Владика против потурица

Његово Преосвештенство Владика Милешевски Г.Г. Филарет штрајкује глађу јер му црногорске потурице не дозовољавају да уђе у овај отцепљени део србског отачаства и на тероторији своје Епархије служи Свету Литургију.

Објашњење црногорског режима, зашто не дозвољавају високодостојнику хришћанске цркве да уђе у сопствену епархију је то да је Владика Филарет осумњичен као «јатак» србских хероја Др. Радована Караџића и ђенерала Ратка Младића. Треба ли подсећати да су и Др. Караџић и ђенерал Младић још увек званично само осумњичени и пред једном антисрбском установом као што је хашки тзв. трибунал.

Потез Владике Филарета је свакако интересантна тема за теолошку анализу. Да ли је хришћанину дозвољен штрајк глађу? Ако буде приморан да пости до смрти, да ли ће то бити самоубиство? Треба ли Владика хришћански смерно да трпи неправду и христоборство црногорских потурица?

С киме је Владика у сукобу

Пре свега, морамо јасно указати на чињеницу да се власт у Црној Гори јасно дефинисала као антисрбска и антиправославна, односно антихришћанска. Осим демагошких одредница које су их смештале у ове категорије, потурице су свој став и у пракси потврдиле угошћујући траженог терористу Чекуа као «државника», затим минирајући, рушећи и скрнавећи храмове СПЦ, додељивањем титуле «почасног грађанина» председнику НДХ Стипи Месићу, и коначно забраном уласка у Црну Гору србском Владици.
Подсмевање како Епископу Филарету и његовом мучеништву, а тако и свим хришћанима света настављено је писмом Јусфа Калемперовића, министра унутрашњих послова ове прве приватне државе у свету, који обавештава Владику да је «једна од опција за добијање црногорског држављанства и женидба црногорском држављанком».

Друга ствар коју треба да појаснимо пре него што пређемо на духовни смисао овог чина јесте да потурице никако не смемо мешати са Турцима. Ми знамо да «када је Турчин крвав до лаката, потурица мора бити до рамена», па тако знамо да оваквих случајева није било ни у време Турске владавине балканом. Да се мало шта променило по питању односа са Турцима говори и чињеница да је нашем Епископу подршку упутио и старешина пљеваљске џамије, имам Самир Кадрибашић који је коментарисао случај речима да се ради о «кршењу људских права незапамћеном на подручју Црне Горе».

Са духовне стране


Свети Филарет Московски учи нас да «љубимо непријатеље личне, сатиремо непријатеље отачаства и гнушамо се непријатеља Божијих», а ово што се дешава епископу милешевском сигурно није лични анимозитет. Ради се дакле о систематском затирању србског и хришћанског трага у некада поносној србској земљи. То оправдава борбу коју је прихватио Владика Филарет, и даје светачки ореол његовом мучеништву.

Шта је данас штрајк глађу, било за хришћанина или нехришћанина? То није пост, али није ни самоубиство нити самоповређивање, то је легитимни вид борбе против антихуманог и богоборачког Система. Ако би неки затвореник у времену пре демонократије одлучио да почне штрајк глађу да истера «правду», то би изазвало општи смех околине и/или тоталну индеферентност надлежних. Како се демонократија прогласила за некакву религију хуманизма а човека за њеног богића, у очима демонократског света штрајк глађу је аларм за најозбиљније кршење основних људских права.

Владика Филарет нажалост нема прилику да дигне на устанак своје верне па да јуначки одбрани своја права. Али зато је нашао начин да се против Система бори оружјем Система. Наш Владика ову борбу не може да изгуби, или ће потурице попустити или ће на рукама носити крв још једног мученика Христовог. Његова евентуална смрт не би никако била самоубиство, као што није самоубиство ни смрт Војводе Синђелића, или смрт монахиње која се, бежећи од разбојника, баца са куле да би избегла телоскрнављење. То је јуначка смрт, жртвовање за веру хришћанску.

Светачки ореол већ светли око главе Владике Филарета, Срби и други хришћани, крените на поклоњење свештеномученику.

Косово се отцепљује од Словеније!

Словеначка војска (sic.) изградила је Шиптарима основну школу у Метохији, у близини Пећи, а «част» да пресече врпцу на свечаном отварању имао је тражени терориста Агим Чеку. Чеку је на отварање стигао директно са Бледа где је присуствовао форуму који је уприличен у вези са будућим словеначким председавањем Европском Унијом.

Агим Чеку је по повратку из Словеније имао добре вести за своје присталице и шиптарску популацију на Косову и Метохији. Наиме, данашња «Политика» преноси Чекуову изјаву у којој он каже: «Премијер Јанез Јанша ми је данас гарантовао да ће се у Европској унији (током предстојећег председавања) потрудити да постигне сагласност о подршци независности Косова, а ако Европска унија не достигне јединство Словенија ће бити једна од првих држава Европске уније која ће признати независно Косово.»

Ово је у изјава коју је емитовала словеначка државна телевизија у оквиру централне информативне емисије. Наводе се још и изјаве појединих словеначких официра који жале што се први контигент њихових војника не враћа кући као «ослободитељ» Косова, али рачунају да ће барем независност доћи у време њиховог председавања Европском Унијом.

Остаје нејасно по којој логици Словенци деле нешто што није њихово, или се можда ради о лоше протумаченој понуди Словенаца да Шиптари своју Велику Албанију праве негде под Алпима.

За то време, словеначки Меркатор отворио је најновији мега-гига-екстра-супермаркет у Новом Саду, коме додуше врпцу није пресекао Агим Чеку већ Маја Гојковић из Србске Радикалне Странке. Обрни окрени- словенци препакују србско и продају нам «под увозно».

Сулуда ситуација у којој и власт и опозиција желе по сваку цену у Европску Унију, па и они који причају да не желе «баш по сваку цену»* понашају се другачије, а Европска Унија за то време активно ради на нихилацији Србије, могућа је само у "нашем" либерал-демонократском систему.

У време док се чак и капиталистима из Србије** забрањује улагање у привреде западних комшија, а једна Словенија предводи кампању за распарчавање Србије, ми са њима одржавамо и економске и дипломатске односе.

У другом пак чланку истог броја «Политике», преноси се изјава руског амбасдора у Минску да је Русија спремна да размести своје нуклеарно наоружање по Белорусији. Белоруси, каже се у чланку, свесни су да нису много омиљени на западу па немају ништа против војног савеза са моћном Русијом. Остаје да чекамо и видимо како ће Словенија реаговати на ову «непослушност» Белоруса и шта ће одцепити њима а шта Русима.

*пре свих Србска Радикална Странка

**Не постоје тзв. «србски капиталисти», нити капиталисти било које друге нације, боје или вере,... Капиталисти су, без обзира из које земље долазе, увек то што јесу- паразити.

О СТИЦАЊУ И ГУБЉЕЊУ ПРИЈАТЕЉА!

Стара пословица каже: «на муци се познају јунаци». То су ових дана научили и браћа Грци, а вала и Срби су имали шта да науче о самима себи.

