“Или, Или, лама савахтани” (Мт 27;46)

Србима никад не недостаје катаклизмичних, дефетистичких и песимистичких тема и инспирација. Тако су нам и последњих недеља сви медији пуни којекаквих сензационалистичких наслова, од независног Косова, преко уништене војске до раскола у Цркви.

Ако се озбиљно позабавимо анализом порекла ових тмурних предвиђања увек ћемо доћи до истог источника- недостатка вере. Не само оног људског падања и посустајања, које је сасвим нормално и које нам је кроз Свето Писмо највљено речима: «Верујем, Господе, помози моме неверју»; не, код нас се ради о срамном неверовању Богу!

Данашња генерација уверена је да историја, не само Срба него целог света, почиње и завршава њима. Верују да нам никад теже није било и да нам спаса нема. За све пропусте и за све грешке имају спремне кривце, увек су сви други криви само да не гледамо сами у себе.

Ако узмемо пример тренутне ситуације у Србији и свету приметићемо да најозбљније вести долазе из области угрожености животне околине, исцрпљивања природних ресурса, климатских промена и природних катастрофа. Оно, истина, у Србији се та тема помиње тек посредно- кроз причу о одложеној уткамици против Казахстана и полуминутни прилог о преко две хиљаде страдалих у Бангладешу.

То нама није довољно песимистично јер се не тиче директно нашег материјалног благостања, те тиме не желимо да се бавимо. Ми настављамо приче како ће нам узети Косово, како ће укинути Републику Србску, како смо потписали унију са Ватиканом, бринемо ко ће бити следећи патријарх,...

Нико се не упита; чекај, ако нам заиста могу узети Косово кад пожеле, зашто га већ нису узели? Нико се не запита; чекај мало, да то можда неко не улаже труд да сачува то Косово, како да ја помогнем? Пита ли се неко ко је створио ту Републику Србску и хоће ли се онај ко ју је стварао питати нешто и око гашења, отцепљивања или шта је већ чека? Пита ли се који србски песимиста ко је то и шта потписао са Ватиканом у Равени? Помисли ли икада на Флорентинску унију и њен епилог? Кад Србин брине ко ће бити следећи патријарх, упита ли се имало а шта је са данашњим? Сети ли се ико воље Божије и око данашњег и око сутрашњег патријарха?

Но има и другачијих Срба. Има и другачијих вести. Срби никада нису имали неки силан број, ал су вазда имали прави сој. Увек смо имали неколико милиона кметова и потурица, али и шаку правих Срба који су нам име кроз векове одржали. Тако је и сада.

Кад су Лазар и Милош отишли на Косово поље знали су да ће на њему оставити Завет. Завет који ће преживети колико год векова се буде чекало до ослобођења, не бринући више за своје животе. Кад је Гаврило извадио револвер знао је да ће пуцањ одјекивати вековима а не секундама. Знао је да се бори и за претке и за потомке а не само за себе.

Тако и данас, уз дефетистичке поруке о општој пропасти, на нашу адресу стижу и поруке о новим бебама, о завршеним факултетима, о новим рукоположењима, о положеним заклетвама.

Стиже порука из рова на србско-србској граници, нема у њој песимизма- одише радошћу, вером и оптимизмом. Јунак који је шаље прави је хришћанин и прави Србин. Стиже још једна из Канаде, крајишки избеглица који је пре десет година као тинејџер емигрирао на други крај света враћа се у Србију са женом и двоје деце. Недуго затим долази вест о трећем детету за две године које чека једна нова србска породица у сред Београда; не кукају о неимаштини, кажу- текући рачун увек им је у минусу али им је кућа пуна љубави. Јављају и за рукоположење новог презвитера цркве Христове у Мелбурну, где је новорукоположени и рођен. Рођен и одрастао у Аустралији а ево га- србски свештеник.

Важније су нам те вести од стотину прилога о јаловим трућањима политичара, од философирања доконих аналитичара, од исфорсираних колумни и медијских кампања. Наш фронт је у нашим срцима и главама, ту се боримо и ту се огледа ко је вјера а ко невјера.

На телевизији која је до сада јављала само о наводним србским ратним злочинима прате се вести у којима се прича о пропасти шиптарске идеје о независном Косову. Евроаталански ментор Велике Албаније пени и бесни на своје штићенике што су им пропали избори. Немци на «Дојче веле» каналу пуштају полусатни документарац о напорима које њихове трупе улажу да обуздају «шиптарске руље које пале србске православне цркве и линчују србске повратнике».

Има наде за Србе, као стене стамени издвајају се у мору бескичмених бабетина које се називају Србима а које свесно и несвесно саплићу идеју слободног богољубивог и родољубивог србства. Иако нам се понекад са крста и отме узвик «Боже, Боже, зашто си нас оставио» он помаже нашем неверју и чврстој вери да што нас пре разапну пре ћемо и васкрснути!