SKINHEADS: ОБЈЕКТИВАН ПОГЛЕД НА ЈЕДНУ ПОДКУЛТУРУ

Подкултура је скуп норми, вредности и образаца понашања који разликује једну групу од културе шире заједнице којој она припада. Говорећи о подкултури најчешеће се говори о подкултури младих. Једна од основних карактеристика омладине је бунт, природна склоност ка побуни на породичном и друштвеном нивоу. Музика има велику улогу у настајању подкултурних група, и омладинске подкултуре се обично дефинишу у односу на музику. Интересанто да је још музика Лудвига ван Бетовена за његово време сматрана изузетно бунтовничком. Са појавом рокенрола и његових многих музичких праваца, долази до свеопштег раслојавања омладине и експанзије подкултура. Током процеса изградње личности, код младих људи се природно јавља јака жеља за потврђивањем личног идентитета и утицањем на свет који их окружује. Стога партије, различити политички покрети али и верске секте настоје да за своје идеје придобију младе, а то чине, између осталог, приближавањем одговарајућим подкултурама.

Забрањени Марш за јединство Србије, који се требао одржати 7. октобра у Новом Саду али је у јавности означен као скуп нео-нациста, још једном је скренуо пажњу на скинхед подкултуру, чији се припадници код нас, као и у свету, спомињу најчешће у контексту ширења расне нетрпељивости и физичких напада на припаднике мањина. Од убиства циганског дечака Душана Јовановића у Београду 1997. године, скинхеди привлаче велику пажњу домаћих медија али се о њима идаље релативно мало зна и ретко кад објективно говори и пише. Надамо се да ће овај текст, кроз историјат и идеолошку анализу, читаоцима пружити објективан поглед на скинхед подкултуру која, мада у свету има све мање припадника, опстаје упркос лошој репутацији и негативном имиџу у јавности.

СКИНХЕДИ – БУНТОВНА ОМЛАДИНА РАДНИЧКЕ КЛАСЕ

Скинхеди су изворно британска подкултура настала крајем 60-их година прошлог века у специфичним политичким, економским и друштвеним околностима, од којих су најважније биле тежак положај радничке класе и масован прилив имиграната из Африке и Азије. Подкултурну претечу скинхеда представљали су модси (скраћено од “модернисти”), младићи беле радничке класе који су слушали нову “модерну” музику (соул, ска и реге), носили цокуле, елегантна и беспрекорно уредна одела и возили скутере (веспе и ламбрете). Социолози су их сматрали “типичним помодарима ниже класе”. Међутим, мод подкултура се распала средином 60-их на низ различитих група, међу којима су били и тзв. хард (енг. тврди) модси. Код њих је израженији био раднички имиџ, што је подразумевало и веома кратку косу, а такође су одбијали да прихвате и либералне идеје хипи покрета (“слободан” секс, наркоманија, окултизам), којима су тада подлегли многи млади људи. До 1969. године, хард модси су, због својих фризура, стекли ново име – skinheads (“ошишани”, у пренесеном значењу) и тиме прерасли у нову подкултуру, чијем ће ширењу допринети и популарне новеле Џејмса Мофета (алиас Ричард Ален).

Први скинхеди су наследили музички укус модса, па су вечери често проводили у халама за плес, плешући уз најновије ска и реге хитове. Реге ће, међутим, ускоро успорити свој темпо и окренути се црначким темама и растафаријанизму, чиме ће постати незанимљив већини белих слушалаца, укључујући скинхеде. У ово доба, скинхеди се нису декларисали као симпатизери неке одређене партије или идеологије нити су били нарочито заинтересовани за политику. Због тога је данас аполитичност скинхеда и опредељеност за реге и ска музику позната као Spirit of ‘69 илити “дух 69-е”. Њихов живот се тада углавном састојао од школе или посла, вечерњих излазака, фудбала и – туча. Скинхеди су још у самом почетку у енглеској јавности постали синоним за насиље на фудбалским стадионима и уличне нереде.

Већ почетком 70-их скинхед подкултура је запала у прву кризу и почела да се раслојава у различите групе, а оно што је у почетку било познато као “скинхед” почело је да нестаје. У том периоду се појавио филм “Паклена поморанџа”, у коме су скинхеди наводно нашли посебну инспирацију. Филм је узбуркао јавност шокантним сценама уличног насиља, али и акцентирањем последица негативног деловања државе на младе. Оно што је, међутим, покренуло нови скинхед талас била је панк музика. Иако је панк на крају постао само још један модни тренд у друштву против кога се наводно борио, скинхеди су прихватили панк рок и основали своје бендове да би политичком естаблишменту и целом свету послали поруку из својих радничких четврти. Тако су скинхеди постали “глас улице”, глас бунтовне радничке омладине.

Два лондонска бенда која су крајем 70-их посебно дали правац овом таласу били су Sham 69 и Cock Sparrer. Теме њихових песама биле су теме из свакодневног живота клинаца који су одрастали у сиромашним радничким квартовима и чије су породице једва састављале крај са крајем. Али поред социјалних и забавних текстова, неке су песме носиле и озбиљне политичке поруке. Cock Sparrer су снажно истицали свој патриотизам (песма England Belongs To Me је и данас врло популарна међу енглеским скинхедима и фудбалским навијачима) али и свој презир према политичким партијама и лицемерним партијским политичарима (песме I Got Your Number и Watch Your Back).

За разлику од Cock Sparrer, Sham 69 су постигли комерцијални успех али су такође и удахнули живот сцени која ће постати музичка основа скинхед подкултуре. Џими Парси, певач и фронтмен Sham 69, помогао је новим бендовима, Angelic Upstarts и Cockney Rejects, да “пробију лед”. Музика ових бендова је првобитно називана “улични” и “реални” панк, али је на крају прихваћен назив Oi (што на на лондонском кокни сленгу значи “хеј”) који је употребио музички новинар Гери Бушел, вероватно инициран песмом Oi! Oi! Oi! бенда Cockney Rejects. Одједном је настало много нових Oi бендова, од којих ћемо овде споменути само неке, вероватно најзначајније: The 4-Skins, The Business, The Last Resort, Combat 84, Condemned 84. Од ових бендова је настао музички покрет који се декларисао као покрет радничке омладине против хипика али и против студената уметности и осталих позера средње класе који су превладали старом панк сценом. У својим песмама они су се бавили проблемима незапослености, положаја радничке класе, полицијске репресије, али су покривали и неполитичке теме, као што су фудбал, уличне туче, секс и алкохол. Скинхеди су у то време постали главни протагонисти дотад невиђеног хулиганизма, о чему ће остати да сведоче и песме бендова Cockney Rejects и The Last Resort. Истовремено је дошло до музичке фузије ска, регеа, поп-а и панк рока у правац који је назван 2 Tone (по истоименој дискографској кући), а чији је најпознатији представник група Madness.

Било је то време највеће експанзије скинхед подкултуре. Скинхед начин облачења постао је улична мода, а бити у скинхед “екипи” било је пожељно јер се међу скинхедима високо вредновало другарство и принцип “сви за једног, један за све”. Никада пре, а ни после, није било толико скинхеда на улицама британских градова као у првој половини 80-их година. О позерима који су из чистог помодарства постајали скинхеди, али такође врло брзо мењали свој имиџ пратећи трендове, певали су многи Oi бендови. Вероватно најпознатија песма на ову тему је Clockwork Skinhead групе The 4-Skins. Међутим, Combat 84 су у својој песми Skinhead поручили да “скинхед није мода, то је начин живота”, што је постало лозинком скинхед подкултуре. О популарности коју су стекли Oi правац и скинхед подкултура, говори и чињеница да су се неке Oi компилације могле наћи у готово свим продавницама плоча као издања комерцијалних дискографских кућа.

Ипак, период највеће експанзије био је истовремено и период првих расцепа и међусобних сукоба међу скинхедима, најпре по навијачкој а затим и по идеолошкој линији. Пионири Oi сцене, бендови Angelic Upstarts и Cockney Rejects, најбољи су пример за то. У једном тренутку Cockney Rejects више нису могли свирати уживо. Бенд није скривао своју везаност за фудбалски клуб Вестхем јунајтед, па су њихови концерти најчешће отказивани или прекидани због туча између супротстављених навијачких група. Са друге стране, Angelic Upstarts су почели идеолошки да скрећу улево, док се најзад нису нашли на насловној страници часописа Rebel, званичног гласила екстремистичке Социјалистичке радничке партије. Скинхеди су, међутим, у великом броју, као чланови или симпатизери, приступали националистичким странкама – Британском покрету, Националном фронту и Британској националној партији, и отада су у медијима постали оличење зла. Иако аполитичан, етикете да су “нацисти” неће бити поштеђен ни бенд Madness, и то само због своје скинхед публике.

Истовремено су концерте Oi бендова почели да прате улични нереди, који су избијали услед сукоба скинхеда са азијатским имигрантима, који су најчешће, нахушкани од медија, покушавали да спрече одржавање тих концерата. То је Социјалистичкој радничкој партији послужило као повод да организује серију својих концертних промоција под називом Rock Against Racism (“Рок против расизма”), на којима, осим Angelic Upstarts и групе Infa-Riot, ниједан од важнијих Oi бендова није учествовао. The 4-Skins, на пример, су одбили позив организатора (мада су чланови бенда за један ТВ документарац изјавили да су против расизма, али и комунизма), The Business су се већ били декларисали као анти-комунисти, а Крис Хендерсен, певач Combat 84 и оснивач озлоглашене навијачке групе Chelsea Headhunters, већ је нашироко био познат као ватрени националиста. Отада ће међусобни сукоби скинхеда на идеолошкој основи бити све чешћи, а на удару ће се наћи и панкери-анархисти које скинхеди националисти више неће толерисати на својим концертима. Роди Морено, певач бенда The Oppressed, ће основати покрет Skinheads Against Racial Prejudice (“Скинхеди против расних предрасуда”, скраћено SHARP), a отприлике у исто време на сцену ступа и Иан Стјуарт Доналдсон, певач старе панк групе Skrewdriver, који ће реформисати свој бенд и променити скинхед подкултуру заувек.

[ Наставак ]

ТРОЈКЕ

Ових дана србском јавношћу доминирају три тројке. Тај број три је заиста мистичном везом усидрен у дубину србске душе. Три су лица Божија, «с три се прста крсти», она Србкињица је «у три боје венац вила»; три, три, три,... где год се Србин окрене, као у неком вицу, чека га нека тројка.

«А тројке су, Ђуро, шта?»


Нашом свешћу данас доминира Тројка која одлучује о Косову (а да са Косовом и остатком Србије никакве везе нема), затим тзв. «Вуковарска тројка» и на крају «Лапушничка тројка».

Ова Тројка која ће наводно пресудити о томе колико је Косово србско, колико шиптарско, колико Америчко или «евроатланстко», није још осуђена. Уосталом, Тројка и јесте суд, и то не обични суд, то је суд без обавеза и одговорности. Када је Ниче говорио о друштву као сурогату личности које се јавља из чистог страха и слабости појединца да сноси последице својих поступака, није ни слутио да ће и друштво тражити сурогате себи.

