Ангажованост србске омладине на позицији левице, деснице и трећег пута

Млад човек је импулсиван, далеко више је под утицајем емоција него разума, снажан је и одлучан. Управо је то главни разлог зашто револуције и контрареволуције, офанзиве, пучеве, атентате, устанке и буне подижу и воде млади људи. Сваки политички покрет, свака идеологија, сваки идеал или вера има свој подмладак, своје «јуришнике» који речи спроводе у дела. Ништа другачије није ни код нас, како јуче тако и данас.

Од почетка ХХ века у Србији се међу омладином јасно разликују три струје, или три међусобно завађена и рекло би се непомирљива правца деловања (и веровања) наше омладине. То су лева и десна, а изнад њих православна омладина. Лева, либерална, комунистичка па после распада СФРЈ демократска омладина окупљала се под неколико различитих имена, од СКОЈ-а преко Отпора до данашњег ЛДП-а.

Десница је била више национална, неретко као и левица- поборник демократије, противник комунизма али љубитељ капитализма. Такође су се окупљали под неколико различитих «барјака» али су се на крају скрасили у странкама попут СПО-а, ДСС-а, часописа Погледи, Двери Српске и разних Равногорских покрета.

Православна омладина, на политичком спектруму представљени као «ван политичког спектрума» односно «трећепуташи» или «светосавски националисти» су трећа, последња и најмалобројнија опција. Пре Другог светског рата окупљени углавном око организације «Бели Орлови», након распада СФРЈ раштркани у неколико мањих покрета попут «Образа», «Светог Јустина Философа», и сличних организација. Почетком ХХI века већина ових организација доживеле су распад и расуло.

Шта се то десило почетком XXI века што је довело до расипања и гашења, односно прегруписавања ових покрета!?


Левичарска омладина у Србији


Кренимо поново од левице. Савез Комунистичке Омладине Југославије био је изузетно активна и агресивна организација до Другог светског рата. Млади комунисти чврсто су веровали у своје идеале, имали су принципе за које су били спремни и живот да положе. Када је у Шпанији избио грађански рат, мноштво младих комуниста из Србије придружило се својим друговима у интернационалним бригадама и гинуло за «Нови праведнији свет».

Левичари су од тада килавих десничара преузели и Београдски Универзитет да би затим ушли у крваву борбу са «светосавцима» око превласти над БУ, која је потрајала све до избијања Светског рата. Тукли су се како вербално тако и физички, јуначки су се борили и једни и други, знајући да судбина народа лежи у рукама онога ко се наметне као вођа новог друштвеног уређења које је морало доћи.

Након Другог светског рата СКОЈ је остарио, омлитавио, убледео и угојио се. СКОЈевци више нису били младићи и девојке спремни на «воду и ватру» за «уједињење пролетера» већ су се претворили у трнку пуну трутова. Млади комунисти претопили су се у младе каријеристе који више нису брали бригу за међународном правдом и светском револуцијом већ су гледали како себи да изграде најбоље позиције за касније каријере. Они нису веровали ни у комунизам нити било који други «изам», осим «себизма». Цветове тог СКОЈ-а можемо данас видети као распамећене лидере странака Владе и опозиције, директоре, приватнике, ситне и крупне капиталисте, пропале професоре и вечите полтроне.

Такав СКОЈ није требао «вањског непријатеља», распао се он и иструлио изнутра, тако да су га почетком деведесетих десничари згазили као гњилу воћку. Оно мало штеточина што се из њега измигољило касније је покварило и друге «воћке» у које се увукло. Препознајемо њихове бивше адресе по ланцима и катанцима на вратима фабрика и предузећа по Србији, по паучинама на опустелим огњиштима села по Србији.

Левичарима је дуго требало да поново добију вођу који би могао да их реорганизује и поново подигне црвени богоборни барјак. Први озбиљни покушај реорганизације био је «пројекат Отпор». Западне силе уложиле су огромна финансијска средства у овај пројекат, обезбедили су им медијску и финансијску моћ на домаћем нивоу и успели да створе један прилично широк и разгранат покрет који је неколико година деловао са већим или мањим успехом. Једна од основнох грешака конструктора овог покрета је што су под своје окриље примали све, било је ту чак и много десничара, монархиста, равногораца, којима је жеља била да се обори Милошевићев левичарски режим.

