети Сава спасава породицу).

Поменусмо већ обичај слављења крсне славе. Чак и да је тачна теорија да је њена претеча, предхришћанско прослављање кућног паганског «божанства», то ни најмање не руши хришћански карактер ове светковине. На место тих мртвих «богова», дошли су живи светитељи Божји. Као што се Богу приноси на Светој Литургији хлеб и вино, тако се исто чини и на Слави. У њој се приноси Богу на дар славски колач, вино, жито и свеће.

Као што је Литургија ломљење Хлеба ради причешћа верних, тако се ломи и славски колач, који се најпре прелива вином па се онда целива и ломи, баш као што се на Литургији врши ломљење Хлеба ради причешћа верних. При целивању свештеник изговара речи: Христос посреди нас! (Христос међу нама) а свечари одговарају: Јест и будет (Јесте и биће). На тај начин нас славски колач подсећа на вечно Христово присуство међу нама и на Свето Причешће.

Исто тако по питању Божића, ватра наложеног бадњака више не симболизује пагански култ ватре или култ предака, већ ватру којом је огрејан мали Христос у Витлејемској пећини. Дакле од старих обичаја одстањује се паганска верска заблуда, чиме се они охристовљују.

У средњем веку, главно обележје србског народа јесте у томе што су сви - од владара до ратара и од радника до ратника, били православно побожни. Или како би рекао Константин Бугарин у свом летопису, живот у читавој тој земљи (Србији) јесте као Црква Божја, у којој се по Христу закон савршава. У време Светога деспота Стефана, забележено је да србске породице на челу са домаћином, редовно, два пута дневно савршавају молитвено правило пред домашњим зидом са иконама.

Срж образовања србске властеле састоји се у изучавању и созерцавању Светога Писма, а Његошеви Црногорци неколико векова касније, ударају за Крст и образ јуначки. Народ је све до наступања моралне кварежи у двадесетом веку редовно и строго држао постове, а Хаљине србских жена и девојака, дуге до чланака, као и покривала за главу, одржале су се сасвим као део народне ношње све до краја деветнестог века. Све то сведочи да србски народ није формално прихватио хришћанство, већ дубоко и суштински.

Ипак под Турским ропством, долази до нових момената који имају последица по народну религиозност. У условима ропства, Србска Црква као институција, услед прогона и угњетавања бива онемогућена да обавља улогу какву је имала у средњем веку када је прожимала читаву земљу. Губи се њен мрежни систем и онемогућава се њена просветна и духовно-руководитељна улога каква је постојала раније. У каснијем периоду окупације, Турци додељују србске земље јурисдикцији цариградске патријаршије али народ природно нема поверења у грчко свештенство, које не само да је из другог народа већ је и крајње лојално Турцима.

Због свега тога, у периоду ропства, јављају се код једног дела народа дивљи духовни леторасти у виду којекаквих магија или у јужним крајевима, оживљавања прича о митолошким бићима попут вукодлака или караконџула. Долази и до приписивања појединим хришћанским светитељима особина које они немају, али ипак и поред свега тога, огромна већина србског народа поседовала је представу о једноме и хришћанскоме Богу у кога је снажно веровала, као и јасну представу о хришћанској етици, погледу на свет и циљу хришћанског живота оличеном у стремљењу ка Царству Небеском.

И епска поезија као бисер нашег народног стваралаштва сведочи о томе јер она јасно одражава хришћански поглед на свет. Митолошке представе у њој, користе се само као средство уметничког изражавања, а уз то, у њиховој примени постоји јасна селекција у којој доминира хришћански критеријум. Наиме, у песмама се појављују племенита бића попут вила и змајева док нема оних рогобатних бића попут вампира.

Међутим паганствјушћи етнолози попут несрећног Чајкановића, настојали су да и србску епику прикажу као одраз предхишћанских схватања. Па тако, у мајци девет Југовића којој Бог даје бјела крила лабудова како би дошла на бојно поље, покушавају да виде нешто налик на германске Валкире. Истина, мајка Југовића у поезији има извесне особине виле, али то није суштина онога што народни песник жели исказати, него једна чисто уметничка подлога. Мајка Југовића није никаква Валикра која погинуле ратнике уводи у подземну Валхалу, већ мајка која исказује љубав и жал за погинулим синовима, као и једно јуначко држање.