Наиме, «Велики Брат» или Светски Полицајац или како ли се већ данас називају Сједињене Америчке Државе и њихова јудео-масонска испостава на тлу Европе схватили су да више нису једина супер-сила у свету. Како је западно схватање државе, ако је за веровати Ничеу, управо колективизирање «егезекуције» и избегавање одговорности, они сигурно нису мислили да беже од одговорности пред Богом. Таман посла, на том плану су се они давно декларисали и своје ровове дубоко укопали. Они су првенствено бежали од одговорности пред светом. А како сада поново постоји још једна велика сила, и та одговорност не делује више тако далеко.

Да не би неко случајно био одговоран ни пред светом, створена је Тројка. Створен је прокси који ће у име ових сила да одлучи о неком тамо Косову и некој тамо Србији, а када неко не буде задовољан пресудом свој бес неће имати ка коме да упути јер Тројка више неће ни постојати. Кога казнити ако егзекутора више нема!?


«Вуковарска тројка»


Ако оне тројке више неће бити, ту је врло реална «Вуковарска тројка». Вуковарску тројку чине три србска официра која су предводила тада још једину легитимну војну силу на простору тада легитимне СФРЈ, у ослобађању Вуковара од усташких терориста.

Један од њих добио је двадесет година робије, други пет а трећи је пуштен. Њихова имена нису битна, иако их сви знамо. Њихова имена нису била битна ни судијама ни публици; битна је само њихова националност- они су Срби!

Чињеница да су оптужени били Срби свима је улила дозу сигурности да се у пресуду не треба сумњати и да се зна како они више на слободу неће изаћи. То што је један пуштен а други добио «само пет година», изазвало је најпре шок и разочарење а затим и бес у широко демократским круговима Хрватске и Београда.

За учествовање у «антихашком лобију» оптужен је и сам Хашки Трибунал. Срам их било, да тек тако пусте човека а опште је познато да је Србин. Када се само сете демонократе како су се морали тући са народом за једног од ових оптужених. Гумени метци људима у главе, омладина голим грудима на колонијалну полицију, полиција по наредби ментора пендрецима и кундацима по србској омладини. Повуци-потегни... и отеше га, изручише га, ма фотеље погубише да их што више напакују, а ови га сада пуштају.

Покушао је додуше и Трибунал мало да се извади за ову пресуду. Истог дана спочитао је и оштру пресуду још једној тројци, «Лапушничкој». Та пресуда је додуше више лекција и упутство за понашање него казна или санкција.


«Лапушничка тројка»


«Лапушничку тројку» чине три припадника терористичке мреже тзв. ОВК која је у последњој деценији починила бројне злочине на територији Србије над неалбанским и неисламским живљем. Ова тројица били су главни егзекутори у логору у селу Лапушник у току 1998. године.

Како је суд нашао да су двојица од њих у том логору убијали србске цивиле они су пуштени на слободу; а трећи, за кога се утврдило да је одговоран за смрт деветоро Албанских цивила који нису били лојални терористима, осуђен је на 13 година затвора. Годину и нешто по глави.

Ако се родитељима, браћи и сестрама побијених Албанаца учини да је то мало, нека захвале Богу што се пресуда није рачуна према квоти за србски живот. Када се сетимо Насера Орића видимо да се за убијеног Србина у најгорем случају у просеку лежи по неколико сати.

О ПРАВОЈ СРБСКОЈ ВЕРИ

Наши крштени преци веровали су да је Бог кога проповеда хришћанска Црква, створио све народе, па међу њима и србски народ. Како православна хришћанска Црква учи, сваки човек а самим тим и сваки Србин, саздан је по образу и подобју Божјем. Стога је познање хришћанског Бога и служење Њему, најдубље понирање у сопствени идентитет, како национални тако и индивидуални.

Наравно, речено стоји као истинито, само уз предпоставку да је хришћански Бог заиста Бог Живи и Истинити, да је Нови Завет заиста реч Божја, то јест да је истина оно што Црква Христова проповеда. Истинитост такве предпоставке не можемо доказати разумом како су то покушавали римокатолички схоластици, пошто је богопознање ствар личног духовног опита.

Али запитајмо се, зар би прости рибари попут Светих апстола жртвовали свој живот да нису видели Васкрслога Христа, Његова чудесна исцељења, његово Преображење и Вазнесење? Зар би трпели страшне муке ни због чега? Зар би Свети апостол Павле ни због чега напустио висок положај који је имао у јеврејској заједници, зар би се од суровог прогонитеља Хришћана преобразио у апостола који страда због вере, да се није уверио у њену истинитост? Здрав разум каже да не би. Колико је само наших савременика који су сведоци чудесних исцељења пред моштима Светога Василија Острошког, и другим хришћанским светињама. А да ли су можда некога исцелили Перун, Дажбог, Один, Аполон или неко други од немуштих «богова»?

Упоредимо тим поводом, Хришћанство са предхришћанском вером наших предака. Најпре се да запазити да стари словенски паганизам, пре свега није константан. Он се мењао, тачније еволуирао кроз време, а одлика истините вере мора бити непромењивост. Дакле, оно што је Истина, то је увек исто, и не мења се.

Такође, сама садржина ове вере, прилично је магловита. Тешко да постоје и два истраживача која ће се међусобно потпуно сложити у погледу тачне садржине и структуре словенског пантеона, а ни карактер моралних судова и система вредности ове вере, уопште није јасан, с обзиром да је по многима, постојао својеврсни дуализам у погледу истовременог поштовања и доброг (Белобога) и злог (Чрнобога) божанства. Све то, данашње поклонике паганства код словенских народа, чини веома неозбиљним.

Неозбиљна је и теза по којој се треба држати старе предхишћанске вере због тога што је она како се често истиче - «наша србска, словенска и индоевропска вера, за разику од јеврејског хришћанства». О томе да ли је и колико је хришћанство јеврејска вера, било је речи у претходним текстовима. Напоменусмо и на чињеницу да је хришћанска култура плод индоевропских народа и да је хришћанство истим народима донело контуре здравог друштва, лишивши европско тло хомосексуалних изопачености, приношења људи на жртву и сличних морбидности из паганског периода.

А саму веру, бесмислено је бирати по таквом критеријуму на основу кога се гледа да ли дотична вера настала у нашем или или неком другом народу. Вера се бира по томе колико је истинита и смислена. А како рекосмо, ако је хришћански Бог заиста истинити Бог, онда је Он Творац свих народа, па тако и нашег србског народа. У таквом случају Хришћанство је заиста наша вера јер њиме прослављамо свога Творца.

С друге стране, нашим прецима из предхришћанског периода не можемо ништа замерити због незнабоштва. Њима Истина једноставно још увек није била откривена. Шта више услед постојања извесних сличности са неким елементима Хришћанства у виду поштовања бога са три лица (Троглав), или иницијациског процеса очишћења (које подсећа на неке Свете Тајне Хришћанства), могли би смо закључити да је Бог наше претке и кроз незнабоштво на неки начин припремао за прихватање праве вере. У прилог такве тезе могла би сведочити и семантичка сличност између речи Христ и речи храст (којом се назива најпоштованије дрво код Срба).

Такође, у паганско време постојало је много дивних обичаја код наших предака, који су продужили постојање и по христијанизацији, с тим што је из њих одстрањена паганска верска заблуда, на чије место долази прослављање Истинитог Бога, Његове пречисте Матере и Светаца и угодника Божјих. Дакле, Хришћанство није дошло да укине и поништи, неко да преобрази и охристови. Сви наши дивни обичаји попут крсне славе или Божићних и других празничних обичаја, добијају виши духовни смисао од када се путем њих прославља Бог Живи и Истинити.


ДА ЛИ СУ СРБИ НАСИЛНО ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО?


Од неопагана се може и чути као су Срби насилно христијанизовани. Та теза у својој суштини тешко да је одржива. Народ са територије србских земаља крштаван је још у апостолско доба. То је опште позната историјска чињеница о којој сведоче не само хришћански списи већ и бројни други историјски извори, као и многобронји овдашњи хришћански споменици у виду гробова и темеља храмова из првих векова. По званичној историјографији бечко - берлинске школе, у то време Срба још није било на овим просторима.

Ипак, историјска наука је веома подложна манипулацијама. Озбиљна историјска истраживања не само припадника такозване србске аутохтонистичке школе већ и значајних страних аутора попут Јосифа Шафарика, као и новија истраживања у области антропологије и генетике, сведоче да су Срби староседеоци на овим просторима. А то значи да су и хришћани из првих векова са ових наших простора, били махом србске народности. Дакле, један део Срба и то не мали део (судећи по броју и карактеру епископија из првих векова као и броју хришћанских споменика из тог периода) примио је Хришћанство. У то време Римска држава није била хришћанска а Апостоли нису имали никакву моћ принуде. Стога је искључена могућност насилне христијанизације Срба у овом периоду.

Међутим, каснијих векова долази до значајног померања србског становништва са севера на југ. Међу тим сеобама су и оне које бечко-берлинска историјска школа третира као први долазак Словена на Балкан. Те сеобе представљају велики прилив новог паганског живља тако да се хришћанска мањина међу Србима временом сасвим губи у паганској већини.

Нови талас крштавања Срба почиње у време византијског цара Ираклија када мисионари долазе из Рима. Ипак овај покушај хриситијанизације успео је само делимично, јер је већина Срба остала верна паганству. Разлог томе је чињеница да је Србија била у лошим односима са Византијом те је већина народа као и ондашња србска власт, у мисионарима видела представнике византијске власти, с обзиром да су они ширили "византијска веру". Па стога, када се Срби почетком IX. века дижу под кнезом Властимиром на устанак против Византије у области Таре, Пиве, Лима и Ибра, проповедници хришћанства бивају протеривани из тих области.

Међутим Властимиров наследник кнез Мутимир, одлучује да постане савезник Византије и да прими Хришћанство услед чега се покорава цару Василију I Македонцу. У том периоду долазе на србско тло нови проповедници нове вере, али овога пута из Византије. То је било око 880. године и тада маса нашег народа прихвата Хришћанство. Дакле, када је србска власт примила веру Христву, брзо ју је примио и народ. Нема озбиљних историјских извора који говоре о значајном србском отпору христијанизацији у том периоду, осим делимично код Срба Неретљана.

Уосталом, увек треба имати на уму да је вера ипак вера и да се увек мора поставити питање да ли се заиста неко може на силу натерати да у нешто верује? А и такве тезе о насилној христијанизацији Срба јесу својеврсна увреда за србски народ и његову традицију одупирања наметању. Наиме, србски отпор турској исламизацији сведочи о духовној чврстини србског «материјала» коме се напросто не може насилно наметнути вера (макар код већине Срба је било тако), чак ни после вишевековних жестоких притисака и угњетавања.

Ако нису могли Турци за толике векове да у већој мери наметну веру Србима, како би у томе могла успети једна провизантијска србска власт у неупоредиво краћем року? А и зар би заиста васколико народно стваралаштво као и целокупно народно памћење, могло бити толико прожето Хришћанством, да Срби нису искрено прихватили Христа и у њему препознали све оно ка чему су тежили?


ДА ЛИ СУ СРБИ САМО ФОРМАЛНО И ПОВРШНО ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО?


Ту долазимо до још једне неопаганске тезе по којој је србски народ наводно прихватио хришћанство само формално, а суштински је (по таквој тези), остао привржен старој вери. Још у периоду између два светска рата, неколико овдашњих етнолога предвођених Веселином Чајкановићем, трудила се из петних жила да докаже поменуту тезу. Они у својим списима углавном тачно наводе и приказују народне обичаје, али им често потпуно произвољно или чак сасвим бесмислено, приписују смисао какав они немају.

