Забрањени Марш за јединство Србије, који се требао одржати 7. октобра у Новом Саду али је у јавности означен као скуп нео-нациста, још једном је скренуо пажњу на скинхед подкултуру, чији се припадници код нас, као и у свету, спомињу најчешће у контексту ширења расне нетрпељивости и физичких напада на припаднике мањина. Од убиства циганског дечака Душана Јовановића у Београду 1997. године, скинхеди привлаче велику пажњу домаћих медија али се о њима идаље релативно мало зна и ретко кад објективно говори и пише. Надамо се да ће овај текст, кроз историјат и идеолошку анализу, читаоцима пружити објективан поглед на скинхед подкултуру која, мада у свету има све мање припадника, опстаје упркос лошој репутацији и негативном имиџу у јавности.
Скинхеди су изворно британска подкултура настала крајем 60-их година прошлог века у специфичним политичким, економским и друштвеним околностима, од којих су најважније биле тежак положај радничке класе и масован прилив имиграната из Африке и Азије. Подкултурну претечу скинхеда представљали су модси (скраћено од “модернисти”), младићи беле радничке класе који су слушали нову “модерну” музику (соул, ска и реге), носили цокуле, елегантна и беспрекорно уредна одела и возили скутере (веспе и ламбрете). Социолози су их сматрали “типичним помодарима ниже класе”. Међутим, мод подкултура се распала средином 60-их на низ различитих група, међу којима су били и тзв. хард (енг. тврди) модси. Код њих је израженији био раднички имиџ, што је подразумевало и веома кратку косу, а такође су одбијали да прихвате и либералне идеје хипи покрета (“слободан” секс, наркоманија, окултизам), којима су тада подлегли многи млади људи. До 1969. године, хард модси су, због својих фризура, стекли ново име – skinheads (“ошишани”, у пренесеном значењу) и тиме прерасли у нову подкултуру, чијем ће ширењу допринети и популарне новеле Џејмса Мофета (алиас Ричард Ален).
Први скинхеди су наследили музички укус модса, па су вечери често проводили у халама за плес, плешући уз најновије ска и реге хитове. Реге ће, међутим, ускоро успорити свој темпо и окренути се црначким темама и растафаријанизму, чиме ће постати незанимљив већини белих слушалаца, укључујући скинхеде. У ово доба, скинхеди се нису декларисали као симпатизери неке одређене партије или идеологије нити су били нарочито заинтересовани за политику. Због тога је данас аполитичност скинхеда и опредељеност за реге и ска музику позната као Spirit of ‘69 илити “дух 69-е”. Њихов живот се тада углавном састојао од школе или посла, вечерњих излазака, фудбала и – туча. Скинхеди су још у самом почетку у енглеској јавности постали синоним за насиље на фудбалским стадионима и уличне нереде.
Већ почетком 70-их скинхед подкултура је запала у прву кризу и почела да се раслојава у различите групе, а оно што је у почетку било познато као “скинхед” почело је да нестаје. У том периоду се појавио филм “Паклена поморанџа”, у коме су скинхеди наводно нашли посебну инспирацију. Филм је узбуркао јавност шокантним сценама уличног насиља, али и акцентирањем последица негативног деловања државе на младе. Оно што је, међутим, покренуло нови скинхед талас била је панк музика. Иако је панк на крају постао само још један модни тренд у друштву против кога се наводно борио, скинхеди су прихватили панк рок и основали своје бендове да би политичком естаблишменту и целом свету послали поруку из својих радничких четврти. Тако су скинхеди постали “глас улице”, глас бунтовне радничке омладине.
Два лондонска бенда која су крајем 70-их посебно дали правац овом таласу били су Sham 69 и Cock Sparrer. Теме њихових песама биле су теме из свакодневног живота клинаца који су одрастали у сиромашним радничким квартовима и чије су породице једва састављале крај са крајем. Али поред социјалних и забавних текстова, неке су песме носиле и озбиљне политичке поруке. Cock Sparrer су снажно истицали свој патриотизам (песма England Belongs To Me је и данас врло популарна међу енглеским скинхедима и фудбалским навијачима) али и свој презир према политичким партијама и лицемерним партијским политичарима (песме I Got Your Number и Watch Your Back).
