ХРИШЋАНСКА ЕВРОПА – ЈЕДИНА ЗДРАВА ЕВРОПА

У тексту «Да ли је Хришћанство јеврејска вера», поменусмо да је вера хришћанска општечовечанског карактера и да је прикладна свим народима и људским расама јер сваки човек у себи носи образ Божји и сваки је призван на спасење.

Међутим, као што између људи постоје разлике по обдарености (што можемо видети и у јеванђелској причи о талантима), сходно томе сличне разлике су упечатљиве и међу народима и расама. Јер као што нису појединцима, тако нису ни свим народима и људским расама дати од Бога једнаки дарови или једнаки задаци, па сходно томе, не тражи ни Бог од свих народа једнако. Како запажа и Свети владика Николај, Божја промисао је управо аријевској групи народа који насељавају европско тло, доделила да буде главни носилац Хришћанства у свету, и сходно томе, хришћанска култура заправо настаје као средњевековна култура крштених Европљана. Дакле ови народи у том периоду, свој културни потенцијал исказују кроз стварање хришћанске културе и инспирацију свога стваралаштва проналазе у Христу, пресветој Богородици и светитељима Божјим. Такође, европски народи у хришћанском Богу својевремено откривају свога Творца чиме одбацују незнабожачки мрак, а кроз Хришћанство, они добијају и здраво друштво које по христијанизацији бива прочишћено од свакојаких паганских изопачености. Наиме, чак и у старом словенском паганству (које је у начелу било питомије него код других аријевских племена) приносиле су се и људске жртве. Постојало је веровање да се велике и значајне грађевине не могу саздати без приношења такве жртве. Песмом «Зидање Скадра» србски народ описује сећања својих предака из незнабожачког периода на овај гнусни обичај. Ништа мање суров није био ни обичај пробадања мртвог злочинца кроз глогов колац, не би ли се спречило његово наводно претварање у вампира. Што се тиче цивилизацијски најнапреднијих култура европског старог века попут Старе Грчке и Рима, оне су биле прожете сексуалним изопаченостима оличеним у веома распрострањеној хомосексуалној настраности на коју нису били имуни чак ни највећи антички умови попут Платона. Младићи су својим учитељима често сексуалним односом плаћали услуге, а Спартанци су веровали да се хомосексуалним односима јача ратнички дух.

Стога је јасно да је пропагирање култа здравља нације и физичке снаге, од стране савремених неопаганских националиста, веома противречно. Духовни и физички здрава Европа није могућа уз горе наведене паганске изопачености које су прогнане тек по христијанизацији Европе.

Такође по христијанизацији Рима, значајно се поправља положај жене у друштву. У паганско време жена је била практично објекат права. Мушкарци су махом своје робиње и робове користили за сексуалне услуге, а закониту жену третирали искључиво као средство за стварање законитог потомства. По христијанизацији римске државе, жена је уздигнута на пиједастал. Развратан однос и сексуално искоришћавање бивају прокажени и временом забрањени. Свакако, жена је и даље потчињена мужу како то налаже и Свето писмо, али она добија третман личности. Услед подизања зидова између полова, до жене је теже доћи и оне самим тим бивају поштованије. Хришћански однос према положају жене јесте златна средина између крајности паганске суровости и разврата са једне стране и наказног феминистичког антипатријахалног либерализма новог доба са друге стране.

О «СЛАБОСТИ» ХРИШЋАНСТВА

Неопагани често Хришћанству пребацују слабићство покушавајући да га сведу на «окретање другог образа». Међутим, хришћане ова дужност обавезује искључиво у односу према личним непријатељима. Такви непријатељи побеђују се молитвом, постом и смирењем. Циљ попуштања и смирења пред личним непријатељем јесте сузбијање гневних нагона код себе и свога противника као и борба против гордости као основног греха из кога происходе сви остали. Наравно, лично смирње и попуштање никада не смеју бити маска за кукавичлук јер је једно од суштинских стремљења у Хришанству управо борба против линије мањег отпора, односно огреховљене људске природе.

Но другачије је када је у питању одбрана светиње или заједнице. Према непријатељима светиње или заједнице, хришћанин је дужан да употреби физичку силу и физички му се супротстави. Баш као у јеванђелском примеру када Христос силом изгони трговце из храма. У том контексту и Свети Филарет Московски поручје: «Непријатеље своје љуби, непријатеље отачаства сатири, гнушај се непријатеља Божјих».

Христос поручује да нема веће љубави од полагања живота за ближњег свог. Такође, поручује својим следбеницима и да ће их многи прогонити Његовог имена ради, што се и збило. Као што је познато, Хришћани су у потоњим вековима сурово прогањани, зверски мучени и убијани од стране незнабожаца и богоотпалих Јевреја не би ли се одрекли своје вере, али су непоколебљивошћу, верношћу и трпљењем страшних мука, исказали надљудску храброст и чврстину.

Са тим у вези, познат је и неопагански став по коме је Хришћанство својом наводном разслабљеношћу пресудно утицало на пропаст Римске империје. Међутим, њена пропаст је последица свеопште декаденције система. Ту имамо у виду само пропаст западног дела империје, пошто је њен источни део – Византија, не само преживео, већ и бивао у успону сразмерно све битнијој улози православног Хришћанства у њему. Управо Византија а касније и моћна православна руска царевина, саме по себи понајбољи су демант бесмислене идеје по којој Хришћанство наводно разара државност.

Истина, временом су западноевропски народи постепено одступали од аутентичног Хришћанства, што је проузроковало и извесна друштвена застрањења на средњевековном европском Западу у виду ломача, индугеленција, распојасаних ренесансних Папа или «крсташких» ратова. Међутим, то није случај са нашим србским прецима који су остали потпуно верни Христовој истини. У њој су потпуно пронашли смисао свога битисања на земљи, и на њеном темељу саздали су своју националну идеју коју можемо назвати светосављем, као хришћанством србског стила и искуства.