Црква или партија - Бог или вођа

«Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.» (Мт, 5, 11)

Србска Православна Црква навикла је на прогоне, тлачења и тамничења. На то и треба да је навикнута јер својим апостолским и мученичким сведочењем Истине Христове отклања сваку сумњу "неверних Тома". У доба демо(но)кратије прогон Цркве и хришћана долази до свог врхунца. Нападани и клеветани од стране острашћених политиканата, демо(но)крата, на модеран начин преобучених комуниста, нациЈоналиста (са Ј), пагана и плутократа, хришћани су попљувани од стране света.

Режим који је 1945. и Бога и Православље убројао у жртве грађанског рата, и то оне који су пали на страни «народних непријатеља», оставио је велику пустош на пољу духовног живота у Србији. Срби, као и сви словенски народи, имају богољубиву и боготраживу душу. Тај део личности нико никоме не може отети, па је тако и људска душа у Србији за све време комунизма постојала, иако осакаћена и празна.

Истеривање Христа и Цркве из србског народа значило је и стварање вакуума који је по свим законима овога света морао бити попуњен. У почетку је тај вакуум био попуњаван материјалним задовољствима, по узору на Запад. Међутим, словенска душа је далеко мистичнија од западњачке, далеко ближа Индији него Њујорку, да би се задовољила само «јелом и оделом».

Ускоро је дошло до, од власти толерисане, експанзије сујеверја. Почеле су масовне продаје "хороскопа", "сановника", "тарабићевих" и "нострадамусових" "пророчанстава". Масовно су се тражили "’оџини записи", комшинице које ће у шољи кафе решити наше финансијске проблеме а ми ћемо "тачку на и" ставити кад средњим прстом "убодемо жељу". Мистицизам и спиритизам били су саставни део живота југословенске омладине.

Сујеверје је нарочито букнуло након, условно речено, распада комунистичког система. Листови попут "Трећег ока" и "Зоне сумрака" продавали су се у огромним тиражима. Разни "пророци" и "пророчице" гмизали су са свих ТВ екрана а зидови њихових "јазбина" одједном су из неког разлога постали украшени и православним иконама. Шта их је то натерало да се представљају православцима?

Распад СФРЈ довео је до коначног распада заблуде југословенства код Срба. Распад мита о југословенском "братству и јединству" био је праћен буђењем, између осталих, и србског национализма. Тај национализам је избио као бујица и био је прилично неартикулисан. Све што је «наше» а уједно није «и њихово» сматрало се за светињу. Ту се, у сасвим погрешном контексту и не њеном кривицом, нашла и СПЦ. Дивизије «новорођених четника» похрлиле су у Цркву.

Када су новопридошли почели пристизати у Цркву, њиховом одушевљењу није било краја. У тој СПЦ, коју су до јуче многи од њих презирали и пљували, нашли су свештенике, исте оне због којих су се до јуче хватали за дугме када их сретну на улици, који се никада нису стидели свог србског порекла и своје хришћанске вере. Осим тога, Црква је имала префикс Србска, што је за нове «Србенде» било од пресудне важности.

Након неколико година ситуација се мало рашчистила. «Фолклорни православци» разочарали су се у Цркву и напустили је. Видели су да то није оно што су они очекивали. Свештеници су им проповедали Христа и Јеванђеље а они су чекали упутства за гласање. Почеле су и прве партијске поделе ново-православаца: «Ти попови само о Христу и неким светцима, нашег вођу никад не помињу.»

Пошто су почетком деведесетих разочарани комунисти похрлили у Цркву, где су се многи заиста препородили и остали у њој као примерни хришћани, било је и оних који су због тога омрзли саму Цркву. Наравно не ради се о хришћанима већ о оном делу КПЈ који је и даље веровао у своју првобитну идеју, а који се данас, у истом саставу као и онда, назива другим, политички коректнијим, именом. Та новоформирана левица укопала се на један оштар фронт против Цркве и Православља и та борба траје и данас. Све грађанске и левичарске групе у Србији презиру СПЦ и њене вернике.

