СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН - ЕВРОПА И ВАЗАЛСТВО

У Вечерњим Новостима од 18. 08.2007. године, објављен је занимљив и подужи чланак под насловом «Живео без жена» који говори о Светоме Деспоту Стефану Лазаревићу и његовој задужбини манастиру Манасији која ове године обележава шест векова постојања.

У тексту који је сачињен махом од тачних, корисних и занимљивих података, изнета је и једна неоснована оцена, која ће бити предмет анализе овога коментара.

Наиме, у тексту пише као је деспот Стефан, био први србски световни и апсолутистички владар окренут Европи.

Таква тврдња данас може звучати као настојање да се Свети србски деспот прикаже као претеча данашњих европејаца који Србију гурају у чељусти Европске Уније, што би била потпуна бесмислица.

Деспот Стефан је као србски владар, свакако био окренут Европи јер се на европском тлу налази и србска земља, и ту нема ничег чудног. Ипак, данас се од стране многих под појмом «Европа» углавном подразумева њен западни део, те се вероватно желело казати како је деспот Стефан наводно био окренут ка Западу.

Но сагледајмо колико је таква тврдња основана.

Позиција деспота Стефана у сфери спољне политике, квалититативно није била нимало другачија од позиције Светородне династија Немањића, која се борила за свој народ, и која је у њему бескомпромисно чувала праву веру Христову и сузбијала ширење било какве јереси, што свакако није била препрека за успостављање извесних културних и државних веза средњевековне србске државе са тадашњим европским Западом. Једина разлика у односу на Немањићки период, јесте у историјским оконостима које су деспота Стефана натерале на привремени вазални однос према римокатоличкој Угарској. Иначе, и у време светородне династије Немањића, србски двор успостављао је родбинске а самим тим и државне везе са западноевропским дворовима, и уопште, постојао је узајамни културни утицај између тадашњег Истока и Запада Европе, који је можда најбоље оличен у изгледу зидина наших Високих Дечана на којима се преплићу србско-византијски и романски елементи.

Али постоји једна битна разлика између ондашњег и данашњег Запада. Овај данашњи је право духовно блато, лонац за претапање европских државотворних нација и поприште свеопште јурњаве за новцем, самоистицањем и уживањем. Он се налази под влашћу једне неевропске државе (САД), односно економских центара моћи чији најистакнутији припадници имају неевропско етничко порекло. А пошто је дух Запада овладао читавом Европом, и пошто у њој доминирају неевроски центри моћи, утолико се више може рећи да је данашња Европа заправо неевропска па чак и антиевропска.

Данашња Европа није самосвојна какава је била у средњем веку, када су на цени били хришћански идеали. И ондашњи Запад био је делимично духовно помрачен услед отпадије од истинског православног Хришћанства, али и у њему је још увек било елемената хришћанског духа и елемената цивилизацијске блискости са православним Истоком. На тим темељима успостављани су и сви позитивни односи средњевековне Србије са ондашњим европским Западом.

Такође, деспот Стефан је и у време вазалства остао православни Србин и није ни по коју цену прихватао угарски римокатолицизам или турски ислам већ је у своме србском народу неговао светосавски дух, баш као и ђенерал Милан Недић пет векова касније, који је окупираном србском народу враћао националну самосвест, окрњену ванзаветним југословенством. Такав однос је сасвим супротан од односа данашњих власти у Србији, које настоје да народ у што већој мери прихвати западњачки дух и додатно се удаљи од свога националног идентитета и духа својих предака.

Дакле, Свети србски деспот као ни његови претходници на србском престолу, није био окренут Западу, и није се трудио да удовољава било каквим земаљским центрима моћи већ искључиво Богу Живом и Истинитом и интересима свога србског рода. Историја га памти као велког ратника, државника и песника, који је економски и културно додатно уздигао Србију чији су витезови у оно време, побеђивали на турнирима широм Европе. И њему самом, као истакнутом припаднику витешког Реда Змаја, долазили су ратници из разних земаља не би ли их баш он прогласио са витезове.

Србин који је веран Богу и себи, коме су православна вера и своје народно, милије од сваке туђинштине, постизаће успехе и биће угледан и неминовно поштован чак и од стране свих часних туђинаца па понекад и од непријатеља.

А данашњи властодржци у Србији који слепо подражавју туђинске идеале, и служе глобалном завојевачу, неће бити поштовани чак ни од својих ментора, који ће их једнога дана попут прљаве истрошене крпе гурнути у запећак.