Шта рећи о опредељењу Светога кнеза Лазара за Царство Небеско описаном у песми Пропаст царства србскога. Ту је сликовитим путем, на префињен начин одражен хришћански карактер србске народне душе која је спремна да жртвује земаљско ради небескога царства. Стога и Јевросима мајка поручује своме сину краљевићу Марку да је боље изгубити главу него своју огрешити душу.

Сагледајмо и понашање Милоша Обилића на кнежевој вечери у истоименој народној песми. На жестоку увреду Вука Бранковића који га оптужује за издају, Милош реагује сасвим смирено и трпељиво (баш као по оној народној: стрпљен – спасен). Он не насрће на свога клеветника нити га позива на двобој, већ само устаје и казује како ће се на бојном пољу показати ко је вјера а ко невјера. Дакле, брани се превасходно - смирењем, ћутањем и делима, а не галамом и насртањем на клеветника.

Наша епика као и традиција уопште, јесте у многоме континуитет старе аријевске традиције, али се не завршава на њој као би хтели да представе паганопоклонички етнолози. Она је нешто више и дубље. Она је охристовљена. Хришћанство је у оно старо (у чему свакако има доста тога племенитог) унело компоненте смирења, покајања, богопознања и јасне визије духовне разине постојања, а одстарнило је оно наказно и сурово.

Симболички речено, на аријевском и словенском стаблу, налази се и наша србска грана. На њу је својевремено накалемљена Христова гранчица, из чега су проистекли прелепи србски цветови и плодови од којих се као најдивнији издвајају светосавски и косовски Завет. Без ова два елемента, Србство је празна љуштура.

Хришћанство је немогуће одстранити из Србске идеје као што је немогуће кичму одстранити из живога човека. Оно напросто прожима читаву Србску идеју, и србског човека упућује на његовог Творца по чијем је образу и подобју створен. Стога и служење Њему и Његово прослављање од стране србског народа, представља како рекосмо, најдубље понирање у сопствени идентитет и сопствено национално биће. Све што је узвишено и свето у народној традицји и народном схвтању, то је Хришћанско, а оно што народ србски сматра нечистим и безобразним то је народски речено – погано. Па стога је и православно Хришћанство, једино право србско родоверје.

ХРИШЋАНСКА ЕВРОПА – ЈЕДИНА ЗДРАВА ЕВРОПА

У тексту «Да ли је Хришћанство јеврејска вера», поменусмо да је вера хришћанска општечовечанског карактера и да је прикладна свим народима и људским расама јер сваки човек у себи носи образ Божји и сваки је призван на спасење.

Међутим, као што између људи постоје разлике по обдарености (што можемо видети и у јеванђелској причи о талантима), сходно томе сличне разлике су упечатљиве и међу народима и расама. Јер као што нису појединцима, тако нису ни свим народима и људским расама дати од Бога једнаки дарови или једнаки задаци, па сходно томе, не тражи ни Бог од свих народа једнако. Како запажа и Свети владика Николај, Божја промисао је управо аријевској групи народа који насељавају европско тло, доделила да буде главни носилац Хришћанства у свету, и сходно томе, хришћанска култура заправо настаје као средњевековна култура крштених Европљана. Дакле ови народи у том периоду, свој културни потенцијал исказују кроз стварање хришћанске културе и инспирацију свога стваралаштва проналазе у Христу, пресветој Богородици и светитељима Божјим. Такође, европски народи у хришћанском Богу својевремено откривају свога Творца чиме одбацују незнабожачки мрак, а кроз Хришћанство, они добијају и здраво друштво које по христијанизацији бива прочишћено од свакојаких паганских изопачености. Наиме, чак и у старом словенском паганству (које је у начелу било питомије него код других аријевских племена) приносиле су се и људске жртве. Постојало је веровање да се велике и значајне грађевине не могу саздати без приношења такве жртве. Песмом «Зидање Скадра» србски народ описује сећања својих предака из незнабожачког периода на овај гнусни обичај. Ништа мање суров није био ни обичај пробадања мртвог злочинца кроз глогов колац, не би ли се спречило његово наводно претварање у вампира. Што се тиче цивилизацијски најнапреднијих култура европског старог века попут Старе Грчке и Рима, оне су биле прожете сексуалним изопаченостима оличеним у веома распрострањеној хомосексуалној настраности на коју нису били имуни чак ни највећи антички умови попут Платона. Младићи су својим учитељима често сексуалним односом плаћали услуге, а Спартанци су веровали да се хомосексуалним односима јача ратнички дух.

