SKINHEADS: ОБЈЕКТИВАН ПОГЛЕД НА ЈЕДНУ ПОДКУЛТУРУ (3)

[ Први део ] [ Други део ]

Успех који је постизао Skrewdriver охрабрио је многе скинхеде националисте да оснују своје бендове. Тако се под кровом White Noise клуба појавило мноштво нових група, које су почеле да наступају на RAC концертима. Септембра 1984, на приватном имању у Суфолку, одржан је дотад највећи RAC концерт на коме је поред Skrewdriver-а свирало још шест бендова, укључујући Public Enemy, Indecent Exposure, Brutal Attack и Die-Hards. Концерт је обезбеђивало добро организовано Skrewdriver обезбеђење, чији је шеф био скинхед по имену Ник Крејн. Крејн је био декларисани нациста, члан Британског покрета, али добро познат и на “аполитичној” Oi сцени (његова фотографија налази се на омоту једне од најпознатијих Oi компилација - Strength Thru Oi). Он ће дуго времена бити један од најближих сарадника Skrewdriver-а, све док 1992. није разоткривен као хомосексуалац. Тада се сам дистанцирао од бенда и покрета, да би већ наредне године умро од сиде.

Децембра 1985. немачка Rock-o-Rama ће објавити албум Skrewdriver-а под насловом Blood & Honour, већи део 1986. Иан Стјуарт је провео у затвору, а 1987. ће изаћи нови албум - The White Rider. Како се музика бенда померала од Oi звука ка сложенијој рок свирци, тако су и родољубиви текстови Стјуартових песама бивали све озбиљнији али и идеолошки одређенији. Он је очигледно све више био инспирисан Другим светским ратом, Трећим рајхом и идеологијом национал-социјализма (нацизма).

Године 1962. Колин Џордан, оснивач Британског покрета, и Џорџ Линколн Роквел, вођа Америчке наци партије, објавили су тзв. Котсволдску декларацију, “фундаментални проглас савременог национал-социјалистичког погледа на свет”. Овим актом основана је Светска унија национал-социјалиста (World Union of National Socialists, скраћено W.U.N.S.), чиме су ударени темељи новом нацистичком покрету за чији ће опстанак најзаслужнији бити управо Иан Стјуарт Доналдсон. Skrewdriver је крајем 80-их и почетком 90-их продавао више плоча но многи енглески бендови на комерцијалним топ-листама, бенд је почео да свира европске турнеје, White Noise сцена је расла, а Стјуарт је постао неприкосновени ауторитет међу британским скинхедима националистима. Све је, дакле, било спремно за мобилизацију скинхеда у један нови музички покрет који ће постати главни носилац идеологије национал-социјализма у свету.

BLOOD & HONOUR - КРВ И ЧАСТ

Људима из врха Националног фронта није се допало то што је Skrewdriver све више нагињао нацизму и Стјуарт је био критикован због текстова песама у којима је величан Трећи рајх. Такође, тражено је да на RAC концертима не буде расистичких парола и нацистичког салутирања. Због свега тога, али и због новчаних дуговања White Noise клуба према бендовима и немачком издавачу, дошло је до сукоба између Иана Стјуарта и водећих људи Националног фронта. Читав случај је завршен тако што је Стјуарт поднео оставку на место уредника White Noise магазина и напустио странку.

Основана је нова организација, независна од политичких партија - Blood & Honour (“Крв и Част”), којој ће на чело стати Иан Стјуарт. Уједно је покренут и истоимени музички часопис. За идеолошки правац Крв и Част покрета нескривено је узет нацизам, са посебним акцентом на “белој солидарности”, што је омогућило његово интернационално ширење. У оснивачком прогласу покрета речено је да су циљеви Крв и Част: 1) да уједини белу омладину, 2) да промовише “белу снагу” кроз позитивне идеале и позитивну поруку, 3) да промовише “нашу” културу и традицију (вероватно се мислило на културу и традицију белих европских народа - прим. аут.), 4) да оформи своје јединице у сваком граду, у свакој земљи, 5) да политичким организацијама “вредним поверења” помаже финансијски или људством на улици, и 6) да ослободи беле нације једном и заувек.