Када смо пре само неколико дана говорили о нашој незахвалности према Русима и руском народу, за огледни период узели смо само делимично ХIX и XX век. Сада ћемо рећи коју реч о Грчкој, а узећемо за пример само последњих непуних 100 година, и то само у «блиц варијанти».

Када је оно дошао тренутак коначног ослобођења Србије, 1912. године, и када смо након пет векова ослободили и осветили освештано Косово и Метохију, главни савезник били су нам Грци. Када нас је следеће године напала Бугарска, да сачувамо Јужну Србију помогли су Грци. То је утемељило Грчко-Гугарску мржњу и Грчко-Србску љубав.

Када су годину дана касније Срби остали без земље, Краља, армије,... читав наш народ спасен је у Грчкој. Наши преци који су јуначки изгинули у том Првом светском рату достојно су сахрањени у Грчкој и нема србског споменика у свету (укључујући и саму Србију) да се боље одржава од тих у Јелади.
Када су Срби «с ону страну Дрине» поново дошли на удар повампирене НДХазије, први који су нам притекли у помоћ били су браћа Грци. Многи србски ратни сирочићи, ђаци, студенти, избеглице,... први су пут море видели у посети Грчкој где су их браћа примала у госте и држала као мало воде на длану. Долазили су и грчки добровољци у Републику Србску и Републику Србску Крајину, и то у време када се данашњи србски министар војни крио у Грчкој као дезертер.
Хуманитарна помоћ неизмерних вредности непрестанио је стизала са Пелопонеза. А када са Србима нико није хтео ни фудбал да игра, Звезда и Партизан имали су част да угосте Олимпијакос и Панатенаикос. Србски кошаркаши су прво послератно злато узели у Грчкој, где су били скоро па домаћини (Србин нигде није могао без визе осим у Грчку).

Када нас је НАТО напао 1999, Грчка је, као чланица Атлантског савеза, била на нашој страни. Нигде протести нису били тако масовни и ангажовани као у Грчкој. Поново је стигла и хуманитарна помоћ.
Када је коју годину касније горео Хиландар, први су Грци скочили у помоћ! Грци су и тиме Србима на делу показали како се стичу пријатељи. Заиста, у нама Србима стекли су вечну браћу, пријатеље и савезнике. Једина мука (и њима и нама) је што смо ми мањина и у Србији, којом не владају Срби него грађани, а грађани не воле Србе и њихове пријатеље. Они су сви у комплету «затуцани, заостали, ретроградни и фашистоидни». А да, никако не заборавити како су Срби од Грка и научили како да буду «клерофашисти» и «тлачитељи људских слобода» (пример са Светом Гором на коју жене не могу).

Хрвати још кукају како су након што су напали мању групу Срба на отвореном првенству Аустралије у тенису, јануара ове године у Мелбурну, фасовали батине јер су Србима у помоћ прискочили Грци.

Е ако Грци знају и ако су нам показали како се стичу пријатељи, да видимо ко зна и ко би нам могао показати како се губе пријатељи. Ко ће други него Србија под влашћу грађана, односно, прва балканска Грађанија.

Неколико година након свих ових недаћа у којима су нам се Грци нашли у невољи, Србији се указала прилика да у неприлици прискочи и покаже своју захвалност. Планули су пожари у Грчкој, у сред туристичке сезоне када армада србских туриста лежи по грчким плажама. Само месец дана након што смо и сами осетили шта значи борити се против ватре и након што су и други нама помагали (без руског канадера још би смо трчали са кофама по Србији).
Људски животи су у питању. Преко шездесет жртава од петка до уторка. Стотине ватрогасаца и војника свакодневно излажу своје животе опасности како би спасили што се спасти да. Понуде за помоћ, и што је најбитније- конкретна помоћ, стижу са свих страна. Одасвуда, само не из Србије.
Да срамота буде већа, Грчкој су у помоћ прискочили буквално са свих страна, више од једанаест земаља активно је укључено у борбу а међу њима и Бугарска. Сви само нема Србије.

Председник Србије распитао се каква је ситуација у Грчкој и наредио начелнику србског генералштаба да стави војску у стање приправности за случај «ако буде требало помоћи». Ако буде требало? Србија се пита треба ли помоћи људима који буквално преклињу за помоћ.

Опет ћемо сутра слагати приче о томе како нас «савезници остављају на цедилу» када Грци ставе војску у стање приправности док не виде «треба ли помоћ Србима» које сатраше пожари, земљотреси, поплаве, шиптари,...

РУСИЈА - АВГУСТ 2007.

На пољу глобалне политике и међународних геополитичких односа, август 2007. године Господње ничим не подсећа на исти месец претходних година. Чињеница да Русија васкрсава, да председник Путин опљачканој и с ногу обореној држави враћа снагу а осиромашеном и деморалисаном народу самопоуздање и самосвест, готово свима је већ одраније јасна. Међутим, у августу ове године свет су готово свакодневно, једна за другом, обилазиле вести о значајним војним достигнућима и великим научним подвизима Русије.

Петог августа је у подмовском граду Електростаљ први пут “на бојево дежурство” инсталиран нови руски противавионско-ракетни систем “С-400 тријумф”. Пригодној свечаности присуствовало је и свештенство Руске Православне Цркве, те је освештало ново оружје које ће, према најавама званичника, штитити централни део Русије од претњи из ваздуха, укључујући и претње из космоса. Нови систем намењен је за уништавање свих данас познатих ваздушних мета - летелица произведених “стелт” технологијом (тзв. невидљивих), оперативно-тактичких и балистичких ракета средњег домета. По заштићености од препрека и могућности погађања брзих мета неколико пута превазилази досадашње “С-300” и “С-200”, које ће и заменити. Најављен пре десет година, систем “тријумф” може да замени три мобилна вишеканална противавионско-ракетна система “С-300”, који штите московско небо од 1979. године, а у стању је да погоди авионе и ракете практично на висини од 10 метара, док је минимална висина за амерички систем “патриот” 60 метара. Осим тога, за разлику од “С-300” који је истовремено могао да дејствује по шест мета, “С-400” има могућност да гађа 12 мета. Овај догађај у Електростаљу логично је протумачен као најконкретнији одговор Кремља на америчке планове о инсталирању ракетног штита у централној Европи.

Већ средином августа, Владимир Путин је посетио радарску станицу “Вороњеж”, недалеко од Санкт Петерсбурга, уз коју је инсталиран и систем “С-400”. Ова најсавременија радарска станица контролише територију од Северног пола до југа Африке, а још једна слична станица се тренутно подиже и у близини града Армавира у Краснодарској области.

Недуго затим су на Уралу почели заједнички руско-кинески маневри, у којима је учествовало 6.000 руских и кинеских војника, а нагласак је био на антитерористичким операцијама. Интересантно је да је овој великој војној вежби, осим руског и кинеског председника, присуствовао и председник Ирана Махмуд Ахмадинеџад. Током маневара, Владимир Путин је лично донео одлуку о обнови лета руских стратешких нуклеарних бомбардера у међународном ваздушном простору, па је тако укупно 14 нуклеарних бомбардера полетело са седам аеродрома у Русији на мисије изнад Атлантског и Пацифичког океана.