На пример, празновање хришћанских светитеља, Чајкановић третира као посредно поштовање старих словенских богова. Па тако по Чајкановићу, србски народ у Светом Илији види заправо Перуна, јер старозаветном пророку додаје епитет «громовника». Међутим, Свети Илија је заиста, како пише у старозаветној Књизи о царевима, издејствовао силазак огња с неба у више наврата, што је очигледно утицало на његово велико поштовање у србском народу с обзиром да је код старих Срба раније постојало поштовање идола (Перуна) за кога се веровало да поседује слична својства.

Ипак, непобитна је чињеница да је србски народ у Светом Илији доживљавао истоименог светитеља, иначе га не би тако називао. Исти закључак може се извести и из следеће чињенице. Наиме, пошто увек у сваком народу постоји и слабији људски материјал који је особито склон дубоком сујевреју и духовној конфузији, тако је и у немањићкој Србији било људи који су формално били православни Хришћани али су упоредо са православним обредима упражњавали и неке чисто паганске обичаје попут приношења жртви старим «боговима», па међу њима и Перуну.

Наравно, овакве појаве нису биле масовне јер историјски извори не бележе примену казни које су за такве случајеве биле предвиђене ондашњим законодавством, што и сведочи о немасовности ових гнусних обичаја. Али из наведених појава, намеће се закључак, да је народ добро разликовао хришћанске светитеље од старих паганских «богова».

Најштетнија и најбесмисленија теза Веселина Чајкановића, вероватно је тврдња да се иза лика Светог Саве заправо крије стари србски бог доњег света - Чрнобог. Прва премиса тог Чајкановићевог закључка јесте детаљ из народног предања по коме вукови прате Светога Саву, попут његових хртова.

Друга премиса наведеног закључка јесте митолошко веровање да се хтонична божанства и демони јављају често у вучјем облику. На тим премисама, Чајкановић темељи тезу да је божанство вукова заправо божанство мртвих, а да је сагласно томе, Свети Сава као "заштитиник вукова" заправо стари србски бог доњег света.

Свакако, вук јесте од искона најпоштованија животиња код Срба, што је остао и по примању Хришћанства. Међутим, од тада задржава само улогу симболичког представника србског народа. У том контексту, Свети Сава као пастир вукова само је симболички представљен као духовни вожд србског народа.

Уосталом, Свети Сава се у народном предању, за разлику од старих паганских божанстава и демона никада не јавља у вучјем облику већ га народ описује као човека са златним оделом, са златним крстом у руци који се сјаји као суце жарко. Шта више, у реалном животу србског народа, Свети Сава није апсолутно никакав заштитиник вукова (животиња) већ управо заштитиник од вукова.

Наиме, чак и Чајкановић признаје да је србски народ недељу дана пред Савиндан, строго постио да вукови не би клали овце. Сасвим у складу са таквим народним схватањем, јесте и прича о Светом Сави и вуку, у којој је на захтев чобанина, калуђер покушао да крсти вука. Но вук то никако није хтео па је уместо "одрекох си" изговарао "овце кољ си", услед чега је Свети Сава рекао чобанима да убију вука. Јасно је да неко ко је "заштитино божанство вукова" не може тако убијати вукове, како је то у народном предању чинио Свети Сава не би ли заштитио народно добро. Дакле, Чајкановићева конструкција је апсолутно бесмислена, па чак би могла бити и смешна да није у питању изругивање светињи.

Такође, Чајкановић покушава да лику Светога Саве из народног предања, припише особине паганских богова, па тако у приповетци "Свети Сава и кос" Чајкановић види повест о божанској (паганској) зависти пошто је Свети Сава казнио коса који је подигао нос. Међутим "подизање носа" је народни синоним за гордост, те је потпуно упадљив хришћански смисао приповетке, поготово ако се узме у обзир да је Светитељ повратио лепо време пошто се кос покајао и спустио нос.

Исти, и једнако бесмислени закључак, Чајкановић изводи из понашања Светог Саве у приповетци "Свети Сава праведник", где светитељ кажњава духовном смрћу човека који није хтео да се исповеди. Свети Сава се јавља у сну човеку где му казује казује да је редовно исповедање нужно поред осталих богоугодних дела како би нам Бог дао рајско насеље. Такође, опомиње га на значај причешћивања "с пречистом Крви и Тијелом Христовијем". Међутим, човек и поред својих врлина, кажњен је због своје непослушности према Цркви.

Дакле, јасно је да Чајкановићево богомрско празнословље нема никакву основу у реалности. Шта више, примери које он наводи, осветљавају дубоко хрићански карактер србске народне душе. Свети Сава је и у другим приповеткама представљен потпуно хришћански, у духу оного што је заиста и био као историјска личност. Па тако, он брани веру од јеретика, изгони зле духове, истерује ђавола, учи да се посте среда и петак, и сва чуда која чини "приписује Богу ко што и треба" (Свети Сава спасава породицу).

Поменусмо већ обичај слављења крсне славе. Чак и да је тачна теорија да је њена претеча, предхришћанско прослављање кућног паганског «божанства», то ни најмање не руши хришћански карактер ове светковине. На место тих мртвих «богова», дошли су живи светитељи Божји. Као што се Богу приноси на Светој Литургији хлеб и вино, тако се исто чини и на Слави. У њој се приноси Богу на дар славски колач, вино, жито и свеће.

Као што је Литургија ломљење Хлеба ради причешћа верних, тако се ломи и славски колач, који се најпре прелива вином па се онда целива и ломи, баш као што се на Литургији врши ломљење Хлеба ради причешћа верних. При целивању свештеник изговара речи: Христос посреди нас! (Христос међу нама) а свечари одговарају: Јест и будет (Јесте и биће). На тај начин нас славски колач подсећа на вечно Христово присуство међу нама и на Свето Причешће.

Исто тако по питању Божића, ватра наложеног бадњака више не симболизује пагански култ ватре или култ предака, већ ватру којом је огрејан мали Христос у Витлејемској пећини. Дакле од старих обичаја одстањује се паганска верска заблуда, чиме се они охристовљују.

У средњем веку, главно обележје србског народа јесте у томе што су сви - од владара до ратара и од радника до ратника, били православно побожни. Или како би рекао Константин Бугарин у свом летопису, живот у читавој тој земљи (Србији) јесте као Црква Божја, у којој се по Христу закон савршава. У време Светога деспота Стефана, забележено је да србске породице на челу са домаћином, редовно, два пута дневно савршавају молитвено правило пред домашњим зидом са иконама.

Срж образовања србске властеле састоји се у изучавању и созерцавању Светога Писма, а Његошеви Црногорци неколико векова касније, ударају за Крст и образ јуначки. Народ је све до наступања моралне кварежи у двадесетом веку редовно и строго држао постове, а Хаљине србских жена и девојака, дуге до чланака, као и покривала за главу, одржале су се сасвим као део народне ношње све до краја деветнестог века. Све то сведочи да србски народ није формално прихватио хришћанство, већ дубоко и суштински.

Ипак под Турским ропством, долази до нових момената који имају последица по народну религиозност. У условима ропства, Србска Црква као институција, услед прогона и угњетавања бива онемогућена да обавља улогу какву је имала у средњем веку када је прожимала читаву земљу. Губи се њен мрежни систем и онемогућава се њена просветна и духовно-руководитељна улога каква је постојала раније. У каснијем периоду окупације, Турци додељују србске земље јурисдикцији цариградске патријаршије али народ природно нема поверења у грчко свештенство, које не само да је из другог народа већ је и крајње лојално Турцима.

Због свега тога, у периоду ропства, јављају се код једног дела народа дивљи духовни леторасти у виду којекаквих магија или у јужним крајевима, оживљавања прича о митолошким бићима попут вукодлака или караконџула. Долази и до приписивања појединим хришћанским светитељима особина које они немају, али ипак и поред свега тога, огромна већина србског народа поседовала је представу о једноме и хришћанскоме Богу у кога је снажно веровала, као и јасну представу о хришћанској етици, погледу на свет и циљу хришћанског живота оличеном у стремљењу ка Царству Небеском.

И епска поезија као бисер нашег народног стваралаштва сведочи о томе јер она јасно одражава хришћански поглед на свет. Митолошке представе у њој, користе се само као средство уметничког изражавања, а уз то, у њиховој примени постоји јасна селекција у којој доминира хришћански критеријум. Наиме, у песмама се појављују племенита бића попут вила и змајева док нема оних рогобатних бића попут вампира.

Међутим паганствјушћи етнолози попут несрећног Чајкановића, настојали су да и србску епику прикажу као одраз предхишћанских схватања. Па тако, у мајци девет Југовића којој Бог даје бјела крила лабудова како би дошла на бојно поље, покушавају да виде нешто налик на германске Валкире. Истина, мајка Југовића у поезији има извесне особине виле, али то није суштина онога што народни песник жели исказати, него једна чисто уметничка подлога. Мајка Југовића није никаква Валикра која погинуле ратнике уводи у подземну Валхалу, већ мајка која исказује љубав и жал за погинулим синовима, као и једно јуначко држање.

Шта рећи о опредељењу Светога кнеза Лазара за Царство Небеско описаном у песми Пропаст царства србскога. Ту је сликовитим путем, на префињен начин одражен хришћански карактер србске народне душе која је спремна да жртвује земаљско ради небескога царства. Стога и Јевросима мајка поручује своме сину краљевићу Марку да је боље изгубити главу него своју огрешити душу.

Сагледајмо и понашање Милоша Обилића на кнежевој вечери у истоименој народној песми. На жестоку увреду Вука Бранковића који га оптужује за издају, Милош реагује сасвим смирено и трпељиво (баш као по оној народној: стрпљен – спасен). Он не насрће на свога клеветника нити га позива на двобој, већ само устаје и казује како ће се на бојном пољу показати ко је вјера а ко невјера. Дакле, брани се превасходно - смирењем, ћутањем и делима, а не галамом и насртањем на клеветника.

Наша епика као и традиција уопште, јесте у многоме континуитет старе аријевске традиције, али се не завршава на њој као би хтели да представе паганопоклонички етнолози. Она је нешто више и дубље. Она је охристовљена. Хришћанство је у оно старо (у чему свакако има доста тога племенитог) унело компоненте смирења, покајања, богопознања и јасне визије духовне разине постојања, а одстарнило је оно наказно и сурово.

Симболички речено, на аријевском и словенском стаблу, налази се и наша србска грана. На њу је својевремено накалемљена Христова гранчица, из чега су проистекли прелепи србски цветови и плодови од којих се као најдивнији издвајају светосавски и косовски Завет. Без ова два елемента, Србство је празна љуштура.

Хришћанство је немогуће одстранити из Србске идеје као што је немогуће кичму одстранити из живога човека. Оно напросто прожима читаву Србску идеју, и србског човека упућује на његовог Творца по чијем је образу и подобју створен. Стога и служење Њему и Његово прослављање од стране србског народа, представља како рекосмо, најдубље понирање у сопствени идентитет и сопствено национално биће. Све што је узвишено и свето у народној традицји и народном схвтању, то је Хришћанско, а оно што народ србски сматра нечистим и безобразним то је народски речено – погано. Па стога је и православно Хришћанство, једино право србско родоверје.