Стога је јасно да је пропагирање култа здравља нације и физичке снаге, од стране савремених неопаганских националиста, веома противречно. Духовни и физички здрава Европа није могућа уз горе наведене паганске изопачености које су прогнане тек по христијанизацији Европе.

Такође по христијанизацији Рима, значајно се поправља положај жене у друштву. У паганско време жена је била практично објекат права. Мушкарци су махом своје робиње и робове користили за сексуалне услуге, а закониту жену третирали искључиво као средство за стварање законитог потомства. По христијанизацији римске државе, жена је уздигнута на пиједастал. Развратан однос и сексуално искоришћавање бивају прокажени и временом забрањени. Свакако, жена је и даље потчињена мужу како то налаже и Свето писмо, али она добија третман личности. Услед подизања зидова између полова, до жене је теже доћи и оне самим тим бивају поштованије. Хришћански однос према положају жене јесте златна средина између крајности паганске суровости и разврата са једне стране и наказног феминистичког антипатријахалног либерализма новог доба са друге стране.

О «СЛАБОСТИ» ХРИШЋАНСТВА

Неопагани често Хришћанству пребацују слабићство покушавајући да га сведу на «окретање другог образа». Међутим, хришћане ова дужност обавезује искључиво у односу према личним непријатељима. Такви непријатељи побеђују се молитвом, постом и смирењем. Циљ попуштања и смирења пред личним непријатељем јесте сузбијање гневних нагона код себе и свога противника као и борба против гордости као основног греха из кога происходе сви остали. Наравно, лично смирње и попуштање никада не смеју бити маска за кукавичлук јер је једно од суштинских стремљења у Хришанству управо борба против линије мањег отпора, односно огреховљене људске природе.

Но другачије је када је у питању одбрана светиње или заједнице. Према непријатељима светиње или заједнице, хришћанин је дужан да употреби физичку силу и физички му се супротстави. Баш као у јеванђелском примеру када Христос силом изгони трговце из храма. У том контексту и Свети Филарет Московски поручје: «Непријатеље своје љуби, непријатеље отачаства сатири, гнушај се непријатеља Божјих».

Христос поручује да нема веће љубави од полагања живота за ближњег свог. Такође, поручује својим следбеницима и да ће их многи прогонити Његовог имена ради, што се и збило. Као што је познато, Хришћани су у потоњим вековима сурово прогањани, зверски мучени и убијани од стране незнабожаца и богоотпалих Јевреја не би ли се одрекли своје вере, али су непоколебљивошћу, верношћу и трпљењем страшних мука, исказали надљудску храброст и чврстину.

Са тим у вези, познат је и неопагански став по коме је Хришћанство својом наводном разслабљеношћу пресудно утицало на пропаст Римске империје. Међутим, њена пропаст је последица свеопште декаденције система. Ту имамо у виду само пропаст западног дела империје, пошто је њен источни део – Византија, не само преживео, већ и бивао у успону сразмерно све битнијој улози православног Хришћанства у њему. Управо Византија а касније и моћна православна руска царевина, саме по себи понајбољи су демант бесмислене идеје по којој Хришћанство наводно разара државност.

Истина, временом су западноевропски народи постепено одступали од аутентичног Хришћанства, што је проузроковало и извесна друштвена застрањења на средњевековном европском Западу у виду ломача, индугеленција, распојасаних ренесансних Папа или «крсташких» ратова. Међутим, то није случај са нашим србским прецима који су остали потпуно верни Христовој истини. У њој су потпуно пронашли смисао свога битисања на земљи, и на њеном темељу саздали су своју националну идеју коју можемо назвати светосављем, као хришћанством србског стила и искуства.

КАКВУ НАМ ТО ДУХОВНОСТ НУДЕ "СРБСКЕ" ВЛАСТИ?

Опште је познато да су овдашње власти потпуно незаинтересоване за прблем беле куге, тачније за сузбијање ове пошасти која тихо прождире србски народ. Шта више, власти свесрдно подржавају легалност абортуса која је омогућена и новодонетим Уставом Републике Србије. Ипак, иако нису предузимале ништа значајно на плану борбе против беле куге, макар нису ни одмагале оним појединцима и организацијама које су нешто покушале да учине и циљу афирмисања права на живот а против погубних чедоморстава којима је данашња Србија преплављена. Но, тако је било само до скора.

