"ПУЦАЊ У ПОТИЉАК"- Ко су људи који су стајали иза Зорана Ђинђића?

Без намере да се оспорава пресуда која је извршиоце атентата на Зорана Ђинђића спаковала у одговарајућу установу на подуже време, бавићемо се њеном «празнином» и пропустима. Немамо намеру ни да истражујемо ко би могао бити потенцијални налогодавац и/ли инспиратор овог недела, за то ваљда плаћамо порез. Хајде међутим да погледамо каквог се то друштва ухватио покојни премијер па је завршио пред «стрељачким стројем» организованог криминала.

Веровали или не, следбеници, идолопоклоници и самозвани «настављачи његове политике» су у почетку свог политканстког ангажмана били «најокорелији србски националисти», а некима се смеши и етикета «клерофашиста». Како се један Ђинђић, набеђени грађанин, нецрквени агностик и либерал-демократа могао окружити "националистима"? Срели су се на пола пута.

Демократија је одавно прешла границе друштвеног питања, политике и политикологије и прешла у домен религијског. Још је Шарл Морас детљаније анализирао овај феномен у периоду између два светстка рата. Након «грађанске револуције» у САД средином друге половине ХХ века она (демократија) је и дефинитивно постала једино «политички коректно» опредељење како јавног мјења тако и сваког појединца.

Нико се данас неће одрећи демократије и кренути неким другим путем из користољубља. Одрицање (од) либерал-демократије може донети само невоље, и то не само «професионалним политичарима», тако да мирна срца можемо закључити да ако је Ђинђић икада (као што се у последње време неосновано инсинуира) свој јакобински поглед окренуо мало десније, то је морао учинити из чисто идеолошких, емотивних и несебичних мотива.

То су знали и они који су му због тога «пуцали у потиљак», а то су по логици ствари могли учинити само они који су се налазили иза њега, никако они који су стајали на супротној страни. Да видимо дакле какви су то карактери марширали у тој «паради револуционара», колико су веровали у своје «идеале» и ко још може веровати у њихове речи.

Када је почетком деведесетих плануо ослобођени национализам први који су се ухватили у коло били су ови потоњи «ђинђевци», a када је крајем прошле деценије национализам проглашен за «болест» они су се брже боље пребацили у супарнички- грађански либерал-демократски табор.

Репови које су либерал-прелетачки паразити оставили за собом ових дана укљештени су у вратима која су залупили форумаши неколико националистичких сајтова, пре свих «српски националисти» и «српски интернет парламент». Један од посвећенијих «иследника» међу поменутом дружином представио је јавности читаву «збирку радова» данашњих перјаница ЛДП-а, разних НВО-а и других антисрбских и антихришћанских организација у Србији, користећи њихова «изабрана дела» из «четничке», «клерофашистичке», «ратнохушкачке» и какве све не штампе...

На првом месту међу «подржаваоцима злочиначког режима» (можда су овде наводници и сувишни) је нико други до Чеда Јовановић који је, како се наводи, у време Отаџбинских ратова у РС и РСК по зидовима своје собе лепио постере са ликом ђенерала Младића, протествовао због немешања Србије када је Хрватска окупирала РСК, потом на студентским протестима рецитовао стихове Гаврила Принципа да би се одмах по завршеним студијима учланио у ДС а након атентата на Ђинђића отцепио један део партије и основао «необољшевички» ЛДП.

Као илустрација ових Чединих ставова наводе се изводи из његовог текста који је «Чеда-демократија» објавио у листу «Траг истине» у импресуму описаног као «србски конзервативни гласник» (sic.). Чиме би се Чеда ту бавио него инсистирањем на обнови монархије, пљувањем по хашком трибуналу (којег као и Шешељ неколико година касније назива инквизиторском установом) и сличним темама.

На посланичкој листи ЛДП-а нашао се још један од оваквих паразита, Драгослав Алексић из Вршца. Алексић је своју политичку каријеру почео као члан СПС-а, да би затим био и народни посланик ове странке, а у време «милошевићеве страховладе» успео је домоћи се и места градоначелника у Вршцу.

Као шлаг на торту долази чињеница да је Алексић у време ослобађања Вуковара био «србски добровољац» на источнославонском ратишту са кога је србској јавности поручивао да је тамо отишао јер је то његова «патриотска дужност». Касније је Алексић, подсећа форумаш под псеудонимом Вид, са скупштинске говорнице позивао на «стрељање дезертера», а није згорег ни подсетити се да је један од тих дезертера био и данашњи министар одбране у Влади Републике Србије, Драган Шутановац.

Следећи у низу кандидата за рубрику «вероавли или не» је историчар Никола Самарџић који је годинама био колумниста четничког и десничарског листа «Погледи» да би данас догурао до једног од главних идеолога и потпредседника ЛДП-а.