“Руси наговештавају да би њихова флота могла да се врати у Средоземље, користећи, највероватније, сиријске луке. Путин је упозорио да Русија мора да модернизује свој нуклеарни арсенал да би парирала плановима Бушове администрације да изгради антиракетни штит у Европи. Можда други хладни рат још није почео, али нема сумње да је руска спољна политика постала агресивнија, пошто је процењено да су интереси Москве исувише дуго били игнорисани. Порука је јасна - Русија се вратила и сада је важан играч на међународној сцени”, коментарише Џонатан Маркус, експерт Би-Би-Сија за међународне односе.

У међувремену је руска истраживачка екипа забола заставу Руске федерације на дно леденог мора Арктика. По изласку на површину мора, вођа руске арктичке експедиције Артур Цилингаров је изјавио: “Арктик је наш. Пространства која воде од наше обале ка Северном полу део су руске сибирске платформе”. Научници тврде да се испод широких пространства Арктика налази једна четвртина светских резерви нафте и гаса, као и наслаге злата, платине, дијаманата. Овај научни и стратешки успех Русије изазвао је велико незадовољство и саркастична реаговања осталих земаља-претендената, које својим обалама излазе на Арктик, а пре свих САД и Канаде.

Тако, догађаји који су обележили август 2007. требали би најзад да увере и последње скептике и русофобе да се руски Медвед коначно пробудио... И усправио.

"ПУЦАЊ У ПОТИЉАК"- Ко су људи који су стајали иза Зорана Ђинђића?

Без намере да се оспорава пресуда која је извршиоце атентата на Зорана Ђинђића спаковала у одговарајућу установу на подуже време, бавићемо се њеном «празнином» и пропустима. Немамо намеру ни да истражујемо ко би могао бити потенцијални налогодавац и/ли инспиратор овог недела, за то ваљда плаћамо порез. Хајде међутим да погледамо каквог се то друштва ухватио покојни премијер па је завршио пред «стрељачким стројем» организованог криминала.

Веровали или не, следбеници, идолопоклоници и самозвани «настављачи његове политике» су у почетку свог политканстког ангажмана били «најокорелији србски националисти», а некима се смеши и етикета «клерофашиста». Како се један Ђинђић, набеђени грађанин, нецрквени агностик и либерал-демократа могао окружити "националистима"? Срели су се на пола пута.

Демократија је одавно прешла границе друштвеног питања, политике и политикологије и прешла у домен религијског. Још је Шарл Морас детљаније анализирао овај феномен у периоду између два светстка рата. Након «грађанске револуције» у САД средином друге половине ХХ века она (демократија) је и дефинитивно постала једино «политички коректно» опредељење како јавног мјења тако и сваког појединца.

Нико се данас неће одрећи демократије и кренути неким другим путем из користољубља. Одрицање (од) либерал-демократије може донети само невоље, и то не само «професионалним политичарима», тако да мирна срца можемо закључити да ако је Ђинђић икада (као што се у последње време неосновано инсинуира) свој јакобински поглед окренуо мало десније, то је морао учинити из чисто идеолошких, емотивних и несебичних мотива.

То су знали и они који су му због тога «пуцали у потиљак», а то су по логици ствари могли учинити само они који су се налазили иза њега, никако они који су стајали на супротној страни. Да видимо дакле какви су то карактери марширали у тој «паради револуционара», колико су веровали у своје «идеале» и ко још може веровати у њихове речи.

Када је почетком деведесетих плануо ослобођени национализам први који су се ухватили у коло били су ови потоњи «ђинђевци», a када је крајем прошле деценије национализам проглашен за «болест» они су се брже боље пребацили у супарнички- грађански либерал-демократски табор.

Репови које су либерал-прелетачки паразити оставили за собом ових дана укљештени су у вратима која су залупили форумаши неколико националистичких сајтова, пре свих «српски националисти» и «српски интернет парламент». Један од посвећенијих «иследника» међу поменутом дружином представио је јавности читаву «збирку радова» данашњих перјаница ЛДП-а, разних НВО-а и других антисрбских и антихришћанских организација у Србији, користећи њихова «изабрана дела» из «четничке», «клерофашистичке», «ратнохушкачке» и какве све не штампе...

На првом месту међу «подржаваоцима злочиначког режима» (можда су овде наводници и сувишни) је нико други до Чеда Јовановић који је, како се наводи, у време Отаџбинских ратова у РС и РСК по зидовима своје собе лепио постере са ликом ђенерала Младића, протествовао због немешања Србије када је Хрватска окупирала РСК, потом на студентским протестима рецитовао стихове Гаврила Принципа да би се одмах по завршеним студијима учланио у ДС а након атентата на Ђинђића отцепио један део партије и основао «необољшевички» ЛДП.

Као илустрација ових Чединих ставова наводе се изводи из његовог текста који је «Чеда-демократија» објавио у листу «Траг истине» у импресуму описаног као «србски конзервативни гласник» (sic.). Чиме би се Чеда ту бавио него инсистирањем на обнови монархије, пљувањем по хашком трибуналу (којег као и Шешељ неколико година касније назива инквизиторском установом) и сличним темама.

На посланичкој листи ЛДП-а нашао се још један од оваквих паразита, Драгослав Алексић из Вршца. Алексић је своју политичку каријеру почео као члан СПС-а, да би затим био и народни посланик ове странке, а у време «милошевићеве страховладе» успео је домоћи се и места градоначелника у Вршцу.

Као шлаг на торту долази чињеница да је Алексић у време ослобађања Вуковара био «србски добровољац» на источнославонском ратишту са кога је србској јавности поручивао да је тамо отишао јер је то његова «патриотска дужност». Касније је Алексић, подсећа форумаш под псеудонимом Вид, са скупштинске говорнице позивао на «стрељање дезертера», а није згорег ни подсетити се да је један од тих дезертера био и данашњи министар одбране у Влади Републике Србије, Драган Шутановац.

Следећи у низу кандидата за рубрику «вероавли или не» је историчар Никола Самарџић који је годинама био колумниста четничког и десничарског листа «Погледи» да би данас догурао до једног од главних идеолога и потпредседника ЛДП-а.

Форумаш под надимком «Неба», који је и сакупио већину материјала, из обиља Самарџићевих писанија у националистичкој штампи посебно указује на пикантерије попут:
«-По етничком праву у српску државу морале би улазити све оне територије које насељавају Срби; - криптонацистички нови светски поредак; - спискови Срба осумњичених за ратне злочине састављани су у Београду; - десила су се бестијална зверства мухамеданског талога прикупљеног са азијских пустара и увезеног у Европу; - хистерична дрека о претежно измишљеним српским злочинима; - претећи лавеж Сотониног слуге Андреа Гликсмана; - историја стварања ЕУ је прича о диктатури мултинационалне бирократије и њеном преузимању власти од институција националних држава; - масонско зло ЕУ - шефа посматрачке мисије ЕЗ Бернара Кушнера, који је учествовао у распиривању хистеричне антисрпске кампање, је требало привести, саслушати и церемонијално протерати;»

Овде ни изблиза не престаје списак бивших националиста а данашњих првака антисрбског покрета. Следеће у низу звучних имена је главом и брадом Биљана Србљановић. Ни Србљановићка није дозволила да се колач дели без њеног учешћа. Њено име годинама се налазило у импресуму већ поменутих крагујевачких «Погледа», одмах уз «колегу» Ивана Меденицу. Данас им се имена поново налазе у истом импресуму- блогера Сорошеве Б92.