Ситуацију почетком деведесетих искористиле су и бројне секте са Запада које су «ловиле у мутном» и привукле невелик али значајан број збуњених и изгубљених душа. Левичарске групе виделе су у почетку одличну алтернативу у овој иницијативи, међутим касније су схватили да им је на изборима исплативије да се не мешају у теологију већ да се држе маргинализације СПЦ опет понајвише само због оног «С».

Ова велика «заврзлама» збунила је оне који су, и са леве и са десне стране, у речима «Србска Православна Црква» највећи значај, било позитивни или негативни, придавали придеву «Србска». Већина левичара остала је супротстављена Цркви док је један део десничара стао у став условног ненападања а други се вратио безверју.

Они који су се вратили безверју били су, као што и сада јесу, огромна мањина. Да би своје ставове наметнули другим политичким истомишљеницима, који су кренули ка Богу и Цркви, почели су протурати приче о паганизму као «изворној србској вери». Сама чињеница да неко данас може говорити о боговима кише, ватре, ветра, поља или стоке,... упућује или на «фолклором зачињено безверје» и/или на перфидни сатанизам. У Сваком случају на празну и обогаљену душу.

Они који често падају у њихову сферу утицаја су острашћени партијаши који опет сматрају да је у Србској Православној Цркви далеко најважније то што је србска. Ако је став њихове партије по неком питању сличан или исти као и учење Цркве, онда се Црква штити као «наша највећа светиња» и њоме се кити као «најважнијом институцијом». Ако се којим случајем став њихове партије разликује од учења Цркве, онда се Црква претвара у «попове лопове», «затуцане мантијаше, одвојене од државе и XXI века».

Ово смо могли видети на примерима смрти неколико политичара у последњих неколико година. Најпре је убијен Зоран Ђинђић а његови политички противници напали су Цркву што Ђинђићу, који је градио каријеру нападајући ту исту Цркву, није ускратила опело и хришћанску сахрану. Затим је и друга страна искористила прилику да нападне Цркву што ни у време сахране није одступила од својих учења и што су свештенослужитељи у опелу уместо "евроатланских" интеграција подсетили на злочине евроатланских србомрзаца.

Неколико година касније умро је други велики богоборац, Слободан Милошевић. Сахрањен је у ноћ, уз музичку пратњу руских шансона а на гроб му је уместо крста пободена једна тараба. Највећа десничарска партија, СРС, у то време је већ прихватла Милошевића као великог савезника тако да је огроман број присталица СРС замерио Цркви што Милошевића није испратила «србскије» него Ђинђића- иако је «организациони одбор сахране» инсистирао на атеизму.

Пре неки дан умро је градоначелник Београда, Ненад Богдановић. Демократе које остају за њим више се плаше да овај не добије какво «не-евроатланско» опело него Божијег суда. Радикали на другој страни огорчени су што је још један демократа добио хришћанско опело, што су свештеници целивали крст, што су се Богу молили за душу умрлога.

Оволика острашћеност јасан је показатељ колико партијашима значе Бог и вера а колико власт и партијски вођа. У оном есхатолошком избору између Царства Небеског и царства земаљског партијаши се одлучују за земаљско а они којима је драже небеско одричу се и ограђују од сваког партијашења. По томе данас препознајемо и праве србске патриоте и светосавске националисте. Таквих нема ни у једној партији.

Сваком Демократи у Србији Зоран Ђинђић је немерљиво важнији од Исуса Христа. Сваком Радикалу изнад свега је «непогрешиви» Воја Шешељ. Они који су још увек верни СПО-у сликају Вука Драшковића на иконама (sic.) док се Социјалисти клањају пред Слобиним сликама као пред образом Пантократора. О «Чедистима» не треба ништа више рећи осим самог имена, а слично је и са ДСС-овцима којима је читава странка оличена у Војиславу Коштуници. За Воју ће гласати и неки народњаци, али само ако тако каже «народни човек» Веља.

Сви партијаши уместо молитве Господње у себи понављају партијашку мантру: «вођа, вођа, вођа, вођа,...» која се, нажалост, врло лако претвара у механичко понављање речи «ђаво, ђаво, ђаво, ђаво,...»