ХРИШЋАНСКА ЕВРОПА – ЈЕДИНА ЗДРАВА ЕВРОПА

У тексту «Да ли је Хришћанство јеврејска вера», поменусмо да је вера хришћанска општечовечанског карактера и да је прикладна свим народима и људским расама јер сваки човек у себи носи образ Божји и сваки је призван на спасење.

Међутим, као што између људи постоје разлике по обдарености (што можемо видети и у јеванђелској причи о талантима), сходно томе сличне разлике су упечатљиве и међу народима и расама. Јер као што нису појединцима, тако нису ни свим народима и људским расама дати од Бога једнаки дарови или једнаки задаци, па сходно томе, не тражи ни Бог од свих народа једнако. Како запажа и Свети владика Николај, Божја промисао је управо аријевској групи народа који насељавају европско тло, доделила да буде главни носилац Хришћанства у свету, и сходно томе, хришћанска култура заправо настаје као средњевековна култура крштених Европљана. Дакле ови народи у том периоду, свој културни потенцијал исказују кроз стварање хришћанске културе и инспирацију свога стваралаштва проналазе у Христу, пресветој Богородици и светитељима Божјим. Такође, европски народи у хришћанском Богу својевремено откривају свога Творца чиме одбацују незнабожачки мрак, а кроз Хришћанство, они добијају и здраво друштво које по христијанизацији бива прочишћено од свакојаких паганских изопачености. Наиме, чак и у старом словенском паганству (које је у начелу било питомије него код других аријевских племена) приносиле су се и људске жртве. Постојало је веровање да се велике и значајне грађевине не могу саздати без приношења такве жртве. Песмом «Зидање Скадра» србски народ описује сећања својих предака из незнабожачког периода на овај гнусни обичај. Ништа мање суров није био ни обичај пробадања мртвог злочинца кроз глогов колац, не би ли се спречило његово наводно претварање у вампира. Што се тиче цивилизацијски најнапреднијих култура европског старог века попут Старе Грчке и Рима, оне су биле прожете сексуалним изопаченостима оличеним у веома распрострањеној хомосексуалној настраности на коју нису били имуни чак ни највећи антички умови попут Платона. Младићи су својим учитељима често сексуалним односом плаћали услуге, а Спартанци су веровали да се хомосексуалним односима јача ратнички дух.

Стога је јасно да је пропагирање култа здравља нације и физичке снаге, од стране савремених неопаганских националиста, веома противречно. Духовни и физички здрава Европа није могућа уз горе наведене паганске изопачености које су прогнане тек по христијанизацији Европе.

Такође по христијанизацији Рима, значајно се поправља положај жене у друштву. У паганско време жена је била практично објекат права. Мушкарци су махом своје робиње и робове користили за сексуалне услуге, а закониту жену третирали искључиво као средство за стварање законитог потомства. По христијанизацији римске државе, жена је уздигнута на пиједастал. Развратан однос и сексуално искоришћавање бивају прокажени и временом забрањени. Свакако, жена је и даље потчињена мужу како то налаже и Свето писмо, али она добија третман личности. Услед подизања зидова између полова, до жене је теже доћи и оне самим тим бивају поштованије. Хришћански однос према положају жене јесте златна средина између крајности паганске суровости и разврата са једне стране и наказног феминистичког антипатријахалног либерализма новог доба са друге стране.

О «СЛАБОСТИ» ХРИШЋАНСТВА

Неопагани често Хришћанству пребацују слабићство покушавајући да га сведу на «окретање другог образа». Међутим, хришћане ова дужност обавезује искључиво у односу према личним непријатељима. Такви непријатељи побеђују се молитвом, постом и смирењем. Циљ попуштања и смирења пред личним непријатељем јесте сузбијање гневних нагона код себе и свога противника као и борба против гордости као основног греха из кога происходе сви остали. Наравно, лично смирње и попуштање никада не смеју бити маска за кукавичлук јер је једно од суштинских стремљења у Хришанству управо борба против линије мањег отпора, односно огреховљене људске природе.

Но другачије је када је у питању одбрана светиње или заједнице. Према непријатељима светиње или заједнице, хришћанин је дужан да употреби физичку силу и физички му се супротстави. Баш као у јеванђелском примеру када Христос силом изгони трговце из храма. У том контексту и Свети Филарет Московски поручје: «Непријатеље своје љуби, непријатеље отачаства сатири, гнушај се непријатеља Божјих».

Христос поручује да нема веће љубави од полагања живота за ближњег свог. Такође, поручује својим следбеницима и да ће их многи прогонити Његовог имена ради, што се и збило. Као што је познато, Хришћани су у потоњим вековима сурово прогањани, зверски мучени и убијани од стране незнабожаца и богоотпалих Јевреја не би ли се одрекли своје вере, али су непоколебљивошћу, верношћу и трпљењем страшних мука, исказали надљудску храброст и чврстину.

Са тим у вези, познат је и неопагански став по коме је Хришћанство својом наводном разслабљеношћу пресудно утицало на пропаст Римске империје. Међутим, њена пропаст је последица свеопште декаденције система. Ту имамо у виду само пропаст западног дела империје, пошто је њен источни део – Византија, не само преживео, већ и бивао у успону сразмерно све битнијој улози православног Хришћанства у њему. Управо Византија а касније и моћна православна руска царевина, саме по себи понајбољи су демант бесмислене идеје по којој Хришћанство наводно разара државност.

Истина, временом су западноевропски народи постепено одступали од аутентичног Хришћанства, што је проузроковало и извесна друштвена застрањења на средњевековном европском Западу у виду ломача, индугеленција, распојасаних ренесансних Папа или «крсташких» ратова. Међутим, то није случај са нашим србским прецима који су остали потпуно верни Христовој истини. У њој су потпуно пронашли смисао свога битисања на земљи, и на њеном темељу саздали су своју националну идеју коју можемо назвати светосављем, као хришћанством србског стила и искуства.

КАКВУ НАМ ТО ДУХОВНОСТ НУДЕ "СРБСКЕ" ВЛАСТИ?

Опште је познато да су овдашње власти потпуно незаинтересоване за прблем беле куге, тачније за сузбијање ове пошасти која тихо прождире србски народ. Шта више, власти свесрдно подржавају легалност абортуса која је омогућена и новодонетим Уставом Републике Србије. Ипак, иако нису предузимале ништа значајно на плану борбе против беле куге, макар нису ни одмагале оним појединцима и организацијама које су нешто покушале да учине и циљу афирмисања права на живот а против погубних чедоморстава којима је данашња Србија преплављена. Но, тако је било само до скора.

Наиме, пре неколико дана, београдско Народно позориште на иницијативу Министарства културе, забранило је раније предвиђено и заказано приказивање филмова који афирмишу право на живот, када се сазнало да иза тих филмова стоји организација Двери српске. Реч је дакле о идеолошко-духовној неподобности, с обзиром да се ради о организацији која православну духовну обнову србског народа сматра битним циљем. Вероватно не би био никакав проблем када би Двери пропагиралe учење Харе-кришне, Јеховоних сведока или (не дај Боже) сатаниста. Али удружење које би стајало на таквим позицијама не би имало ништа против тенденције биолошког нестајања србског народа.

Дакле, актуелним "србским" властима очито смета друштвено деловање са православних позиција као и сама православна духовност, осим можда актуелном министру за инфраструктуру који подиже храмове у којима тренутно има више плоча са именом ктитора него ли икона. Наравно, када крене предизборна кампања тада ступа на сцену тзв. "инстант богољубље". Тада сe сви партијашки челници претварају у хипервернике, јер тада треба придобити бираче. Но погледајмо какаву нам то духовност извесни политичари из власти нуде у периоду када није изборна кампања.

Погледајмо како Гувернер НБ Јелашић и министар Бубало изводе секташки ритуал са (како га следбеници зову) "његовом светошћу" Шри Шри Рави Шанкаром. А сетимо се и тога да су и власти и највећи део овдашње јавности, летос одушевљено дочекали коначни долазак Ролингстонса у Србију. И сетимо се како су се многи изругивали митрополиту Амфиохију који је једини подигао глас против концерта ових отворених служитеља ђавола.

А после се неко чуди зашто секте несметано вршљају по Србији, а сатанисти кољу србску децу.

ДА ЛИ ЈЕ ХРИШЋАНСТВО ЈЕВРЕЈСКА ВЕРА?

Хришћанство је још од свог настанка било клеветано са различитих страна и становишта, па ни овај век није изузетак. Познати су добро јеврејски ставови о антисемитском карактеру Хришћанства, али понегде се могу чути и сасвим обрнуте тезе по којима се Хришћанство представља као јеврејска вера односно као туђински духовни уплив на европском тлу. Но да ли је заиста тако? Поменута теза заснива се на две чињенице. Првом се указује да је и јеврејски Стари Завет део Хришћанског Светог Писма, а другом да је Хришћанство настало у јеврејској средини у којој је првобитно и проповедано. Но осмотримо ове тезе у огледалу православног Хришћанства. Сагледајмо најпре због чега је Стари Завет дат баш Јеврејима, односно због чега је по хришћанском схватању, Бог изабрао баш овај народ како би он први спознао истинитог Бога.

Како Свети владика Николај објашњава у Новим беседама по гором, Месија о чијем доласку су пророковали старозаветни пророци, морао се појавити баш у јеврејском роду јер лекар увек лечи тамо где је најболесније, из чега происходи да је јеврејски народ био склон моралној кварежи више од других народа.

«Кад један јунак иде на своје непријатеље, он прво иде на најупорнијега и најјачега а не на најслабијега. Јер кад победи најупорнијега непријатеља, слабији ће се брзо предати. Кад лекар обилази болницу, он прво хита најтежем болеснику а не најлакшем. Јер кад излечи најтежег болесника, лакше болеснике лако ће излечити. Тако и небесни јунак дошавши на земљу да се бори, он је устао прво против најупорнијег непријатеља; и дошавши на земљу да лечи, он је прво пришао најтежем болеснику. Да је јеврејски народ био најупорнији и најодбојнији према Богу сведочи сва историја тога народа. Какве је све благодати Бог изливао на тај народ; какве је све сјајне пророке Бог слао томе народу - па све узалуд: тај народ је невероватно брзо заборављао све благодати Божје и тај народ је невероватно окрутно мучио и убојао пророке Божје.. Но јунаку небесном није приличило да прво иде на слабијег противника но на најупорнијег, нити је лекару приличило да прво прилази лакшим болесницима но најтежим. Таква је била његова божанска стратегија, која је се и до сада делимично показала савршена, а која ћа се извесно на крају крајева показати потпуно савршена и непогрешна.» (Нове беседе под гором)

Управо Месија као оваплоћени Богочовек Христос, јесте лекар који се и оваплотио од Духа Светога и Марје Дјеве не би ли излечио човечанство од греха, смрти, пребивања у бесмислу и тами богонепознања. Суштина Старог Завета управо и јесу поменута пророчанства која су требала да припреме јеврејски род за долазак Месије. Међутим, Јевреји су желели другачијег Месију. Месију, који ће им донети ослобођење од Римљана, царство земаљско и доминацију над другим народима. Месију који је само за њих, а не за све народе. Христова проповед о Царству Небеском, о јеванђељској љубави, о победи над грехом и смрћу, није могла да стане у тврда јеврејска срца. Стога су Јевреји и разапели Христа и потом прогањали и убијали Свете апостоле, као што су и раније убијали Свете пророке који су их укоравали због одступљења од Божијег закона. Ипак један мали део Јевреја предвођен Апостолима, у Христу препознаје очекиваног Месију, но тај мали део бива жестоко прогањан од стране богоотпале јеврејске већине. Та већина свела је свој верски култ на обожавање не Бога него закона Мојсејева, притом не испуњавајући тај закон него само обожавајући га. Од кварежи која је доминирала јервејским народом, Бог је сачувао један његов део а у њему и Пресвету Богородицу у чијој се утроби зачео Богочовек Христос – оваплоћен од Светоха Духа и поменуте Његове пречисте Матере. Како каже Свети србски владика, тело Марије Дјеве је само једно, чисто и савршено тело женско, у које се могао привремено уселити без гађења и ужаса Син Божји. (Нове беседе под гором).