А када већ говоримо о «уметничком батаљону» не смемо заобићи и негдашњег министра културе из Ђинђићеве ере, а потоњег Чединог следбеника и "дисидента", Бранислава Лечића, који је у почетку своје политичке каријере славу стицао читајући одломке текстова Димитрија Љотића, заједно са Исидиром Бјелицом и Небојшом Пајкићем. Уз њега се ту помињу и имена Срђана Драгојевића, Бобана Скерлића, Милутина Петровића...

Дотични Петровић је, сведоче форумаши који у својим архивама чувају старију литературу, у време својих патриотских дана писао за "вероватно најдеснији часопис који је икада излазио на србском језику, «Нове Идеје»" Драгослава Бокана. Након што су се времена променила и власт узели либерали Петровић је постао активиста младих «чедиста» и предводник ЛДП-а у прошлој предизборној кампањи. Творац предизборних спотова типа «Нећу да ми гуслају о животу».

Ова листа се свакако може допунити и многим именима која се (још увек) нису нашла на удару најновије офанзиве србских форума, међу првима свакако ратним градоначелником града Книна, Драгом Ковачевићем- данас такође перјаницом ЛДП-а и «блогером» Сорошеве Б92. Затим покојним Миланом Бабићем који се тек у Хагу одрекао своје екстремно десничарске политике и постао новорођени демократа. Један од тих прекодринских прелетача је и Вељко Џакула, најпре вођа србског устанка у Западној Славонији и потпредседник крајишке Владе а након окупације РСК 1995. «почасни грађанин Хрватске» и сведок оптужбе у процесу против бившег председника РСК Милана Мартића у Хагу.

Не треба заборавити ни Милољуба Албијанића који је, како «бруји чаршија» на свом венчању уз (неизбежну) народну ношњу на челу носио четничку кокарду, да би већ колико сутра заступао сасвим супротне ставове као представник странке Г17+.

За крај смо оставили највећу громаду која се у кањону србске политичке поделе одвалила од десног зида и откотрљала на врх левог- бившег министра иностраних послова Републике Србије, бившег четника, бившег националисту над националистима Вука Драшковића и читав СПО. О њему верујемо не треба трошити речи, Вук је феномен који је успео засенити и ове омладинце попут Чеде и Биљане Србљановић.

Имена која су горе наведена само су врх леденог брега. Колико је тек прелетача који нису експонирани колико и њихови идоли па се њих не дотичемо. Познати су примери људи који су у време промена и политичке нестабилности у Србији носили по џеповима чланске карте неколико партија, од ЈУЛ-а, преко СРС-а до ДС-а. Они који су се сматрали нешто «часнијима» уписнице нису гомилали него цепали, онако како су мењали «животне ставове».

Свима њима заједничка је себичност интереса. То је тип људи који не гледа чак ни партијско пре националног, већ и лично испред партијског. Кренули су као десничари, постајали левичари, данас су «нео-бољшевици» а сутра ће бити шта год затреба.

Крајња по(р)ука би вероватно требала бити нешто у стилу «Политичари свих боја, уозбиљите се! Политиканти свих боја, стидите се! Политиколози свих боја, замислите се!» но то би тек био апсурд- јер они раде рационално и прорачунато, за свој лични интерес, без грама забуне и «непромишљености».
Прикладнија порука је дакле она упућена онима који и данас верују горе набројаним прелетачима и желе своју будућност, своје идеале и своја веровања да повере њима у руке. Дорбо размислите с` киме тикве садите!

СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН - ЕВРОПА И ВАЗАЛСТВО

У Вечерњим Новостима од 18. 08.2007. године, објављен је занимљив и подужи чланак под насловом «Живео без жена» који говори о Светоме Деспоту Стефану Лазаревићу и његовој задужбини манастиру Манасији која ове године обележава шест векова постојања.

У тексту који је сачињен махом од тачних, корисних и занимљивих података, изнета је и једна неоснована оцена, која ће бити предмет анализе овога коментара.

Наиме, у тексту пише као је деспот Стефан, био први србски световни и апсолутистички владар окренут Европи.

Таква тврдња данас може звучати као настојање да се Свети србски деспот прикаже као претеча данашњих европејаца који Србију гурају у чељусти Европске Уније, што би била потпуна бесмислица.

Деспот Стефан је као србски владар, свакако био окренут Европи јер се на европском тлу налази и србска земља, и ту нема ничег чудног. Ипак, данас се од стране многих под појмом «Европа» углавном подразумева њен западни део, те се вероватно желело казати како је деспот Стефан наводно био окренут ка Западу.

Но сагледајмо колико је таква тврдња основана.

Позиција деспота Стефана у сфери спољне политике, квалититативно није била нимало другачија од позиције Светородне династија Немањића, која се борила за свој народ, и која је у њему бескомпромисно чувала праву веру Христову и сузбијала ширење било какве јереси, што свакако није била препрека за успостављање извесних културних и државних веза средњевековне србске државе са тадашњим европским Западом. Једина разлика у односу на Немањићки период, јесте у историјским оконостима које су деспота Стефана натерале на привремени вазални однос према римокатоличкој Угарској. Иначе, и у време светородне династије Немањића, србски двор успостављао је родбинске а самим тим и државне везе са западноевропским дворовима, и уопште, постојао је узајамни културни утицај између тадашњег Истока и Запада Европе, који је можда најбоље оличен у изгледу зидина наших Високих Дечана на којима се преплићу србско-византијски и романски елементи.

Али постоји једна битна разлика између ондашњег и данашњег Запада. Овај данашњи је право духовно блато, лонац за претапање европских државотворних нација и поприште свеопште јурњаве за новцем, самоистицањем и уживањем. Он се налази под влашћу једне неевропске државе (САД), односно економских центара моћи чији најистакнутији припадници имају неевропско етничко порекло. А пошто је дух Запада овладао читавом Европом, и пошто у њој доминирају неевроски центри моћи, утолико се више може рећи да је данашња Европа заправо неевропска па чак и антиевропска.

Данашња Европа није самосвојна какава је била у средњем веку, када су на цени били хришћански идеали. И ондашњи Запад био је делимично духовно помрачен услед отпадије од истинског православног Хришћанства, али и у њему је још увек било елемената хришћанског духа и елемената цивилизацијске блискости са православним Истоком. На тим темељима успостављани су и сви позитивни односи средњевековне Србије са ондашњим европским Западом.