Форумаш под надимком «Неба», који је и сакупио већину материјала, из обиља Самарџићевих писанија у националистичкој штампи посебно указује на пикантерије попут:
«-По етничком праву у српску државу морале би улазити све оне територије које насељавају Срби; - криптонацистички нови светски поредак; - спискови Срба осумњичених за ратне злочине састављани су у Београду; - десила су се бестијална зверства мухамеданског талога прикупљеног са азијских пустара и увезеног у Европу; - хистерична дрека о претежно измишљеним српским злочинима; - претећи лавеж Сотониног слуге Андреа Гликсмана; - историја стварања ЕУ је прича о диктатури мултинационалне бирократије и њеном преузимању власти од институција националних држава; - масонско зло ЕУ - шефа посматрачке мисије ЕЗ Бернара Кушнера, који је учествовао у распиривању хистеричне антисрпске кампање, је требало привести, саслушати и церемонијално протерати;»

Овде ни изблиза не престаје списак бивших националиста а данашњих првака антисрбског покрета. Следеће у низу звучних имена је главом и брадом Биљана Србљановић. Ни Србљановићка није дозволила да се колач дели без њеног учешћа. Њено име годинама се налазило у импресуму већ поменутих крагујевачких «Погледа», одмах уз «колегу» Ивана Меденицу. Данас им се имена поново налазе у истом импресуму- блогера Сорошеве Б92.

А када већ говоримо о «уметничком батаљону» не смемо заобићи и негдашњег министра културе из Ђинђићеве ере, а потоњег Чединог следбеника и "дисидента", Бранислава Лечића, који је у почетку своје политичке каријере славу стицао читајући одломке текстова Димитрија Љотића, заједно са Исидиром Бјелицом и Небојшом Пајкићем. Уз њега се ту помињу и имена Срђана Драгојевића, Бобана Скерлића, Милутина Петровића...

Дотични Петровић је, сведоче форумаши који у својим архивама чувају старију литературу, у време својих патриотских дана писао за "вероватно најдеснији часопис који је икада излазио на србском језику, «Нове Идеје»" Драгослава Бокана. Након што су се времена променила и власт узели либерали Петровић је постао активиста младих «чедиста» и предводник ЛДП-а у прошлој предизборној кампањи. Творац предизборних спотова типа «Нећу да ми гуслају о животу».

Ова листа се свакако може допунити и многим именима која се (још увек) нису нашла на удару најновије офанзиве србских форума, међу првима свакако ратним градоначелником града Книна, Драгом Ковачевићем- данас такође перјаницом ЛДП-а и «блогером» Сорошеве Б92. Затим покојним Миланом Бабићем који се тек у Хагу одрекао своје екстремно десничарске политике и постао новорођени демократа. Један од тих прекодринских прелетача је и Вељко Џакула, најпре вођа србског устанка у Западној Славонији и потпредседник крајишке Владе а након окупације РСК 1995. «почасни грађанин Хрватске» и сведок оптужбе у процесу против бившег председника РСК Милана Мартића у Хагу.

Не треба заборавити ни Милољуба Албијанића који је, како «бруји чаршија» на свом венчању уз (неизбежну) народну ношњу на челу носио четничку кокарду, да би већ колико сутра заступао сасвим супротне ставове као представник странке Г17+.

За крај смо оставили највећу громаду која се у кањону србске политичке поделе одвалила од десног зида и откотрљала на врх левог- бившег министра иностраних послова Републике Србије, бившег четника, бившег националисту над националистима Вука Драшковића и читав СПО. О њему верујемо не треба трошити речи, Вук је феномен који је успео засенити и ове омладинце попут Чеде и Биљане Србљановић.

Имена која су горе наведена само су врх леденог брега. Колико је тек прелетача који нису експонирани колико и њихови идоли па се њих не дотичемо. Познати су примери људи који су у време промена и политичке нестабилности у Србији носили по џеповима чланске карте неколико партија, од ЈУЛ-а, преко СРС-а до ДС-а. Они који су се сматрали нешто «часнијима» уписнице нису гомилали него цепали, онако како су мењали «животне ставове».

Свима њима заједничка је себичност интереса. То је тип људи који не гледа чак ни партијско пре националног, већ и лично испред партијског. Кренули су као десничари, постајали левичари, данас су «нео-бољшевици» а сутра ће бити шта год затреба.

Крајња по(р)ука би вероватно требала бити нешто у стилу «Политичари свих боја, уозбиљите се! Политиканти свих боја, стидите се! Политиколози свих боја, замислите се!» но то би тек био апсурд- јер они раде рационално и прорачунато, за свој лични интерес, без грама забуне и «непромишљености».
Прикладнија порука је дакле она упућена онима који и данас верују горе набројаним прелетачима и желе своју будућност, своје идеале и своја веровања да повере њима у руке. Дорбо размислите с` киме тикве садите!