Оснивање Крв и Част покрета било је обележено концертом у месту Морден (периферија Лондона), 5. септембра 1987, на коме су поред Skrewdriver-а свирали бендови Brutal Attack, Sudden Impact и No Remorse. Поред Британаца, у публици је било и мноштво људи из Немачке, Шведске, Италије и Француске, и управо су то земље у којима ће најпре бити основане нове Крв и Част “дивизије”. Огранци Крв и Част покрета данас формално или реално постоје у око 20 земаља, укључујући западну и источну Европу, северну и јужну Америку и Аустралију. Ради се о међусобно независним али сарадњом повезаним организацијама, које се у својим земљама углавном баве организацијом концерата, штампањем часописа и идеолошке литературе, а број њихових активних чланова се обично креће од 10 до 50 (иако у скоро свим земљама Крв и Част концертима најчешће присуствује стотинак, а понегде и неколико стотина људи). И мада је као један од својих циљева одредио промовисање националних кулутура и традиције, Крв и Част покрет ће од почетка до данас остати готово искључиво сконцентрисан на скинхед подкултуру. Још изразитији у истицању скинхед подкултуре биће амерички пандан Крв и Част покрету, организација Hammerskin Nation.

До 1993. године Иан Стјуарт је објавио више од 30 плоча, Skrewdriver синглова и албума али и различитих соло пројеката. Крв и Част концерти у Енглеској почели су да се одржавају скоро сваког месеца, а број људи “умешаних” у покрет значајно је порастао. Међутим, 24. септембра 1993, само дан пре заказаног великог Skrewdriver концерта негде у централној Енглеској, Иан Стјуарт је доживео саобраћајну несрећу и одмах био пребачен у Краљичину болницу у Нотингему где је убрзо подлегао повредама. Био је то најтежи могући ударац за Крв и Част: покрет је изгубио вођу а сцена у Енглеској свог главног организатора. Његов наследник Пол Барнли, певач групе No Remorse, убрзо се показао као неспособан да замени Стјуарта, те се после низа сукоба и размене оптужби са водећим људима покрета повукао. То је, међутим, био само почетак распада оне организације коју је основао Иан Стјуарт.

Почетком 90-их организовани физички напади припадника радикалне левице на скупове и истакнуте чланове енглеских патриотских организација постали су веома чести, па су се на њиховој заштити најчешће ангажовали активисти Крв и Част покрета. Британска национална партија (БНП) се у то време издвојила као најјача странка британских националиста, а од групе која је радила на њеној физичкој заштити настаће једна нова организација под називом Combat Group 18 (“Борбена група 18”) или краће Combat 18 (при чему број 18 нумерички представља иницијале Адолфа Хитлера). Ова организација, састављена од најборбенијих скинхеда из Крв и Част и фудбалских хулигана (првенствено Chelsea Headhunters-а али и припадника других навијачких група), наводно је оформљена искључиво ради уличне борбе са левим екстремистима. Међутим, када се на њеном челу нашао човек по имену Пол Дејвид Сарџент, познатији као Чарли Сарџент, Combat 18 ће почети да гради имиџ терористичке организације.

Чарли Сарџент је био криминалац којег је полиција користила као доушника због његових веза са БНП и лојалистичким паравојним формацијама у Северној Ирској. Преко њега су власти контролисале и Combat 18, и то све до 1997. када ће Сарџент бити избачен из организације. Почетком 1997. Мартин Крос, бивши гитариста Skrewdriver, уз саучесништво Чарлија Сарџента, извршиће убиство једног припадника Combat 18, због чега ће 1998. обојица бити осуђени на доживотну робију. У међувремену, многи бендови, укључујући неке од најстаријих и најпознатијих, дистанцираће се од Combat 18 као од “хулиганске групе која рекетира Крв и Част сцену”. Те поделе ће довести до коначног распада британске Крв и Част организације, мада ће Combat 18 због своје “терористичке” репутације постати узор многим Крв и Част скинхедима у другим земљама.