Такође, деспот Стефан је и у време вазалства остао православни Србин и није ни по коју цену прихватао угарски римокатолицизам или турски ислам већ је у своме србском народу неговао светосавски дух, баш као и ђенерал Милан Недић пет векова касније, који је окупираном србском народу враћао националну самосвест, окрњену ванзаветним југословенством. Такав однос је сасвим супротан од односа данашњих власти у Србији, које настоје да народ у што већој мери прихвати западњачки дух и додатно се удаљи од свога националног идентитета и духа својих предака.

Дакле, Свети србски деспот као ни његови претходници на србском престолу, није био окренут Западу, и није се трудио да удовољава било каквим земаљским центрима моћи већ искључиво Богу Живом и Истинитом и интересима свога србског рода. Историја га памти као велког ратника, државника и песника, који је економски и културно додатно уздигао Србију чији су витезови у оно време, побеђивали на турнирима широм Европе. И њему самом, као истакнутом припаднику витешког Реда Змаја, долазили су ратници из разних земаља не би ли их баш он прогласио са витезове.

Србин који је веран Богу и себи, коме су православна вера и своје народно, милије од сваке туђинштине, постизаће успехе и биће угледан и неминовно поштован чак и од стране свих часних туђинаца па понекад и од непријатеља.

А данашњи властодржци у Србији који слепо подражавју туђинске идеале, и служе глобалном завојевачу, неће бити поштовани чак ни од својих ментора, који ће их једнога дана попут прљаве истрошене крпе гурнути у запећак.

«Руси су нас издали» - «Сербы нас пeредали»

Још је Свети Владика Николај геополитички положај нашег духа, или барем циљ ка коме треба стремити, описао као позицију «изнад» Истока и Запада. Касније је Зоран Ђинђић Србију покушао сместити "Ни на Исток ни на Запад". Док је наша геополитичка реалност, посматрана кроз тренутну реал-политичку призму, да смо и даље укљештени управо између ове две цивилизације. Ваљда зато наш двоглави орао гледа и на Исток и на Запад.

Пошто смо ту где јесмо није изненађујуће што је данас један део Србије апсолутно опредељен за Запад а други за Исток. Додуше, ова «источна опција» тек се сада полако обнавља, упоредо са васкрсавањем снажне Русије. Сада када је Русија (Исток) васкрснула, а Атлантски савез (Запад) још увек у каквој-таквој снази, нама се намеће питање «којем се царству приволети»!? Треба напоменути и то да наше «привољавање» није плод некаквог нашег хира, нити комплекса више вредности, већ нужност која проистиче из нашег геополитичког положаја.

Србски русофили су, логично, за максимлано приближавање Русији; домаћи русофоби су наравно за окретање ка Атлантику, док је највећи број оних који нису ни русофили ни русофоби и који су и даље неопредељени. Већина неопредељних чак воли Русе и Русију, јасно виде наше биолошко, духовно и културолошко сродство али се плаше да нас Руси «опет не издају». Ако такви ставови и нису неко велико изнанеђење међу Србима, сигурно да је порука «само да нас Срби опет не издају» која долази од појединих Руса велико изнанеђење.

Те приче о руском издајству су одавно раширене међу Србима и та илузија се јако тешко разбија. На питање «зашто су нас оставили на цедилу у Првом србском устанку» одговор да је Наполеон већ био на прагу Москве не задоваљава «неопредељене».

Никада се не поставља питање зашто је Француска напала Русију у време када су Руси и Срби ратовали против Турака!? Нико то не гледа као француски нож у леђима свих тада поробљених хришћана и њихових заштитника, већ као тобож руску издају. Срам их било, да се бране од окупатора који је већ дошао до Москве уместо да се заузму за наше интересе.

Други случај је Први светски рат. То што је Русија самоубиствено ушла у рат као наш заштитник- не рачуна се. То што је србска војска Албанску голготу преживела искључиво захваљујући Светом Цару Николају II такође се не рачуна, него смо споменик захвалности подигли Французима. Чињеницу да је Русија нестала у вихору Великог рата нико не узима са неком битношћу.

На месту Русије излегао се Совјетски Савез. Совјетски Савез није никада био руска земља, то је била окупација руске земље. Како Димитрије Љотић излаже: «При оцени питања о природи Совјетије, овај историјски моменат завојевања Русије и поробљавања руског народа освајањем из иностранства од стране представника јудео-комунистичке мисли, пропуштених усред рата кроз Немачку у пломбираним вагонима, намерно се изоставља. Јер одиста није свеједно да ли је револуција дело руског народа или иностранства: у првоме случају ради се о ослобођењу, у другом о завојевању.»*

Русија је дакле, као последицу мешања у сукоб Срба и Немаца имала скоро jедновековну окупацију. Убрзо се тај вирус из Совјетије раширио и на нас, па је и Србија 1945. окупирана од истог завојевача и у тој окупацији остала до краја ХХ века, а на посредан начин и до дана данашњег.

Следећи пут када смо очекивали помоћ од Русије поново смо били у сукобу са Атлантским силама, односно у Отаџбинским ратовима, закључно са ратом 1999. када смо се бранили од агресије НАТО пакта. Русија која је тада још увек била под окупацијом није нам много помогла, али с обзиром на то какав је однос према Русији гајио режим Слободана Милошевића, добро је да су нам икако и помогли. О томе колико је вредна та помоћ најбоље говори гробље руских ратних добровољаца у Вишеграду који су изгинули на бранику биолошког опстанка србског народа преко Дрине.

Врло је симптоматично како стално оптужујемо Русију за издајство и «из пркоса и ината» окрећемо се Западу, а Руси су нас наводно издавали баш у нашим сукобима са тим Западом. То је као када би жртва силовања, огорчена на полицију која је није адекватно заштитила, из ината одлучила да се пресели у стан свог силоватеља и свој живот с пуним поверењем препусти у његове руке.

Сада када је Русија поново стала на своје ноге и уложила свој политички кредит у заштиту Косова и Метохије, односно Србије, поново се потурају приче о неповерењу према Русима. Без имало критике износе се ставови како ми нисмо у руској интересној зони и пренебегава се чињеница да нас је Русија увек штитила без обзира на политичке интересе, а сада је као грех ако је Русима поред воље за заштитом Србије то и стратешки интерес Русије**

Да ни Руси нису имуни на сличне теорије доказује колумниста московског листа „Известија” Александар Архангелски, који каже: «Ми се као прави хероји боримо за статус Косова, али неће проћи још дуго – и наша београдска браћа предаће Косово без боја, договориће се иза кулиса и оставиће нас саме с нашим принципима» а београдска «Политика» преноси и ставове «појединих руских аналитичара» који се плаше «да ће се Србија приклонити Западу и окренути леђа Русији „још једном”, као што је, подсећају, то „урадила и после Другог светског рата”»

Какви су то аналитичари који од дрвета не виде шуму па не виде ни то да су се у односима Совјета и Југословена мало шта питали Руси и Срби?! Управо такве митове у Русији разбија други колумниста «Известије», господин Анатолиј Максимов, који предлаже размештање руског наоружања по Србији и формирање савеза Русије, Србије и Белорусије. Тај предлог међутим критикује његов колега Максим Јусин који као контрааргумент наводи и то «да су Срби прагматичари» и да ће «ако буду морали бирати између Русије и Запада, иако руосфили, изабрати Запад». Он се у начелу слаже са свим ставовима које износи Максимов, али сумња у искреност и преданост србске стране.