Наиме, пре неколико дана, београдско Народно позориште на иницијативу Министарства културе, забранило је раније предвиђено и заказано приказивање филмова који афирмишу право на живот, када се сазнало да иза тих филмова стоји организација Двери српске. Реч је дакле о идеолошко-духовној неподобности, с обзиром да се ради о организацији која православну духовну обнову србског народа сматра битним циљем. Вероватно не би био никакав проблем када би Двери пропагиралe учење Харе-кришне, Јеховоних сведока или (не дај Боже) сатаниста. Али удружење које би стајало на таквим позицијама не би имало ништа против тенденције биолошког нестајања србског народа.

Дакле, актуелним "србским" властима очито смета друштвено деловање са православних позиција као и сама православна духовност, осим можда актуелном министру за инфраструктуру који подиже храмове у којима тренутно има више плоча са именом ктитора него ли икона. Наравно, када крене предизборна кампања тада ступа на сцену тзв. "инстант богољубље". Тада сe сви партијашки челници претварају у хипервернике, јер тада треба придобити бираче. Но погледајмо какаву нам то духовност извесни политичари из власти нуде у периоду када није изборна кампања.

Погледајмо како Гувернер НБ Јелашић и министар Бубало изводе секташки ритуал са (како га следбеници зову) "његовом светошћу" Шри Шри Рави Шанкаром. А сетимо се и тога да су и власти и највећи део овдашње јавности, летос одушевљено дочекали коначни долазак Ролингстонса у Србију. И сетимо се како су се многи изругивали митрополиту Амфиохију који је једини подигао глас против концерта ових отворених служитеља ђавола.

А после се неко чуди зашто секте несметано вршљају по Србији, а сатанисти кољу србску децу.

ДА ЛИ ЈЕ ХРИШЋАНСТВО ЈЕВРЕЈСКА ВЕРА?

Хришћанство је још од свог настанка било клеветано са различитих страна и становишта, па ни овај век није изузетак. Познати су добро јеврејски ставови о антисемитском карактеру Хришћанства, али понегде се могу чути и сасвим обрнуте тезе по којима се Хришћанство представља као јеврејска вера односно као туђински духовни уплив на европском тлу. Но да ли је заиста тако? Поменута теза заснива се на две чињенице. Првом се указује да је и јеврејски Стари Завет део Хришћанског Светог Писма, а другом да је Хришћанство настало у јеврејској средини у којој је првобитно и проповедано. Но осмотримо ове тезе у огледалу православног Хришћанства. Сагледајмо најпре због чега је Стари Завет дат баш Јеврејима, односно због чега је по хришћанском схватању, Бог изабрао баш овај народ како би он први спознао истинитог Бога.

Како Свети владика Николај објашњава у Новим беседама по гором, Месија о чијем доласку су пророковали старозаветни пророци, морао се појавити баш у јеврејском роду јер лекар увек лечи тамо где је најболесније, из чега происходи да је јеврејски народ био склон моралној кварежи више од других народа.

«Кад један јунак иде на своје непријатеље, он прво иде на најупорнијега и најјачега а не на најслабијега. Јер кад победи најупорнијега непријатеља, слабији ће се брзо предати. Кад лекар обилази болницу, он прво хита најтежем болеснику а не најлакшем. Јер кад излечи најтежег болесника, лакше болеснике лако ће излечити. Тако и небесни јунак дошавши на земљу да се бори, он је устао прво против најупорнијег непријатеља; и дошавши на земљу да лечи, он је прво пришао најтежем болеснику. Да је јеврејски народ био најупорнији и најодбојнији према Богу сведочи сва историја тога народа. Какве је све благодати Бог изливао на тај народ; какве је све сјајне пророке Бог слао томе народу - па све узалуд: тај народ је невероватно брзо заборављао све благодати Божје и тај народ је невероватно окрутно мучио и убојао пророке Божје.. Но јунаку небесном није приличило да прво иде на слабијег противника но на најупорнијег, нити је лекару приличило да прво прилази лакшим болесницима но најтежим. Таква је била његова божанска стратегија, која је се и до сада делимично показала савршена, а која ћа се извесно на крају крајева показати потпуно савршена и непогрешна.» (Нове беседе под гором)