"Отпор" је био неоптерећен јасном идеологијом и јасним и озбиљним правцем деловања. Била је то организација за једнократну употребу. Када је Милошевић оборен, већ од зиме 2000. снага Отпора рапидно пада. Сви они који су Отпору пришли искључиво из «антимилошевићевских» идеала почели су да напуштају брод а они који су остајали уплашили су се да ће потонути. Финансијска помоћ из иностранства пребачена је на пројекте грузијског и украјинског Отпора, а бољшевицима по Србији остале су само мрвице, односно надокнаде за путовања вођама Отпора који су слани као инструктори Отпорашима Грузије, Украјине, Албаније и других источноевропских земаља. Одмах након револуција у Грузији и Украјини и фијаска у Белорусији, Отпор потпуно нестаје. Интегрисан је у редове бледолевичарске Демократске Странке.

Нови талас ватрених левичара поново долази уз помоћ финансијске ињекције са Запда, тачније из фондације «Отворено Друштво» Ђерђа Сороша и једно крило Демократске Странке одваја се као идеолошки наследник предратног СКОЈ-а. Та фракција ДС-а ускоро постаје позната као Либерално Демократска Партија и базирана је на култу вође, односно на «политичком кредиту» Чеде Јовановића. ЛДП је чак успео да уђе у парламент Републике Србије, након најскупље предизборне кампање икада вођене у овом делу света. Десничари су се својевремно изругивали овој малој али јакој левичарској групи јер су трошећи десетине милиона долара освојили најмање гласова, превиђајући чињеницу да је као резултат те кампање читав НВО сектор, као и сви лево оријентисани покрети, пројекти, странке и појединци, интегрисан у ЛДП који је постао нови наследник СКОЈ-а. Колико је аутентичан видеће се када се финансијске славине затворе.

Оно у чему се сада огледа снага ЛДП-а је то што је њихова идеологија крајње лабава и изузетно растегљива. Раме уз раме су ту поборници сецесионизма на Санџаку са сецесионистима Војводине, а ови са косовским сецесионистима, Косовски са удружењем за «права» педера, педери са удружењем атеиста, атеисти са демохришћанима, демохришћани са националним мањинама,... ланац се протеже у недоглед. Но, ако би се ЛДП реорганизовао и почео своје унутрашње везе градити на афирмацији одређних вредности уместо негацији, он би се распао у рекордном року. Овако их на окупу држи пре свега заједнички финансијски интерес, затим противљење целовитости србске територије, слободи србских ратних ветерана, верској слободи, пре свега хришћана, а затим и осталих религија, слободи говора својих противника, и тд.

десни левичари

Осим левичара либерала, односно ЛДП-оваца, који се залажу за либерализацију моралних и етичких норми, односно «дефрагментацију» свих друштвених норми и изградњу «отвореног друштва», тј. за «грађанску диктатуру», постоји и друга врста левичара- тоталитаристи или неонацисти. Неонацисти, чији се омладински покрет зове «скинхеди» неретко се сврстава у «екстремне десничаре» што је ординарна глупост. Неонацисти, односно «скинхеди», су екстремни левичари, као и ЛДП-овци, само се од ових других разликују по томе што нису грађани већ националисти а поврх тога и расисти.
Треба додати да и међу скинхедима постоје унутрашње поделе тако да су неки више комунисти или анархисти него неонацисти, али су ови ипак најбројни, најраспрострањенији и најјачи.

То што су неонацисти супротстављени капитализму и плутократији чини их левичарима, а супротстављање комунизму и демократији чини их десничарима. За њихово сврставање у трећи пут недостаје им јасна духовна линија. За место међу "трећепуташима" није довољно само сврстати се против левице и деснице, већ треба имати и јасан афирмативни циљ. Та духовна линија недостаје неонацистичкој, накриво насађеној, омладини. Највише што се може признати овој подгрупи јесте да са левице нагињу трећем путу, као што ћемо касније видети да поједине десничарске групе трећем путу нагињу са деснице.

Додуше, већина припадника ове субкултуре и не познаје идеју односно идеологију којом се кити, већ то ради из чистог «фолклора», или у таквим водама заврше водећи се «менталитетом крда» (попут појединих навијачких група). Углавном се ради о тинејџерима а њихов активизам своди се на физичко насиље иза којег не стоји апсолутно никаква позадина. Ако се левичари либерали воде ментално-вербалним насиљем без покрића, онда их скинхеди надопуњују физичким насиљем.

Неспојивост ове левичарске подгрупе са идејом србства, са којом већина скинхеда покушава да повеже своју заблуду, огледа се у недавном отварању хрватског форума на највећем неонацистичком сајту. До сада се међу различитим националним подфорумима, од земаља бивше СФРЈ, налазио само подфорум «Србија» а од скора је постављен и «Кроатски». Усташка омладина одмах је почела са добро увежбаном пропагандом против Срба као «ниже расе», док србски скинхеди и даље, узалудно, покушавају да увере Хрвате како смо ми «бела браћа која треба да се уједине против заједничког непријатеља».