Након оволике наше сумњичавости према Русима и Русији, и како запажа Јусин «реалности да је стратешки циљ србских власти- интеграција у западне структуре. Чланство у Европској Унији а касније и НАТО-у, мада о томе сада не говоре много јер је у народу још увек свеже сећање на натовску «хуманитарну интервенцију»» да очекујемо било какво енергичније заузимање Русије за наше интересе?

Па ко је толико луд да свесно иде против својих интереса да би се заузимао за туђе? Да ли смо ми стали на лопту па преиспитали наше интересе? Не! Никада се у Србији није довела у питање догма како је наша будућност нераскидиво везана са ЕУ, НАТО, Запад. Никада се у разматрање није узимала идеја савеза са Русијом и Белорусијом. Свако ко помисли да будућност у ЕУ можда и није тако сјајна како се представља- јеретик је који се «спаљује на ломачи», уз свесрдну подршку свих државних и друштвених структура као и јавног мјења.

После ћемо се опет питати «што нас издаше», уместо да се упитамо «ко кога издаде»?

*Д. Љотић (1998) «Драма савременог човечанства», Слободна Књига, Београд

**Русија у проблем решавања «косовског питања» уложила свој обновљени политички кредит велике силе. Управо томе можемо захвалити што је Косово још увек у саставу Србије.

Коме шта доказујемо?

Новинар «Њујорк Тајмс-а», Мајк Низа, пратећи наслове «гугл-вести» приметио је да последњих дана «из Србије стижу јако чудне вести», отуда и његов прилог у овом високотиражном листу под истоименим насловом.

У чланку се најпре говори о споменику холивудском јунаку Рокију Балбои који је прошлог викенда откривен у Житишту, најнеразвијеној општини у Банату. Затим се са севера сели на југ Србије и преноси вест о томе како су у Приштини «већином етнички Албанци» врло бурно прославили шездесетпрви рођендан бившег америчког председника Била Клинтона. Чланак се завршава реченицом «чудне вести из Србије кулминирале су јучерашњим прилогом о кавезу за медведе и оближњем пивском фестивалу».

Могли би смо се детаљније бавити сваким делом овог прилога, али то остављамо за неки други пут. Овај пут више пажње посвећујемо феномену нашег «прозападњачког маркетинга, брендинга и мрчендајзинга». Морамо се позабавити чињеницом да се Србија комплексашки радује што јој је име уопште поменуто у Њујорк Тајмс-у.

Ко год је у последњих десетак година макар једном прошао кроз Житиште зна колико је у том крају материјална ситуација тешка и очајна. Не чуди што су се мештани довијали да на неки начин скрену пажњу на себе и обрну који динар.
Овај циркус са Рокијем им је на крају можда и донео какав ћар. Вести су се рашириле, привукли су одређени број туриста, нешто новца се окренуло... и свак својој кући. Уосталом, ако се неко сећа откривања споменика пре неких пола века, када су ницале бисте «народних хероја», скоро да је све било исто осим што се тада играло козарачко а сада холивудско коло.

Сва је прилика да су сељани баш на ово и рачунали: привући нешто људи из околних места, уцртати се како тако на локалне мапе туристичких атракција и пришљамчити се као предигра врло популарним «данима пива» који се крајем августа одржавају у оближњем Петровграду. Но, тај се рачун није уклопио у мегаломанско полтронство наших «еуропејаца». Роки је завршио на насловним странама, читавој акцији се даје невероватно озбиљан тон. Малтене је и Роки постао «народни херој».

Ову причу није заобишла ни она, никад излизана флоскула «да покажемо свету да нисмо овакви или онакви...» Као свет не зна какви смо ми, или има искривљену слику, а сад кад им ми кажемо «ма јок, ми смо исто људи» они ће да нас заволе, да нас експресно угурају у ЕУ, па ће онда да нам саспу неколико милијарди помоћи,...

Управо у том светлу треба гледати и коментаре читалаца Њујорк Тајмс-а који ову вест коментаришу са: «...свака им част, можда ће једног дана и Фалуџа да подигне споменик Рокију, увек има наде.», «Боље да су дигли споменик Борату»,...

Просечан Американац, као и сваки други Западњак, нема времена, воље ни жеље да се занима неком тамо Србијом. Чак шта више, просечан Американац не зна да постоји свет ван Америке а и за Америку га баш нешто није брига. Ако сутра Тајмс или ЦНН објаве вест «Србија, наш стари савезник из два светска рата и рата против тероризма, остаје наш уважени партнер...» они ће сви до једнога то прихватити као истину једнако као што данас прихватају сатанизацију. Да ли ће тада мислити да су Срби паметни, лепи, гостољубиви,...? Не, и даље ће их бити баш брига као и данас; не само за Србе него за све.

Вероватно из неког комплекса жртве, ми се стално трудимо да њима објаснимо, препричамо, разјаснимо,... нешто што њих не интересује. Људи који стварају јавно мјење на Западу знају истину; и боли их уво за њу. Они не раде за истину него за свој интерес. Људи који «чине» јавно мјење, своју «истину» добијају од ових првих.

Срби треба да престану трошити енергију на објашњавање Американцима, Енглезима, Немцима,... како ЦНН и ББЦ лажу и од њих крију праву истину. Срби треба да почну да раде за свој интерес. Да објашњавају Србима да и «наши» медији дувају у исту тикву као и Западни. Нашу енергију треба усмерити ка обнављању државотврног духа међу нама самима. Дипломатију окретати ка Истоку; ка Русији, Кини, Латинској Америци* и другим слободарским земљама.

Нама се кроз медије упорно набија тај комплекс како ништа не ваља док Запад не каже да ваља. Као летовање на Куби је "aut" јер тамо се није одмарала Парис Хилтон. Шиптари су жртве јер тако каже папа. «Израел се брани» ракетирајући Либанска обданишта и то је у реду- јер тако каже Америка,... Све што долази са Истока, ма колико било боље, квалитетније, старије, безопасније,... не рачуна се док нам Запад то не аминује.

Што се Запада тиче, «источна Европа» ће увек бити «прљава, вашљива и заостала домовина неког тамо Бората». Тај Борат је у ствари кључ овог питања. Борат се изспрдао са Америком и Американцима, као и читавим Западом, више него Џорџ Буш и Бил Клинтон заједно. Западњаци су то ипак схватили као изругивање «источној Европи».
Борат им је показао њихово истинско лице, истинску ограниченост, неинформисаност, затупљеност, расизам, шовинизам,... само што то није радио као самокритику попут Мајкла Мура већ као отворено изругивање. Управо зато се слажем са коментарима Американаца, требало је подићи споменик Борату, а испод њега дописати «Америчкој администрацији и «народу», захвални Срби».