За нас је посебно интересантно то да је Иан Стјуарт приликом распада СФРЈ и на почетку рата подржавао Хрвате, о чему сведочи и једна његова песма на албуму Patriotic Ballads. Као и већина националиста западноевропских земаља, највише захваљујући медијској пропаганди, Стјуарт је о Србима имао представу као о “комунистима” на чијој је страни “комунистичка ЈНА која Хрватима ускраћује право на самоопредељење”. Нешто касније, са избијањем рата у Босни и Херцеговини, симпатије прелазе на србску страну, па тако и Иан Стјуарт одриче своју једнострану подршку Хрватима. Међутим, преовлађујући став Крв и Част покрета и сродних организација на Западу био је да су Срби и Хрвати “бела браћа” која не треба да ратују већ да сарађују (што наравно звучи крајње идиотски, имајући у виду усташки геноцид у бившој НДХ и чињеницу да су се Срби и у последњем рату борили за голе животе и своја вековна огњишта), док је за време последњег рата на Косову и Метохији већина ових група ипак улагала велики напор да својим сународницима предочи истину о шиптарском тероризму и агресији НАТО пакта.

У жељи да одбаце све што је у њиховим западним друштвима труло и анти-национално, скинхеди и уопште национал-социјалисти дистанцирају се од западних хришћанских деноминација. Због разочарења у Ватикан (који се “слизао са Јеврејима”) и у протестантске “цркве” (које, на пример, венчавају хомосексуалне парове), скинхеди нацисти се, следствено вођама Трећег рајха, окрећу одинизму - паганској религији нордијских народа. То ће желети да искористе различити верски покрети и секте. У Америци је почетком 90-их порастао утицај покрета Christian Identity, као и сатанистичке секте Church of the Creator. Christian Identity (“Хришћански идентитет”) је покрет који се на начин својствен протестантским сектама бави сопственим тумачењем Старог и Новог Завета и противи свим “организованим црквама” јер их наводно контролишу ционисти. Док, са друге стране, секта Church of the Creator (“Црква Ствараоца”) свој суштински сатанизам покушава да прикрије небулозним идејама о “природном” и “креативном” расизму.

Крајем 90-их, многи нацисти у Скандинавији, Немачкој и Америци су се “у име одинизма” солидарисали са Кристијаном “Варг” Викернесом, норвешким сатанистом осуђеним због убиства и ритуалног спаљивања цркава. Викернес, иначе веома познат на норвешкој блек-метал сцени (а black metal је радикално сатанистичка подврста хеви-метала), знао је да ће придобити наклоност једног броја нациста ако своје анти-хришћанско деловање повеже са одинизмом, па је у том циљу основао чак и политичку организацију - Norsk Hedensk Front (Норвешки пагански фронт). То ће привући многе сатанисте широм света да се под маском паганизма увуку у редове нациста. Са друге стране, под истим утицајем, неки скинхеди ће почети да слушају или чак оснивају сопствене блек-метал бендове, што је наравно у потпуној супротности са изворном подкултуром скинхеда.

На крају треба рећи и то да је, упркос разноврсним променама током година и деценија, и данас врло очит утицај панк подкултуре на самим скинхедима. То се пре свега огледа у чињеници да и поред позивања на ред, дисциплину и национализам, минимум трећина скинхеда оставља утисак пијаних нерадника и хулигана.

СРБСТВО И(ЛИ) ХИТЛЕРИЗАМ?

Да ли је насиље према појединцима, најчешће оним незаштићенијим, препознатљив модел понашања скинхеда? Јавност у Србији је стекла такав утисак. И, нажалост, не без разлога. Убиство циганског дечака Душана Јовановића, 1997. у Београду, било је прва таква “промоцијa” скинхеда у Србији. Злочин који се средином јуна ове године догодио у Црвенки још једном је скинхеде обележио као безумне силеџије. Наиме, полиција је ухапсила деветорицу младића, наводних скинхеда, осумњичених да су на смрт претукли Далибора Бороту, избеглицу из Баније и бившег борца војске РСК. Чињеница да су за овакве и сличне инциденте одговорни најчешће болесни појединци, а не групе, не може поправити имиџ који су скинхеди одавно већ стекли у светској, а сада и у нашој јавности.