Десничарска омладина у Србији


Србска омладина која се пре Другог светска рата окупљала у десничарским организацијама била је оно у шта се СКОЈ претворио после рата- гњила и трула воћка. Десничари, у овом или оном облику, владали су Србијом од доласка Карађорђевића на престо, већина те десничарске омладине била су њихова деца одрасла у покондиреним салонима, са француским манирима и енглеским обичајима.

Десничари нису били кадри ухватити се у коштац са било ким или било чим, а поврх тога нису били ни заинтересовани за било какву ангажованост како би бранили своје позиције. Охоло су са висине гледали на друге око себе и били су крајње изненађени када су видели да им крајем 1930их година измиче тло под ногама. Једино што су успели урадити јесте несрећни пуч од 27. марта где их је насанкала енглеска служба, а они "посредно" целу Србију.

У току Другог светског рата десничарска омладина скоро да није ни постојала. У почетку су се стидљиво организовали у оквиру Југословенске Војске у Отаџбини, односно Равногорског покрета, али су се ускоро и ту или расули или пали под утицај левичара који су вукли «политичке потезе» Равне Горе.

Након рата десничари у Србији не постоје у организованом облику, и јављају се тек половином 1980их година, углавном на фудбалским трибинама. Навијачи који су почели да гребу по врху леденог брега «Деснице» били су прва организована и ангажована омладина у Србији још од почетка 1950их. Њихово «десничарење» није се заснивало на било каквом детаљнијем познавању «деснице» већ на пуком контрирању «левици». Навијачка ангажованост и даље је присутна, били су један од фактора политичког живота од почетка Отаџбинских ратова до петооктобарског пуча, увек «мишић вез ума», вечито изманипулисани тако да раде за туђе интересе. Ипак, фолклорно остали су «десничари».

Половином деведесетих борба левичара и десничара пренела се и на БУ. Овај пут десничарима је било лако да после дуже од пола века преузму ствари у своје руке. Но, како су се тада у десничаре сврстали сви они који «нису левичари», ускоро је дошло и до кризе међу «десном омладином». Дошло је до раслојавања на националисте десничаре и националисте «трећепуташе», односно светосавске националисте. У неком процепу између једних и других остали су покрети попут «Образа» који нису успели да преживе ово раслојавање.

Кризу на «десној» страни искористили су левичари и већ од појаве "Отпора" БУ (и други Уиверзитети у Србији) поново су у рукама левичара. Међу десничарима на прво место избила је организација «Двери Српске» која се окупља управо на БУ. Близу њих су и десетине Равногорских покрета, окупљене око крагујевачког листа «Погледи». Ова десничарска фракција прва је међу Србима која се већ неколико година, уз стриктну блокаду финасијских и медијских полуга моћи, успешно носи са својим идеолошким противницима. Њихова успешност додуше не огледа се у неком посебном успеху када се ради о конкретним делима, мада им се мора одати дужно признање за борбу коју су борили колико су могли. Њихов успех данас је и сама чињеница што још увек постоје у организованом облику. Најконкретнија дела и акције своде се на штампање периодичних публикација и предавања. Салонски национализам, без икаквог активизма, битисање и «чекање».

Средња генерација десничара, односно оно што је требала бити десничарска омладина почетком деведесетих, данас је сконцентрисана у политичким партијма као што су Србска Радикална Странка, Демократска Странка Србије, Србски Покрет Обнове, као и све друге фракције које су из њих произашле. Србски Покрет Обнове је почетком деведесетих мога бити нешто више од још једне партије, те отуда и његова тадашња популарност међу навијачима као и квази-обнављање квази-равногорске идеје која се врло брзо претворила у спрдњу.

Након СПО-а, најближи организовању «народног покрета» били су Радикали након што су власт 2000. године од умерених левичара преузели екстремни левичари. Радикалима је рок за организовање ширег народног покрета на пољу деснице истекао са последњим изборима. Након што су поново учинили све да избегну власт и компромитовали кредит који су имали код страначки неопредељених десничара, СРС је поново сведена на ниво још једне партије у низу оних који се боре за привилегије које доноси власт односно опозиција.

Покрет 1389 који и сами тешко можемо класификовати као леви, десни или пак светосасвки јер једноставно нема одлику ни једне од ових фракција ипак се мора, макар декларативно, окарактерисати као десница. Наиме, иако сам покрет нема јасну идеологију коју прати, евидентно је да је већина чланова овог покрета уједно и члан или симпатизер тренутно најбројније десничарске партије у Србији, Србске радикалне странке. Ово је пример омладинске деснице која нагиње трећем путу, али је и даље недекларисана десничарска струја.


