ТРОЈКЕ

Ових дана србском јавношћу доминирају три тројке. Тај број три је заиста мистичном везом усидрен у дубину србске душе. Три су лица Божија, «с три се прста крсти», она Србкињица је «у три боје венац вила»; три, три, три,... где год се Србин окрене, као у неком вицу, чека га нека тројка.

«А тројке су, Ђуро, шта?»


Нашом свешћу данас доминира Тројка која одлучује о Косову (а да са Косовом и остатком Србије никакве везе нема), затим тзв. «Вуковарска тројка» и на крају «Лапушничка тројка».

Ова Тројка која ће наводно пресудити о томе колико је Косово србско, колико шиптарско, колико Америчко или «евроатланстко», није још осуђена. Уосталом, Тројка и јесте суд, и то не обични суд, то је суд без обавеза и одговорности. Када је Ниче говорио о друштву као сурогату личности које се јавља из чистог страха и слабости појединца да сноси последице својих поступака, није ни слутио да ће и друштво тражити сурогате себи.

Наиме, «Велики Брат» или Светски Полицајац или како ли се већ данас називају Сједињене Америчке Државе и њихова јудео-масонска испостава на тлу Европе схватили су да више нису једина супер-сила у свету. Како је западно схватање државе, ако је за веровати Ничеу, управо колективизирање «егезекуције» и избегавање одговорности, они сигурно нису мислили да беже од одговорности пред Богом. Таман посла, на том плану су се они давно декларисали и своје ровове дубоко укопали. Они су првенствено бежали од одговорности пред светом. А како сада поново постоји још једна велика сила, и та одговорност не делује више тако далеко.

Да не би неко случајно био одговоран ни пред светом, створена је Тројка. Створен је прокси који ће у име ових сила да одлучи о неком тамо Косову и некој тамо Србији, а када неко не буде задовољан пресудом свој бес неће имати ка коме да упути јер Тројка више неће ни постојати. Кога казнити ако егзекутора више нема!?


«Вуковарска тројка»


Ако оне тројке више неће бити, ту је врло реална «Вуковарска тројка». Вуковарску тројку чине три србска официра која су предводила тада још једину легитимну војну силу на простору тада легитимне СФРЈ, у ослобађању Вуковара од усташких терориста.

Један од њих добио је двадесет година робије, други пет а трећи је пуштен. Њихова имена нису битна, иако их сви знамо. Њихова имена нису била битна ни судијама ни публици; битна је само њихова националност- они су Срби!

Чињеница да су оптужени били Срби свима је улила дозу сигурности да се у пресуду не треба сумњати и да се зна како они више на слободу неће изаћи. То што је један пуштен а други добио «само пет година», изазвало је најпре шок и разочарење а затим и бес у широко демократским круговима Хрватске и Београда.

За учествовање у «антихашком лобију» оптужен је и сам Хашки Трибунал. Срам их било, да тек тако пусте човека а опште је познато да је Србин. Када се само сете демонократе како су се морали тући са народом за једног од ових оптужених. Гумени метци људима у главе, омладина голим грудима на колонијалну полицију, полиција по наредби ментора пендрецима и кундацима по србској омладини. Повуци-потегни... и отеше га, изручише га, ма фотеље погубише да их што више напакују, а ови га сада пуштају.

Покушао је додуше и Трибунал мало да се извади за ову пресуду. Истог дана спочитао је и оштру пресуду још једној тројци, «Лапушничкој». Та пресуда је додуше више лекција и упутство за понашање него казна или санкција.


«Лапушничка тројка»


«Лапушничку тројку» чине три припадника терористичке мреже тзв. ОВК која је у последњој деценији починила бројне злочине на територији Србије над неалбанским и неисламским живљем. Ова тројица били су главни егзекутори у логору у селу Лапушник у току 1998. године.

Како је суд нашао да су двојица од њих у том логору убијали србске цивиле они су пуштени на слободу; а трећи, за кога се утврдило да је одговоран за смрт деветоро Албанских цивила који нису били лојални терористима, осуђен је на 13 година затвора. Годину и нешто по глави.

Ако се родитељима, браћи и сестрама побијених Албанаца учини да је то мало, нека захвале Богу што се пресуда није рачуна према квоти за србски живот. Када се сетимо Насера Орића видимо да се за убијеног Србина у најгорем случају у просеку лежи по неколико сати.