Супротно предрасудама које у нашој јавности постоје, скинхед подкултура, иако настала на Западу, није у Србију “убачена” већ се као и већина других омладинских подкултура јавила у нашем друштву спонтано, повезана са музиком. Јер као и свуда, и код нас су скинхед музика и стил облачења они подкултурни елементи најпривлачнији младима који траже начин да искажу свој бунт. Идеолошка “надградња” следи касније, са евентуалним приступањем организацијама као што је Крв и Част. И ту долазимо до важног питања: може ли се идеолошки спојити Србство и хитлеризам?

Чак и ако пренебрегнемо чињеницу да је немачки окупатор за време Другог светског рата у Србији починио бројне злочине и да је Хитлер посредно одговоран за усташки геноцид над србским народом, (мада би само србски изрод или неко луд могао да свесно пренебрегне тако нешто), идаље стоји питање: да ли је нацизам као идеологија спојив са србском традицијом и да ли одговара духу србског народа? Ево како је на то питање одговорио Димитрије Љотић, наш највећи политички мислилац у новије доба, кога је Свети владика Николај сматрао “политичарем са крстом”, а кога неки данас (као и комунисти пре 50 година), најчешће злонамерно, називају “нацистом”:

“И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам је деификација - обожење државе. Фашисти кажу: ‘Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна’. А ми кажемо: ‘Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора служити’. Хитлеризам је деификација - обожавање расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко - нехришћанско схватање света.
Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже тај не зна за моралне законе.
Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо. Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса - по нашем схватању - вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају...” (Ни фашизам, ни хитлеризам - него Збор).

Иако је у фашизму и национал-социјализму видео позитивне реакције италијанског, односно немачког народа на јудео-масонска мешетарења, капитализам, либералну демократију и комунизам, Љотић их је са правом сматрао изразима искључиво италијанског, односно германског духа. Са друге стране, оштро је критиковао њихову паганску природу и препознавао духовну изопаченост њихових идеолога. О Адолфу Хитлеру, на пример, Љотић је записао:

“Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се воља Божија и закон његов откирва кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божију већ кроз глас крви. (...) Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићког свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христос Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину (...) Он хоће само да оствари своју мисао: за своју ‘најбољу и највишу расу људску’ - аријевско-германску - животног простора, много простора, - не само за данашњи број, ‘већ и за онај кроз триста година’” (Казна Европи).

Високо изнад италијанског фашизма и германског нацизма, и њихових паганских странпутица, стоји пут хришћанског национализма који се у својини православних Срба зове - светосавски национализам. И нема ничег позитивног у фашизму или национал-социјализму што светосавски национализам не поседује још од средњег века. Чак и свест о расном идентитету, која је уместо мржњом прожета хришћанском одговорношћу. О томе сведоче и речи Светог Николаја Жичког, највећег проповедника светосавског национализма: “Ми [Срби] смо деца Божија и људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове будно чувала стражу на капијама Европе, да племена слабије расе и ниже вере не би узнемиравала Европу у њеном мирном развијању и напредовању. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу хришћани” (Чији си ти, малени народе србски?).

С ВЕРОМ У БОГА...!
Србски добровољци (1941-45) полажу заклетву

Србин, дакле, не може бити фашиста нити следбеник идеологије Адолфа Хитлера ако се доследно и непоколебљиво држи православне вере у Христа Спаситеља, која је основни елемент србског националног идентитета. Другим речима, ко се одриче Христа одриче се Светог Саве и свих светих Срба и Србкиња, а то значи да се одриче Србства, јер Србство без Православља је празна љуштура. Нека то схвате овдашњи тзв. национал-социјалисти, у чији патриотизам писац ових редова не сумња. За скинхеде и нацисте на Западу можда треба имати разумевања, будући да је Запад “већ хиљаду година (од 1054. и одвајања Рима од Православне Цркве) лишен Светла Истине и нема развијену традицију јеванђелског национализма”. Али зато не постоји ни један ваљан разлог због којег би Србин који жели да буде националиста припадао ма којој подкултурној групи или прихватао идеологију која је израз туђег националног духа.

Крај