На темељу те јеврејске богоотпадије и непризнавања Христа за Месију о коме су говорили старозаветни пророци, садзан је савремени јудаизам. Јевреји-талмудисти, и даље чекају свог месију који ће се зацарити као владар света. Долазак тог месије биће круна јеврејске доминације у свету. Са Хришћанског становишта, тај будући јеврејски месија, није нико други до Антихрист о чијем доласку пред крај времена говоре Нови Завет и Свети Оци Цркве. Дакле онај који ће бити за Јевреје-талмудисте - месија, то је за Хришћане - Антихрист. Стога се да закључити да су јудаизам и Хришћанство заправо две контрастне односно две крајње супротстављене вере. Једно од главних обележја Талмуда јесте управо мржња према хришћанима и сходно томе, ова богомрска књига препуна је хуле на Христа и пресвету Богородицу.

И гледано кроз историју, јасно се види да је управо Хришћанство главни непријатељ јудаизма. Наиме, сваки историјски успон Јевреја, праћен је борбом против Цркве, и поткопавањем хришћанског морала у друштву. Тако је било још од првих прогона хришћана, ритуалних убистава и коришћења хришћанске крви у јеврејским обредима, па до Француске и Октобарске ревоуције (са ритуалним убијањем Свете православне царске породице) или савремене глобализације.

У свему томе Јевреји су се служили и репаганизацијом. Наиме, од Француске револуције, на културној и философској сцени европског Запада, додатно се продубљује окретање ка паганско-античком узору, које је започело још са епохом хуманизма и ренесансе. Наиме, јеврејски центри моћи су у последња два века све учинили не би ли додатно «нашминкали» римско-јелинско паганство, и оцрнили хришћански средњи век, у циљу одвраћања европских народа од Христа.

Вратимо се на Стари Завет који је како рекосмо део хришћанског Светог Писма. Површно гледано, то може изгледати противречно с обзиром на поприличне разлике између старозаветне и новозаветне етике. Међутим Христос је још у Јеванђељу одговорио фарисејима да им је старозаветна етика дата «по тврдоћи срца њиховога» (Мк 10.5), дакле ради снисхођења према њиховој природи. Јеврејима је дато онолико и на онакав начин, како су то могла да приме њихова отврдела срца. Што се тиче суровости старозаветних Јевреја која је Бог допустио према неким околним народима, њихов узрок је у дубокој огреховљености тих народа које је Бог путем Јевреја кажњавао.

Иначе, како и Димитрије Љотић запажа, управо су старозаветне књиге те које највише осуђују Јевреје. Оне сведоче о њиховим честим одступањима од Бога и о њиховим суровим убиствима старих пророка. Таође, Стари Завет недвосмислено најављује долазак Христа, истичући појединости, као на пример када старозаветни пророк у Псалмима каже: «Опколише ме пси многи, чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје. Дијеле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају ждријеб» (Пс 22. 16,17,18).

Сигурно је да неће Антихристу кога јевреји чекају, делити хаљине и разапињати га, јер ће тај њихов месија (а за хришћане – Антихрист) бити светски владар.

Tакође пророк каже: "Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да јавим јеванђеље ништим, посла ме да исцелим скрушене срцем, да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење, да огласим годину милости Господње и дан освете" (Иса. 61, 1-2).

Ово пророчанство прочитао је Христос у Назарету пред Јеврејима. И прочитавши седе и рече: "данас се изврши ово писмо" (Лк. 4, 16-21).

Погледајмо и следеће пророчанство: "Раном његовом ми се исцијелисмо" (Иса. 53,4). Антихристовим ранама (кога ће поклоници Талмуда примити као свога Месију) сигурно се нико неће исцелити, нити ће он уопште имати ране попут измученог и разапетог Христа.

Стари Завет, чији дух су фарисеји сасвим стукли и претрпали формалностима суботарским, за Хришћане је битан управо због пророчанстава о Христу и због оних заповести које су потврђене и у Новом Завету као и због Псалтира и уопште оних етичких норми и поучних прича које су у складу са новозаветним духом. Битан је Стари Завет и као приказатељ ране историје света и човечантва и као својеврсан историјат речи Божје у људском роду од Адама па до доласка Христовог.

Речима «Ваш је отац ђаво и сласти оца својега хоћете да чините» (Јован 8.44), Христос сведочи о јеврејској богоотпадији. А на другом месту поручује и следеће: «Кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небескоме. А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу, ондје ће бити плач и шкргут зуба.» (Мт. 8.11,12).

Дакле, уместо богоотпалих Јевреја у завет са Богом ступају многи од истока и запада. Ту се говори о хришћанима. На припадништво Цркви Христовој као радионици људског спасења, позвани су сви народи на земљи, у складу са Христовом заповести апостолима : «Идите и крстите све народе». Сваки човек, саздан је по образу и подобју Божјем и сваки је призван да буде крштен. Услед тога, Хришћанство не припада само једном народу или само једној раси. Оно је универзално, општечовечанско и општенационално, али не и антинационално, с обзиром да уважава националне богомдане особености. У складу са њима, у оквиру јединствене васељенске Цркве православне, постоје поменсе народне аутокефалне Цркве као конкретизације различитих националних обичајних израза вере.

НАША СТВАР

Нешто нам се у последње време комшије нагињу «преко плота», чули да некоме цркава крава, па пре него што погледају у своју шталу завирују да није којим случајем наша.

Хрвати, шиптари и босански муслимани, као природни савезници ухватили су се у врло чудно коло у коме се веселе што је Србија, кажу, све мања и мања. Хрвати и босански муслимани природни су партнери по свом заједничком србском пореклу, по заједничкој крволочној историји а на крају крајева и по томе што им је темељ «нације» анти-србство. Ако би којим случајем нестало Срба, не би више било ни њих јер не би знали ни ко су, ни шта су а ни зашто су то што су.

Шиптари су се једноставно прикачили у тај «савез» јер су у њему видели шансу за остварење својих интереса. Када се буду сводили рачуни неће бити изнанеђење што се Шиптари праве невешти и неупућени. А не треба заборавити ни Арнауташе за које важи све што и за Хрвате и босанске муслимане.

Елем, свако мало из Хрватске и Босне крену приче о томе како се Србија «распала», како се свела, или ће се свести, на «београдски пашалук»; Срби гладни, Срби жедни,... Е када заврше са циком како им је супер (јер је Србији лоше) онда скокну до Србије по коју кобасицу да превале зиму. Нема шале бато, стигли еуропски стандарди, кобаје скупе, а о «шпеку» се и не мисли- тога има само код којег славонског шокца који је одавно престао да се узда у помоћ нове домовине.

У Босни је још трагикомичнија ситуација. Редовно се из федерације креће са лавежом о «геноцидној творевини» па када се утврди да је та творевина за неколико класа успешнија од федерације- креће басна о «киселом грожђу», односно о Косову и Метохији. Шатро, «брига нас бошњаке што живимо к`о Шиптари, што нас мањи ентитет шије у сваком погледу, битно је да Срби не могу палити свеће у Пећкој патријаршији». Ајде де, ако им је тако лепо па нек` им буде тако. Истина, колико копају око Сребренице тражећи непостојеће лешеве могли су већ пола Босне узорати па можда не би морали ни чекати на брашно из хуманитарне помоћи.

У последње време нешто нам је и та федерација постала разрока. Тј. некако се чудно гледају та два ока у босанској глави. Ово муслиманско као да нешто намигује на ово херцег-босанско, а ово друго никако да ухвати који је сигнал у питању, па све жмури од муке. Хоће Хрвати своја права, кажу угрожавају их Муслимани (са великим "м"). Ови први се буне што се ови други буне. Није Муслиманима јасно што се сад буне Хрвати кад ови тако лепо мисле и на њихове интересе. Е онда се досете- "што би ми бринули наше бриге, кад ево Србија још има проблем са Косовом, да не помињемо што се отцепила Црна Гора".

Када хоће да докажу како им је боље него Србији онда обавезно узму пример број један: «погледајте просечну плату» и пример број два: «каква се кола код нас возе». Не помињу: «погледајте просечне цене» а и о возном парку се ућуте кад виде да је кредит у Београду повољнији од оног у Загребу. Као очајничка мера узима се «туризам». Но, како је посредним деловањем великосрбскочетничкоагресорске завере свет остао глув и нем по питању пирамида у Високом, федерални босанци испадају из игре. Хрватима свака част, њихов туризам би могао хранити пола Источне Европе, само да им, авај, сви туристички ресурси нису у страним рукама.

Но, какве то има везе кад су опустошили више од трећине данашње НДХ па могу до миле воље да одлажу нуклеарни отпад свог Великог Брата а он ће им за то асфалтирати путеве. После ће они тим путем да се теше како нема везе што су беда и сиротиња као и други које тлаче велике силе, битно је да је "лијепа наша" етнички чиста, "а и путови су на љепши нег у Србији". И тако све док не крену по ону кобају па пређу границу. Дођу "домовински ветерани" у Србију, виде да је нит боље нит` горе, врате се кући, мирно поједу свој "шпек" па легну на бомбу, скоче у бунар или се обесе о кваку.

У крајњем случају, ако би се Србији и оствариле све жеље њених «сусједа» па од ње остао само тај фамозни «пашалук», чињеница је да би и он био пространији, настањенији и јачи и од Босне и од НДХ. Остаје још само да нам комшије Муслимани објасне на којој су то мапи видели да се «београдски пашалук» простирао до Бања Луке, и даље на запад. Није да смо злонамерни, не д`о Бог, ал` мора да им је макар чудно што пола онога што они зову својом државом у сваком окршају (спортском наравно- саркастична напомена аутора) навија за нас.

Када смо код спорта, како да не поменемо скорашњи сусрет Партизана и Зрињског. Састали се Партизан и Зрињски, одиграли две утакмице и даље иде Зрињски. Сасвим уобичајена ситуација, нема шта, осим ако се узме у обзир да им је Партизан за 180 минута набио чак 11 (словима: једанаест) голова. Наравно, то њима није сметало да се радују као да је резултат био обрнут.

Наиме, о карактеру Срба и комшија којима се на овом месту бавимо најбоље говори чињеница да су Срби углавном преокупирани својим проблемима, којих заиста не мањка. Ово је изузетак који потврђује правило, мада се суштински и овај текст бави Србима и србским земљама а комшије користи искључиво као огледне субјекте.

