SKINHEADS: ОБЈЕКТИВАН ПОГЛЕД НА ЈЕДНУ ПОДКУЛТУРУ (2)

[ Први део ]

Као што смо на почетку објаснили, скинхед подкултура је настала у крилу енглеске радничке класе, делимично и као реакција на хипи покрет. Либералне хипи идеје, које су крајем 60-их и 70-их година олако прихватали млади средње класе, нарочито студенти, биле су углавном одбојне конзервативној радничкој омладини. Контраст у односу на “лажне бунтовнике” (хипике), изражавала је и визуелна препознатљивост скинхеда која се, за разлику од “цветних аранжмана”, заснивала на стилској скромности - фармеркама, трегерима и цокулама. Са друге стране, скинхеди су као битан елемент свог имиџа истицали чистоћу и уредност, насупрот истрошености и неуредности панкера. Скинхед подкултура ће се до средине 80-их раширити по западној Европи, а недуго затим појавиће се и у неким источноевропским земљама, али ће центар њеног развоја остати Енглеска у којој ће свака промена унутар “покрета” снажно утицати на скинхеде широм света.

Већ смо рекли да су скинхеди и њихови бендови у почетку представљали покрет са искључиво социјално-класним предзнаком. Oi сцена је била глас незадовољства британске радничке омладине, која је била махом идеолошки и партијски неопредељена. Међутим, доласком све већег броја имиграната из земаља тзв. Трећег света, који су користили повластице британске владе и као јефтина радна снага одузимали послове Британцима, ствари ће се променити. Неки скинхеди ће прићи странкама леве оријентације, неки чак организацијама радикалне левице, али ће убедљиво највећи број скинхеда подржати националне партије, које су у медијима називане “крајњом десницом” (far-right). Од ових партија, крајем 70-их и почетком 80-их година, најјачи је био Национални фронт који је, рецимо, на локалним изборима 1977. године у Лондону добио више гласова од Либерала - треће по снази странке у Енглеској. Новембра исте године, 6.000 чланова Националног фронта, углавном младих људи, маршираће улицама Лондона поводом Дана сећања на Британце пострадале у два светска рата.

Национални фронт је, дакле, почео да придобија све већу подршку, нарочито међу младима - и то не само међу скинхедима! Да би то искористио, Фронт је основао организацију свог подмлатка, Young NF. Убрзо је уследио одговор радикалне левице. Под окриљем Социјалистичке радничке партије формирана је Анти-нацистичка лига (ANaL), која ће широм Енглеске организовати концерте под називом “Рок против расизма” (иако Национални фронт није пропагирао расизам, већ се залагао за смањење прилива имиграната и тражио већа права за домаће раднике). Као што смо рекли, већина Oi бендова одбиће да учествује на овим концертима али не и покретачи Oi сцене - Sham 69, који ће ову грешку платити неславним завршетком своје каријере. Sham, који су у то време постизали комерцијални успех и почели да наступају у најгледанијим музичким ТВ емисијама, нису озбиљно схватили чињеницу да су скинхеди у највећем броју национално опредељени и да су на страни Националног фронта. Џими Парси ће чак изјавити да сваки концерт Sham 69 сматра “концертом против расизма”. Ово самосврставање бенда уз радикалну левицу изазваће велики револт његове скинхед публике. Концерти Sham 69 биће отада насилно прекидани, укључујући чак и опроштајни концерт (1978), када се бенд у паници повукао са бине пошто се на њу попела велика група скинхеда.

РОК ПРОТИВ КОМУНИЗМА

Национални фронт је убрзо дошао на идеју да одговори сопственим музичким пројектом, па је тако настао Rock Against Communism (“Рок против комунизма”, скраћено RAC). Први концерт под овим слоганом одржан је у Лидсу 1978. године, али као и други годину дана касније, није постигао нарочити успех. Међутим, 1981. ствари ће кренути набоље за RAC пројекат. У Лондон ће се преселити Иан Стјуарт Доналдсон, певач панк групе Skrewdriver која је 1977. издала албум All Skrewed Up. О плочи су углавном писане позитивне рецензије и Skrewdriver је наступао чак и као предгурпа Стинговом бенду The Police. Међутим, Стјуартов бенд је недуго затим прихватио скинхед имиџ и због тога стекао етикету “симпатизера Националног фронта”. Притисак музичких медија порастао је до те мере да су концертни клубови и радио станице бојкотовали Skrewdriver, па се бенд на крају распао.