*Која по речима Ернеста Че Геваре «духом припада Истоку»

Треба ли зоолошки врт измештати или проширивати?

«Растргнуто тело двадесетдвогодишњег младића, Бранка Ј., из Београда, пронађено је јуче ујутру, око седам сати, у кавезу тибетанских медведа у београдском зоолошком „Врту добре наде”... (...) У кавезу су осим Јовановићевог тела, пронађена два мобилна телефона, возачка дозвола, пивска конзерва, цигле, камење и остаци гардеробе, а на зиду са којег је пао нађен је мобилни телефон, па се претпоставља да се младић враћао са „Бир феста”.»

Политика 20.08.2007.

Док у медијима трају препирке на тему «Гуча или Егзит», мањи фестивали попут београдског «бир феста», петровградских «дана пива»*

, вршачке «бербе», житиштанског «чикен феста»**, разних сланинијада, кобасицијада, четникијада и демократијада, бију битку за свој комад колача.

Рецепт се зна- што луђе то боље. Разапнеш шатор, одврнеш музику, довезеш цистерну пива (или камион таблета, зависи дал` је «перформанс» ил` је «хепенинг») ставиш прст у уво, певаш и гледаш како се пуни буџет.

Жали се омладина по Србији, нема посла, нема пара, нема виза,... ничег нема. Ал` што има музике, фестивала, свакојаких ...јада, и на све се стигне. Свирали Пеперси у атару крај Инђије, па дошли Стонси, па Бобан Марковић, па Ди Џеј Крмак, за сваког по нешто. А и цене су европске, јес` да се за кило јагњетине у Гучи могле хранити две фамилије на Косову недељу дана, ал` су јагањци утихнули у целој Шумадији. За седативе треба рецепт ал` се у Новом Саду нађе нешто и на црно.

Рекао би човек -нигде боље земље на свету. Нико не ради а сви се проводе, вашари целе године. Долази омладина из целе Европе*** лудо се забавља и оставља свој новац код наших ћевабџија, роштиљџија и нарко дилера.

Далеко било да судбину овог несрећног младића стављамо у горњи контекст. Он, покој му души, можда јесте а можда и није колатерална штета ове приче. Но из ове трагичне репортаже која се данас појавила у Политици назире се још један поражавајући аспект живота србске омладине.

Наиме, ноћни стражари београдског зоо врта «...данима се жале на млађе суграђане које затичу да воде љубав на простору изнад зидина врта према Доњем граду, а посебно ових дана када се одржава „Бир фест”. Осим несносне буке која смета животињама, неретко у кавезима проналазимо и цигле, флаше, презервативе... (...) Дешавало се да затичемо парове у малој кули изнад кавеза. Не знам да ли млади размишљају, али може се десити да се та кула обруши и да заврше као овај несрећник.»

Питање је треба ли зоолошки врт изместити из те «бетонске џунгле» да се јадне животиње не малтретирају још и том несносном буком, да их људи не гађају конзервама пива и искориштеним презервативима... или би ограду требало мало проширити па да напокон можемо посматрати и HOMO EUROPEUS-а.

Додуше, можда би ипак морали причекати док их неко не социјализује, или барем да им се утврди време еструса па да се тада затварају у посебна одељења. Неби било згодно да их виде мајмуни па да их имитирају.

Нећемо улазити у то да се већина ових ...јада у Србији, хришћанској земљи, одржава у време поста. Либерални грађани сматрају да би они који посте требали бити задовољни и чињеницом да је пост, иако изузетно "ретроградан, назадан и клерофашистичан" барем дозвољен онима који желе да посте. Ми овај аспект не прећуткујемо због "диктатуре пролетеријата", имамо ми своје разлоге... које они никада неће докучити.


*Исто што и «бир фест» само са србским именом. Наиме овај анахронизам десио се јер су «Дани пива» рођени давно пре англизације србског језика. Петровградски оци су се потрудили да овај банатски град не заостаје за остатком Србије ни у овом пољу па од скора у граду постоји и музички фестивал «Сунфловер».

**Ово је новина, ал` име је модерно, мора да успе.

*** Укључујући и земље које су европске само на папиру, попут Турске и Израела.

О ВУКУ И ЧОВЕКУ (СРБСКИ ВУК)

Веселин Чајкановић, највећи србски етнолог, записао је да је “из старе књижевности сачуван један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен с њом. У том каталогу споменути су ближи и даљи народи. Ближим, познатијим народима увек је тражен животињски еквиваленат по каквој унутрашњој вези. За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа”.

У древној србској митологији култ вука је заузимао веома важно место, а то поштовање вука – онога што вук символише – свој израз је нашло и током дугог низа векова крштене историје Срба. Тако је, према древним схватањима народа, Свети Сава постао заштитник вукова или “вучји пастир”. У нашој народној традицији вукови су стални пратиоци Св. Саве, његови хртови или керови. Односи између Св. Саве и вука интимни су и пријатељски.

У свом роману Последњи Европљанин, Драгош Калајић је о символици вука записао: “Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота... Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса, премда је много паметнији. Није то могуће и зато што је паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука етика је исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (...) У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”

КО ТО ПЛАЧЕ ЗА ТУРСКИМ ЗИДОМ?

"Данас се са правом поставља базично питање - ко то не жели обнову Бањске? Ко то жели Бањску онаквом какву су је Турци желели? Ко усваја турску визију Бањске? Турци су је срушили – ко жели да је задржи таквом у недоглед? Турци су јој подигли зид, изградили калоту... ко жели да овековечи трагове турских интервениција?»

Протосинђел Симеон, настојатељ манастира Бањска

У овим тмурним временима, поједини догађаји србске друштвене свакодневнице, веома добро и прецизно осликавају наше целокупно народно стање, како на политичком тако и на културном и духовном плану.

Веродостојно огледало таквога стања, засигурно представља и актуелна ситуација око обнове древне задужбине Светога Краља Милутина - манастира Бањске - једног од најзначајнијих центара светлог србског средњевековља. При манастиру, који је последњих неколико година у процесу темељите обнове од петовековног разрушења, налазио се донедавно и такозвани турски зид из седамнестог века, као злочиначки траг некадашњег вишевековног агарјанског окупатора на православној србској земљи. За братију манастира, за сваког православног Србина, као и за сваког нормалног човека, такви трагови који симболизују исламско скрнављење православних светиња, представљају нешто што треба неизоставно уклонити. Природна је жеља сваког богољубивог и родољубивог Србина да се овој великој светињи која ове године ишчекује повратак светих моштију свога ктитора, поврати колико је год могуће првобитни сјај.
А треба рећи и да је поменути турски зид, својим положајем располутио манастирски храм Светога архиђакона Стефана, чиме је представљао материјални оков Бањске.

Међутм, део овдашње јавности, а са њим и поједини стручни кругови (Марица Шупут, Војислав Кораћ, Марко Омчикус...) осуђују братију манастира и Србску Цркву који су из свога храма отклонили страна тела у настојању да храму поврате намену какву му је одредио Свети србски краљ. За такве кругове, уклањање турскога зида, јесте «насиље над културним добром» и «вандалски подухват».