Светосавска омладина у Србији


У периоду између два светска рата у Србији је букнуо и националистички дух омладине, ови ватрени светосавци окупљали су се око организације «Бели Орлови», који је касније био подмладак ЈНП «ЗБОР», да би у току рата били окупљени у Србском Доборвољачком Корпусу. Ови србски омладинци називани су и «љотићевцима» за време и непосредно после Другог светског рата, и након пораза који су претрпели у сукобу са Црвеном Армијом, повукли су се из Србије.

Њихова ангажованост и ватреност била је једина брана комунистима да пре или за време рата завладају Србијом. Једино су «светосавци» могли да се носе са таласом левичара који је запљуснуо Србију када и остатак Европе. Дуго година затим оптуживани су да су били и блиски сарадници екстремних левичара као што су нацисти, за шта их и данас оптужују како десничари тако и левичари, али је њихов став био јасан већ тада.

По одласку у емиграцију «светосавци» су се повукли у СПЦ. Из њихових редова изашао је батаљон свештеника и монаха, па чак и неколико Владика. Сваки храм у србској емиграцији имао је барем једног или двојицу из ове «субкултуре» који је у цркви одржавао живот омладине, организовао хор, мобе, књижаре, културне и духовне вечери,... У време «америчког раскола» ова струја остала је верна србском патријарху и на својим плећима изнела очување СПЦ ван Србије. У самој Србији није их било у организованом облику.

Почетком деведесетих неки од ових, сада већ ветерана, враћају се у Србију и отприлике у то време широј јавности у матици постаје доступна и њихова литература. Убрзо се развија јак фронт националне светосавске омладине. Тај фронт је дуго био неповезан и лабав, са слабим идеолошким темељима. Дуго се није могао разликовати од класичне деснице. Лице треће Србије умили су феномени као што су "Нова Искра" и "Мисионарска школа при храму Светог Александра Невског" у Београду, а мало затим и "Образ", те "Ново Видело" и "Коментар".

Први човек који је учинио значајан помак међу светосавцима на пољу активизма био је блаженопочивши Небојша М. Крстић. Крстић је за собом оставио мноштво покрета, организација и институција које је он основао, водио или у којима је оставио свој печат, а међу којима је предњачио Отачаствени покрет Образ. Убрзо по убиству Крстића, децембра 2001. године, постало је очигледно да иза њега нема никога ко би могао да настави започето и «крстићевци» су се расули и распали.

Међутим, у последње две године ова струја поново узима маха. «Светосавци» су се организоавли и оспособили неколико јаких и утицајних гласила (било штампаних или електронских) а затим су и остатци распаднутих покрета и организација као што су «Образ» и «Јустин» успели да се организују у мање ћелије и братства. Данас смо сведоци рађања «стоглаве аждаје» србског отпора о којој је својевремено говорио још један почивши идеолог «трећепуташа» (можда и најзначајнији, као теоретичар) Драгош Калајић.

Оно на чему су се «крстићевци» спотакли било је оптерећење међусобно супротстављеним идеологијама. Образ је покушао да обједини «светосавце» да би се ускоро затим декларисао као «либертаријанска десница», управо оно против чега би требао да се бори. Чланство Образа било је недорасло таквој идеолошкој диктомији и кренуло је осипање. Левичари су овај процес чак успоравали лепећи «Образу» етикете «неонациста» и «клерофашиста» са чиме ови никада нису имали везе, и да није било овог вештачог «подгревања» главна перјаница «светосавског национализма» расула би се и много пре.

Препреку на којој су се распали «крстићевци» прескочили су нови, млади и полетни покрети међу којима данас доминира Народни Покрет «1389.»! Младићи и девојке са четвероцифреном лозинком данас су главни покретач национално свесне србске омладине, уједињујући симпатизере «светосаваца» и десничаре у борби против екстремних левичара. Истина је да 1389 још увек не мора да доказује да није «нацистички» или «клерофашистички» покрет, што му оставља сасвим довољно енергије за конкретан активизам, али нажалост недостатак јасне идеолошке одреднице оставља и огроман простор за злоупотребе и неспоразуме који се већ наслућују. Ово су након овогодишње офанзиве покрета «1389» препознали и левичари те је већ кроз режимске медије кренула сатанизација, а од летос је, затврањем двојице активиста због «политичко-друштвене неподобности» кренуо и прогон активиста.

Данас су левичари обједињени око две партије (ДС и ЛДП) и окупљени око једне медијске куће (Б92). Десничари су окупљени око једне организације (1389), једне партије (СРС) и два часописа («Двери» и «Погледи»). Светосавци су организационо разбијени у стотињак малих ћелија.