“Ко контролише прошлост, контролише и садашњост;
ко контролише садашњост, контролише будућност.”
Џорџ Орвел, 1984
ко контролише садашњост, контролише будућност.”
Џорџ Орвел, 1984
Колико је људи у Србији чуло за Ернста Зундела? Из наслова овог текста се може 
закључити да се ради о особи утамниченој или прогоњеној. Али ко је овај човек, по чему је важан и зашто је његов случај за нас интересантан?
Ернст Зундел је рођен у Немачкој 1939. године. Са 19 година емигрирао је у Канаду, у којој је живео до 2001. године. У том периоду, био је, са једне стране, мета организованих криминалних група и преживео чак три атентата, а са друге, поднео дугогодишње развлачење по судовима и узастопна тамничења. Пошто су канадске власти одлучиле да му ускрате право на држављанство, Зундел се 2001. године преселио у САД. Међутим, почетком фебруара 2003, ухапшен је у својој кући у планинском региону источног Тенесија. Под лажним образложењем да је прекршио имиграционе прописе САД, депортован је у Канаду, да би у затвору у Торонту, и то у самици, провео пуне две године. Пресуда канадског суда, почетком марта 2005, била је да активности Ернста Зундела представљају “претњу по националну и међународну безбедност”, па је зато депортован у Немачку, где је суд у Манхајму овог шездесетосмогодишњака осудио на пет година затвора.
Вероватно се питате: којим злочином је овај човек заслужио овакву судбину? Прича не би била ни мало чудна да се ради о каквом терористи, нарко-дилеру или педофилу. Ернст Зундел је, међутим, частан човек чији једини “злочин” јесте неуморна борба за историјску истину. Он је, наиме, годинама прогоњен и осуђиван због изношења у јавност научних доказа који оповргавају званичну историју о холокаусту - страдању Јевреја у Другом светском рату. Иако му се приписује “негирање холокауста”, Зундел уопште не негира да су Јевреји за време рата страдали али доказује да је холокауст у коме је наводно страдало 6 милиона Јевреја уствари мит, саграђен на бројним конструкцијама, фалсификатима и измишљотинама, те да је број страдалих Јевреја много мањи.
Велика суђења у Торонту 1985. и 1988. године, на којима је Зундел одговарао по срамном закону о “објављивању лажних вести” (а због штампања књижице Did Six Million Really Die? - Да ли је шест милиона заиста умрло?), представљала су прву праву научну дебату на тему холокауста и прву прилику да се светска јавност упозна са аргументованом, другачијом верзијом о Другом светском рату и страдању Јевреја у њему. Под заклетвом су врло темељно испитане особе које су преживеле “холокауст”, као и бројни научници, историчари и публицисти. Међу сведоцима одбране, на овим суђењима су сведочили и Robert Faurisson, David Irving, Mark Weber, Вилијам Линдзи, Udo Walendy, Bradley Smith, као и амерички експерт за гасне коморе Fred Leuchter. Резултат је био огроман број чврстих доказа који су постали доступни научној и, уопште, широј јавности, а који јасно оповргавају званичну причу о уништавању Јевреја у холокаусту који су наводно спровели нацисти.
Међутим, закони попут канадског о “објављивању лажних вести”, по којима су историчари-ревизионисти раније прогањани, далека су прошлост. Многе европске државе су у међувремену донеле посебне драконске законе којима је криминализовано критичко бављење званичном верзијом о холокаусту. Недавно је и у Европском парламенту, иницијативом Немачке, која ове године председава Европском унијом, усвојен закон против “негирања холокауста” али је државама-чланицама остављена могућност да га не примањују уколико већ имају одговарајући национални закон.
Интересантно је да је влада Ирана, која је крајем 2006. организовала велику и врло успешну међународну научну конференцију о холокаусту и оформила научно тело под називом World Holocaust Foundation, упутила захтев Немачкој, Аустрији, Пољској и другим европским државама да пруже чврсте научне доказе да се холокауст збио онако како тврди званична историографија. Званичног одговора још увек нема.