Уосталом, посредно и комшије се саплићу на неразумевању наших унутрашњих односа. НВО сектор у Србији заиста прича такве бајке какве и комшије, али они су з ато плаћени. Сваког првог легне плата у динарској противвредности, па се навали у куповину. Код комшија тога нема, они су волонтери. А изгледа нешто су се прерачунали.

Да се вратимо на горе наведену ситуацију. Срби би се покрили ушима и ћутали, падале би прозивке играчима, терала би се управа, двомеч би био национална срамота (сећамо се пораза Партизана у Загребу 1997.), док је код њих то мало другачије. Они изгубе резултатом који више приличи гинисовој него уефиној књизи неуспеха и после се они као ругају нама. Чега се паметан стиди тиме се будала поноси.

На крају крајева, за Хрватску је и разумљиво што се бави Србијом и Србима. Она је и изграђена на србофобским митовима и сада се морају фабриковати да би се заварали празни стомаци «вјерних домољуба». А мора им се и одати признање на једном пољу где су нас заиста престигли. Наиме, Сека Алксић не може на три концерта у Србији окупити толико публике колико на једном гостовању у некој хрватској забити, аферим.

Слобода за Зундела!

“Ко контролише прошлост, контролише и садашњост;
ко контролише садашњост, контролише будућност.”
Џорџ Орвел, 1984

Колико је људи у Србији чуло за Ернста Зундела? Из наслова овог текста се може закључити да се ради о особи утамниченој или прогоњеној. Али ко је овај човек, по чему је важан и зашто је његов случај за нас интересантан?

Ернст Зундел је рођен у Немачкој 1939. године. Са 19 година емигрирао је у Канаду, у којој је живео до 2001. године. У том периоду, био је, са једне стране, мета организованих криминалних група и преживео чак три атентата, а са друге, поднео дугогодишње развлачење по судовима и узастопна тамничења. Пошто су канадске власти одлучиле да му ускрате право на држављанство, Зундел се 2001. године преселио у САД. Међутим, почетком фебруара 2003, ухапшен је у својој кући у планинском региону источног Тенесија. Под лажним образложењем да је прекршио имиграционе прописе САД, депортован је у Канаду, да би у затвору у Торонту, и то у самици, провео пуне две године. Пресуда канадског суда, почетком марта 2005, била је да активности Ернста Зундела представљају “претњу по националну и међународну безбедност”, па је зато депортован у Немачку, где је суд у Манхајму овог шездесетосмогодишњака осудио на пет година затвора.

Вероватно се питате: којим злочином је овај човек заслужио овакву судбину? Прича не би била ни мало чудна да се ради о каквом терористи, нарко-дилеру или педофилу. Ернст Зундел је, међутим, частан човек чији једини “злочин” јесте неуморна борба за историјску истину. Он је, наиме, годинама прогоњен и осуђиван због изношења у јавност научних доказа који оповргавају званичну историју о холокаусту - страдању Јевреја у Другом светском рату. Иако му се приписује “негирање холокауста”, Зундел уопште не негира да су Јевреји за време рата страдали али доказује да је холокауст у коме је наводно страдало 6 милиона Јевреја уствари мит, саграђен на бројним конструкцијама, фалсификатима и измишљотинама, те да је број страдалих Јевреја много мањи.

Велика суђења у Торонту 1985. и 1988. године, на којима је Зундел одговарао по срамном закону о “објављивању лажних вести” (а због штампања књижице Did Six Million Really Die? - Да ли је шест милиона заиста умрло?), представљала су прву праву научну дебату на тему холокауста и прву прилику да се светска јавност упозна са аргументованом, другачијом верзијом о Другом светском рату и страдању Јевреја у њему. Под заклетвом су врло темељно испитане особе које су преживеле “холокауст”, као и бројни научници, историчари и публицисти. Међу сведоцима одбране, на овим суђењима су сведочили и Robert Faurisson, David Irving, Mark Weber, Вилијам Линдзи, Udo Walendy, Bradley Smith, као и амерички експерт за гасне коморе Fred Leuchter. Резултат је био огроман број чврстих доказа који су постали доступни научној и, уопште, широј јавности, а који јасно оповргавају званичну причу о уништавању Јевреја у холокаусту који су наводно спровели нацисти.

Међутим, закони попут канадског о “објављивању лажних вести”, по којима су историчари-ревизионисти раније прогањани, далека су прошлост. Многе европске државе су у међувремену донеле посебне драконске законе којима је криминализовано критичко бављење званичном верзијом о холокаусту. Недавно је и у Европском парламенту, иницијативом Немачке, која ове године председава Европском унијом, усвојен закон против “негирања холокауста” али је државама-чланицама остављена могућност да га не примањују уколико већ имају одговарајући национални закон.

Интересантно је да је влада Ирана, која је крајем 2006. организовала велику и врло успешну међународну научну конференцију о холокаусту и оформила научно тело под називом World Holocaust Foundation, упутила захтев Немачкој, Аустрији, Пољској и другим европским државама да пруже чврсте научне доказе да се холокауст збио онако како тврди званична историографија. Званичног одговора још увек нема.

И док настоје да нацистичке злочине над сопственим народом преувеличају, многе јеврејске организације и појединци не само да не осуђују већ и помажу систематско прикривање истине о усташком геноциду над србским народом у некадашњој НДХ. У томе се у последње време посебно издвајају њујоршки Музеј холокауста, јерусалимски Јад Вашем и Jasenovac Research Institute у Њујорку, док се у Хрватској, поред бројних про-усташких “знанственика”, у минимизирању усташих злочина нарочито истиче Славко Голдштајн, загребачки публициста и донедавни председник Савета Спомен-подручја Јасеновац.

Холокауст индустрија

Коме је и зашто било у циљу да се страдање Јевреја у Другом светском рату преувелича до нестварног броја од 6 милиона убијених? Ко је од тога имао (и данас има) највећу корист? Ко заправо стоји иза прогона храбрих и истинољубивих људи као што је Ернст Зундел? И зашто се мит о холокаусту претвара у догму чије се јавно преиспитивање и аргументовано оповргавање немилосрдно кажњава?
Амерички историчар јеврејског порекла и професор политичке теорије на Њујоршком универзитету, Норман Финкелштајн, дао је на ова питања делимичан али веродостојан одговор у својој књизи The Holocaust Industry: Reflections on the Exploitation of Jewish Suffering (Холокауст индустрија: Размишљања о експлоатацији јеврејске патње). Он је оптужио своје сународнике у центрима моћи (ционисте) да причу о холокаусту користе зарад финансијских и геополитичких интереса, укључујући финансирање државе Израел, коју он сматра “терористичком државом”. Као и његов пријатељ и колега Ноам Чомски, Финкелштајн спада у групу угледних јеврејских анти-ционистичких интелектуалаца у Америци. Зато и не чуди што је својом књигом навукао гнев бројних јеврејских тајних и јавних организација, које он једноставно назива “гангстерима”. Финкелштајн такође тврди да су ционистички захтеви да Немачка Израелу плати огромне новчане репарације били ништа друго до “бесрамна уцена” и да се сталним подсећањем на холокауст настоји затомити истина о ционистичком терору и апартхеједу који деценијама владају у држави Израел.

Случај Ернста Зундела, али и многих других прогоњених историчара попут Дејвида Ирвинга, Робера Форисона и Џермара Рудолфа, говори језиву истину о (не-)слободи говора и кршењу основних људских права на Западу, коме ми тако поводљиво и неопрезно хрлимо.

"Грађанска Војводина" тврди да су протестанти сатанисти!

Након недавног монструозног злочина када је један сатаниста у Новим Бановцима масакрирао свог дојучерашњег пријатеља и његовог малог сестрића, читав НВО сектор у Србији устао је у одбрану сатаниста и секташа, користећи и ову трагичну ситуацију за политикантски обрачун са, по њиховим стандардима, недовољно антисрбском владом.

«Грађанска Војводина» и још неколико удружења за заштиту педера, лезбејки, фока и осталих «мањина» послали су писмо Хансу Улију Орстаду, шефу мисије ОЕБСА у Србији, у којем га моле «да изврши одређене законске и кадровске измене» (у законима и МИП Републике Србије) јер је обелодањено да је монструм који је починио стравични злочин био сатаниста. Никакво изнанеђење што се грађани и сатанисти удружују.

Наиме, НВО сектор у својој молби наводи како је реакција србске полиције довела «до стварања климе у јавности која погодује повећању броја инцидената према припадницима оних верских заједница које Закон о црквама и верским заједницама дискриминише» (sic.). Јадни сатанисти, измасакрирају дете а друштво неће да им призна да је то исто као када се православци, католици или англиканци причешћују, односно као када муслимани клањају... Вероватно би чика Ханс имао штошта да им каже о односу државе према сектама у његовој родној Норвешкој, али... ово није Норвешка, овде су сатанисти једини «напредни» и «либерални»...

Даље су потписници молбе послане на врло чудну адресу (с обзиром на њен садржај) навели како се у Србији често дешавају оркестрирани инциденти и прогони протестаната (ваљда указујући како су и протестанти део њиховог сатанистичког кружока) а друштво је према њима, наводи се у писму, «изразито ксенофобно». На питања свим потписаним заштитницима сатаниста о којим се то инцидентима ради и ко то води те прогоне које нико други не види осим заклетих атеиста и пљувача свих вера и религија, нису имали одговора.

Један од аутора писма је додуше навео један инцидент који се пре пет година десио у Петровграду. Тада је рођак једног суботара, који је умро под врло сумњивим околностима, поразбијао прозоре на кући коју суботари користе као свој храм. Њихов проповедник истрчао је напоље и сукуобио се са нападачима који су му нанели лакше телесне повреде. Ово је за њих оркестрирани прогон сатаниста у Србији!?!

Истине ради, НВО сектор је својим квалификовањем протестаната као «сатаниста» отворио врло интересантно питање. Наиме, кога бројимо у секте и да ли су заиста све квази-хришћанске секте уједно и сатанистичке?

Да би смо знали шта су секте, морамо најпре знати шта је то Црква. На овом месту нама би било преопширно да износимо целу дефиницију Цркве, али ћемо из књиге "Црква и секте", Зорана Јовановића, цитирати неколико реченица које су кључне за разликовање Цркве од секти. Он између осталога каже «Црква је Једна, зато што је Она једно духовно тело с једном главом, Исусом Христом: "... , и Њега постави изнад свега за главу Цркви; која је тело Његово, ..." (Еф. 1.22-23); и с једним Духом Светим који борави у Њој (Еф. 4.4-6 ; Флпљ. 1.27). Затим, битно је напоменути да је Саборна (Васељенска) зато што Она није ограничена ни простором, ни временом ни расом ни језиком. Она се обраћа читавом човечанству. Васкрсли Господ је упутио своје апостоле: "Идите и научите све народе..." (Мт. 28.19 ; Јев. 12.22-24).» На крају, «Црква је и Апостолска, због тога што су дух, учење и рад Христових апостола потпуно очувани у Цркви. Црква мора у потпуности да се покорава апостолима зато што их је Христос лично изабрао и дао им власт да говоре, и раде у Његово име (Јн. 15.27 ; гл. 17).»