Иан Стјуарт, као стари фан група The Who, Rolling Stones, Lynyrd Skynyrd и Led Zeppelin, покушао је 1979. да оживи Skrewdriver, приближивши музички стил бенда класичном року. Skrewdriver је те године објавио мини албум Built Up, Knocked Down, 1980. је наступио у Блекбурну као предгрупа на концерту Motorhead, али се већ крајем године поново распао. За то време, бенд Стјуартовог старог друга Грејема “Сагзија” Мекферсона - Madness, постизао је у Лондону велики комерцијални успех. Интересантно да се, на Сагзијев позив, Иан Стјуарт појавио у филму Take It or Leave It, посвећеном почецима групе Madness. Био је то пример два пријатеља и два талентована музичара који су пошли различитим путевима: Сагзи се у јавности одрекао својих политичких ставова и изградио успешну музичку каријеру, док је Стјуарт као националиста остао доследан али као музичар спутан од стране медија. Међутим, преко Сагзија, он ће упознати Џоа Пирса, вођу подмлатка Националног фронта, који ће му предложити да поново окупи Skrewdriver.

Иан Стјуарт се у Лондону активирао као члан Националног фронта, али ће одлуку о поновном покретању бенда донети тек након што му је подршку за то пружио Марк Френч, власник музичке продавнице The Last Resort, која је низ година скинхедима била омиљено место окупљања. Нова постава бенда снимила је 1982. године сингл Back With A Bang, који је објављен као издање Last Resort Sounds. Временом Skrewdriver је стицао све већу подршку скинхеда, али је уједно све јасније заузимао своју идеолошку позицију. Једне вечери, на концерту у лондонском клубу 100, Иан Стјуарт је испружио десну руку у препознатљив “римски” поздрав и најавио песму Tomorrow Belongs To Me. Тиме ће на симболичан начин отпочети нова фаза у развоју скинхед подкултуре, у чему ће Иан Стјуарт одиграти најзначајнију улогу.

Са Skrewdriver-ом као главним бендом, Национални фронт је поново организовао RAC концерте, овог пута по читавој Енглеској. Посећеност концерата је била изванредна па је следећи корак био покретање музичке куће White Noise (“Бела бука”) и истоименог часописа. Skrewdriver ће 1983. године за White Noise Records објавити два мини албума, White Power и Voice of Britain, који ће осим у Енглеској значајан успех постићи и у западној Европи. Захваљујући том успеху, Иан Стјуарт ће потписати уговор са немачком издавачком кућом Rock-o-Rama, која ће у лето 1984. објавити наредни Skrewdriver албум - Hail The New Dawn. Само неколико месеци раније, Rock-o-Rama је објавила албум Send In The Marines утицајног енглеског Oi бенда Combat 84. Сарадња са немачком издавачком кућом допринеће успостављању чврсте везе између Енглеза и растуће скинхед сцене у Немачкој.

Иначе, песма White Power (“Бела снага”), коју је Skrewdriver објавио на истоименом мини албуму, имала је као политички проглас скинхеда националиста исти значај који је за панкере-анархисте имала Anarchy In The UK од Sex Pistols-а. White Power говори о неконтролисаном приливу имиграната у Велику Британију, нередима и криминалу које су имигранти донели, оптужује власти за издају земље и позива на акцију “пре него буде прекасно”.

У ово време све чешћи бивају улични сукоби британских националиста са припадницима радикалне левице. Из Социјалистичке радничке партије се почетком 80-их издвојила милитантна група под именом Red Action (Црвена акција) која је са припадницима анархистичке организације Анти-фашистичка акција често нападала концерте и политичке скупове патриотских странака. Године 1983. у Лондону је убијен Алберт Маринер, пензионер и ратни ветеран, који се враћао са митинга Националног фронта. Руља анархиста и имиграната гађала је несретног старца и усмртила га циглом којом је погођен у главу. Полиција је одбила да о догађају спроведе озбиљнију истрагу, па је Иан Стјуарт о томе написао песму Sick Society (“Болесно друштво”).

Радикалнији политички и идеолошки приступ донеће и извесне промене у изгледу скинхеда. Идаље су цокуле, кратка коса или чак обријана глава најважнији елементи визуелне препознатљивости скинхеда, али раднички стил облачења полако уступа место милитантнијем имиџу: војничким панталонама, пилотским јакнама (“спитфајеркама”) и класичним војним јакнама (“вијетнамкама”). Штампају се и мајице са логоима бендова, идеолошким симболима и грбовима странака.

[ Наставак ]