И док настоје да нацистичке злочине над сопственим народом преувеличају, многе јеврејске организације и појединци не само да не осуђују већ и помажу систематско прикривање истине о усташком геноциду над србским народом у некадашњој НДХ. У томе се у последње време посебно издвајају њујоршки Музеј холокауста, јерусалимски Јад Вашем и Jasenovac Research Institute у Њујорку, док се у Хрватској, поред бројних про-усташких “знанственика”, у минимизирању усташих злочина нарочито истиче Славко Голдштајн, загребачки публициста и донедавни председник Савета Спомен-подручја Јасеновац.
Холокауст индустрија
Коме је и зашто било у циљу да се страдање Јевреја у Другом светском рату преувелича до нестварног броја од 6 милиона убијених? Ко је од тога имао (и данас има) највећу корист? Ко заправо стоји иза прогона храбрих и истинољубивих људи као што је Ернст Зундел? И зашто се мит о холокаусту претвара у догму чије се јавно преиспитивање и аргументовано оповргавање немилосрдно кажњава?
Амерички историчар јеврејског порекла и професор политичке теорије на Њујоршком универзитету, Норман Финкелштајн, дао је на ова питања делимичан али веродостојан одговор у својој књизи The Holocaust Industry: Reflections on the Exploitation of Jewish Suffering (Холокауст индустрија: Размишљања о експлоатацији јеврејске патње). Он је оптужио своје сународнике у центрима моћи (ционисте) да причу о холокаусту користе зарад финансијских и геополитичких интереса, укључујући финансирање државе Израел, коју он сматра “терористичком државом”. Као и његов пријатељ и колега Ноам Чомски, Финкелштајн спада у групу угледних јеврејских анти-ционистичких интелектуалаца у Америци. Зато и не чуди што је својом књигом навукао гнев бројних јеврејских тајних и јавних организација, које он једноставно назива “гангстерима”. Финкелштајн такође тврди да су ционистички захтеви да Немачка Израелу плати огромне новчане репарације били ништа друго до “бесрамна уцена” и да се сталним подсећањем на холокауст настоји затомити истина о ционистичком терору и апартхеједу који деценијама владају у држави Израел.
Случај Ернста Зундела, али и многих других прогоњених историчара попут Дејвида Ирвинга, Робера Форисона и Џермара Рудолфа, говори језиву истину о (не-)слободи говора и кршењу основних људских права на Западу, коме ми тако поводљиво и неопрезно хрлимо.
закључити да се ради о особи утамниченој или прогоњеној. Али ко је овај човек, по чему је важан и зашто је његов случај за нас интересантан?Ернст Зундел је рођен у Немачкој 1939. године. Са 19 година емигрирао је у Канаду, у којој је живео до 2001. године. У том периоду, био је, са једне стране, мета организованих криминалних група и преживео чак три атентата, а са друге, поднео дугогодишње развлачење по судовима и узастопна тамничења. Пошто су канадске власти одлучиле да му ускрате право на држављанство, Зундел се 2001. године преселио у САД. Међутим, почетком фебруара 2003, ухапшен је у својој кући у планинском региону источног Тенесија. Под лажним образложењем да је прекршио имиграционе прописе САД, депортован је у Канаду, да би у затвору у Торонту, и то у самици, провео пуне две године. Пресуда канадског суда, почетком марта 2005, била је да активности Ернста Зундела представљају “претњу по националну и међународну безбедност”, па је зато депортован у Немачку, где је суд у Манхајму овог шездесетосмогодишњака осудио на пет година затвора.
Вероватно се питате: којим злочином је овај човек заслужио овакву судбину? Прича не би била ни мало чудна да се ради о каквом терористи, нарко-дилеру или педофилу. Ернст Зундел је, међутим, частан човек чији једини “злочин” јесте неуморна борба за историјску истину. Он је, наиме, годинама прогоњен и осуђиван због изношења у јавност научних доказа који оповргавају званичну историју о холокаусту - страдању Јевреја у Другом светском рату. Иако му се приписује “негирање холокауста”, Зундел уопште не негира да су Јевреји за време рата страдали али доказује да је холокауст у коме је наводно страдало 6 милиона Јевреја уствари мит, саграђен на бројним конструкцијама, фалсификатима и измишљотинама, те да је број страдалих Јевреја много мањи.