Црква је дакле једна, недељива и препознатљива по апостолоском прејемству. Апостолско прејемство је жива веза данашње Цркве и Исуса Христа. Он је рукоположио Свете Апостоле, они своје наследнике, ови своје, и тако даље све до данашњих епископа. Сваки епископ је морао бити хиротонисан од стране најмање тројице владика, тако и сваки од њих, и пратећи ту листу уназад долазимо до Исуса Христа. Несумњив доказ да је Црква Христова. Они који немају апостолско прејемство нису Христова Црква, ма како себе називали. Пратећи своје «апостоле» њихово рађање се увек и недвојбено везује за сумњиве ликове попут Елене Вајт, Џонатана Смита и иних... никада за Христа.

Даље, они који формално имају апостолско порекло, а то су пре свега Православна, Римска (или римокатоличка), Енглеска (или Англиканска) и Јерменска Црква, сви потичу из истог извора али нису и даље сви на истој стази. Црква је своју веру утврдила на Васљенским саборима, а сви они који су касније мењали нешто од раније утврђене доктрине тиме су постајали јеретици. Јеретици нису исто што и секташи. Јеретици су чланови Цркве који су развили доктрину вере различиту од оне установљене на Васељенским саборима. Њихова јерес искључује и њихово «апостолско прејемство» јер оно значи пре свега искрено чување и преношење вере са колена на колено, а то се код јеретика губи. Од горе побројаних фракција од Цркве су отпали Римска, Енглеска и Јерменска црква (које ипак имају право да се зову црквом иако суштински, док год су у јереси, нису део ње) а једина која има и суштинско апостолско прејемство је Православна Црква.

Но, шта је онда са протестантима, да ли су и они јеретици!? Свакако да јесу, али не само што су јеретици него су и подељени у секте. Секта није искључиво религијски већ првенствено социолошки термин. Секта може бити и политичка, као и економска или идеолошка. Не мора чак бити ни мали или узак круг људи, познато је да кинеска секта Фалун Гонг има близу сто милиона чланова. Секта је круг људи који је посвећен раду који ће донети неку врсту добробити томе или још ужем кругу људи, као например НВО сектор у Србији.

Не улазећи у још даљу поделу у којој би смо разлучивали култове од секти, тако да нпр. Јеховине Сведоке и Мормоне олако класификујемо као секту док су они уствари култови, а нека удружења називамо «црквама» а очигледно ради се о сектама, жеља нам је да утврдимо истинитост тврдње секте «Б92» да су протестанти сатанисти.

Протестанти су настали тако што је група верника Римокатоличке Цркве устала против неких јеретичких учења која су долазила из Рима. Претпостављамо да је жеља реформатора била повратак изворном хришћанству но сплет разлилитих друштвено-политичких околности одвео их је на другу страну. Протестанти су устали против папске самовоље да би (катихетски гледано) сваки протестант постао папа за себе. Даљим дељењем протестанти су обезхристовили своју веру, Христа прогласили за «хуманисту» а не за Бога, девалвирали вредност хришћанског морала, етике и значај вере. Задржали су хришћанску љуштуру али се испод ње, у свих четири хиљаде и више протестанстких секти колико их данас има, налази само адски мрак и ледена празнина.

Но, ми ипак не би смо ишли толико далеко да их изједначимо са сатанистима. Њихово дело, односно резултат њиховог делања, је свакако радост сатани, али сумњамо да им је то био и делић мотива за тај рад. На крају крајева, не каже се случајно да је пут до пакла поплочан добрим намерама. Опет, као што их не можемо изједначити са сатанистима, тако их не можемо изједначити ни са хришћанима. Они су хришћани онолико колико и навијач Партизана који на дербију носи Јувентусов шал навија за тај Јувентус. Другим речима, немају они генерално ништа против хришћанства али када би морали бирати изабрали би своју секту.

То што је неко регистровао верску заједницу која у свом имену има одредницу «хришћанска» не значи да је део ЈЕДНЕ Христове Цркве, као што ни одредница «црква» не значи да се ради о Цркви Христовој. Уосталом, верска заједница «црква сатанина» је легално регистрована у Калифорнији и вредно ради већ тридесет година. Имају име у којем се помиње Црква а непрестано помињу и Христа, да ли их то чини хришћанима!? У Енглеској још од 1916. постоји «Апостолска Црква» која везе нема ни са Апостолима ни са Црквом, основао ју је господин Д.П. Вилијамс, дакле ни Христ ни Апостоли. Па таман и да су је сами Апостоли основали без Христа, опет то не би била Црква јер не би била спој Бога и човека. У том смислу, све су секте и све јереси радост сатанина, а посебна радост су његови емисари у НВО сектору.

Ангажованост србске омладине на позицији левице, деснице и трећег пута

Млад човек је импулсиван, далеко више је под утицајем емоција него разума, снажан је и одлучан. Управо је то главни разлог зашто револуције и контрареволуције, офанзиве, пучеве, атентате, устанке и буне подижу и воде млади људи. Сваки политички покрет, свака идеологија, сваки идеал или вера има свој подмладак, своје «јуришнике» који речи спроводе у дела. Ништа другачије није ни код нас, како јуче тако и данас.

Од почетка ХХ века у Србији се међу омладином јасно разликују три струје, или три међусобно завађена и рекло би се непомирљива правца деловања (и веровања) наше омладине. То су лева и десна, а изнад њих православна омладина. Лева, либерална, комунистичка па после распада СФРЈ демократска омладина окупљала се под неколико различитих имена, од СКОЈ-а преко Отпора до данашњег ЛДП-а.

Десница је била више национална, неретко као и левица- поборник демократије, противник комунизма али љубитељ капитализма. Такође су се окупљали под неколико различитих «барјака» али су се на крају скрасили у странкама попут СПО-а, ДСС-а, часописа Погледи, Двери Српске и разних Равногорских покрета.

Православна омладина, на политичком спектруму представљени као «ван политичког спектрума» односно «трећепуташи» или «светосавски националисти» су трећа, последња и најмалобројнија опција. Пре Другог светског рата окупљени углавном око организације «Бели Орлови», након распада СФРЈ раштркани у неколико мањих покрета попут «Образа», «Светог Јустина Философа», и сличних организација. Почетком ХХI века већина ових организација доживеле су распад и расуло.

Шта се то десило почетком XXI века што је довело до расипања и гашења, односно прегруписавања ових покрета!?


Левичарска омладина у Србији


Кренимо поново од левице. Савез Комунистичке Омладине Југославије био је изузетно активна и агресивна организација до Другог светског рата. Млади комунисти чврсто су веровали у своје идеале, имали су принципе за које су били спремни и живот да положе. Када је у Шпанији избио грађански рат, мноштво младих комуниста из Србије придружило се својим друговима у интернационалним бригадама и гинуло за «Нови праведнији свет».

Левичари су од тада килавих десничара преузели и Београдски Универзитет да би затим ушли у крваву борбу са «светосавцима» око превласти над БУ, која је потрајала све до избијања Светског рата. Тукли су се како вербално тако и физички, јуначки су се борили и једни и други, знајући да судбина народа лежи у рукама онога ко се наметне као вођа новог друштвеног уређења које је морало доћи.

Након Другог светског рата СКОЈ је остарио, омлитавио, убледео и угојио се. СКОЈевци више нису били младићи и девојке спремни на «воду и ватру» за «уједињење пролетера» већ су се претворили у трнку пуну трутова. Млади комунисти претопили су се у младе каријеристе који више нису брали бригу за међународном правдом и светском револуцијом већ су гледали како себи да изграде најбоље позиције за касније каријере. Они нису веровали ни у комунизам нити било који други «изам», осим «себизма». Цветове тог СКОЈ-а можемо данас видети као распамећене лидере странака Владе и опозиције, директоре, приватнике, ситне и крупне капиталисте, пропале професоре и вечите полтроне.

Такав СКОЈ није требао «вањског непријатеља», распао се он и иструлио изнутра, тако да су га почетком деведесетих десничари згазили као гњилу воћку. Оно мало штеточина што се из њега измигољило касније је покварило и друге «воћке» у које се увукло. Препознајемо њихове бивше адресе по ланцима и катанцима на вратима фабрика и предузећа по Србији, по паучинама на опустелим огњиштима села по Србији.

Левичарима је дуго требало да поново добију вођу који би могао да их реорганизује и поново подигне црвени богоборни барјак. Први озбиљни покушај реорганизације био је «пројекат Отпор». Западне силе уложиле су огромна финансијска средства у овај пројекат, обезбедили су им медијску и финансијску моћ на домаћем нивоу и успели да створе један прилично широк и разгранат покрет који је неколико година деловао са већим или мањим успехом. Једна од основнох грешака конструктора овог покрета је што су под своје окриље примали све, било је ту чак и много десничара, монархиста, равногораца, којима је жеља била да се обори Милошевићев левичарски режим.

"Отпор" је био неоптерећен јасном идеологијом и јасним и озбиљним правцем деловања. Била је то организација за једнократну употребу. Када је Милошевић оборен, већ од зиме 2000. снага Отпора рапидно пада. Сви они који су Отпору пришли искључиво из «антимилошевићевских» идеала почели су да напуштају брод а они који су остајали уплашили су се да ће потонути. Финансијска помоћ из иностранства пребачена је на пројекте грузијског и украјинског Отпора, а бољшевицима по Србији остале су само мрвице, односно надокнаде за путовања вођама Отпора који су слани као инструктори Отпорашима Грузије, Украјине, Албаније и других источноевропских земаља. Одмах након револуција у Грузији и Украјини и фијаска у Белорусији, Отпор потпуно нестаје. Интегрисан је у редове бледолевичарске Демократске Странке.

Нови талас ватрених левичара поново долази уз помоћ финансијске ињекције са Запда, тачније из фондације «Отворено Друштво» Ђерђа Сороша и једно крило Демократске Странке одваја се као идеолошки наследник предратног СКОЈ-а. Та фракција ДС-а ускоро постаје позната као Либерално Демократска Партија и базирана је на култу вође, односно на «политичком кредиту» Чеде Јовановића. ЛДП је чак успео да уђе у парламент Републике Србије, након најскупље предизборне кампање икада вођене у овом делу света. Десничари су се својевремно изругивали овој малој али јакој левичарској групи јер су трошећи десетине милиона долара освојили најмање гласова, превиђајући чињеницу да је као резултат те кампање читав НВО сектор, као и сви лево оријентисани покрети, пројекти, странке и појединци, интегрисан у ЛДП који је постао нови наследник СКОЈ-а. Колико је аутентичан видеће се када се финансијске славине затворе.

Оно у чему се сада огледа снага ЛДП-а је то што је њихова идеологија крајње лабава и изузетно растегљива. Раме уз раме су ту поборници сецесионизма на Санџаку са сецесионистима Војводине, а ови са косовским сецесионистима, Косовски са удружењем за «права» педера, педери са удружењем атеиста, атеисти са демохришћанима, демохришћани са националним мањинама,... ланац се протеже у недоглед. Но, ако би се ЛДП реорганизовао и почео своје унутрашње везе градити на афирмацији одређних вредности уместо негацији, он би се распао у рекордном року. Овако их на окупу држи пре свега заједнички финансијски интерес, затим противљење целовитости србске територије, слободи србских ратних ветерана, верској слободи, пре свега хришћана, а затим и осталих религија, слободи говора својих противника, и тд.

