НАША СТВАР

Нешто нам се у последње време комшије нагињу «преко плота», чули да некоме цркава крава, па пре него што погледају у своју шталу завирују да није којим случајем наша.

Хрвати, шиптари и босански муслимани, као природни савезници ухватили су се у врло чудно коло у коме се веселе што је Србија, кажу, све мања и мања. Хрвати и босански муслимани природни су партнери по свом заједничком србском пореклу, по заједничкој крволочној историји а на крају крајева и по томе што им је темељ «нације» анти-србство. Ако би којим случајем нестало Срба, не би више било ни њих јер не би знали ни ко су, ни шта су а ни зашто су то што су.

Шиптари су се једноставно прикачили у тај «савез» јер су у њему видели шансу за остварење својих интереса. Када се буду сводили рачуни неће бити изнанеђење што се Шиптари праве невешти и неупућени. А не треба заборавити ни Арнауташе за које важи све што и за Хрвате и босанске муслимане.

Елем, свако мало из Хрватске и Босне крену приче о томе како се Србија «распала», како се свела, или ће се свести, на «београдски пашалук»; Срби гладни, Срби жедни,... Е када заврше са циком како им је супер (јер је Србији лоше) онда скокну до Србије по коју кобасицу да превале зиму. Нема шале бато, стигли еуропски стандарди, кобаје скупе, а о «шпеку» се и не мисли- тога има само код којег славонског шокца који је одавно престао да се узда у помоћ нове домовине.

У Босни је још трагикомичнија ситуација. Редовно се из федерације креће са лавежом о «геноцидној творевини» па када се утврди да је та творевина за неколико класа успешнија од федерације- креће басна о «киселом грожђу», односно о Косову и Метохији. Шатро, «брига нас бошњаке што живимо к`о Шиптари, што нас мањи ентитет шије у сваком погледу, битно је да Срби не могу палити свеће у Пећкој патријаршији». Ајде де, ако им је тако лепо па нек` им буде тако. Истина, колико копају око Сребренице тражећи непостојеће лешеве могли су већ пола Босне узорати па можда не би морали ни чекати на брашно из хуманитарне помоћи.

У последње време нешто нам је и та федерација постала разрока. Тј. некако се чудно гледају та два ока у босанској глави. Ово муслиманско као да нешто намигује на ово херцег-босанско, а ово друго никако да ухвати који је сигнал у питању, па све жмури од муке. Хоће Хрвати своја права, кажу угрожавају их Муслимани (са великим "м"). Ови први се буне што се ови други буне. Није Муслиманима јасно што се сад буне Хрвати кад ови тако лепо мисле и на њихове интересе. Е онда се досете- "што би ми бринули наше бриге, кад ево Србија још има проблем са Косовом, да не помињемо што се отцепила Црна Гора".

Када хоће да докажу како им је боље него Србији онда обавезно узму пример број један: «погледајте просечну плату» и пример број два: «каква се кола код нас возе». Не помињу: «погледајте просечне цене» а и о возном парку се ућуте кад виде да је кредит у Београду повољнији од оног у Загребу. Као очајничка мера узима се «туризам». Но, како је посредним деловањем великосрбскочетничкоагресорске завере свет остао глув и нем по питању пирамида у Високом, федерални босанци испадају из игре. Хрватима свака част, њихов туризам би могао хранити пола Источне Европе, само да им, авај, сви туристички ресурси нису у страним рукама.

Но, какве то има везе кад су опустошили више од трећине данашње НДХ па могу до миле воље да одлажу нуклеарни отпад свог Великог Брата а он ће им за то асфалтирати путеве. После ће они тим путем да се теше како нема везе што су беда и сиротиња као и други које тлаче велике силе, битно је да је "лијепа наша" етнички чиста, "а и путови су на љепши нег у Србији". И тако све док не крену по ону кобају па пређу границу. Дођу "домовински ветерани" у Србију, виде да је нит боље нит` горе, врате се кући, мирно поједу свој "шпек" па легну на бомбу, скоче у бунар или се обесе о кваку.

У крајњем случају, ако би се Србији и оствариле све жеље њених «сусједа» па од ње остао само тај фамозни «пашалук», чињеница је да би и он био пространији, настањенији и јачи и од Босне и од НДХ. Остаје још само да нам комшије Муслимани објасне на којој су то мапи видели да се «београдски пашалук» простирао до Бања Луке, и даље на запад. Није да смо злонамерни, не д`о Бог, ал` мора да им је макар чудно што пола онога што они зову својом државом у сваком окршају (спортском наравно- саркастична напомена аутора) навија за нас.

Када смо код спорта, како да не поменемо скорашњи сусрет Партизана и Зрињског. Састали се Партизан и Зрињски, одиграли две утакмице и даље иде Зрињски. Сасвим уобичајена ситуација, нема шта, осим ако се узме у обзир да им је Партизан за 180 минута набио чак 11 (словима: једанаест) голова. Наравно, то њима није сметало да се радују као да је резултат био обрнут.

Наиме, о карактеру Срба и комшија којима се на овом месту бавимо најбоље говори чињеница да су Срби углавном преокупирани својим проблемима, којих заиста не мањка. Ово је изузетак који потврђује правило, мада се суштински и овај текст бави Србима и србским земљама а комшије користи искључиво као огледне субјекте.

Уосталом, посредно и комшије се саплићу на неразумевању наших унутрашњих односа. НВО сектор у Србији заиста прича такве бајке какве и комшије, али они су з ато плаћени. Сваког првог легне плата у динарској противвредности, па се навали у куповину. Код комшија тога нема, они су волонтери. А изгледа нешто су се прерачунали.

Да се вратимо на горе наведену ситуацију. Срби би се покрили ушима и ћутали, падале би прозивке играчима, терала би се управа, двомеч би био национална срамота (сећамо се пораза Партизана у Загребу 1997.), док је код њих то мало другачије. Они изгубе резултатом који више приличи гинисовој него уефиној књизи неуспеха и после се они као ругају нама. Чега се паметан стиди тиме се будала поноси.

На крају крајева, за Хрватску је и разумљиво што се бави Србијом и Србима. Она је и изграђена на србофобским митовима и сада се морају фабриковати да би се заварали празни стомаци «вјерних домољуба». А мора им се и одати признање на једном пољу где су нас заиста престигли. Наиме, Сека Алксић не може на три концерта у Србији окупити толико публике колико на једном гостовању у некој хрватској забити, аферим.