Велика суђења у Торонту 1985. и 1988. године, на којима је Зундел одговарао по срамном закону о “објављивању лажних вести” (а због штампања књижице Did Six Million Really Die? - Да ли је шест милиона заиста умрло?), представљала су прву праву научну дебату на тему холокауста и прву прилику да се светска јавност упозна са аргументованом, другачијом верзијом о Другом светском рату и страдању Јевреја у њему. Под заклетвом су врло темељно испитане особе које су преживеле “холокауст”, као и бројни научници, историчари и публицисти. Међу сведоцима одбране, на овим суђењима су сведочили и Robert Faurisson, David Irving, Mark Weber, Вилијам Линдзи, Udo Walendy, Bradley Smith, као и амерички експерт за гасне коморе Fred Leuchter. Резултат је био огроман број чврстих доказа који су постали доступни научној и, уопште, широј јавности, а који јасно оповргавају званичну причу о уништавању Јевреја у холокаусту који су наводно спровели нацисти.
Међутим, закони попут канадског о “објављивању лажних вести”, по којима су историчари-ревизионисти раније прогањани, далека су прошлост. Многе европске државе су у међувремену донеле посебне драконске законе којима је криминализовано критичко бављење званичном верзијом о холокаусту. Недавно је и у Европском парламенту, иницијативом Немачке, која ове године председава Европском унијом, усвојен закон против “негирања холокауста” али је државама-чланицама остављена могућност да га не примањују уколико већ имају одговарајући национални закон.
Интересантно је да је влада Ирана, која је крајем 2006. организовала велику и врло успешну међународну научну конференцију о холокаусту и оформила научно тело под називом World Holocaust Foundation, упутила захтев Немачкој, Аустрији, Пољској и другим европским државама да пруже чврсте научне доказе да се холокауст збио онако како тврди званична историографија. Званичног одговора још увек нема.
И док настоје да нацистичке злочине над сопственим народом преувеличају, многе јеврејске организације и појединци не само да не осуђују већ и помажу систематско прикривање истине о усташком геноциду над србским народом у некадашњој НДХ. У томе се у последње време посебно издвајају њујоршки Музеј холокауста, јерусалимски Јад Вашем и Jasenovac Research Institute у Њујорку, док се у Хрватској, поред бројних про-усташких “знанственика”, у минимизирању усташих злочина нарочито истиче Славко Голдштајн, загребачки публициста и донедавни председник Савета Спомен-подручја Јасеновац.
Холокауст индустрија
Коме је и зашто било у циљу да се страдање Јевреја у Другом светском рату преувелича до нестварног броја од 6 милиона убијених? Ко је од тога имао (и данас има) највећу корист? Ко заправо стоји иза прогона храбрих и истинољубивих људи као што је Ернст Зундел? И зашто се мит о холокаусту претвара у догму чије се јавно преиспитивање и аргументовано оповргавање немилосрдно кажњава?
Амерички историчар јеврејског порекла и професор политичке теорије на Њујоршком универзитету, Норман Финкелштајн, дао је на ова питања делимичан али веродостојан одговор у својој књизи The Holocaust Industry: Reflections on the Exploitation of Jewish Suffering (Холокауст индустрија: Размишљања о експлоатацији јеврејске патње). Он је оптужио своје сународнике у центрима моћи (ционисте) да причу о холокаусту користе зарад финансијских и геополитичких интереса, укључујући финансирање државе Израел, коју он сматра “терористичком државом”. Као и његов пријатељ и колега Ноам Чомски, Финкелштајн спада у групу угледних јеврејских анти-ционистичких интелектуалаца у Америци. Зато и не чуди што је својом књигом навукао гнев бројних јеврејских тајних и јавних организација, које он једноставно назива “гангстерима”. Финкелштајн такође тврди да су ционистички захтеви да Немачка Израелу плати огромне новчане репарације били ништа друго до “бесрамна уцена” и да се сталним подсећањем на холокауст настоји затомити истина о ционистичком терору и апартхеједу који деценијама владају у држави Израел.Случај Ернста Зундела, али и многих других прогоњених историчара попут Дејвида Ирвинга, Робера Форисона и Џермара Рудолфа, говори језиву истину о (не-)слободи говора и кршењу основних људских права на Западу, коме ми тако поводљиво и неопрезно хрлимо.
0 comments:
Постави коментар