Управо Месија као оваплоћени Богочовек Христос, јесте лекар који се и оваплотио од Духа Светога и Марје Дјеве не би ли излечио човечанство од греха, смрти, пребивања у бесмислу и тами богонепознања. Суштина Старог Завета управо и јесу поменута пророчанства која су требала да припреме јеврејски род за долазак Месије. Међутим, Јевреји су желели другачијег Месију. Месију, који ће им донети ослобођење од Римљана, царство земаљско и доминацију над другим народима. Месију који је само за њих, а не за све народе. Христова проповед о Царству Небеском, о јеванђељској љубави, о победи над грехом и смрћу, није могла да стане у тврда јеврејска срца. Стога су Јевреји и разапели Христа и потом прогањали и убијали Свете апостоле, као што су и раније убијали Свете пророке који су их укоравали због одступљења од Божијег закона. Ипак један мали део Јевреја предвођен Апостолима, у Христу препознаје очекиваног Месију, но тај мали део бива жестоко прогањан од стране богоотпале јеврејске већине. Та већина свела је свој верски култ на обожавање не Бога него закона Мојсејева, притом не испуњавајући тај закон него само обожавајући га. Од кварежи која је доминирала јервејским народом, Бог је сачувао један његов део а у њему и Пресвету Богородицу у чијој се утроби зачео Богочовек Христос – оваплоћен од Светоха Духа и поменуте Његове пречисте Матере. Како каже Свети србски владика, тело Марије Дјеве је само једно, чисто и савршено тело женско, у које се могао привремено уселити без гађења и ужаса Син Божји. (Нове беседе под гором).

На темељу те јеврејске богоотпадије и непризнавања Христа за Месију о коме су говорили старозаветни пророци, садзан је савремени јудаизам. Јевреји-талмудисти, и даље чекају свог месију који ће се зацарити као владар света. Долазак тог месије биће круна јеврејске доминације у свету. Са Хришћанског становишта, тај будући јеврејски месија, није нико други до Антихрист о чијем доласку пред крај времена говоре Нови Завет и Свети Оци Цркве. Дакле онај који ће бити за Јевреје-талмудисте - месија, то је за Хришћане - Антихрист. Стога се да закључити да су јудаизам и Хришћанство заправо две контрастне односно две крајње супротстављене вере. Једно од главних обележја Талмуда јесте управо мржња према хришћанима и сходно томе, ова богомрска књига препуна је хуле на Христа и пресвету Богородицу.

И гледано кроз историју, јасно се види да је управо Хришћанство главни непријатељ јудаизма. Наиме, сваки историјски успон Јевреја, праћен је борбом против Цркве, и поткопавањем хришћанског морала у друштву. Тако је било још од првих прогона хришћана, ритуалних убистава и коришћења хришћанске крви у јеврејским обредима, па до Француске и Октобарске ревоуције (са ритуалним убијањем Свете православне царске породице) или савремене глобализације.

У свему томе Јевреји су се служили и репаганизацијом. Наиме, од Француске револуције, на културној и философској сцени европског Запада, додатно се продубљује окретање ка паганско-античком узору, које је започело још са епохом хуманизма и ренесансе. Наиме, јеврејски центри моћи су у последња два века све учинили не би ли додатно «нашминкали» римско-јелинско паганство, и оцрнили хришћански средњи век, у циљу одвраћања европских народа од Христа.

Вратимо се на Стари Завет који је како рекосмо део хришћанског Светог Писма. Површно гледано, то може изгледати противречно с обзиром на поприличне разлике између старозаветне и новозаветне етике. Међутим Христос је још у Јеванђељу одговорио фарисејима да им је старозаветна етика дата «по тврдоћи срца њиховога» (Мк 10.5), дакле ради снисхођења према њиховој природи. Јеврејима је дато онолико и на онакав начин, како су то могла да приме њихова отврдела срца. Што се тиче суровости старозаветних Јевреја која је Бог допустио према неким околним народима, њихов узрок је у дубокој огреховљености тих народа које је Бог путем Јевреја кажњавао.

Иначе, како и Димитрије Љотић запажа, управо су старозаветне књиге те које највише осуђују Јевреје. Оне сведоче о њиховим честим одступањима од Бога и о њиховим суровим убиствима старих пророка. Таође, Стари Завет недвосмислено најављује долазак Христа, истичући појединости, као на пример када старозаветни пророк у Псалмима каже: «Опколише ме пси многи, чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје. Дијеле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају ждријеб» (Пс 22. 16,17,18).