За разлику од Cock Sparrer, Sham 69 су постигли комерцијални успех али су такође и удахнули живот сцени која ће постати музичка основа скинхед подкултуре. Џими Парси, певач и фронтмен Sham 69, помогао је новим бендовима, Angelic Upstarts и Cockney Rejects, да “пробију лед”. Музика ових бендова је првобитно називана “улични” и “реални” панк, али је на крају прихваћен назив Oi (што на на лондонском кокни сленгу значи “хеј”) који је употребио музички новинар Гери Бушел, вероватно инициран песмом Oi! Oi! Oi! бенда Cockney Rejects. Одједном је настало много нових Oi бендова, од којих ћемо овде споменути само неке, вероватно најзначајније: The 4-Skins, The Business, The Last Resort, Combat 84, Condemned 84. Од ових бендова је настао музички покрет који се декларисао као покрет радничке омладине против хипика али и против студената уметности и осталих позера средње класе који су превладали старом панк сценом. У својим песмама они су се бавили проблемима незапослености, положаја радничке класе, полицијске репресије, али су покривали и неполитичке теме, као што су фудбал, уличне туче, секс и алкохол. Скинхеди су у то време постали главни протагонисти дотад невиђеног хулиганизма, о чему ће остати да сведоче и песме бендова Cockney Rejects и The Last Resort. Истовремено је дошло до музичке фузије ска, регеа, поп-а и панк рока у правац који је назван 2 Tone (по истоименој дискографској кући), а чији је најпознатији представник група Madness.
Било је то време највеће експанзије скинхед подкултуре. Скинхед начин облачења постао је улична мода, а бити у скинхед “екипи” било је пожељно јер се међу скинхедима високо вредновало другарство и принцип “сви за једног, један за све”. Никада пре, а ни после, није било толико скинхеда на улицама британских градова као у првој половини 80-их година. О позерима који су из чистог помодарства постајали скинхеди, али такође врло брзо мењали свој имиџ пратећи трендове, певали су многи Oi бендови. Вероватно најпознатија песма на ову тему је Clockwork Skinhead групе The 4-Skins. Међутим, Combat 84 су у својој песми Skinhead поручили да “скинхед није мода, то је начин живота”, што је постало лозинком скинхед подкултуре. О популарности коју су стекли Oi правац и скинхед подкултура, говори и чињеница да су се неке Oi компилације могле наћи у готово свим продавницама плоча као издања комерцијалних дискографских кућа.
Ипак, период највеће експанзије био је истовремено и период првих расцепа и међусобних сукоба међу скинхедима, најпре по навијачкој а затим и по идеолошкој линији. Пионири Oi сцене, бендови Angelic Upstarts и Cockney Rejects, најбољи су пример за то. У једном тренутку Cockney Rejects више нису могли свирати уживо. Бенд није скривао своју везаност за фудбалски клуб Вестхем јунајтед, па су њихови концерти најчешће отказивани или прекидани због туча између супротстављених навијачких група. Са друге стране, Angelic Upstarts су почели идеолошки да скрећу улево, док се најзад нису нашли на насловној страници часописа Rebel, званичног гласила екстремистичке Социјалистичке радничке партије. Скинхеди су, међутим, у великом броју, као чланови или симпатизери, приступали националистичким странкама – Британском покрету, Националном фронту и Британској националној партији, и отада су у медијима постали оличење зла. Иако аполитичан, етикете да су “нацисти” неће бити поштеђен ни бенд Madness, и то само због своје скинхед публике.
Истовремено су концерте Oi бендова почели да прате улични нереди, који су избијали услед сукоба скинхеда са азијатским имигрантима, који су најчешће, нахушкани од медија, покушавали да спрече одржавање тих концерата. То је Социјалистичкој радничкој партији послужило као повод да организује серију својих концертних промоција под називом Rock Against Racism (“Рок против расизма”), на којима, осим Angelic Upstarts и групе Infa-Riot, ниједан од важнијих Oi бендова није учествовао. The 4-Skins, на пример, су одбили позив организатора (мада су чланови бенда за један ТВ документарац изјавили да су против расизма, али и комунизма), The Business су се већ били декларисали као анти-комунисти, а Крис Хендерсен, певач Combat 84 и оснивач озлоглашене навијачке групе Chelsea Headhunters, већ је нашироко био познат као ватрени националиста. Отада ће међусобни сукоби скинхеда на идеолошкој основи бити све чешћи, а на удару ће се наћи и панкери-анархисти које скинхеди националисти више неће толерисати на својим концертима. Роди Морено, певач бенда The Oppressed, ће основати покрет Skinheads Against Racial Prejudice (“Скинхеди против расних предрасуда”, скраћено SHARP), a отприлике у исто време на сцену ступа и Иан Стјуарт Доналдсон, певач старе панк групе Skrewdriver, који ће реформисати свој бенд и променити скинхед подкултуру заувек.
[ Наставак ]
0 коментара:
Објави коментар