десни левичари

Осим левичара либерала, односно ЛДП-оваца, који се залажу за либерализацију моралних и етичких норми, односно «дефрагментацију» свих друштвених норми и изградњу «отвореног друштва», тј. за «грађанску диктатуру», постоји и друга врста левичара- тоталитаристи или неонацисти. Неонацисти, чији се омладински покрет зове «скинхеди» неретко се сврстава у «екстремне десничаре» што је ординарна глупост. Неонацисти, односно «скинхеди», су екстремни левичари, као и ЛДП-овци, само се од ових других разликују по томе што нису грађани већ националисти а поврх тога и расисти.
Треба додати да и међу скинхедима постоје унутрашње поделе тако да су неки више комунисти или анархисти него неонацисти, али су ови ипак најбројни, најраспрострањенији и најјачи.

То што су неонацисти супротстављени капитализму и плутократији чини их левичарима, а супротстављање комунизму и демократији чини их десничарима. За њихово сврставање у трећи пут недостаје им јасна духовна линија. За место међу "трећепуташима" није довољно само сврстати се против левице и деснице, већ треба имати и јасан афирмативни циљ. Та духовна линија недостаје неонацистичкој, накриво насађеној, омладини. Највише што се може признати овој подгрупи јесте да са левице нагињу трећем путу, као што ћемо касније видети да поједине десничарске групе трећем путу нагињу са деснице.

Додуше, већина припадника ове субкултуре и не познаје идеју односно идеологију којом се кити, већ то ради из чистог «фолклора», или у таквим водама заврше водећи се «менталитетом крда» (попут појединих навијачких група). Углавном се ради о тинејџерима а њихов активизам своди се на физичко насиље иза којег не стоји апсолутно никаква позадина. Ако се левичари либерали воде ментално-вербалним насиљем без покрића, онда их скинхеди надопуњују физичким насиљем.

Неспојивост ове левичарске подгрупе са идејом србства, са којом већина скинхеда покушава да повеже своју заблуду, огледа се у недавном отварању хрватског форума на највећем неонацистичком сајту. До сада се међу различитим националним подфорумима, од земаља бивше СФРЈ, налазио само подфорум «Србија» а од скора је постављен и «Кроатски». Усташка омладина одмах је почела са добро увежбаном пропагандом против Срба као «ниже расе», док србски скинхеди и даље, узалудно, покушавају да увере Хрвате како смо ми «бела браћа која треба да се уједине против заједничког непријатеља».


Десничарска омладина у Србији


Србска омладина која се пре Другог светска рата окупљала у десничарским организацијама била је оно у шта се СКОЈ претворио после рата- гњила и трула воћка. Десничари, у овом или оном облику, владали су Србијом од доласка Карађорђевића на престо, већина те десничарске омладине била су њихова деца одрасла у покондиреним салонима, са француским манирима и енглеским обичајима.

Десничари нису били кадри ухватити се у коштац са било ким или било чим, а поврх тога нису били ни заинтересовани за било какву ангажованост како би бранили своје позиције. Охоло су са висине гледали на друге око себе и били су крајње изненађени када су видели да им крајем 1930их година измиче тло под ногама. Једино што су успели урадити јесте несрећни пуч од 27. марта где их је насанкала енглеска служба, а они "посредно" целу Србију.

У току Другог светског рата десничарска омладина скоро да није ни постојала. У почетку су се стидљиво организовали у оквиру Југословенске Војске у Отаџбини, односно Равногорског покрета, али су се ускоро и ту или расули или пали под утицај левичара који су вукли «политичке потезе» Равне Горе.

Након рата десничари у Србији не постоје у организованом облику, и јављају се тек половином 1980их година, углавном на фудбалским трибинама. Навијачи који су почели да гребу по врху леденог брега «Деснице» били су прва организована и ангажована омладина у Србији још од почетка 1950их. Њихово «десничарење» није се заснивало на било каквом детаљнијем познавању «деснице» већ на пуком контрирању «левици». Навијачка ангажованост и даље је присутна, били су један од фактора политичког живота од почетка Отаџбинских ратова до петооктобарског пуча, увек «мишић вез ума», вечито изманипулисани тако да раде за туђе интересе. Ипак, фолклорно остали су «десничари».

Половином деведесетих борба левичара и десничара пренела се и на БУ. Овај пут десничарима је било лако да после дуже од пола века преузму ствари у своје руке. Но, како су се тада у десничаре сврстали сви они који «нису левичари», ускоро је дошло и до кризе међу «десном омладином». Дошло је до раслојавања на националисте десничаре и националисте «трећепуташе», односно светосавске националисте. У неком процепу између једних и других остали су покрети попут «Образа» који нису успели да преживе ово раслојавање.

Кризу на «десној» страни искористили су левичари и већ од појаве "Отпора" БУ (и други Уиверзитети у Србији) поново су у рукама левичара. Међу десничарима на прво место избила је организација «Двери Српске» која се окупља управо на БУ. Близу њих су и десетине Равногорских покрета, окупљене око крагујевачког листа «Погледи». Ова десничарска фракција прва је међу Србима која се већ неколико година, уз стриктну блокаду финасијских и медијских полуга моћи, успешно носи са својим идеолошким противницима. Њихова успешност додуше не огледа се у неком посебном успеху када се ради о конкретним делима, мада им се мора одати дужно признање за борбу коју су борили колико су могли. Њихов успех данас је и сама чињеница што још увек постоје у организованом облику. Најконкретнија дела и акције своде се на штампање периодичних публикација и предавања. Салонски национализам, без икаквог активизма, битисање и «чекање».

Средња генерација десничара, односно оно што је требала бити десничарска омладина почетком деведесетих, данас је сконцентрисана у политичким партијма као што су Србска Радикална Странка, Демократска Странка Србије, Србски Покрет Обнове, као и све друге фракције које су из њих произашле. Србски Покрет Обнове је почетком деведесетих мога бити нешто више од још једне партије, те отуда и његова тадашња популарност међу навијачима као и квази-обнављање квази-равногорске идеје која се врло брзо претворила у спрдњу.

Након СПО-а, најближи организовању «народног покрета» били су Радикали након што су власт 2000. године од умерених левичара преузели екстремни левичари. Радикалима је рок за организовање ширег народног покрета на пољу деснице истекао са последњим изборима. Након што су поново учинили све да избегну власт и компромитовали кредит који су имали код страначки неопредељених десничара, СРС је поново сведена на ниво још једне партије у низу оних који се боре за привилегије које доноси власт односно опозиција.

Покрет 1389 који и сами тешко можемо класификовати као леви, десни или пак светосасвки јер једноставно нема одлику ни једне од ових фракција ипак се мора, макар декларативно, окарактерисати као десница. Наиме, иако сам покрет нема јасну идеологију коју прати, евидентно је да је већина чланова овог покрета уједно и члан или симпатизер тренутно најбројније десничарске партије у Србији, Србске радикалне странке. Ово је пример омладинске деснице која нагиње трећем путу, али је и даље недекларисана десничарска струја.


Светосавска омладина у Србији


У периоду између два светска рата у Србији је букнуо и националистички дух омладине, ови ватрени светосавци окупљали су се око организације «Бели Орлови», који је касније био подмладак ЈНП «ЗБОР», да би у току рата били окупљени у Србском Доборвољачком Корпусу. Ови србски омладинци називани су и «љотићевцима» за време и непосредно после Другог светског рата, и након пораза који су претрпели у сукобу са Црвеном Армијом, повукли су се из Србије.

Њихова ангажованост и ватреност била је једина брана комунистима да пре или за време рата завладају Србијом. Једино су «светосавци» могли да се носе са таласом левичара који је запљуснуо Србију када и остатак Европе. Дуго година затим оптуживани су да су били и блиски сарадници екстремних левичара као што су нацисти, за шта их и данас оптужују како десничари тако и левичари, али је њихов став био јасан већ тада.

По одласку у емиграцију «светосавци» су се повукли у СПЦ. Из њихових редова изашао је батаљон свештеника и монаха, па чак и неколико Владика. Сваки храм у србској емиграцији имао је барем једног или двојицу из ове «субкултуре» који је у цркви одржавао живот омладине, организовао хор, мобе, књижаре, културне и духовне вечери,... У време «америчког раскола» ова струја остала је верна србском патријарху и на својим плећима изнела очување СПЦ ван Србије. У самој Србији није их било у организованом облику.

Почетком деведесетих неки од ових, сада већ ветерана, враћају се у Србију и отприлике у то време широј јавности у матици постаје доступна и њихова литература. Убрзо се развија јак фронт националне светосавске омладине. Тај фронт је дуго био неповезан и лабав, са слабим идеолошким темељима. Дуго се није могао разликовати од класичне деснице. Лице треће Србије умили су феномени као што су "Нова Искра" и "Мисионарска школа при храму Светог Александра Невског" у Београду, а мало затим и "Образ", те "Ново Видело" и "Коментар".

Први човек који је учинио значајан помак међу светосавцима на пољу активизма био је блаженопочивши Небојша М. Крстић. Крстић је за собом оставио мноштво покрета, организација и институција које је он основао, водио или у којима је оставио свој печат, а међу којима је предњачио Отачаствени покрет Образ. Убрзо по убиству Крстића, децембра 2001. године, постало је очигледно да иза њега нема никога ко би могао да настави започето и «крстићевци» су се расули и распали.

Међутим, у последње две године ова струја поново узима маха. «Светосавци» су се организоавли и оспособили неколико јаких и утицајних гласила (било штампаних или електронских) а затим су и остатци распаднутих покрета и организација као што су «Образ» и «Јустин» успели да се организују у мање ћелије и братства. Данас смо сведоци рађања «стоглаве аждаје» србског отпора о којој је својевремено говорио још један почивши идеолог «трећепуташа» (можда и најзначајнији, као теоретичар) Драгош Калајић.

Оно на чему су се «крстићевци» спотакли било је оптерећење међусобно супротстављеним идеологијама. Образ је покушао да обједини «светосавце» да би се ускоро затим декларисао као «либертаријанска десница», управо оно против чега би требао да се бори. Чланство Образа било је недорасло таквој идеолошкој диктомији и кренуло је осипање. Левичари су овај процес чак успоравали лепећи «Образу» етикете «неонациста» и «клерофашиста» са чиме ови никада нису имали везе, и да није било овог вештачог «подгревања» главна перјаница «светосавског национализма» расула би се и много пре.

Препреку на којој су се распали «крстићевци» прескочили су нови, млади и полетни покрети међу којима данас доминира Народни Покрет «1389.»! Младићи и девојке са четвероцифреном лозинком данас су главни покретач национално свесне србске омладине, уједињујући симпатизере «светосаваца» и десничаре у борби против екстремних левичара. Истина је да 1389 још увек не мора да доказује да није «нацистички» или «клерофашистички» покрет, што му оставља сасвим довољно енергије за конкретан активизам, али нажалост недостатак јасне идеолошке одреднице оставља и огроман простор за злоупотребе и неспоразуме који се већ наслућују. Ово су након овогодишње офанзиве покрета «1389» препознали и левичари те је већ кроз режимске медије кренула сатанизација, а од летос је, затврањем двојице активиста због «политичко-друштвене неподобности» кренуо и прогон активиста.

Данас су левичари обједињени око две партије (ДС и ЛДП) и окупљени око једне медијске куће (Б92). Десничари су окупљени око једне организације (1389), једне партије (СРС) и два часописа («Двери» и «Погледи»). Светосавци су организационо разбијени у стотињак малих ћелија.