Ако се поменутим самопроглашеним заштитницима споменика културе заиста толико допада тај турски зид (који узгред речено, нема никакву културну или духовну вредност и не служи ничему), и ако су баш толики заљубљеници у исламску цивилизацију, нека се преселе слободно сви у Турску, тамо имају изобиље турских зидова и џамија, а нека пусте на миру православне Србе да обнављају своје светиње на својој земљи.

Занимљиво је да дотични стручњаци не чине ништа како би се очувао угрожени и исчезавајући бањски зид Светога Краља Милутина из четрнестог века, чиме исказју своје лицемерје и небригу за обнову културних споменика.

Узгред, тај Турски зид као творевина окупатора, у очима антисрба очигледно има дубљи духовни значај. Наиме, сви они који окупацију у данашњем времену промовишу као србском народу једини одговарајући политички модел, заиста имају разлога да се боре за опстанак оваквих «споменика».
И протосинђел Симеон,настојатељ манастира Бањска, мудро упозорава: «Уклањање турског зида - символизује труд на уклањању трагова ропства србске Државе, док залагање за очување и обнову Милутиновог зида из 14. века - символизује истицање и презентовање србске државности и државотворности, која има своју хиљадугодишњу историју.»

И заиста,током 2003. године, Кординациони центар за Косово и Метохију, који је подређен антисрбским властима, уложио је велика средства за учвршћивање дотичног турског зида, при чему није издвојен ни динар за обнову и одржавање угроженог зида Светога Краља Милутина. Такође, органи антисрбских власти нису ни најмање испољили намеру за обнову цркве, и уопште по казивању бањског игумана Симеона, нису имали визију Бањске као православног монашког центра.

Али зато јесу изградили некакав страшилни модернистички објекат – лапидаријум, који је требао да презентује остатке турског вандализма при овој србској свтињи.

Све то осликава потпуно јасну симболику у виду промовисања и учвршћивања окупаторског наслеђа које у синтези са модернизмом и мондијализмом, скрнави православну србску светињу. Такође, то још симболизује и уједињене исламске фундаменталисте и мондијалистичке поклонике савременог јудео-масонског лажног раја, који заједнички кидишу на Србство и православно Хришћанство уопште.

Уз помоћ Божију, уклоњени су и турски зид као и тај наказни модернистички објекат под називом лапидаријум, чиме је братија манастира доказала да је остала непоколебљива у настојању да поврати својој светињи првобитни сјај.

Текућа обнова светиње и рушење турског зида, морају бити додатни потстицај свима нама - правосалвним Србима данашњице, у настојању да се усправимо духовно и етички, и срушимо глобални «турски зид» - духовне, културне и политичке окупације данашњег Србства.

Ступимо у борбу против мондијалистичких и модернистичких духовних и културних отрова као и подвала помирљивости са окупираношћу као прикладним политичким стањем. Уклонимо већ једном тај проклети зид који нас дели од наслеђа које нам оставише наши Свети и славни преци. Јер једино из тог наслеђа можемо црпети здраве животворне сокове који су нам неопходни за спасење душевно, као и за васцели државотворни и културни препород распетог Србства.

"Живот, грех и кајање" у исповести Симе Дубајића

Кајање је један врло племенит, људски и потенцијално богочовечански акт. Кајање, искрено кајање, преумљење грешниково и његов труд да окајани грех више не понови једно су од најлепших одлика и највећих потенцијала људског карактера. Но кајање не треба мешати са исповедањем.

Грешник осети страшну грижу савести, пече га неправда коју је другоме учинио, прогоне га његови греси. Онда се тај грешник каје, углавном тихо, заверенички, себи самом. У својој гордости, некада баш док се каје због ње, он свој грех и свој стид и даље крије у мраку своје непросветљене душе и своје унутрашње трулежи. Ако се сматра хришћанином, па му то кајање дође као одлично гориво за распаљивање гордости, понекад стане пред икону неког светца, па тобож кајући се, стоји немо пред њом. Постиђен, осрамоћен, поражен и немоћан; а и даље непокајан.

Небројено пута сам се и сам нашао тако пред иконом којег угодника Божијег, покајника, исповедника,... станем тако пред Светога Јована, па ћутим и гледам га. Гледам га и кајем се, а он гледа мене и жали ме. Можда се моли Господу да ми да снаге, да ме поведе, да ми покаже каквога јунака и кукавац мисли да би и ја могао тако да се јуначим. Не проговара Претеча, само ми показује по(р)уку "Покајте се јер се приближи Царство Небеско". А ја, слабић, ћутим, стидим се и кајем се у себи. Немам људскости за исповест.

Од раније знамо једног таквог јунака, исповедника. Зна га цео свет по имену Свети Августин Блажени. Он се први не само кајао него и јавно исповедао. Исповест је право јунаштво а кајање је само потенцијал, фетус из којег се развија исповест. Августин је први смогао снаге да изађе пред цео свет и јасно и гласно каже не само да се каје, већ и за шта се каје. Но једнако како је Бог прихватио овог великог исповедника, тако га је свет одбацио. Не само њега, него и његово богочовечанско дело. Данас «пророци» либерализма уче како је Августин велики зато што је наводно први у хришћанству написао, за либерале магичну и свету, реч «ја». Читава наука почиње и завршава се са тим «ја». Нико не помиње речи «грешник, кајем се, за...» које су следиле и дефинисале то «ја».

Од нама ближих покајника, мало је оних који су своје кајање преточили у какво литерарно дело и изнели га грешницима на суд. Човек који је од Бога добио таленат писања, умножио га је и умноженог га враћа Господару. Овај нови исповедник сопствених греха зове се Симо Дубајић. Комунистички крвник, атеистички слепац, србски богоборац, уништитељ и прогонитељ свега лепог и вредног у свом свету.

Не улазећи у то колико се променио његов карактер, какав је сада човек, какав хришћанин а какав политичар, политиколог или политикант... метанишем пред његовим животним делом «Живот, грех и кајање» и с поштовањем љубим његове до рамена окрвављене руке. Целивам крваву десницу која је смогла снаге да исповеди своје грехе.

Својим делима ишчупао ми је срце из груди, газио по свему што ми је мило а Богу драгом свето и приступачно. Презир према њему и његовим саучесницима у мени је примордијалне природе. Њихова дела су срамота за цело човечанство и камен спотицања мог народа и моје нације, степеница за коју ће требати векови да је прекорачимо. Али акт кајања, и још важније акт исповести, доказ су да србска душа са дна најдубљег понора може да се вине у висине.

Симо Дубајић, какав-такав, показује да као што су наши славни Немањићи знали грешити, али су знали и кајати се и у ланце опасати, србски народ има потенцијала да се избави са дна овог духовног понора у који се сам сурвао и у којем му главу и данас држе управо његови рођени синови.

Друже Симо и господине Дубајићу, крвниче свега што је вредело у србству, џелату са Кочевља, хвала Вам и нека Вам Исус Христос преблаги и премилостиви опрости све грехе, окајане и исповеђене, једнако као и оне заборављене и оне прећутане.